Archive for the ‘blog’ Category


01.01.2021

Eskapizam 2020

posted by admin

in blog, godišnje liste

Za prošlu Novu godinu prvi put nisam pravio godišnju listu u nekom obliku poslednjih skoro dvadeset godina i svi znamo kako se to završilo. Nisam smeo da rizikujem i ove.

Ovo je, naravno, manje godišnja lista a više dnevnik preživljavanja. Do sada su stvari od snova koje oduševljavaju, opuštaju, ushićuju, usrećuju, teraju da se nakratko zaboravite bile izbor. Od sada su i preka potreba.

Nema serija. Nije da ih nimalo nisam gledao, ali bilo je stvarno simbolično i zanemarljivo u odnosu na nekadašnje domete. I ništa preterano vredno prijavljivanja. Svakodnevni život mi je i dalje toliko tesan da sam nešto morao da žrtvujem. Odlučio sam se za to. Za sada nisam zažalio.

Kad se pogleda šta sam slušao i čitao tokom pandemijske godine, nema recepta. Poslednjih godina sam zastranio u krimić, pa lista to nužno i odražava, ali bilo je i jedne horor poslastice, SF klasika, izvrsnog stripa, a na vrhu spiska je jedna biografija.

Izostale su knjige iz ove godine, mada je i te kako bilo šta da se čita.

Postojala je i gomilica sa domaćim knjigama, starim i novim. O njoj možda više u narednom periodu, ako dozvoli. Protekle kalendarske godine ništa nije bilo normalno.

Možda se negde preklopimo, ali nema veze i ako se ne desi. Ovo je mene sačuvalo.

Muzika

Prva tri su mi svi albumi godine, zato što sam ih zaista sve puštao iznova dok mi nije pozlilo, pa i nakon toga.

All Them Witches – Nothing As the Ideal
Nešvilski trio sam otkrio tek sad, te sam požurio da nadoknadim propušteno – poslušao sam i sve njihove prethodne albume – ali ovogodišnji mi je ipak najbolji. Možda zato što je sniman u Ebi Roudu (ne verujem). Možda zbog besprekorne produkcije bubnja (oprostite, mi iz vremena kad je dobra produkcija bubnja – ili bilo čega – bio više izuzetak nego pravilo i dalje smo frustrirani). Ali možda najpre zato što ima prirodan tok i besprekornu celinu. Istovremeno je stoner rok, psihodelija i uvrnut kantri (sjajna „The Children of Koyote Woman“, možeš da isteraš dečka iz Nešvila, ali…). Kunem vam se da povremeno čujem kako na površinu pokušava da ispliva Helmet, čuvar večne vatre monolitnog rifa. Skoro svaka pesma mi je favorit, ali možda najviše  „See You Next Fall“ (daleko bilo).

Sault – Untitled (Black Is)
Kad smo već kod produkcije bubnja, kako je samo čudna ove, nisam do kraja siguran da je dobra, ali je makar… zanimljiva. Ova ploča ima onu magiju, crnu magiju, da prostite, kakvu su imali najbolji trip-hop albumi devedesetih, samo ovde sa soulom i ar-en-bijem kao glavnim sastojkom. A tu je i Majkl Kivanuka. Skoro svaka pesma je favorit, ali možda najviše „Stop Dem“. I zaista, stop dem.

The Stripes – The New Abnormal
Posle njihovog slavnog debija, nijedan njihov drugi album me nije privukao, do ovog. A ovaj nisam mogao da prestanem da slušam. Kakvo nadahnuće, svežina, varijacije, melanholija. Takođe, Njujork. Favoriti? Sve, ali možda najviše „Ode to Mets“ i „Brookly Bridge to Chorus“.

Khruangbin – Mordechai
Dežurni saundtrek letnjeg lokdauna, ali doktor preporučuje za svaku priliku.

Thundercat – It Is What It Is
Još neko za koga se ne bih iznenadio da intergalaktički carinici tipa Men in Black nehajno pomenu da je na našoj planeti samo sa tranzitnom vizom. Naslov albuma kao životni moto koji će nas, bojim se, pratiti još neko vreme.

Mnogo sam slušao još i: Einsturzende Neubauten, Moses Sumney, Bob Dylan, JARV IS, Run the Jewels, Bruce Springsteen, Car Seat Headrest, Rolling Blackouts Coastal Fever, Mark Lanegan, Idles.

