Mark “Kick-Ass” Millar tvrdi da TV serija nema sezonu-dve da zavede, već samo 15 minuta. Ali, onda nikad ne bih saznao u šta je izrastao FRINGE.
Archive for January, 2011
28.01.2011
Tako je trebalo da nazovemo čitavu turneju.
Mislili smo da ćemo se ovog puta izvući. Iz Beograda smo krenuli po neobično sunčanom danu, pred Pančevo smo uleteli u gustu maglu, a čim smo prošli tablu s oznakom grada, počeo je da pada i sneg. Kočili su mi se prsti na nogama od hladnoće.
Na sve smo, međutim, zaboravili jačih sat vremena, u božanstvenom, dubokom mraku Male scene Kulturnog centra Pančeva, uz miris, akustiku i škripu dasaka pravog teatra. Posle rok-kluba, privatne knjižare, knjižarskog lanca, bioskopa i kulturnog centra, u lokacije nastupa upisali smo i jedno pozorište.
Činilo mi se da su obojica kolega posebno inspirisani. Rekao bih da je sama izvedba bila naštelena i podmazana, do sada možda najbliže onome kako sam ja to zamišljao kada smo kretali sa svim.
Bilo je pregršt dobro raspoloženih prijatelja, drugara iz klupe i drugih školskih ličnosti iz Darkovog bivšeg života, više zvučnih imena domaće književnosti, zadovoljne publike i korisnih, velikodušnih komentara.
Pred ponoć, dok smo odmrzavali kola i spremali se nazad preko Tamiša, i dalje je bilo hladno, ali više ne tako agresivno, pre kao na apsolutnoj nuli u filmu Ledena oluja.
23.01.2011
U februarskoj LEPOTI I ZDRAVLJU, lica koja ne spadaju ni u jedno. Uprkos zastareloj fotki i nepostojećoj piratskoj korici, trud dizajnera neporeciv.
21.01.2011
“Bless them all, the forlorn little rabbits. They are the displaced persons of our emotional culture. They are ravenous for romance, yet settle for what they call making out. Their futile, acne-pitted men drift out of high school into a world so surfeited with unskilled labor there is competition for bag-boy jobs in the supermarkets. They yearn for security but all they can have is what they make for themselves, chittering little flocks of them in the restaurants and stores, talking of style and adornment, dreaming of the terribly sincere stranger who will come along and lift them out of the gypsy life of the two-bit tip and the unemployment, cut a tall cake with them, swell them up with sassy babies, and guide them masterfully into the shoal water of the electrified house where everybody brushes after every meal. But most of the wistful rabbits marry their unskilled men, and keep right on working. And discover the end of the dream. They have been taught that if you are sunny, cheery, sincere, group-adjusted, popular, the world is yours, including barbecue pits, charge plates, diaper service, percale sheets, friends for dinner, washer-dryer combinations, color slides of the kiddies on the home projector, and eternal whimsical romance-with crinkly smiles and Rock Hudson dialogue. So they all come smiling and confident and unskilled into a technician’s world, and in a few years they learn that it is all going to be grinding and brutal and hateful and precarious. These are the slums of the heart. Bless the bunnies. These are the new people, and we are making no place for them. We hold the dream in front of them like a carrot, and finally say sorry you can’t have any. And the schools where we teach them non-survival are gloriously architectured. They will never live in places so fine, unless they contract something incurable.”
(The Deep Blue Good-By, John D. MacDonald, 1960)
19.01.2011
Messrs. Skrobonja, Tuševljaković et moi nastavljaju sa zezanjem tamo gde su stali.
ZAJEČAR 21.01.2011.
PANČEVO 25.01.2011.
KIKINDA 04.02.2011.
15.01.2011
Of course. You hated death because you were involved with life. Life was. And dammit, life would be, when you weren’t. That’s why you hated death. It’s unfairness.
Never again, the exquisite moment of sliding into a woman.
And never again the joy of a page dragged up dripping from your guts. Never again realizing that there were ten pages of fresh manuscript stacked beside the typewriter that hadn’t been there before.
(Joe Gores, Hammett)
Pisao je ogoljenim, hladnim, objektivnim stilom. Njegovim pričama nisu nedostajala uzbuđenja, ali su uvek bile realističnije od drugih.
Nije ni čudo. Pre nego što se proslavio kao pisac, Gores je desetak godina radio kao privatni detektiv. Kada je pisao o njima, dakle, znao je o čemu piše. Na stranu što se radilo o neobičnoj kombinaciji: instinkti pisca i istražitelja direktno su suprotstavljeni; posvećeni lovac ne može sebi da priušti saosećanje i razumevanje koji su neophodni uslov za profesiju spisatelja. Ali, pisac je očigledno prevagnuo.
Gores je počeo da zarađuje od pisanja radeći scenarije za slavne kriminalističke serije kao što su Kojak, Columbo, Remington Steele i Magnum, P.I. Usledili su romani.
