Biće neobično nastupiti bez kompletnog benda.
Tu su zato Goran Skrobonja, Ilija Bakić i domaćin, Đorđe Pisarev. Pričamo o fantastici.
Subota, 26. februar, 15 časova, Salon knjige na Novosadskom sajmu.
Archive for February, 2011
23.02.2011
13.02.2011
Rubrika „Pop Lit“, Huper #439, jun 2008.
Džejms Elroj je u javnosti poznat kao „demonski pas američke književnosti“. Da biste osetili delić atmosfere njegovih knjiga pre nego što se bacite na čitanje, pogledajte film Poverljivo iz L.A.-a. Još jednom. Ili televizijsku seriju Prljava značka – sa kojom, doduše, nema nikakve veze, ali koja sablasno podseća na njegov svet, ne samo po obilju podmićenih policajaca, već i po složenim zapletima. Elrojeva proza bez pardona udara u lice i emocije, ili što reče jedan drugi velikan krimića, Elmor Leonard: „Ako je čitate naglas, polupaće vam vinske čaše.“
Iako je pleo zanimljive priče i pre, za Elroja kakvog poznajemo danas ključna su četiri remek-dela poznatija kao „Losanđeleski kvartet“. Prvo u nizu je Crna Dalija (1987), roman koji ga je lansirao u superzvezde kriminalističke literature. Kada sam ga se dokopao pre desetak godina (prva kupovina preko interneta), nokautirao me je već uvodnim bokserskim mečom između dvojice protagonista. Dalje sam morao da kočim da ga ne bih prebrzo progutao.
U Crnoj Daliji, preuzevši na sebe nezahvalnu ulogu posmrtnog zastupanja još jedne naivne žrtve sjaja i bede Holivuda, par okorelih čuvara reda i mira upinje se da opere sopstvene grešne duše. Okvirno zasnovan na najozloglašenijem nerasvetljenom slučaju u istoriji američkog zločina, nadrealno svirepo ubistvo u kojem je Elroj prepoznao vezu sa sopstvenom sumornom sudbinom, besprekorno dočaran posleratni period romana – kada je sve što život znači (prijateljstvo, lojalnost, ljubav) još delovalo prosto – nagrizaju izopačeni seksualni nagoni. Iza ugla neumoljivo viri otrežnjenje novog doba.
04.02.2011
Povelja 03/2010, Kraljevo
Prikaz romana „Kičma noći“ Otoa Otvanjija, izdavač: Samizdat B92, Beograd 2010.
piše: Ilija Bakić
Pet godina po objavljivanju prvog romana „Crne cipele“ Oto Oltvanji (1971) predstavlja se čitaocima novim delom, obimnom (524 strane) „Kičmom noći“. Mada zvuči oveštalo, pisac zaista jeste poznavaoce njegove prve knjige prijatno iznenadio jer je u novoj prisutan i onaj ’stari’ i jedan sasvim novi, uznapredovali Oltvanji; čitaoci koji je po prvi put sreću sa ovim autorom otkriće, pak, zanimljivu i zanatski precizno izvedenu prozu koja intrigira pričom i vezuje pažnju brzinskom, na momente čak vratolomnom, akcijom. Oltvanji je u postavljanju i izvođenju ovog romana (kao i prethodnog) koristio iskustva savremene svetske literature, one koja se svrstava u kategorije trilera, krimića, ’saspensa’ i, napokon, horora. Naravno, reč je o kreativnom korišćenju dostignutih metoda i rešenja a ne o pukom kopiranju ili podražavanju uzora jer je to jalova rabota kojom se bave pisci mnogo manjeg talenta od Oltvanjijevog. Iščitavanje „Kičme noći“ otuda nije ni nalik rutinerskom čitanju ’palp’ proze koja ima zadatak da zabavlja (i to odrađuje manje ili više uspešno); preciznije, „Kičma noći“ jeste zabavna i uzbudljiva ali i više od toga, pošto je autor spreman da izvrne, izvrda i izigra pravila i da u očekivano/predvidivo štivo unese slojeve koji su netipični/nepripadajući (čak bi se moglo reći i suvišni jednom čisto žanrovskom delu). Ali, iskušavanje žanrovskih matrica ima smisla samo ako se njihove granice otkrivaju i kreativno prelaze i prevazilaze.
Prve stranice „Kičme…“ otkrivaju nekakvu buduću, alternativnu ili paralelnu Srbiju. Pozornica dešavanja sazdana je od segmenata koji su već stvarnosno-realni (potcrtanih čestim posezanjem za frazama iz opšte i popularne kulture od 1980-tih naovamo), delova koji faktografski baš i ne odgovaraju (ali nalikuju) realnim modelima i, konačno, segmenata koji ’de facto’ ne postoje ali su mogući, odnosno vrlo je verovatno da bi baš takav bio prirodan sled dešavanja izniklih na temelju ovoga što sada znamo i u čemu živimo. Identifikacione ravni tesno su i bogato popunjene, bez šupljina i pukotina, pa je jedina dilema čitaoca da li će na nekoj stranici knjige pronaći pogodbeni datum iz budućnosti ili sadašnjosti na osnovu koga bi zaokružio svoj doživljaj (a možda i očekivanja, već prema tome da li je u pitanju naučna fantastika ili političko-društvena alegorija, možda čak i satira – pisac konačno određivanje ostavlja čitaocu i, reklo bi se, nije zainteresovan kakva će odluka biti). Ipak, ove su dileme sekundarne spram tri priče koje paraleno teku na asfaltu Beograda i u kojima se tri osobenjaka batrgaju u klopkama sopstvenih života; ponekad se čini da će pritisak smrviti uhvaćenog a ponekad okova nema u blizini/na vidiku (ali svest o njima nikada ne prestaje). Svakodnevni užas i apsurd, smisao i besmisao putovanja od jutra do noći ili od sumraka do svitanja, uz pokoji tren predaha, u državi koja je karikatura svih smislenih sistema, sred menažerije živopisnih kreatura – izazov je za junake koji su (pre)često statisti u sopstvenom postojanju. Ovakav sklop izazov je i za pisca koji, pak, uspeva da ubedljivo predstavi pozornicu događaja, kulise, statiste i (anti)heroje ’veselog pučkog igrokaza sa pevanjem i pucanjem’ na ulicama (ne)poznate nam lokalne metropole.