Knjige i jedan strip

Ross Macdonald, Tom Nolan
Ko me malo bolje poznaje, zna koliko nisam ljubitelj dokumentarizma ni u kom obliku. Ako mene pitate, publicistika (non-fiction) je laž koja se izdaje za istinu, dok je proza (fiction) istina koja se izdaje za laž. Uvek pre biram ovo drugo (don’t @me). Ali biografija Ross Macdonald iz 1999. godine nije s ovog sveta. Priznajem, mora bar malo da vas zanima materija da bi vas iole dotaklo. A materija je život jednog od najboljih pisaca krimića u istoriji, za mene verovatno najboljeg. E sad, da bi knjiga bila ovoliko dobra pomogla je kontroverzna ličnost neponovljivog Mekdonalda, njegova (često tragična) sudbina i jedinstvena spisateljska karijera, sve zahvalna građa sama po sebi, ali je Tom Nolan tu uradio još nešto neverovatno: bio sam u glavi čoveka, osećao sam njegove emocije, često dan za danom, onako kako ih je on proživljavao. Nolan je ukrstio ludački temeljno istraživanje, uz pomoć ispovesti stotine svedoka, sa vlastitim lucidnim opservacijama i nemalim spisateljskim talentom (ponekad čak, namerno ili nenamerno, oponašajući stil samog Mekdonalda). Petsto strana drži pažnju sve vreme, jedva sam čekao svako veče da nastavim sa čitanjem, a knjiga je uspela triput da me rasplače. Pod stare dane me je naučila mnogo o književnosti, životu i ovom nenormalnom bitisanju. Nisam to želeo ove 2020. godine, ali izgleda da je to ono što mi je bilo potrebno.

Gods of Guilt (2013)/The Poet (1996) – Michael Connelly
Ispada da mi je Konoli trenutno glavna hrana za dušu, nije prvi put da je bio slamka spasa kad je teško. Iako je, s razlogom, proslavljen kao tvorac savremene detektivske ikone Harija Boša, ima i još nekoliko uspešnih serijala, pa sam se oprobao i s njima: Gods of Guilt je pretposlednji „advokat iz Linkolna“ (najnoviji je izašao ove godine i odmah zaseo na godišnje liste), prava mala majstorija krimića u podžanru sudska drama – radnja je podeljena na tri vremenski razdvojena ročišta, kao što bi u stvarnom svetu – dok je The Poet knjiga koja ga je praktično proslavila devedesetih, u podžanru genijalnog serijskog ubice i još uvek previše duguje Tomasu Harisu, ali je usput prvi roman u fascinantnoj trilogiji o propadanju i transformaciji novinarskog posla u novom dobu. Alhemijski pokušavam da raščinim kako Koneli uspeva da mu stil bude toliko nehermetično za najšire čitalačke mase a da usput ne vređa inteligenciju zahtevnijeg čitaoca. Još uvek nemam rešenje.

Retro (2004)/Nicotine Kiss (2006), Loren D. Estleman
Otkrio sam novog omiljenog pisca. Ovako pozno u igri, prilično veliko dostignuće. Estlmen je pored krimića jednako dobar i u vesternima (krenuo sam da čitam sveži, Wild Justice, čist spektakl), kao i u pastišima o Šerloku Holmsu (Sreće Drakulu, Sreće doktora Džekila, itd.). Ispolirana rečenica, humoristički talenat stend up komičara, maštoviti zapleti. Skoro suviše dobar da bi bio istinit.

The Tribe (1982), Bari Wood
Otkrio sam još jednog novog omiljenog pisca. (Hm, onda možda i nije tako teško.) Ranih devedesetih sam u horor knjigama stalno nailazio na reklamu za ovu, koja mi je bila posebno intrigantna zbog: a) postavke sa stradanjem Jevreja u koncentracionim logorima, neobičnom temom za klasičan horor roman i b) činjenice da ju je pisala spisateljica zaslužna za predložak omiljenog mi Kronenbergovog filma Dead Ringers (distributerski prevod, npr. Ukleti blizanci). Vud je doživela određeni stepen revitalizacije u aktuelnom nostalgičarskom naletu fiksiranom na horor džepnjake osamdesetih i sad kad sam je se konačno dočepao tridesetak godina kasnije, mogu samo da se zapitam šta bi se dogodilo da sam je čitao kad sam prvi put postao svestan njenog postojanja: da li bih već tad razumeo koliko je moćna ili je to rezervisano za ovo vreme? U svakom slučaju, njen horor nije toliko strašan koliko je ozbiljan i majstorski napisan. Uzeo sam da čitam i njene druge knjige, nema ih mnogo, ali jednako su dobre.

The Drowned World (1962), J. G. Ballard
Ova je bila i godina otkrivanja propuštenih klasika. Ne mogu baš odmah da krenem sa Prustom, zar ne? Ali Balard je istinski vizionar za ovo vreme, baš kao što je Filip Dik bio za prethodno, kad smo se više bavili (krhkom) prirodom stvarnosti. Sad smo svedeni na svoju pravu meru: posledice naših kretenskih impulsa. Dok sam ga čitao, Balard mi je uradio nekoliko stvari: pošto sam to obično činio u večernjim satima dok sam spadao s nogu od posla, na momente bih krenuo da haluciniram, što mislim da nije sasvim nenamerni efekat piščeve namere. Drugo, malko mi se smanjilo divljenje prema trilogiji Southern Reach Džefa Vandermera: tako vam je to kad ne saznajete redom ko stoji na ramenima kojih divova, ali sa knjigama je dobro to što za većinu nikad nije kasno da ih otkrijete.

