“Znači, Fejsbuk laže.”
Tako je pre neko veče tribinu posvećenu Kičmi noći u Društvu ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić” otvorio Žarko “Zakk” Milićević, aktuelni predsednik društva, misleći na neusklađenost između najavljenog i stvarnog broja posetilaca.
Kiša, rekla bi nekadašnja izborna komisija.
U svakom slučaju, dvadesetak prisutnih – uglavnom ne sa pomenute liste – slobodno se uključivalo u ćasku, šala je šalu stizala i, uopšte, veče je prošlo lepo. Kupljeno je pet primeraka po povlašćenoj ceni.
Detaljniji izveštaj iz pera Nevidljivog:
Razgovor je počeo “od početka” i to je bila prilika da Oto kaže: “Meni čitanje nije bilo dovoljno”, opisujući svoju mladalačku zagrejanost za svet stripa i knjiga, te je ubrzo počeo i sam da crta i piše (jednog Bleka i Kapetana Mikija u sveski na linije) da bi potom prešao na sopstvene junake (tri vesterna) i konačno se odvažio da se oproba u krimiću (velika sveska na kocikce, podeljene strane na dva stupca). Sa prekucavanjem svog dela, kako sam kaže, naučio je značaj “druge ruke” te se sa nepunih 16 godina pojavio u novosadskom Dnevniku da ponudi svoje delo u ediciji X-100. Njegovo delo je prošlo i tako je postao najmlađi pisac koji je tu objavio nešto svoje – naravno, pod pseudonimom.
“Rastislav Durman je bio recenzent i predložio je Dnevniku da napravi ugovor i da se radi serijal”, priseća se Oltvanji, koji je tada već imao sinopsise i naslove za desetak nastavaka. Međutim, na objavljivanje svog prvenca čekao je tri godine (svake godine je bio u Dnevnikovom planu), i u međuvremenu je prestao da piše. Konačno je 1989, i to od jednog druga, saznao da mu je taj prvi roman konačno objavljen.
Nastavak spisateljske karijere je bio sa dolaskom u klub “Lazar Komarčić”, a odatle je već ljubiteljima fantastike prilično poznato šta je i kako Oto pisao.
Kada je reč o samoj Kičmi noći, za nju Oto kaže da je velik i komplikovan roman, te da je imao ključne scene, ali je trebalo osmisliti ono između njih. Ako se zna da Kičma noći ima tri junaka, sedam dana tokom kojih se radnja zbiva i veliki broj drugih aktera, uz ukrštanje junaka koji se ne poznaju, ali se njihovi životi prepliću, onda je razumljivo kada Oltvanji kaže “pokušao sam da žongliram sa mnogo elemenata”.
Po svemu sudeći na treći (zvanični) roman Oltvanjija neće se dugo čekati, pošto je već počeo da sklapa zaplet. No, pre njega možda bi mogla da se pojavi i zbirka priča (materijala ima za dve, ali pošto se one slabije prodaju nego romani…). U svakom slučaju, u svom narednom romanu Oltvanji će probati da bude što realističniji, a fantazijski element će predstavljati “sreća”, tačnije kako se svako od nas odnosi prema sreći – da li je to nešto natprirodno ili obična slučajnost. Nešto više od toga mladi pisac nije želeo da otkrije.
