O.O.
Oto Oltvanji je rođen 1971. godine u Novom Sadu. Tamo je išao samo da se rodi.
Detinjstvo i adolescenciju proveo je u Subotici, za koju je i dalje vezan.
Sa kraćim pauzama, u Beogradu živi od 1991. godine.
Studirao je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Slučajni susret sa stripom sredinom sedamdesetih (odbačeni, nekompletni primerak Zagora, epizodi „Zaverenici“) u zajedničkoj bašti bakine zgrade zauvek mu je izmenio život.
Prvu priču poslao je novosadskom Dnevniku kada je imao petnaest godina i bio odbijen.
Godinu dana kasnije, sa novom pričom upisao se u ekskluzivni klub odbijenih pod nazivom „Nije za…“ zagrebačkog SF časopisa Sirius.
Prvi roman, krimić flemingovskog tipa, poslao je novosadskom Dnevniku kada je imao šesnaest godina i bio prihvaćen – i u rekordnom roku isplaćen. Time je oborio prethodni rekord najmlađeg objavljenog pisca u ediciji X-100 (osamnaest godina). Iako je recenzent predložio da se na osnovu prihvaćenog dela piscu ponudi da radi serijal – a ovaj imao sinopsise za narednih deset nastavaka – roman je objavljen pod pseudonimom tek dve godine kasnije, zbog pretumbavanja u godišnjem izdavačkom planu. To je obeshrabrilo mladog šundmajstora . Na osnovu ovih šturih podataka, zaludni možda pronađu o kom se romanu radi. Srećno.
Iako je objavio dve priče u glasilu subotičkog Društva ljubitelja naučne fantastike Meteor u drugoj polovini osamdesetih, njegova prva priča u zvaničnoj publikaciji pojavila se u aprilu 1993. godine. Od tada je objavio preko trideset priča u časopisima od Politikinog zabavnika do niške Gradine, i u antologijama od Tamnog vilajeta do Istinitih laži.
S ilustratorom Ivanom Pejkićem radio je jednu sezonu autorskog serijala „Agencija za čudovišta“ za dečji list Tik-Tak.
Pisao je za Vreme i Pressing. Svojim učešćem baksuzirao je gašenje časopisa Neon i Huper.
Preveo je knjige Zlatna krv Lucijusa Šeparda, Kiša kao metak Dejvida Šoa, This is Serbia Calling Metjua Kolina, Prestonica nasilja Džordža Pelekanosa, kao i Sva siročad Bruklina, Ne voliš me još i Tvrđava samoće Džonatana Letema.
