Buljio u svašta protekle godine. Filmovi mi uglavnom bili neuzbudljivi i neposebni, serije malko bolje, a stripovi – sećate se, oni nizovi crtanih sličica što se danas čitaju na tabletima – kao da tek dobijaju zamajac posle par godina zbunjenosti. Umesto da gnjavim s još predugih lista i vaganja, nabacujem bez posebnog reda ono što od srca preporučujem iz sve tri oblasti samo zato što je ubrzalo puls, pa će možda još kome.

FORBRYDELSEN
Danski THE KILLING, ni ne okušavajte se s američkom verzijom. Zaboravili ste kako ste nekad pregovarali s društvom ili samim sobom da pogledate samo još jednu epizodu? Neće biti spavanja.

LOCKE AND KEY Joe Hill & Gabriel Hernandez
Uz kratke priče, ovaj strip je najbolje što sam video od Džoa Hila (za romane mora da jede još pasulja). Bolesna simetrija pored koje Alan Mur izgleda kao improvizacija. Fali još ovoliko da se skroz upecam, ali je nepogrešivo iz ovog vremena, iz 2010-tih, videćete što nigde do sada niste videli i… odšrafiće vam glavu (ekhm).

ATTACK THE BLOCK
Brat od ujaka TV serije Misfits. Neprijatni odjeci stvarnosti na ulicama Londona u vreme oko premijere. Nesečena zabava snimljena za nula para. Holivude, ajd na tablu (ovogodišnja statistika sa blagajni kaže da ćeš pre ili kasnije morati).

HOMELAND
Pravi rimejk Mandžurijskog kandidata. Gotska, džezerska špijun-čorba, smućkana po supertajnom receptu od drame, mraka, ritma i brade Mendija Patinkina. Još se oporavljam od sindroma povratnika posle odgledane prve sezone.

PAYING FOR IT Chester Brown
Bolno intimna autobiografska ispovest redovnog korisnika usluga zanata najstarijeg. Malo vam je muka, malo vam se veže za DNK, posle  malo drugačije važete stvari. Život ne moš zajebat. I nema ništa džabe.

  Read more

Kod sastavljanja godišnje liste knjiga, nemoguće je poštovati kalendarsku godinu objavljivanja. Nije važno držite li se uglavnog domaćeg ili, kao ja, stranog – pa još u originalu. Skupo je, nepraktično i teško postići. Davno sam odustao.

Uz to, nekadašnje čitalačke beleške pokazuju da broj pokrivenih knjiga godinama opada. Šta bi tek bilo da ne ulažem poseban napor da do toga ne dođe? Poznajem ljude, mudre i zanimljive, nekada zaljubljenike u knjige, koji više ne čitaju, gotovo uopšte. Tužno, ali istinito. Mislite da će sa masovnijim prelaskom na elektronske čitače biti bolje? Neće. Znaci vremena.

Za prošlu Novu godinu zacrtao sam sebi najmanje 24 naslova u 2011. godini. To je tek dve knjige mesečno. Imajući u vidu da ne čitam posebno brzo, da me neobjašnjivo privlače pozamašne cigle, da se borim s drugim obavezama koje iziskuju makar simboličnu upotrebu vijuga – u periodima dok aktivno pišem, „u zoni“, posle sam suviše iscrpljen da bih još aktivno i čitao – procena je delovala realno.

Za dlaku sam ispunio kvotu. Nisam uračunao nekolicinu koju sam ostavio posle pročitanih 100 strana ili čak napola, jer nisu zaslužile da se dovrše. Mučile su me i nisam u njima uživao. Kad napuniš četrdesetu, taj greh se prašta. Da bih se iskupio, jednu koja mi se dopala pročitao sam dvaput.

Ispalo je nenamerno da su zastupljena čak tri romana nominovana za ovogodišnjeg „Edgara“, najprestižniju književnu nagradu za krimiće (jedan je i dobitnik), što govori o pravcu u kojem se balans mojih interesovanja spontano pomerio (u stvari, pročitao sam četiri naslova od nominovanih šest, ali četvrti nije dovoljno dobar da ga preporučim).

Na vrhu dve koje su me rasplakale. Kod vas ne bi bile?

A VISIT FROM THE GOON SQUAD (2010) Jeniffer Egan
U ovom mozaik-romanu oduvalo me je svako poglavlje, strana, rečenica. Onda mi je priča napisana u PowerPointu slomila srce. Apsolutni šampion godine i korisni podsetnik da zvučne nagrade povremeno završe u pravim rukama.

THE FORTRESS OF SOLITUDE (2003) Jonathan Lethem
Poluautobiografska priča o mom i vašem životu. Sjebu vas još u detinjstvu (čak i ako toga niste svesni), protok vremena dokusuri ostalo. Glavni junak zove se Dilan, antologijskom liku većem od života ime je Mingus. Kompletan doživljaj pojačan činjenicom da sam ovu morao i da prevedem.