Reckless (2020), Ed Brubaker i Sean Phillips
Uh, koliko mi je samo ovo leglo. Savršeni tandem Brubejker-Filips uradio je originalni grafički roman na 144 strane, zaokruženu priču u novom ciklusu o krajnje neobičnom istražitelju nalik živopisnim proznim serijalima iz šezdesetih. Uzbudljivo, inovativno, nepredvidivo, emotivno. Da sam uživao još malo više, bilo bi ilegalno. Druga dva „romana“ očekuju se još koliko ove godine. 2021. samo zbog toga već izgleda bolje.

12.07.2019

Podsetnik za danas i za svaki dan

posted by admin

in blog

10.07.2019

Neočekivano polugodišnje svođenje računa

posted by admin

in blog

Od prošlog juna napisao sam novu knjigu i prvu priču koja će biti objavljena u Americi, pored dnevnih prevoda što plaćaju račune, u periodu sa najmanje sna i dosad najvećim fizičkim i mentalnim naporom (i najintenzivnijom srećom, doduše).

Nećemo izvlačiti zaključke, ja to onako. Ne menjajte kanal.

31.12.2018

Dnevnik čitanja, slušanja & gledanja u 2018. jednog mladog oca

posted by admin

in blog, godišnje liste

Možda novog oca, svežeg. Mladog, ne znam baš.

Bila je ovo godina u kojoj mi se život izmenio. Iz korena. Nisam sanjao da je u ovolikoj meri to uopšte moguće. I verovatno u pravi čas.

Kao što to obično biva sa toliko radikalnim tumbanjem, nije sve bilo bez izazova (“Jesi lud? Roditeljstvo je nešto najteže što će ti se desiti u životu.”) S druge strane, sada čitave dane mogu da provodim s mojom novom omiljenom osobom na svetu. Dobra godina? You bet your ass.

U trenucima najvećeg haosa, od starih aktivnosti najbrže sam našao vremena za čitanje. Tokom perioda prvobitne fizičke i psihičke iscrpljenosti nisam, doduše, mogao da čitam bilo šta. Da bih lagano ušao u štos, ispočetka su mi pomogla izdanja Veselog četvrtka. Hvala im na tome.

Tokom većeg dela godine nalazio sam se na frekvenciji jednog čoveka, kako radi uživanja u čitanju, tako i inspiracije za pisanje (jeste, uspevao sam čak i da pišem). Njegovo ime je Lorens Blok. Aktivno piše od šezdesetih, a sam kaže da ne zna koliko je knjiga objavio, manje od dvesta, ali „dobrano više od sto“. Više decenija vodio je naizmenično najmanje četiri serijala, a najslavniji je onaj o Metjuu Skaderu, nelicenciranom privatnom detektivu koji se odupire zovu sirena po imenu alkohol. On bi, ali ne može; ako popije, ubiće ga. I ta seksualna tenzija između njega i dobre kapljice čini dobar deo dinamike 17 romana o Skaderu, plus odlični zapleti i zapažanja. Pročitao sam dva naslova iz poznijeg perioda, The Devil Knows You’re Dead (1993) i Everybody Dies (1998), a čitaću ih uskoro još, prosto sam nezasitan. Pitko, pametno, elegično, mračno.

Koristio sam se kindlom mnogo više nego inače, jer je zbog nevelikog stana i opštih okolnosti najlakše bilo čitati u mraku dok ostali spavaju. Zato neke domaće knjige još uvek jedva čekaju da stignu na red. Na gomilici su trenutno Odustajanje Jelene Lengold, Tuđine Igora Marojevića, Yahoo Bojana Babića, 24 Marija Pavlović, slučajno svi u širem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu.

U tom sastavu je i Black Light (2018) Miomira Petrovića, jedna od dve domaće knjige koje sam s pažnjom uspeo da pročitam još u rukopisu. Black Light je mali trijumf u naučnofantastičnom žanru i van njega, prosto da se čovek zapita zašto takvih knjiga nema više. O romanu sam opširnije pisao ovde.

Drugi je bio novi roman Darka Tuševljakovića, za koji se nadam da ćete uskoro imati prilike da ga čitate i vi, jer je nešto novo i luuudo, svakako najbolje što je Darko do sada napisao.

Od svežih stranih knjiga najviše su me se dojmile dve. Svuda ćete naleteti na hvalospeve za Sunburn (2018) Lore Lipman i to s pravom. Lipman potiče iz moćnog pripovedačkog domaćinstva koje deli sa Dejvidom Sajmonom (The Wire, Treme, The Deuce), ima jedan detektivski serijal i gomilu samostalnih romana po kojima je možda još poznatija, a koji svi odreda imaju prost, genijalan koncept: šta se stvarno desilo iza svih onih tragičnih priča u crnoj hronici koje čitamo svakodnevno o otetoj bliznakinji ili majkama koje napuštaju decu, jer to u novinama nikad nećete saznati. U ovom romanu nije do kraja odustala od te formule, ali ju je obogatila novim detaljima (hiper moderan omaž rodonačelniku noara, Poštar uvek zvoni dvaput Džejmsa M. Kejna, jer nema boljeg momenta od današnjeg da se osveži model niskih strasti u vreme loše ekonomije). Svi se slažu da je ovo do sada njen najbolji roman, što je prilično velika pohvala jer je Lipman oduvek pisala kao san, san letnje noći o sladoledu. Mislim da trenutno na svetu nema mnogo pisaca koji bolje uspevaju da ogole savremenog čoveka.