Kao klinac, sredinom osamdesetih, pukim slučajem čitao sam FINAL NOTICE (1973) u zagrebačkoj ediciji krimića Trag (preveden kao POSLEDNJA OPOMENA) i od tada nisam sreo ništa slično: privatna detektivska agencija puna zanimljivih istražitelja koji to nisu, jer su u stvari ripomeni: plene automobile koje njihovi vlasnici nisu uspeli da otplate na vreme. DKA (po Daniel Kerney Associates) je vrsni serijal od šest romana i pregršt kratkih priča, pisanih između 1972. i 2001.
INTERFACE (1974) je grubi krimić o pravom pravcatom privatnom detektivu i praotac svih knjiga ili filmova sa šokantnim obrtom na kraju. Neki danas slavni primeri skinuli su foru odavde.
HAMMETT (1975) je istovremeno tajna biografija oca modernog krimića, Dashiella Hammetta, minuciozna rekonstrukcija San Franciska s početka prošlog veka i krimić koji, po sadržaju i stilu, kao da je pisao sâm Hammett (opširniji prikaz - skroluj dole).
Ovo remek-delo Gores je možda nadmašio 2009. godine, romanom SPADE & ARCHER, prikvelom MALTEŠKOG SOKOLA, koji je napisao uz blagoslov Hammettove zadužbine. Prema jednoglasnoj oceni kritičara, on je plod ljubavi a ne puki najamnički rad, gotova nemoguća misija koju je verovatno samo Gores mogao dostojanstveno da sprovede do kraja. Ne sećam se kada su poslednji put sva četiri velika glasila američkog izdavaštva (Publishers Weekly, Library Journal, Kirkus i Booklist) s takvom lakoćom nekom romanu dali zvezdicu – svoju najveću preporuku.
Stari je bio majstor do samog kraja.
11.01.2011
Rubrika „Pop Lit“, Huper #438, maj 2008.
Pije, puši, piše – stripove. I hramlje. Ipak, Warren Ellis nije „samo“ strip-scenarista (a ni istoimeni, bradati violinista Nicka Cavea). Piskara još i za grafičke novele, video-igrice, animirane i D2DVD filmove, televizijske serije i „sve za šta može da vam uzme novac“. Pored toga što je opsesivni radoholičar – često nauštrb sopstvenog zdravlja – on je i dežurni dekonstrukcionista, nabrušeni komentator i virtuelni kolekcionar šarolikih ludosti modernog, supkulturnog cirkusa. Od leta 2007, i „pravi“ pisac.
Kaže da ga na nogama održavaju „red bul“, viski i štap (koleno otkazuje još od fatalne srednjoškolske ragbi utakmice). Jeste tehno-fetišista, ali, za razliku od većine pozera, iz savremene tehnologije izvlači maksimum praktičnosti: poput nekakvog futurističkog ratnika, po nebrojenim džepovima vijetnamke nosi smartfon, tastaturu na razmotavanje, mp3 plejer, mobilni skener. U trenu će na internet okačiti nadahnutu, besnu kontemplaciju ili vam dozvoliti da zavirite u sveži odlomak najnovije kreacije gde god bio u tom trenutku (najčešće u nekom pabu u jugoistočnoj Engleskoj). Jer piše u pabu. Smeta mu obična kućna prašina, kaže.
Warren Ellis mu zapravo dođe nešto kao ovomilenijumska verzija žive legende naučne fantastike, Harlana Ellisona, a sličnosti ne prestaju kod prezimena ili tema koje obojicu tište: kao i stariji kolega, Ellis je enfant terrible samo kada to želi da bude, odbijajući da se svede na pukog galamdžiju i skandalmajstora – brzo mu dosadi sve osim destilovanog stvaranja. Kada mu je veliki izdavač DC Comics prigovorio povodom epizode Hellblazer-a u kojoj je nekonvencionalno ali iskreno vivisecirao autentični američki izum puškaranja po školskim hodnicima sa tragičnim ishodom, pokazao im je srednjak i napustio serijal. Tek tako.
04.01.2011
TV
Polovinu čini britanska produkcija plus talk show. Tako stoje stvari.
Boardwalk Empire (HBO)
Kreće sporo – naravno, ta ovo je HBO – ali brzo postaje zarazno. Razvrat, nasilje, život, smrt. I milion ljudskih priča kakve još niste videli. Sve što želim od serije ili filma. Više podseća na Kuma nego na Goodfellas.
Damages (FX)
Zli John Grisham na esidu. Lost je otvorio Pandorinu kutiju ispremetane naracije, a Damages je najbolji polaznik prvog kursa.
Sherlock (BBC One)
Nikad bolja modernizacija neke franšize: Šeki bi zaista maltretirao SMS-ovima, dok je detalj da je doktor Watson veteran ovog rata u Afganistanu neprocenjiv. Ali, od svega je fascinantnija kontrola nad osmišljenom, raskošnom, originalnom (!) pričom.
Modern Family (ABC)
Svaka epizoda uporno bolja od prethodne. Dostignut novi standard u transferu neprijatnosti, a ime mu je – Phil Dunphy.
