…dobiješ ponedeljak, tri dana nerada. To je ona najgora varijanta.

Ali, ove godine, dobri ljudi iz subotičkog Fokusa pozvali su me da održim promociju Kičme noći na, ako sam dobro prebrojao, osmom Trenchtown-u, festivalu koji već neko vreme podseća na naglo izdžikljalog mlađeg brata EXIT-a.

To je poziv koji se ne odbija. Za prvomajski uranak, uprtiću na leđa ranac pun svojih knjiga koje će moći da se nabave po superpovlašćenoj ceni i krenuti put etno kampa na Paliću. Putem kojim se sve češće ide.

Iste večeri u pola osam, duboko u šumi, moj domaćin, zemljak, kolega-pisac i muzičar Darko Kovačević i ja pokušaćemo da budemo krajnje konstruktivni, podnošljivo smešni i dostojno zagrevanje pred nastupe bendova kao što su Autopark, Nežni Dalibor, Sunshine i Darkowood Dub.

Doduše, bolje pašemo uz rakiju.

Moja prijateljica Aleksandra Nikšić napisala je, kao što sama kaže, nešto “rođački” u svojoj redovno sjajnoj kolumni preko na Mondu.

“Ne verujem da postoji čitalac koji će mirno proći raskrsnicom Nemanjine i Kneza Miloša posle Kičme noći.”

Zgodno naslovljen prikaz Đorđa Bajića na Popboksu.

“Oltvanji je domaćinski pristupio pisanju, nije se štedeo, ima tu materijala za (bar) dva romana: sve pršti od pesničenja, pucnjave, seksa, ubistava, zavera, intriga…”

Velikodušni prikaz iz pera Željka Obrenovića na blogu City Magazine-a.

“Likovi su živi (imalo je vala i vremena da ih zavolimo ili zamrzimo, na petsto i kusur strana). Bilo da se radi o simpatičnom taksisti-švaleru, majstoru kung-fua, (koji bi svoj prilici trebalo da bude antipatičan, ako ništa zato što sluša Azru), novinaru-čudaku (koji se bori za vašu naklonost, mada se čini da bi trebalo da je dobije već na početku, barem zbog Bila Hiksa), ili pandurki, i muškobanjastoj i seksi u isto vreme. A niko od njih nije bezbedan.”

Intervju. Na art-animi.

“Likovi nisu glumci da ‘predlažu’ bolja rešenja: moji su, ima da rade ono što im se kaže.”

Radnja Kičme noći počinje u ponedeljak, 22. marta, 2010. godine. Počinjala je toga dana i u decembru 2005., kada sam počeo da je pišem.

 Odlučio sam još tada, koliko god da potraje samo pisanje, neću uvek za toliko pomerati radnju u budućnost. Dešavaće se u martu 2010. pa kad god da roman bude završen ili objavljen.

Tako su se, prilično neverovatno, datumi početka radnje i odlaska knjige u štampu poklopili u dan. Ono što je prvobitno zamišljeno kao bliska budućnost, u međuvremenu je postala savremena stvarnost. Ili paralelna.

Knjiga ima 524 strane. Stradala je omanja šuma u Čileu zbog nje. To je do sada rekordno “najdeblja” knjiga u ediciji Busola Samizdata B92.

Cena joj je 756 dinara sa PDV-om. Znam. Malo li je na ovu skupoću, naročito kada treba da se izdvoji za knjigu gaddemit, ali gledajmo to ovako: podeljeno s brojem strana, stranica košta 1.44 dinara. A ima mnogo teksta po jednoj stranici.

Dakle, poslužite se starim dobrim trikom: poklonite je nekom za rođendan. A zatim je odmah pozajmite na čitanje.

Ili sačekajte svoj rođendan. I ne pozajmljujte je nikom.

Od sutra u svakoj bolje opremljenoj knjižari.

Ne cela, doduše. Ali, u skladu sa renesansom audio knjiga koja u svetu traje već godinama, poslušajte na B92.FM petominutni odlomak iz Kičme noći.

Šta god mislili o audio-knjigama, one su svet za sebe. Imaju svoju namenu, čar i lepotu.

Nije svejedno ko čita, naravno. Morate da čujete glumca Vila Patona kako sugestivno prezentuje serijal južnjačkih krimića Džejmsa Lija Burka i Imati i nemati Ernesta Hemingveja. Ili kako zvuči Kad jaganjci utihnu u izvedbi Keti “Mizeri” Bejts. Ili kako glumac Kreg “Dublerka” Veson gine da nam dočara zvučni ugođaj najnovijeg romana Džejmsa Elroja, Blood’s a Rover.

Odlomak iz prvog poglavlja Kičme noći, “Pepeljuga je izašla u grad”, čita Goran Dimitrijević, prevodilac i urednik spoljnopolitičkih emisija na TV B92, mnogo poznatiji kao, po rečima Mileta sa Čubure, “onaj s mladežom koji saopštava samo loše vesti svaki dan u pola sedam.”

Štamparske prese se puše.