Ne legnu mi svi romani o Hijeronimusu „Hariju“ Bošu Majkla Konelija. Do sada mi je najbolji City of Bones (2002), koji je poslužio kao jedan od predložaka za prvu sezonu naslovne serije. Ovaj najnoviji, Dark Sacred Night (2018), usrkao sam kao na slamčicu, za dva dana. Pomogao je koncept naizmeničnih poglavlja između Boša i Konelijeve nove serijske junakinje po imenu Balard, koju je predstavio u prošlogodišnjem The Late Show. Da li pod uticajem Balardove (koja je još tvrđi orah od Boša) ili nečeg drugog, ali ionako minimalistički stil ovde je još svedeniji, melanholična policijska procedura samo vozi i piči. Banalna realnost kao nešto od čega ne možete da odvojite pogled.

Najbolji strip protekle godine za mene bila su zapravo dva, oba od istog autorskog tandema Ed Brubejker-Šon Filips. Kill or Be Killed  (2016-2018) je okončani serijal u dvadeset mesečnih svezaka s intrigantnom premisom (šta biste radili kad bi od vas, u zamenu za vlastiti život, zahtevali da ubijate ljude koji su to potpuno zaslužili?), ali je njegov najjači aspekt zapravo raspričani Brubejkerov pripovedački glas. Filips je do savršenstva doveo svoj svedeni, moderni noar stil. Možda je još i bolja bila My Heroes Have Always Been Junkies (2018), zaokružena grafička novela okvirno smeštena u univerzum Criminala, Brubejkerovog i Filipsovog povremenog krimi serijala, kome se od 2019. godine vraćaju u mesečnom formatu, evo otprilike čim odbrojimo za Novu godinu pa još malo.

U veselim danima bebećih grčeva od svih lekova najviše je pomagala muzika. Relativno brzo se isprofilisao detetov muzički ukus – bez učitavanja, postalo je više nego jasno šta joj prija, šta ne. Nešto od toga nam je spaslo život. Tata je muziku za sebe više slušao tokom vožnje, tako da je njegov izbor prilagođen tom žanru.

Ćerkina lista


1. Bonobo – sve

2. Mazzy Star – So Tonight That I Might See [Capitol, 1993]

3. Julee Cruise – Floating into the Night [Warner, 1989]

4. Slowdive – Just For a Day [Creation, 1991]

5. Beach House – Bloom [Sub Pop, 2012]

Tatina lista


1. Damon Albarn Double Bill: Gorillaz – The Now Now [Parlophone]/The Good The Bad and the Queen – Merrie Land [Studio 13]

2. Paul Weller – True Meanings [Parlophone]

3. Hop Depression (specijalno izdanje emisije Pop Depresija za hip-hop, na ovom linku zimski i letnji miks)

4. Kurt Vile – Bottle It In [Matador]

5. The Prodigy – No Tourists [BMG]

Šampion van konkurencije: Childish GambinoAwaken, My Love! [Glassnote, 2016], jer mi je to najviše prijalo za volanom, pogotovo tokom hladnog povratka sa toplog gostovanja u Vršcu.

Jedino još nisam uspeo glatko da vratim u život gledanje serija/filmova. Logistički je teško, a i kad se ukaže rupa, radije je popunim nečim drugim. Za devet meseci tek sam nedavno uspeo da pogledam jednu jedinu stvar, i to Killing Eve [BBC America], osam epizoda, bez tona. Utisci su mi oprečni, nije bez gomile problema, ali je makar ludački zabavno, a prosjaci ne mogu da budu probirljivi. Više sreće s tim dogodine!

16.07.2018

U “Gutenbergovom odgovoru”

posted by admin

in blog

Pročitaju vas, shvate, postave vam inspirativna pitanja? Život je nekad lep i žut. Pre više petkova, Radio Beograd 2, u prijatnim gostima kod Sonje Milovanović, internet sve pamti.

Emisiju možete poslušati ovde.

18.04.2018

Prikaz u “Nedeljniku”

posted by admin

in blog

Priče misterije i magije“ Ota Oltvanjija su, najjednostavnije rečeno, odlične. Ja veoma volim fantastiku ‒ mada nje ovde nema ‒ ali dvanaest pripovesti koje je Oltvanji pripremio za besane noći su literatura koju mogu da čitaju i oni kojima ovo nije jedan od dražih žanrova.

