Prikaz Vladimira Arsenića za e-novine.

“Da ne bih bio potpuno nepravedan prema Kičmi noći i prema žanru, moram da priznam da je ovo verovatno najbolje žanrovsko ostvarenje do sada u srbijanskoj književnosti. Krivo mi je jedino zbog propuštene prilike da bude i jedno od najzanimljivijih dela u poslednje vreme, jer je takve potencijale imalo. Oltvanji je izuzetno talentovan pisac i verujem da će u sledećem pokušaju imati hrabrosti da, zarad ulaska u svet književnosti, napusti okvire koje je već uveliko prerastao.”

Ima spojlerčić il’ dva. Mislim da se u kritici jednog romana može i bez trešovanja nekog sasvim drugog.

Blic, 15. 06. 2010.

CIRKUS

(Oto Oltvanji, Kičma noći, Samizdat B92, 2010)

piše: Vesna Trijić

U Oltvanjijevoj prozi žanrovski mehanizmi (horora, pornografskog i akcionog filma) nisu sami sebi cilj, već su u službi umetničkog transponovanja i kritike (društveno-političke i istorijske) stvarnosti. U zlokobnoj atmosferi ovog romana, s fantastičnim bićima i raznim vrstama nasilja (od emotivnog zlostavljanja do produženih scena ljudožderstva), lako se mogu prepoznati činjenice iz našeg društva u tranziciji, ali u prenaglašenom i mutiranom obliku kako bi bile bolje uočene; može se čak reći da se takvim postupkom Oltvanji približava velikim majstorima groteske koji unakazuju i izobličavaju stvarnost da bi je odredili. Zato je “Kičma noći”, za razliku od precenjenog “Konstantinovog raskršća” Dejana Stojiljkovića, iako u okviru zajedničkog ukrštanja popularne i tzv. ozbiljne literature, na tragu istinskog umetničkog stvaralaštva.

Napominjući da se sva radnja dešava noću i da u mraku sve izgleda drugačije (strano, otuđeno), pripovedač sugeriše da smisao ovog romana ne treba tražiti u njegovom fantastičnom, već egzistencijalnom sloju. Postoji čitalačka perspektiva iz koje njegove pričljive aždaje koje gutaju ljude u komadu, uglađeni građani zverskih apetita i sitne ribe mučene savešću postaju cirkuski urnebesni. I sam narator, previše govorljiv i prečesto u sukobu sa dobrim ukusom, poput kamere iz Vladušićevog “Forwarda”, neguje karnevalski humor koji je, pretvarajući užasno i nepodnošljivo u smešno i nakaradno, najadekvatniji izraz (naše) generacije iz sedamdesetih čije su sve pobede (bile) plišane, na rečima, u ironijskom otklonu.

Najgora greška ovog romana je kompoziciona: uvod zauzima čak 150 strana, jedna od glavnih ličnosti postaje epizodna, zaplet nije koherentan. Sažimanje je majka dobrog pisanja.

“Znači, Fejsbuk laže.”

Tako je pre neko veče tribinu posvećenu Kičmi noći u Društvu ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić” otvorio Žarko “Zakk” Milićević, aktuelni predsednik društva, misleći na neusklađenost između najavljenog i stvarnog broja posetilaca.

Kiša, rekla bi nekadašnja izborna komisija.

U svakom slučaju, dvadesetak prisutnih – uglavnom ne sa pomenute liste – slobodno se uključivalo u ćasku, šala je šalu stizala i, uopšte, veče je prošlo lepo. Kupljeno je pet primeraka po povlašćenoj ceni.

Detaljniji izveštaj iz pera Nevidljivog:

Razgovor je počeo “od početka” i to je bila prilika da Oto kaže: “Meni čitanje nije bilo dovoljno”, opisujući svoju mladalačku zagrejanost za svet stripa i knjiga, te je ubrzo počeo i sam da crta i piše (jednog Bleka i Kapetana Mikija u sveski na linije) da bi potom prešao na sopstvene junake (tri vesterna) i konačno se odvažio da se oproba u krimiću (velika sveska na kocikce, podeljene strane na dva stupca). Sa prekucavanjem svog dela, kako sam kaže, naučio je značaj “druge ruke” te se sa nepunih 16 godina pojavio u novosadskom Dnevniku da ponudi svoje delo u ediciji X-100. Njegovo delo je prošlo i tako je postao najmlađi pisac koji je tu objavio nešto svoje – naravno, pod pseudonimom.

“Rastislav Durman je bio recenzent i predložio je Dnevniku da napravi ugovor i da se radi serijal”, priseća se Oltvanji, koji je tada već imao sinopsise i naslove za desetak nastavaka. Međutim, na objavljivanje svog prvenca čekao je tri godine (svake godine je bio u Dnevnikovom planu), i u međuvremenu je prestao da piše. Konačno je 1989, i to od jednog druga, saznao da mu je taj prvi roman konačno objavljen.

Nastavak spisateljske karijere je bio sa dolaskom u klub “Lazar Komarčić”, a odatle je već ljubiteljima fantastike prilično poznato šta je i kako Oto pisao.

Kada je reč o samoj Kičmi noći, za nju Oto kaže da je velik i komplikovan roman, te da je imao ključne scene, ali je trebalo osmisliti ono između njih. Ako se zna da Kičma noći ima tri junaka, sedam dana tokom kojih se radnja zbiva i veliki broj drugih aktera, uz ukrštanje junaka koji se ne poznaju, ali se njihovi životi prepliću, onda je razumljivo kada Oltvanji kaže “pokušao sam da žongliram sa mnogo elemenata”.

Po svemu sudeći na treći (zvanični) roman Oltvanjija neće se dugo čekati, pošto je već počeo da sklapa zaplet. No, pre njega možda bi mogla da se pojavi i zbirka priča (materijala ima za dve, ali pošto se one slabije prodaju nego romani…). U svakom slučaju, u svom narednom romanu Oltvanji će probati da bude što realističniji, a fantazijski element će predstavljati “sreća”, tačnije kako se svako od nas odnosi prema sreći – da li je to nešto natprirodno ili obična slučajnost. Nešto više od toga mladi pisac nije želeo da otkrije.