Archive for the ‘blog’ Category


18.04.2018

Prikaz u “Nedeljniku”

posted by admin

in blog

Priče misterije i magije“ Ota Oltvanjija su, najjednostavnije rečeno, odlične. Ja veoma volim fantastiku ‒ mada nje ovde nema ‒ ali dvanaest pripovesti koje je Oltvanji pripremio za besane noći su literatura koju mogu da čitaju i oni kojima ovo nije jedan od dražih žanrova.

„Priče misterije i magije“ su poput dobre mini serije. Uzbudljive, prepune tajni koje treba otkriti (treba li ih otkriti?), napetosti, horora, naklona piščevim dragim piscima, serijama ili filmovima. Iako Oltvanjiju ovo nije prvi izlet u pripovetke ‒ ja ga na kraju krajeva znam pre po pričama a mnogo manje po romanima ‒ greška koju ću ispraviti što pre ‒ čitava zbirka podseća na roman u slikama, na jedan od onih rašomonskih filmova gde se sve priče na kraju spajaju u jednu. Ovde spajanja nema ali svejedno, sve priče deluju kao deo jedne celine, što je uz piščev talenat sigurno i rezultat dobrog urednika i kolege po peru, Igora Marojevića.

Ovo, naravno, ne znači da su sve priče iste. Naprotiv, vrlo su različite i bave se, i pored svoje izmeštenosti iz realnosti – vanzemaljci, turistička agencija koja nudi putovanje u prošlost, zombiji… veoma realnim, svakodnevnim pitanjima usamljenosti, ljubavi, smrti, sećanja i zaborava, protraćenih i proživljenih života.

Iako su mi se sve, bez izuzetka, veoma dopale, volela bih da skrenem pažnju čitalaca (a nadam se da će ih biti mnogo jer neće biti razočarani) na iščašene varijante „Junaka Pavlove ulice“ (obavezne lektire za generacije koje su odrastale na ovim prostorima i jedne od retkih knjiga koja se sa guštom čitala) ‒ „Teslino nasilje“ i „Fausta“ u priči „Pank“.

Nikako ne smete propustiti odličnu priču misterije gde saspens raste sa svakom rečenicom ‒ „Velika mogućnost napredovanja“ kao i priču prema kojoj bi morao da bude snimljen film jer ima apsolutno sve elemente neophodne za jedno sjajno filmsko iskustvo ‒ „Devojke na prozorima“. Kad več pišem o filmu tu je i glumac koji podseća na velikog Batu Živojinovića u zombi priči „Lepše nego ptice“.

I za kraj dve koje su me iz raznih razloga dirnule i pomerile ‒ priča o putovanju kroz vreme „Oči boje biske“ gde dobijamo jedan mogući odgovor na onu čuvenu frazu „da mi je ova pamet i one godine“ i „Nećeš da nas lažes“.

Ne dozvolite sebi da propustite ovu divnu knjigu uz izgovor da ne volite žanrovsku literaturu. Zanemarite magični element u pričama i samo uživajte u sjajnom pisanju talentovanog pisca.

Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik

 

04.02.2018

Promocija “Priča” u knjižari Delfi SKC, 29.01.2018.

posted by admin

in blog

izlog

IMG_0498

27332722_10211295566129334_1857028062848553377_n

IMG_0509

26.01.2018

Priče u Beogradu

posted by admin

in blog

Price_misterije_i_magije_ELEKTRONSKA_POZIVNICA

09.01.2018

2017: Šta sam čitao i čitao

posted by admin

in blog, godišnje liste

Kao što sam predvideo pre godinu dana, 2017. mi je bila zajebanija i od 2016. ali već smo se složili da će od sada stalno biti tako, svima. Desile su mi se najteže stvari u životu, ali i najlepše (jer tako to ide, je li). Izašla je čak i ta knjiga, ali je uopšte uzev bilo manje dragocene energije za čitanje i pisanje. Napisao sam četiri priče, što nije totalni fijasko; s druge strane, nisam uspeo da dovršim čitanje nekoliko ogromnih knjiga koje sam uredno nabavio, evo stoje mi kraj uzglavlja i mame me (sigurno će stići na red: to su, najpre, Gnomon Nika Harkaveja, The Rise and Fall of D.O.D.O. Nila Stivensona i Moonglow Majkla Šejbona – retko se sreću toliko dobro izvajane rečenice kao u ovoj poslednjoj). I, naravno, više sam čitao domaće nego inače.