„Priče misterije i magije“ su poput dobre mini serije. Uzbudljive, prepune tajni koje treba otkriti (treba li ih otkriti?), napetosti, horora, naklona piščevim dragim piscima, serijama ili filmovima. Iako Oltvanjiju ovo nije prvi izlet u pripovetke ‒ ja ga na kraju krajeva znam pre po pričama a mnogo manje po romanima ‒ greška koju ću ispraviti što pre ‒ čitava zbirka podseća na roman u slikama, na jedan od onih rašomonskih filmova gde se sve priče na kraju spajaju u jednu. Ovde spajanja nema ali svejedno, sve priče deluju kao deo jedne celine, što je uz piščev talenat sigurno i rezultat dobrog urednika i kolege po peru, Igora Marojevića.

Ovo, naravno, ne znači da su sve priče iste. Naprotiv, vrlo su različite i bave se, i pored svoje izmeštenosti iz realnosti – vanzemaljci, turistička agencija koja nudi putovanje u prošlost, zombiji… veoma realnim, svakodnevnim pitanjima usamljenosti, ljubavi, smrti, sećanja i zaborava, protraćenih i proživljenih života.

Iako su mi se sve, bez izuzetka, veoma dopale, volela bih da skrenem pažnju čitalaca (a nadam se da će ih biti mnogo jer neće biti razočarani) na iščašene varijante „Junaka Pavlove ulice“ (obavezne lektire za generacije koje su odrastale na ovim prostorima i jedne od retkih knjiga koja se sa guštom čitala) ‒ „Teslino nasilje“ i „Fausta“ u priči „Pank“.

Nikako ne smete propustiti odličnu priču misterije gde saspens raste sa svakom rečenicom ‒ „Velika mogućnost napredovanja“ kao i priču prema kojoj bi morao da bude snimljen film jer ima apsolutno sve elemente neophodne za jedno sjajno filmsko iskustvo ‒ „Devojke na prozorima“. Kad več pišem o filmu tu je i glumac koji podseća na velikog Batu Živojinovića u zombi priči „Lepše nego ptice“.

I za kraj dve koje su me iz raznih razloga dirnule i pomerile ‒ priča o putovanju kroz vreme „Oči boje biske“ gde dobijamo jedan mogući odgovor na onu čuvenu frazu „da mi je ova pamet i one godine“ i „Nećeš da nas lažes“.

Ne dozvolite sebi da propustite ovu divnu knjigu uz izgovor da ne volite žanrovsku literaturu. Zanemarite magični element u pričama i samo uživajte u sjajnom pisanju talentovanog pisca.

Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik

 

04.02.2018

Promocija “Priča” u knjižari Delfi SKC, 29.01.2018.

posted by admin

in blog

izlog

IMG_0498

27332722_10211295566129334_1857028062848553377_n

IMG_0509

26.01.2018

Priče u Beogradu

posted by admin

in blog

Price_misterije_i_magije_ELEKTRONSKA_POZIVNICA

09.01.2018

2017: Šta sam čitao i čitao

posted by admin

in blog, godišnje liste

Kao što sam predvideo pre godinu dana, 2017. mi je bila zajebanija i od 2016. ali već smo se složili da će od sada stalno biti tako, svima. Desile su mi se najteže stvari u životu, ali i najlepše (jer tako to ide, je li). Izašla je čak i ta knjiga, ali je uopšte uzev bilo manje dragocene energije za čitanje i pisanje. Napisao sam četiri priče, što nije totalni fijasko; s druge strane, nisam uspeo da dovršim čitanje nekoliko ogromnih knjiga koje sam uredno nabavio, evo stoje mi kraj uzglavlja i mame me (sigurno će stići na red: to su, najpre, Gnomon Nika Harkaveja, The Rise and Fall of D.O.D.O. Nila Stivensona i Moonglow Majkla Šejbona – retko se sreću toliko dobro izvajane rečenice kao u ovoj poslednjoj). I, naravno, više sam čitao domaće nego inače.

Strane

borne1

Kao pre nekoliko godina sa slavnom trilogijom Southern Reach koju ćemo uskoro imati prilike da gledamo u filmskom obliku, knjiga koja je 2017. najviše otvarala čakre bila je Borne Džefa Vandermira (predlog za jedan od mogućih prevoda naslova: Porod). U istovremeno izopačenom i jezivo zamislivom svetu u ne tako dalekoj budućnosti (ovim tempom, već koliko sutra), poznati pojmovi porodice, odgoja i ljubavi redefinišu se u nešto novo, ali ne sasvim nepoznato. Priča o inteligentnom fikusu u „zlom crtaću sa Cartoon Networka“ (Darko) uspevala je konstantno da zadivi i očara, ali me je najviše oduvao ekonomičan, bistrooki stil koji je poetiku postizao zadržavanjem samo na onom što je bitno.

