Li Čajld je Englez koji piše američkije od Amera.

Njegove rečenice nisu samo kratke. One su telegrafski iscepkane.

Ispočetka nervira. U međuvremenu, autor je poradio na tome da glatkije poteče “stil”.

Već petnaestak godina, kalendar je isti: svakog avgusta novi roman iz serijala o lutalici, bivšem vojnom panduru Džeku Ričeru; svakog juna džepno izdanje prethodnog. Bez pauze. Bez odlaganja. I dok to deluje kao jedna dobro nauljena, bezdušna mašinerija, šta nas briga dok god je svaka sledeća knjiga bolja. A jeste.

Ne pominje se džabe Ričer u novom Kingovom romanu, Ispod kupole. I to ne kao fiktivni, već kao postojeći lik. Odmah do izmišljenog nastavka Lost-a. Stari majstor se poklanja novima.

Pre nego što je Laguna nedavno krenula s objavljivanjem Ričera od početka, prvenca prevedenog kao Mesto zločina, kod nas je bio objavljen samo šesti u serijalu, kod Narodne knjige. Nisam siguran kako famozni stil zvuči u prevodu, ali možda nije ni važno.

Iako se Čajld s Ričerom oprobao u skoro svakom podžanru krimića, od serijskog ubice, preko atenata na (pot)predsednika do on-the-road zamajancije, kao što je na smenu pisan u prvom i trećem licu (mislim da se radi o jedinstvenoj pojavi u svetu serijala), tako i format može grubo da se podeli na misterije i akcijaše. Više volim potonje, jer obično uključuju i misteriju. Dva po ceni jednog.

Da od ove godine nisu ubrzali onaj pominjani tvrdi raspored časova, mogao bih da vam se pohvalim da sam pročitao poslednjeg. Ovako već ima noviji. Svejedno. Od šest komada koliko sam do sada gustirao, Gone Tomorrow (2009) može da se meri s onima koji su mi se najviše dopali (Without Fail i Persuader).

U njemu se naš Džek muva uzduž i popreko po Menhetnu, u trci s vremenom i na tragu gotovo nerešive zagonetke, skoro kao u trećem Umri muški. Koncept je manje rigidan, ali tu je slično jedinstvo mesta, vremena i radnje. I pouzdano sirova, muška zabava.

Onomad sam bio na visini zadatka: budući da je u novijoj fazi promocije omiljene mu lektire veliki Stiven King preporučivao pisce koji su mi se veoma dopali, nisam časio časka da overim njegovo tada aktuelno otkriće, simpatičnu kritičarku Entertainment Weekly-a, Džilijen Flin, koja se hrabro okušala u pisanju opakih trilera. Sharp Objects (2007) je bio svež, zanimljiv, skoro savršen. Iako su me bar tri domaća fana u međuvremenu zdušno uveravala da je njen “drugi album” podjednako dobar, ako ne i bolji, reagovao sam sporo, žrtva neorganizovanog života i trenutačne nezainteresovanosti za njenu specifičnu vrstu saspensa.

Kakva greška.

U drugom romanu Flinove, Dark Places (2009), Libi Dej je ljudska olupina koja je kao sedmogodišnjakinja preživela “Masakr na farmi u Kinakiju, u Kanzasu”, u kom je brutalno istrebljena većina njene porodice. Ritmički pravilno smenjuju se kratka poglavlja u sadašnjosti, kada glavna junakinja nerado pokušava da otkrije šta se zapravo desilo, i prošlost, kada jedan preživeli i jedan nastradali učesnik masakra proživljavaju poslednji dan pre kobnog događaja. Ovako izložen, siže možda zvuči kao da ste čitali nešto slično – ili maker gledali na Holmarku – ali roman je iznenađujuće lišen klišea: Flinova je u pripovedanju britka, uverljiva i samouverena; glas njene neizlečivo ranjene heroine je unikatan i besan, a priča neprestano bira neutabane staze i stazice. Nažalost, iako sve vreme nudi meso bez kostiju i žilica, ovo je jedan od onih romana koji sav ulog stavlja na kraj; na sreću, razrešenje narastajuće misterije sasvim je zadovoljavajuće.

Dark Places me podseća na više stvari. Kao prvo, na modernu, američku Rut Rendel: isti nivo mraka, boleštine i baksuznih sudbina. Zatim, iako je ujka Stivi već iskoristio to poređenje u vreme objavljivanja prvenca Flinove, ovaj roman me još i više podseća na Džona Ferisa, njegove južnjačke gotske romane, u kojima vas teroriše sračunatim odmotavanjem nezaustavljivih ruralnih tragedija. A podseća me, bogami, i na sjajni, zaboravljeni film River’s Edge, u kojem u svom besciljnom tumaranju tinejdžeri prave neoprostive greške, male i velike.