Strane

borne1

Kao pre nekoliko godina sa slavnom trilogijom Southern Reach koju ćemo uskoro imati prilike da gledamo u filmskom obliku, knjiga koja je 2017. najviše otvarala čakre bila je Borne Džefa Vandermira (predlog za jedan od mogućih prevoda naslova: Porod). U istovremeno izopačenom i jezivo zamislivom svetu u ne tako dalekoj budućnosti (ovim tempom, već koliko sutra), poznati pojmovi porodice, odgoja i ljubavi redefinišu se u nešto novo, ali ne sasvim nepoznato. Priča o inteligentnom fikusu u „zlom crtaću sa Cartoon Networka“ (Darko) uspevala je konstantno da zadivi i očara, ali me je najviše oduvao ekonomičan, bistrooki stil koji je poetiku postizao zadržavanjem samo na onom što je bitno.

U domenu starog dobrog „starog dobrog“, kao u prethodnom periodu veteran majstor Ros Mekdonald, ove godine me je razmahanim stilom oduševljavao njegov slavni savremenik i prezimenjak Džon D, ali ni u jednoj knjizi kao u One Monday We Killed Them All (1961). Roman deluje kao zrelija varijacija na njegov slavni The Executioners (po kom su snimljena čak dva filma Cape Fear) i na momente sam morao da se borim za dah od bravuroznog pisanja i emotivnosti, a na svakoj drugoj strani dešavalo mi se da poželim da podvučem nešto (što inače poslovično ne radim). Da nije zbrzanog kraja, bila bi mi to jedna od boljih knjiga koje sam uopšte čitao, ali primetio sam da je nestrpljenje česta mana štancatora Mekdonaldovog tipa (skoro sto knjiga i 1.000 priča za četrdesetak godina). S tim što je Mekdonald uprkos tom i takvom ritmu – ili baš zbog njega – jedan od većih pisaca koje znam.

Dobar deo godine živeo sam hraneći se kratkim pričama. Tako mi došlo. Na listi su prednjačila dva veoma različita spisatelja koja su me najviše podsticala na pisanje sopstvene kratke forme. Brajan Hodž je jedan od onih retkih autora koji se sve vreme razvija i sve je bolji: od ranih modernih romana strave i užasa (Deathgrip), preko ambicioznog naučnofantastičnog trilera (Prototype), do brutalnih krimića u stilu Elmora Leonarda (Wild Horses i Mad Dogs). Najveći kvalitativni kvantni skok, međutim, napravio je poslednjih godina u lavrkraftovskoj noveli koju je modernizovao, osvežio i poveo u raznim neočekivanim pravcima. Ako ste u prilici, potražite naslove kao što su „The Same Deep Waters As You“, „On These Blackened Shores of Time“ i „It’s All the Same Road in the End“. Ne bi trebalo da zažalite, ali šta ja znam.

Druga je bila baronesa nihilističkog krimića Rut Rendel, koja od pre neku godinu više nije sa nama, a i dalje se oseća odsustvo njenih novih romana. Sve njene kratke priče (u kojima je takođe briljirala) sakupljene su u dva pregledna toma koja neće prijati vašem bruhu, Collected Stories i Collected Stories 2. Njen uticaj na mene najviše se ogledao u sposobnosti da potencijalnu pretnju i intrigu pronađe u najdosadnijem, najbanalnijem detalju iz svakodnevnog života. Nakon što sam je gutao početkom godine, postalo je sasvim normalno da mi u pričama junaci postanu, na primer, penzioneri šahisti sa keja.