U domenu starog dobrog „starog dobrog“, kao u prethodnom periodu veteran majstor Ros Mekdonald, ove godine me je razmahanim stilom oduševljavao njegov slavni savremenik i prezimenjak Džon D, ali ni u jednoj knjizi kao u One Monday We Killed Them All (1961). Roman deluje kao zrelija varijacija na njegov slavni The Executioners (po kom su snimljena čak dva filma Cape Fear) i na momente sam morao da se borim za dah od bravuroznog pisanja i emotivnosti, a na svakoj drugoj strani dešavalo mi se da poželim da podvučem nešto (što inače poslovično ne radim). Da nije zbrzanog kraja, bila bi mi to jedna od boljih knjiga koje sam uopšte čitao, ali primetio sam da je nestrpljenje česta mana štancatora Mekdonaldovog tipa (skoro sto knjiga i 1.000 priča za četrdesetak godina). S tim što je Mekdonald uprkos tom i takvom ritmu – ili baš zbog njega – jedan od većih pisaca koje znam.

Dobar deo godine živeo sam hraneći se kratkim pričama. Tako mi došlo. Na listi su prednjačila dva veoma različita spisatelja koja su me najviše podsticala na pisanje sopstvene kratke forme. Brajan Hodž je jedan od onih retkih autora koji se sve vreme razvija i sve je bolji: od ranih modernih romana strave i užasa (Deathgrip), preko ambicioznog naučnofantastičnog trilera (Prototype), do brutalnih krimića u stilu Elmora Leonarda (Wild Horses i Mad Dogs). Najveći kvalitativni kvantni skok, međutim, napravio je poslednjih godina u lavrkraftovskoj noveli koju je modernizovao, osvežio i poveo u raznim neočekivanim pravcima. Ako ste u prilici, potražite naslove kao što su „The Same Deep Waters As You“, „On These Blackened Shores of Time“ i „It’s All the Same Road in the End“. Ne bi trebalo da zažalite, ali šta ja znam.

Druga je bila baronesa nihilističkog krimića Rut Rendel, koja od pre neku godinu više nije sa nama, a i dalje se oseća odsustvo njenih novih romana. Sve njene kratke priče (u kojima je takođe briljirala) sakupljene su u dva pregledna toma koja neće prijati vašem bruhu, Collected Stories i Collected Stories 2. Njen uticaj na mene najviše se ogledao u sposobnosti da potencijalnu pretnju i intrigu pronađe u najdosadnijem, najbanalnijem detalju iz svakodnevnog života. Nakon što sam je gutao početkom godine, postalo je sasvim normalno da mi u pričama junaci postanu, na primer, penzioneri šahisti sa keja.

Domaće

Srebrna-magla-pada-70276

Već sam dvaput ranije davao „blurb“ (zvučni slogan najčešće kolege pisca specijalno za koricu), ali nikad kao za Srebrna magla pada Srđana Srdića (Partizanska knjiga, 2017). Srdić me je, naime, počastvovao sukcesivnim slanjem prva četiri poglavlja romana dok je ovaj još bio u nastajanju, a ja sam mu vraćao svoje impresije ne znajući da će se one na kraju naći u bilo kakvom zvaničnom svojstvu (verovatno nije ni on, ali mu se dopala moja reakcija na treće poglavlje – upravo onakva kakvoj se nadao – kao i međusobno oprečne reakcije još dvoje probnih čitača). I onda ih je na koricu stavio sve tri, iliti kao što sam kaže: „Ako ne možemo da se zezamo za svoje pare, za čije ćemo“ (knjiga je izašla kod izdavačke kuće koju vodi sa Vladom Arsenićem).

A čitalačke impresije posebno su bitne kad je u pitanju ova knjiga jer bi mogle da budu intenzivne: ovaj pripovedni i stilski eksperiment ume da zbuni čak i knjižare (prelistate li knjigu brzo ćete znati zašto), ali ima unutrašnju logiku koja obogaćuje tekst i nije je teško dešifrovati; na mene je delovala otprilike kao povratnički Tvin Piks s one moje druge ovogodišnje liste: na trenutke sam se plašio šta ću zateći na sledećoj stranici, što je osećaj koji mi knjiga dugo nije izazvala; do te mere da sam se zapitao, kad već većina nas nije u prilici da bude nadahnuto piskaralo kao pomenuti Džon D, što ne bismo u retkim trenucima kad objavimo knjigu gurali sebe i čitaoce do krajnjih granica novoga? Srdić je radio upravo to svojom jedinstvenom verzijom savremenog psihološkog romana i romana toka svesti, vršeći istovremeno egzorcizam na sebi i čitaocima spremnim da ga slede gde god pođe. Posebno preporučujem da se u čitanju svakog drugog poglavlja pridržavate navedenih muzičkih sugestija: nesvakidašnje iskustvo.