Dexter (Showtime)
Jedina u mnoštvu serija sa kompletnim ansamblom retardiranih likova koju mogu da gledam. Bio sam u zabludi da ne može bolje od četvrte sezone.
Doctor Who (BBC One)
Tek kada je Steven Moffat preuzeo kormilo shvatio sam koliko je svojevremeno Doktor uticao na britanske strip-scenarističke gastarbajtere u Americi. Kvalitet je tokom sezone varirao, a zapravo je sve vreme pripreman vatromet za dvodelno finale.
The Walking Dead (AMC)
Da nisu tako uprskali poslednje dve epizode, ovo bi se tuklo za vrh.
Wallander (BBC One)
Neko će se ubiti, Kenneth Branagh na malom ekranu ili mi ispred njega. I to je dobro.
Misfits (E4)
Ah, kakva predivna vitaminska injekcija za živce i mozak. Jedna od onih kod kojih se obavezno zapitate što kod nas ne rade ovako nešto kad je moguće i jeftino.
Conan (TBC)
Otkako je startovao u „osnovnom kablovskom paketu“, Konando je pušten s lanca. I dalje povremeno škripi dnevna doze komedije, ali mu zato ponekad kroz kožu lica neočekivano probija duh Bila Hiksa. S izuzetkom jezovito pogubljenog Harrisona Forda (ne želim ono što on uzima), svi su razbili u svojim gostovanjima, a možda najbolji bili su Tom Hanks, Russell Brand, Soundgarden i Kid Cudi.
FILM
Sedam su adaptacije, od kojih tri stripova. Tako stoje stvari.
Inception
Kad je u pitanju ovaj film, svet se deli na dve grupe, bla-bla. Ja sam u prvoj.
True Grit
Naslov se, naravno, odnosi na devojčicu.
Black Swan
Honest-to-God hororčina koju kao da je pisao britanski majstor paranoje, Ramsey Campbell.
Social Network
Fincher. Eisenberg. Čak i onaj Trent Reznor kog ne ljubim previše. Sve radi. Ali, najveći heroj je scenarista Sorkin.
Toy Story 3
Pixar su bogovi, ali to smo već znali.
Ghost Writer
Polanski ponovo posednut… Hitchcockom! Još bolje na ponovljena gledanja.
Winter’s Bone
Život nije milosrdan. Po najnepoznatijem ozbiljnom piscu današnjice.
Scott Pilgrim Vs. The World
Raznorodni elementi nisu srasli tako dobro kao što bi se očekivalo: bolje funkcioniše Mary Elizabeth Winstead kao Ramona nego Michael Cera kao Scott. Ali, da li mislim da je ovo (jedna) budućnost filma? Mislim.
Kick-Ass
Kad Nicholas Cage obuče kostim, maskira se tako što brkove pretvori u… duže brkove. I da. Ima i tu devojčica.
Red
Ovakve neopterećene zajebancije poslednji put su se snimale sedamdesetih. U njima je obično igrao Michael Caine.
02.01.2011
Jedino merilo? Broj preslušavanja.
Gorillaz_Plastic Beach
Taj Dejmon me uvek lako prebaci do melanholičnog brda. Ili plastične plaže. Ili gde god. (A zapravo svi znamo da sam slab na njih zbog crtaća.)
Black Keys_Brothers
Ne sećam se kada je poslednji put neki album bio tako kompaktan, kompletan i… sve ostalo što počinje na komp-. I da tako nije imao lošu pesmu.
Grinderman_Grinderman 2
Svojevremeno su opskurni detroitski Laughing Hyenas ingeniozno smućkali zvuk dva moja večita favorita – The Stooges i The Birthday Party. A onda se krivac iz jednog od originalnih sastava vratio na mesto zločina, prdnuo munju i uradio isto.
The Black Angels_Phosphene Dream
Za njih sam čuo kada je Metju Foks (Džek iz Losta) pričao o tome šta sluša na ajpodu u pauzi snimanja. Najzreliji album. Slatka psihodelija.
Klaxons_Surfing the Void
Prvi je bio bolji, ali čiji nije. Posle dužeg vremena, nešto i za SF gikove.
The National_High Violet
Opirao sam se hipsteraju, ali džaba.
Swans_My Father Will Guide Me Up a Rope to the Sky
Ko bi rekao da ću pod stare dane i njih imati na listi. Dostojanstveni povratak pošto su vas svi već odavno otpisali je moguć. I dobrodošao.
Kid Cudi_Man On the Moon II: The Legend of Mr Rager
Za Kanjeovog učenika sam se zainteresovao kada sam ga gledao uživo kod Konana, od svih mesta. Prvi uspešni pelcer alternative i hip-hopa u istoriji, kažu. Reper u starkama: uzbudljiva ideja, zavodljiva izvedba.
The Dillinger Escape Plan_Option Paralysis
Aaarrrgh, crossover! Na momente sam se, blago meni, osećao kao u srednjoj.
Tindersticks_Falling Down a Mountain
Pretplaćen od debija, u usponima i padovima. Bend uz koji je i Toni Soprano preživeo atentat.