Read more

Nije  sveobuhvatno ili objektivno, ne odražava stanje na terenu. Samo muzika koju sam najviše slušao kod kuće i u pokretu. U najboljem slučaju preporuka da se proba, u najgorem, klikneš dalje. Od ovih deset, gotovo svaki je potencijalni album godine. Muzički dobra ta jeziva 2011.

P.J. Harvey, Let England Shake
Više roman nego album, nadahnut, zarazan i bez suvišnog poglavlja, o jednom davnašnjem ratu i poludelom svetu u kojem ni Ujedinjene nacije više ne pomažu.

Mastodon, The Hunter
Čujem ja tu Sabate,  rane Flojde, QOTSA, čak i Voivod, ali najviše uzbudljivi hard rok/HC/metal kasnih 80-ih i ranih 90-ih kakav se odonda više ne svira.

Tom Waits, Bad As Me
Godište moje majke, a življi od svakog kog znam. Provod u paklu, neutaživa seta, neporeciva istina il’ dve. They pay me not to come home, prva prava boemska himna još od Kejvove Brother my cup is empty.

Danger Mouse & Daniele Luppi, Rome
Kao ni prethodnih godina, ni ove nije snimljen nijedan špageti vestern, ali zato jeste saundtrek za njega. Vokal bez reči iz Dobar, ružan, rđav (“Dobar, loš, zao” ništa ne znači) življi i zdraviji no ikad. Nostalgija je sve.

TBF, Pistaccio Metallic
Više od „smešne“ muzike koju ne podnosim, ovo je značilo osećati se kao kod kuće, u prostoru i stanju svesti koji zvanično više ne postoje. (Plus prvi uglazbljeni hičkokovski psiho-triler po imenu „Mater“.)

The Black Keys, El Camino
Brothers je možda bolja ploča, al’ ova bolje njiše kukovima.

Povodom dvestogodišnjice od rođenja prve srpske slikarke, Katarine Ivanović, Narodni muzej u Beogradu je u decembru 2011. organizovao izložbu većine njenih dela koje je umetnica ovom muzeju zaveštala još za života.

Impresivno dizajniran, prelomljen i odštampan, katalog izložbe sadrži radove, impresije i doživljaje grupe mladih autora sa savremene kulturne scene, koji ilustruju kako se danas razume stvaralaštvo Katarine Ivanović.

Uvršteni su radovi umetnika Ivane Kličković, Jelene Marković, Mirona Mutaovića i Nataše Teofilović, dramaturga Bobana Jeftića i Olge Dimitrijević, pijanistkinje Sonje Lončar, modnog kreatora Bate Spasojevića, istoričara umetnosti Jovane Stokić, Saše Janjića, Tatjane Orbović, novinarke Milice Lapčević i pisca Srđana Tešina.

I u svom tom društvu, srdačno vaš.

Bio je to neočekivan, uzbudljiv i zastrašujuć poziv.

Pošto verujem da je u onome čime se bavim važno uživeti se u svet – ovaj ili neki drugi – saosećati sa njim i što živopisnije ga dočarati čitaocu, zadatak sam doživeo kao izazov, ali i veliku čast. Pošao sam od toga a završio sa kratkom, kratkom pričom, od svega tristotinak reči, nalik onom što se nekad zvalo vinjeta a danas je u svetu poznatije kao flash fiction.

Priča se zove „Boja na prstima“. Govori o poteškoćama sa kojima se suočava svako ko pokušava da stvara – iskreno, nadahnuto, najbolje što ume – a koje su verovatno srodne u kom god vremenu da živite, koju god poziciju u društvu da zauzimate. Nekima je, i pored svega, sigurno bilo teže nego drugima.

„Boja na prstima“ pokušava da zamisli delić onoga što je osećala Katarina Ivanović.

Veselo sinoć u kafiću Vampir u Kringi. Tekli potoci crvenog koktela. Objašnjavao ONAJ naslov slavnom astronomu. Život i dalje divno čudan.

Nadoknađivanje ludom radovanje.

Sve odabrano rizik: žanr, premisa, likovi, mesto radnje. Zar bi iko želeo drugačije?

Ima neke uvrnute logike da se deo ovog bačkog gotika porodi u središtu Istre.

Nazire se svetlo na kraju tunela. Iskreno? Uželeo sam se kuće. A i svakog gosta tri nedelje dosta.

Suštinu izolacione avanture menjali ovdašnji drugari – Mirko, Šile, Raul – primiviši me kao svog. Hronično više sreće neg pameti. Živeli.

20 dana, 50 šlajfni (15.000 reči). Zbog drugih obaveza, nekih dana pauza. Nije Ginis, al s onim od pre, ušao u 2. čin od 4. Oću stalno tako.

Sledeće: pisanje u izlogu, kao Harlan Elison.