I uopšte, poseban kolorit knjizi daje to što flešbekovima suvereno vlada šmek osamdesetih: prvi problemi s ekonomijom – u Americi ili globalno, svejedno – kada porodice postaju bezobrazno bogate ili hardkor siromašne; često neosnovano paničenje oko satanističkih kultova; prve lažne prijave zlostavljanja maloletnika da bi se skrenula pažnja na sebe ili odvratila od pravih problema, jer je ova zabrinjavajuća pojava još suviše nova, nepoznata i strašna; i na kraju, mladež masovno sluša treš-metal, ha-ha. Svega se živo sećam iz prve ruke, mada ovde služi tek kao ilustrativni materijal za upečatljiv period piece: jeste, od ključnog trijumfa materijalizma, napirlatanih frizura i bonova za benzin, prošlo je, evo, već tri decenije.

Za treći roman, u položaju “pozor”, obećavam.

Ah, ti svaštari. Tako ih razumem.

Hrabri svaštar kog mnogo volim, veći možda i od über-svaštara gos’n Dena Simonsa, zove se Pol Mekoli (Paul McAuley).

Drži pop-kalćer i istorijat žanrova u malom prstu. U romanima je do sada radio svemirsku operu, kiberpank, stimpank, tehno-trilere, šta god vam drago. U pričama se često laćao čistokrvnog horora. A čovek je po struci biolog.

Cowboy Angels je njegov relativno noviji roman koji se najčešće opisuje kao 24 sreće Zvezdanu kapiju. Savršen, dakle, za impulsivno skidanje s police.

Revolucionarno otkriće “Turingove kapije” početkom šezdesetih omogućava lagodnu posetu paralelnim svetovima, tzv. “snopovima”. Umesto Aziji i Bliskom istoku, agresivni imperijalizam po receptu CIA-snajka-CIA AmeriKKKa nameće svojim alternativnim verzijama, pomažući braći da se odbrane od komunizma, fašizma, siromaštva, nuklearnog rata i drugih pošasti. “Prava” verzija zemlje je ona u kojoj je predsednik Džimi Karter vezao više mandata, a “našu” Ameriku zovu “Niksonovim snopom”. Zvuči kao zgodna ali jeftina alegorija na neka mračna skorašnja vremena? I jeste. Roman se pojavio 2007., čekao na objavljivanje nekoliko godina jer su “urednici preporučili da odstoji”, a prvobitni naslov, maznut od Boba Dilana, glasio je Look For America.

Ali, roman je pre i iznad svega akcijaš.

Ne ide mu stoga na ruku što ima old-school brzinu – pre sporost, dakle – ali je zato tu old-school surovost, skoro kao da je pisan početkom osamdesetih, kada se radnja najčešće dešava. Najveći problem knjige je što je glavni junak hladan i nezanimljiv. Skoro sve ostalo je sjajno.

U poslednje vreme spontano aktuelizovano pitanje glasi: je li ovo krimić ili naučna fantastika? Uprkos okviru radnje zasnovanom na domaćem zadatku iz prirodnih nauka za pet plus – glavnotkovska naučna teorija o nastanku novog univerzuma svaki put kada se suočimo s viškom izbora – u čitanju mi je nekoliko puta palo na pamet kako bih ja ovo ‘ladno objavio u neprežaljenoj zagrebačkoj ediciji krimića Trag da je došlo do toga.

U nekom paralelnom svetu.

To da nisam ljubitelj tzv. “socijalnih platformi”? Već je odavno predmet zajebancije. Jedva sam skupio snagu da pristupim “feejsu” (sjajan je bio taj sautparkovski momenat, “You have 0 friends”, dok je trajao.)

Ipak, sve to nije smetalo da me oduševi nova priča Džoa Hila. Razbuca. Uništi. Pokopa. Oduva.

Nalazi se u The New Dead, priređivača Kristofera Goldena, svežoj antologiji originalnih priča o zombijima, ovosezonskim vampirima.

Priča se zove “Twittering from the Circus of the Dead”. I upravo je ono što naslov kaže.

Kome još nije jasno, počinje ovako:

TIME2WASTE I’m only trying this because I’m so bored I wish I was dead. Hi Twitter. Want to know what I’m doing? Screaming inside.
8:17 PM February 28th from Tweetie

TIME2WASTE My didn’t that sound melodramatic.
8:19 PM February 28th from Tweetie

TIME2WASTE Lets try this again. Hello Twitterverse. I am Blake and Blake is me. What am I doing? Counting seconds.
8:23 February 28th from Tweetie

I tako do kraja. Dvadeset sedam strana. Nešto više od dvesta tvitova.

Priča je ostavila toliki utisak na mene da mi druge sada deluju bledo, a daleko od toga da je ostatak družine naivan. Goldena nikad nisam smatrao ozbiljnim antologičarem (a ni piscem, ako ćemo pravo), ali ovde je uspeo da uposli neka zaista zanimljiva imena. Spomenuću: Džon Konoli (poznat po gotskim krimićima o detektivu Čarliju “Ptici” Parkeru, preveden i kod nas), Majk Keri (veoma dobar strip-scenarista, autor serije romana o privatnom egzorcistu Feliksu Kastoru, i njega ima u prevodu), Maks Bruks (sin onog Mela Brooksa, obe njegove knjige mogu da se čitaju u izdanju Paladina), Džo Lensdejl (šta reći?) I tako dalje.

