piše:  Vladislava Gordić Petković

Blic Knjiga, 27. jun 2010.

Ulazi li to Vojvodina ponovo u modu sa sve pitom gužvarom i šufnudlama, severnjačkim multietničkim šmekom, tamburicama i kuglofima, sa televizijskim serijama u kojim se takozvani lalinski nespretno imitira? Ili iz mode nikada nije ni izlazila?

Slika Vojvodine u književnosti u vekovima prethodnim bila je neretko svedena na hiperhormonalne frajlice iz Sremčevih romana i Sterijinih komedija. Iza zbijanja šala sa femama  i melanijama krila se svojevrsna nelagoda prema pokušajima urbanizacije. Mlade Vojvođanke činile su se smešnim, ne zbog svojih napora da savladaju nemecki i glasovir, već zbog paničnog nastojanja – da teraju modu.

U blatnjavoj vojvođanskoj varošici iz prve polovine 19. veka moda znači spasonosnu mogućnost emancipacije: tu mogućnost stegnuto patrijarhalno okruženje smatra opasnom i grotesknom, te se pokušaji urbanizacije preko modnih žurnala u “Pokondirenoj tikvi” definišu kao “sedlanje krmače”. Sterijina Fema neveštim podražavanjem života iz raznih “praglorija” kreira tu smešnu, ali preko potrebnu iluziju da se identitet može reformirati a prošlost izbrisati. Koliko god joj glava bila u oblacima, jasno je od čega noge beže: “paorluk” je haos i divljaštvo, a “nobles” ekvivalent sređenog života i civilizovanosti. Fema je, tako, alegorija građanske klase u nastanku; ona mora da izbriše negrađansku prošlost i uroni u iluziju o noblesu kao o drugom svetu i drugačijem, “mikofo” jeziku.  Patrijarhalni svet podržava pretvaranje i iluziju samo kada od toga ima očevidnu korist: u Sterijinoj “Laži i paralaži” zgodni zgubidan prihvata nobles sliku sveta ne bi li se dočepao miraza devojke “zatrovane” nemeckim romanima, a u “Tikvi” se Feminoj iluziji povlađuje od trenutka kada patrijarhat shvati da lukavstvo ubija žene u pojam bolje no čizma u bubreg.

Vojvodina se u proznom svetu ne locira uvek kao mesto humora, nego i kao mesto jeze. U romanu Ota Oltvanjija “Kičma noći”, Subotica dobija svoje makabr izdanje. Doduše, ni strah i drhtanje u Sabadki ne mogu proći bez izvesnih opštih mesta: hotel u centru grada izgleda kao “taština hroničnog trošadžije”, dok primer “bačvanskog gostoprimstva”, policijski inspektor, nosi nadimak – Gomboc. Ovo “ime knedle” priča vic o Švabi na bunaru. Kao što znamo, Lalu u ratu muči jedino žeđ šunkom izazvana; ali taj se ikonični hedonizam kod Oltvanjija ne koristi da se još jednom srbijanski ismeva mirotvorstvo – naime, u trenutku kad priča ovaj vic, Gomboc u zasedi sa lajavom beogradskom inspektorkom čeka sletanje seksi vampiruša na subotički aerodrom.

Read more

Politika, 26. jul 2010.

piše: Jasmina Vrbavac

“Okultni triler” kako je u podnaslovu bio definisan Oltvanjijev roman Crne cipele, jeste najpribližnija definicija koja bi se mogla pripisati i njegovoj drugoj knjizi, Kičma noći, ali je u novom romanu žanrovska mešavina krimi-horora podelila prostor sa antiutopijskom slikom srpske stvarnosti i dovela Oltvanjija do samog ulaza u mejnstrim tokove srpske književnosti.  U obilju likova, tema, glavnog i sporednih zapleta, on uspeva da održi napetost do samog kraja ali i da pokrene brojne neuralgične teme iz bliže i dalje prošlosti srpskog političkog života, da vešto aludira na neke konkretne događaje (ubistvo predsednika, uticajan pisac u političkom životu, uloga medija u društvu, veza između kriminalnih bandi i političara, tabloidizacija društva…), kao i da uobliči neke od najbolje profilisanih likova domaće književnosti – policajce, novinare, tv-voditelje, pisce i političare koji nisu samo tipski karakteri. Najbolje stranice svakako pripadaju likovima glavne junakinje, policajke i njene majke kao i njihov međusobni odnos koji bi mogao biti dostojan ozbiljne analize u okvirima rodnih i feminističkih studija. Kičma noći je, dakle, mnogo više od ukalupljene žanrovske sheme, a pitoreskni likovi krećući se kroz antiutopijski pejzaž prepoznatljivog beogradskog horora (i u bukvalnom smislu reči, a ne samo kao književnoteorijske odrednice) furizono zapliću i raspliću radnju kroz “suze i smeh” ne dopuštajući ni trenutak predaha.

