Kao neko ko je odrastao u kući, prekomandovao sam se na stalni život u stambenoj gradi relativno skoro, pre tričavih trinaest godina. Imao sam sreće. U to vreme horoskop za bezbolni urbani transfer bio je povoljan – koncentracija budala u mojoj novoj zgradi niska, a komšijsko audio-zagađenje svedeno na kratke, brze popravke iz nužde. Za više se nije ni imalo.
Ništa ne traje večno. It’s a circle of life, Simba.
Trenutno se u stanu zdesna odvija epopeja porodičnog nasilja gde se ne zna tačno koja strana dobija. U stanu levo iznad neko je toliko agresivno renovirao stan šest meseci da mislim da su ga finiširali u drugoj dimenziji. U stanu direktno iznad svakog ranog jutra i kasne večeri u toku je višesatni telefonski maraton sa jednom bivšom republikom gde sagovorniku s ove strane još niko nije rekao da se telefon između ostalog koristi zato da ne bi morao grlom da dobacuješ na tu razdaljinu. Dva stana dalje zdesna neko u jedanaest noću rabi fleks – okolne terase spontano su se organizovale u pokušaju da se objasne s
graditeljem-amaterom, ali su brzo odustale. „Vidiš da je budala“, komentarisao je jedan komšija, što je bio signal da se i ostali smerno povuku. Niko ne želi da zna šta je zapravo fleksao. Suprugu nisu videli danima.
I tako, u svojstvu uslovno sveže žrtve ludilu sklonog komšiluka – ali i autora priče „Sardonični komšija“ – dobih pre neko veče savršen poklon za svoje zasluge i potrebe.
Na omotu diska piše: Vreme je da kažete DOSTA i uzmete „stvar“ u svoje ruke. Vreme je da malo vi budete onaj ludi komšija.
Iza jedanaest naslova kao što su „Pljuni i zaflexaj“, „Mila majko šalji me po drva“, „Rapsodija Golf II“, „Alarmantno stanje svesti“ i sličnim krije se arsenal zvukova koje uglavnom dobro poznajete kada dopiru s druge strane zida. Neprijatno profi snimljeni i jezivo uverljivi, tu su, među ostalima: mešalica za beton, „hilti“ bušilica, motorna testera, ali i obavezni auto-alarm koji se ne gasi. Isprobao sam i nije mi bilo svejedno. Doduše, kada ste vi ti koji, s ove strane zida, upravljate intenzitetom, trajanjem i izvorom takve buke, druga se pesma peva. Iz istih zvukova gotovo da može da se izvuče neka doza zadovoljstva. Osveta je slatka kada se servira hladna.
U režiji ekipe HOĆU TO, zaslužne za takva majstorije iz sfere poklanjanja o rođendanima, žurkama ili bez povoda kao što su „Tattoo rukavi“, „Like/Dislike pečati“, „Sat naopačke“, i apsolutni hit po imenu „TV Terminator“, stiže vrhunska zajebancija praktično za džabe, sa numerama „autentičnim i snimljenim u organizaciji autora“, koji dozvoljavaju da „CD klonirate, javno reprodukujete i samostalno organizujete koncerte i DJ večeri.“
Naravno, ograđuju se od svega što uradite ili što komšije posle urade vama.
Za drugi disk predlažem zvuke veš mašine, otpanjenog televizora i pičkaranja uz lupanje vratima i razbijanje tanjira. Siguran sam da ni tada to neće biti sve.
Do totalnog Rata komšija ili makar samo nastavka sage, klaaaang, vroooom, zappfong, thrakboom, kraš, smak i… čšššššššš.