Još nikada nisam posvetio tekst samo jednoj priči iz neke antologije. Daću i svima ostalima šansu, naravno. Ali, Džo Hil je naprosto tako razbio da mi u ovom trenutku jedino ova priča deluje relevantno. To što izgleda tako kako izgleda nije jeftina caka – nije caka uopšte. Odabrao je najbolji način za priču koju se nameračio da ispriča, pronikao u suštinu forme i iskoristio to da nam zakuva – da ne kažem tvitne – jezivu, nepredvidivu, zaokruženu storiju. Ona ne bi bila ista da je predstavljena na bilo koji drugi način: klasično, moderno, ludački, ovako, onako. A lako je mogao da uprska. Pre ili kasnije neko bi se već setio, ali čisto sumnjam da bi iko to uradio ovako dobro.

Skidam kapu. Klanjam se. I ne mogu da se opasuljim.

Srećom pa je tako nešto još moguće.

Poslednji, neserijski roman Chine Miévilla, The City and the City (2009) zovu “kafkijanskim krimićem”. Za promenu, zvučni slogan nije daleko od istine.

Naslovni gradovi su sijamski istočnoevropski polisi, Besźel i Ul Qoma, koji dele većinu zajedničke geografske teritorije: u tom bizarnom preseku skupova, jedna strana ulice neretko pripada jednom, druga drugom. Iako se razlikuju po jeziku, pismu, arhitekturi, modi, čak i držanju – šta ćeš više! – u svemu ostalom su isti. Kao bilo koje dve susedne zemlje ili rivalska grada, uostalom. Ah, ti ljudi.

Zahvaljujući hroničnoj netrpeljivosti, dugogodišnjoj zavadi, čak i povremenim ratovima, državljani oba se od malena uče da “ne vide” ove druge: uslovljeni su da podsvesno ignorišu sve prekogranično – ljude, saobraćaj ili događaje – čak i ako im se nađu pred nosom (ili posebno tada). Koncept je fantastičan, i praktično i kao alegorija, i spočetka deluje preterano apstraktno ili nemoguće; međutim, zahvaljujući umešnosti pisca da dočara svaku banalnu situaciju koja proističe iz tako iščašenog aranžmana, ne samo da se naviknete nego shvatite da ste nešto slično možda povremeno i sami radili. Problem je što je dugogodišnji život u datim uslovima mučan, stresan i nezdrav za koncentraciju. U slučaju stranih turista, pravi pakao.

Sve zapravo liči na svaki silom izdeljeni životni prostor i zategnut susedski odnos koji znate iz života, bilo da se radi o bliskoistočnim krizama ili podeljenom Berlinu. Mene je najviše podsetilo na srpsko-hrvatske veze iz naše daleke i nešto bliže istorije. Mislim da to nije slučajno. Ne stiže se džabe u Besźel direktnim avionom iz Budimpešte, Skoplja ili Atine.

Jedini način da se zvanično i zakonski pređe iz jednog grada u drugi je kroz zajedničku carinsku zgradu nalik Brandenburškoj kapiji. U svakoj drugoj okolnosti, makar se radilo o instinktivnom registrovanju pukog postojanja komšije, odgovarate tajanstvenoj, sveprisutnoj službi po imenu Breach: kada vaš slučaj jednom dospe u njihovu nadležnost, uglavnom vas pojede mrak.

Naš pripovedač, inspektor Tyador Borlú iz Odreda za ekstremne zločine Besźela, pokušava da reši slučaj bezimene devojke ubijene u jednom ataru a pronađene u drugom, usput razotkrivajući grandiozne zavere unutar zavere: jer, gde su dva grada, tu je nužno i treći (nije spojler, ne brinite).

Kao najizrazitiji predstavnik New Weird-a, neformalnog pokreta u angloameričkoj fantastici od pre desetak godina inspirisanog genijalcima kao što su Ballard, Moorcock ili M. John Harrison, Miéville se proslavio trilogijom baroknih romana Bas-Lag, od kojih je kod nas preveden prvi (Stanica Perdido, Moć knjige, 2004). Iako mi je oduvek delovao zanimljivo, kod mene je na red došao tek sada.

Nije ni čudo: pored hladne usredsređenosti na suvu priču, bez ijednog grama digresije, najveći uspeh romana The City and the City jeste što obe glavne postavke razvija do kraja i bez ostatka; nijednog trenutka ne zapostavlja začudnost ludih ludaka spremnih da iz iracionalnih uverenja žive krajnje protivprirodno, ali ni klasičan krimić policijsko-proceduralnog tipa, pa makar on bio i kafkijanski. Ljubitelji oba žanra biće zadovoljni.