Pisci iz kikindskog sada već apokrifonog Mikronasilja – pa još Srđani pride – bili su posebno vredni ove godine: kratki ali efektni roman Gori gori gori Srđana Tešina (Arhipelag, 2017) istovremeno je, između ostalog, piromanski triler, sado-mazo igrarija, opsesivna potraga za identitetom, esej na temu kreativnog pisanja i artikulisani krik koji besno želi da se izdvoji iz haosa. Maltene pankerski stakato poglavlja, disparatni fragmenti u vidu zapisa o snovima, dramskih monologa i dijaloga, upitnika, zapisnika, novinskih isečaka i mnogo toga još na kraju grade monolitno jedinstvenu celinu, toliko čak da mi je više meseci posle čitanja ostala u jasnom sećanju (a kako vreme protiče i utisak o njoj mi je, bogami, sve bolji). Preporučujem čitanje u što manje sedenja zarad maksimum efekta (izvodivo u jednom dahu).

Sjećanje šume Damira Karakaša (Lom, 2017) psihoterapijski je povratak u ličko detinjstvo u vreme SFRJ, jedno pravo malo remek-delo, izbrušenog minimalističkog stila na granici prozne pesme, bez greške maestralno izveden od početka do kraja, ispričan kroz ultrakratka poglavlja prepuna živopisnih detalja koja isprva liče na zaokružene pripovetke sa sve naslovima i okvirnom temom. Isprobajte, zaslužili ste.

Maestralna pripovedačica je i Olja Savičević Ivančević, koja me je romanom Pjevač u noći (Lom, 2017) nasmejala, razgalila, nadahnula i često zadivila nizom jedinstvenih slika i bizarnom pričom o scenaristkinji sapunica i njenom prvom neprežaljenom mužu, ludom konceptualnom umetniku koji stanarima svoje splitske zgrade u poštanske sandučiće ostavlja pričice inspirisane komšijskim parom što ne mari da li usred noći vodi ljubav kraj otvorenog prozora i koliko glasno. Roman koji me je fascinirao u celosti sve do… pa tih petnaestak stranica završnice. Nije mi se dopao taj kraj – vidim da možda nisam jedini – ali mi je ono što mu je prethodilo toliko dobro da sam voljan da zažmurim. Na jedno oko.

Sadržaj knjige Naknadne istine Darka Tuševljakovića (Arhipelag, 2017) opravdao je jedan od boljih naslova godine. Tuševljakovićeva druga zbirka još je jedan korak dalje na žanrovski neistraženu i neodredljivu teoriju, i utoliko uzbudljiviji. Uslovno rečeno prave fantastike nije bilo mnogo (na primer, u strašnoj i meni posebno dragoj „Karantin“ i najčudnijoj „Zvuk stajnveja u praznoj Sali“), ali je začudnosti i uvrnutosti bilo čak i kad je pisac u realističnom ključu secirao posledice nedovoljno daleke prošlosti („Drina, bez filtera“) ili kad su gradski momci naprosto pljačkali banke noseći maske sa Bajaginim likom („Jahači magle“). Ili posebno tada. Ma ne razumeš, doktore, ja noću sanjam nojeve.

Goran Skrobonja se u poslednjem, najambicioznijem i najličnijem romanu Kada kažeš da sam tvoj (Laguna, 2017) postmodernistički poigrava pitanjem „ko priča priču“ (rukopis u rukopisu), povremeno ulećući u tekst kroz fusnote upravo kao „Goran Skrobonja“ (jeste, ovaj naš). Knjigom i generalno provejavaju ličnosti iz stvarnog života (slavni strip crtač Igor Kordej ili pevač Džakarte Igor Popović, na primer), rame uz rame s izmaštanim. Rezultat je nemoguće pitka i originalna mešavina ispovedne proze, fekšna („faction“, za razliku od „fiction“) i živahnog generacijskog romana, o epohi bliske istorije koja je, bar kad je u pitanju muzika i pop-kultura an ženeral, godinama mitologizovana do neprepoznatljivosti. I zašto onda ne bismo pitali prvoborca kako je stvarno bilo ili makar kako je on to doživeo (preživeo). Ima seksa i droge jer rokenrol, ali i razoružavajuće iskrenosti i emotivnosti.

U slučaju romana Ponoć u njenim rukama Zorana Penevskog (Laguna, 2017) i zbirke priča koja funkcioniše kao roman Na osami blizu mora Zorana Ferića (Booka, 2017) stigao sam tek ozbiljnije da zavirim u njih, ali mi se mnogo dopalo ono što sam tamo video. Prenosim u ovu godinu.

Darko-Tusevljakovic-Naknadne-istine-e1505250312974kada_kazes_da_sam_tvoj-goran_skrobonja_v

08.01.2018

Skrivanje i otkrivanje tajni: Prikaz “Priča misterije i magije”

posted by admin

in blog

26648284_10156087840978734_1553944594_n

Oto Oltvanji: “Priče misterije i magije”, zbirka priča, Laguna, Beograd, 2017.