Read more

U finom društvu u preporuci Politike za “knjige za leto”.

“Сада и овде, треба читати оне књиге које у вишегласју проналазе равнотежу, од принципа освете до помирљивости, од одметништва до сагласја и разумевања тока ствари; треба читати и субверзивне књиге у којима пловимо „незнаним морима” и искрцавамо се на „дивљачким обалама”, све у потрази за душом. Лето је право време за такве пустоловине.”

Recenzija u nedeljnom dodatku Blica, “Knjiga”, od 11.07.2010.

Kičma noći
AUTOR: Oto Oltvanji
IZDAVAČ: Samizdat B92
BROJ STRANA: 524
ISBN: 978-86-7963-349-1
POVEZ: Mek
CENA: 756 dinara

piše: Vladislava Gordić Petković

OVO JE KNJIGA: o tabloidima i novinarima koji nestaju; o vampirušama iz dijaspore i muškarcima koji su prerano postali “ispušene muštikle”; o grubim kriminalcima i lepim ženama; čak i o akademicima, o tipično balkanskom porodičnom paklu, izgubljenim iluzijama, o “bensedin-predsednicima”. Oltvanji je u ovu obimnu knjigu upakovao toliko mnogo motiva naše stvarnosti i žanrovskih bravura iz horora i krimića, da je vredi ne samo nositi na duži odmor, nego i čitati u više navrata i iz više perspektiva – kao socijalnu hroniku i kao tvrdi krimić, kao erotski triler i studiju o balkanskom muškarcu, kao političku perverziju i koljačku rapsodiju.

ŠTA JE PROBLEM OVE KNJIGE: Obilje. Njena prednost i mana jeste to što u njoj zaista svega ima, do prelivanja…

PRVA REČENICA GLASI: “Noć je krojena po meri sna, a kad spavaš bliži si smrti.”

POSLEDNJA REČENICA GLASI: “Dok je slobodno šetao po suncu, mogao je sebi mirne duše da priušti da se ne obazire na flekice koje mu igraju pred očima, na kožu koja bridi i crveni, na blago povišenu telesnu temperaturu, jer mu je doba dana u glavi bilo zauvek ponoć.”

KADA BI OVA KNJIGA IMALA UKUS: na početku, mešavina mlakog piva u zelenoj flaši i nespretno razmenjenih nežnosti u kojima se izbegava poljubac, jer usne imaju ukus pepeljare. Kako dugo čitanje odmiče, ukus se popravlja!

PRONAĐITE SLIČNE KNIGE: kod “dve Mirjane”, Novakovićeve i Đurđevićke, već ste imali masovne ubice i prerano ogrubele policajke. Oltvanji efektno nastavlja kriminalizovanje i hororizovanje “balkanskog Pariza”, a ni Subotica u svom makabr izdanju ne izgleda loše.

PREPORUKA ZA ČITANJE: Na zadnjem sedištu službenog automobila, na relaciji Bogota-Bogatić…

Goran Skrobonja, posle čitanja.

“Da se odmah razumemo: Oto je moj prijatelj, a ja nisam književni kritičar, tako da ovde ne možete očekivati nikakvu dubokomislenu, a kamoli objektivnu analizu njegovog pozamašnog romana: kad god govorim o knjigama, filmovima ili muzici, činim to sa stanovišta najobičnijeg konzumenta. Zato sledećim pasusima možete pristupiti kao utiscima ovejanog čitača uz jelo, koji često zaboravlja gde je granica između gladi za duhovnom i gladi za telesnom hranom.”