Autor: Davor Šišović

Izvor: Glas Istre

Jedan od najvećih literarnih užitaka leži u napetosti otkrivanja tajne. Pritom čak i nije važno je li tajna nešto fatalno što može utjecati na sudbinu svijeta i čovječanstva, ili je riječ o sasvim maloj osobnoj prljavštini. Važan je značaj te tajne za najmanje dvije suprotstavljene strane: za onog koji tu tajnu čuva i skriva, i za one koji su za otkrivanje te tajne vrlo zagriženo zainteresirani jer im možda, tako oni misle ili se paranoično u to sve više uvjeravaju, ona može utjecati na život, i to do krajnje krajnosti, na samo njihovo postojanje.

Ozračje tajnovitosti

Zato su oni koji tajnu čuvaju uvijek podređena, progonjena strana, bez obzira kakvim ovozemaljskim silama raspolažu da bi tajnu obranili, dok će oni koji tajnu žele razotkriti preuzeti ulogu lovca, detektiva, osvetnika, vrlo često postajući spremni na sve do krajnjih granica, kako bi tajnu razotkrili. Ali, samo za sebe! Jednaki ili možda čak i veći napor od nastojanja da se tajna otkrije, zahtijeva nastojanje da se ona sačuva od drugih, jer ono što je sudbinski značajno za tebe ne samo da moraš saznati, već moraš dobro paziti da to ne saznaju drugi, bilo tako da im tu tajnu razotkrije onaj koji ju čuva, bilo da se to dogodi pukim slučajem – jer kad se tajnu razotkrije, a njezin dotadašnji čuvar neutralizira, postoji jedno kratko razdoblje kada je ona dostupna svima, ili barem prvom namjerniku, koji s njom može učiniti štogod želi, ili ono što misli da mora.

Nisu, naravno, sve tajne u pričama u ovoj zbirci na jednaki način sudbonosne, ali je oko svake ispredena vrlo zanimljiva i napeta priča, a kako neke od priča pripadaju i fantastičnim žanrovima, dodatni element napetosti nosi proširenje granica mogućnosti utjecaja skrivanih i razotkrivanih tajni izvan uobičajenih poimanja ljudskosti. Ozračje tajnovitosti tako je raspoređeno u tematski, ugođajno i žanrovski vrlo šarolikom rasponu ponuđenih priča. Primjerice, priča “Teslino nasilje” razvija se kao malo žešća varijanta “Junaka Pavlove ulice”, razrađujući antagonističke odnose među djecom iz susjednih kvartova preko kojih se na osobnoj razini preispituju naivni ideali pripadnosti, identiteta, lojalnosti i svega onoga što u kasnijoj životnoj dobi u kriznoj situaciji može značiti život ili smrt. Druga je krajnost priča “Lepše nego ptice”, koja se tajnom bavi na dvije razine, općoj i osobnoj, s polazištem u desetljećima vješto prikrivenom podatku u specijalnoj partizanskoj jedinici iz drugog svjetskog rata sastavljenoj od – zombija. Negdje na sredini tematskog i stilskog raspona smjestila se, primjerice, priča “Velika mogućnost napredovanja”, u kojoj se izuzetna napetost gradi oko jedne naizgled sasvim obične pljačke u trgovačkom centru, čije rasvjetljavanje vodi protagoniste u vrlo neočekivanom pravcu. Nova dimenzija, ali i nova kvaliteta u pričama s tajnom pojavljuje se kada u fabuli važnost dobije emocionalni element, kada natruhe ljubavne priče poput začina promijene okus klasičnom krimiću ili trileru, kao primjerice u priči “Devojke na prozorima”.

Kao jedinstvena priča

Ponekad je tajna toliko vješto multiplicirana da čitatelj na kraju zapravo ne zna koja je od njih bila ona prava ili bar važnija tajna i kako je zapravo razriješena, kao u priči “Aleja blistavih bodeža” koja, uz ostalo, aktualizira i pitanje izbjeglica odnosno bliskoistočnih migranata. Ponekad se granice tajne toliko izdižu da postaju nevidljive, odnosno svojom naravi tako logično odrede i urede svijet u kojemu se događa radnja da se više ne sumnja u temeljni konstrukt, već u silnice koje ga nastoje razgraditi i privesti logici, kao što je to slučaj s pričom “Fabulator”, jednom od najuspjelijih među pričama koje se direktno prepoznaju kao znanstvenofantastične. Turističko putovanje kroz vrijeme, hotel s duhovima, faustovska varijacija kojoj je u središtu djevojački punk band, seljenje duša pomoću moderne tehnologije, motivi su priča kojima se zbirka u vrlo dinamičnom ritmu privodi kraju, podižući skalu kako emocionalnosti, atraktivnosti i spektakularnosti pojedinih scena, tako i pojačanog osobnog angažmana likova i intenziteta “wow” efekta na kraju pojedinih priča. Tako se i čitava zbirka doima kao jedna jedinstvena priča, s cjelovitom unutrašnjom logikom, gradacijom, motivskom evolucijom, i autorovim pogovorom na kraju kao sasvim primjerenim epilogom.