Domaće

Srebrna-magla-pada-70276

Već sam dvaput ranije davao „blurb“ (zvučni slogan najčešće kolege pisca specijalno za koricu), ali nikad kao za Srebrna magla pada Srđana Srdića (Partizanska knjiga, 2017). Srdić me je, naime, počastvovao sukcesivnim slanjem prva četiri poglavlja romana dok je ovaj još bio u nastajanju, a ja sam mu vraćao svoje impresije ne znajući da će se one na kraju naći u bilo kakvom zvaničnom svojstvu (verovatno nije ni on, ali mu se dopala moja reakcija na treće poglavlje – upravo onakva kakvoj se nadao – kao i međusobno oprečne reakcije još dvoje probnih čitača). I onda ih je na koricu stavio sve tri, iliti kao što sam kaže: „Ako ne možemo da se zezamo za svoje pare, za čije ćemo“ (knjiga je izašla kod izdavačke kuće koju vodi sa Vladom Arsenićem).

A čitalačke impresije posebno su bitne kad je u pitanju ova knjiga jer bi mogle da budu intenzivne: ovaj pripovedni i stilski eksperiment ume da zbuni čak i knjižare (prelistate li knjigu brzo ćete znati zašto), ali ima unutrašnju logiku koja obogaćuje tekst i nije je teško dešifrovati; na mene je delovala otprilike kao povratnički Tvin Piks s one moje druge ovogodišnje liste: na trenutke sam se plašio šta ću zateći na sledećoj stranici, što je osećaj koji mi knjiga dugo nije izazvala; do te mere da sam se zapitao, kad već većina nas nije u prilici da bude nadahnuto piskaralo kao pomenuti Džon D, što ne bismo u retkim trenucima kad objavimo knjigu gurali sebe i čitaoce do krajnjih granica novoga? Srdić je radio upravo to svojom jedinstvenom verzijom savremenog psihološkog romana i romana toka svesti, vršeći istovremeno egzorcizam na sebi i čitaocima spremnim da ga slede gde god pođe. Posebno preporučujem da se u čitanju svakog drugog poglavlja pridržavate navedenih muzičkih sugestija: nesvakidašnje iskustvo.

Pisci iz kikindskog sada već apokrifonog Mikronasilja – pa još Srđani pride – bili su posebno vredni ove godine: kratki ali efektni roman Gori gori gori Srđana Tešina (Arhipelag, 2017) istovremeno je, između ostalog, piromanski triler, sado-mazo igrarija, opsesivna potraga za identitetom, esej na temu kreativnog pisanja i artikulisani krik koji besno želi da se izdvoji iz haosa. Maltene pankerski stakato poglavlja, disparatni fragmenti u vidu zapisa o snovima, dramskih monologa i dijaloga, upitnika, zapisnika, novinskih isečaka i mnogo toga još na kraju grade monolitno jedinstvenu celinu, toliko čak da mi je više meseci posle čitanja ostala u jasnom sećanju (a kako vreme protiče i utisak o njoj mi je, bogami, sve bolji). Preporučujem čitanje u što manje sedenja zarad maksimum efekta (izvodivo u jednom dahu).

Sjećanje šume Damira Karakaša (Lom, 2017) psihoterapijski je povratak u ličko detinjstvo u vreme SFRJ, jedno pravo malo remek-delo, izbrušenog minimalističkog stila na granici prozne pesme, bez greške maestralno izveden od početka do kraja, ispričan kroz ultrakratka poglavlja prepuna živopisnih detalja koja isprva liče na zaokružene pripovetke sa sve naslovima i okvirnom temom. Isprobajte, zaslužili ste.

Maestralna pripovedačica je i Olja Savičević Ivančević, koja me je romanom Pjevač u noći (Lom, 2017) nasmejala, razgalila, nadahnula i često zadivila nizom jedinstvenih slika i bizarnom pričom o scenaristkinji sapunica i njenom prvom neprežaljenom mužu, ludom konceptualnom umetniku koji stanarima svoje splitske zgrade u poštanske sandučiće ostavlja pričice inspirisane komšijskim parom što ne mari da li usred noći vodi ljubav kraj otvorenog prozora i koliko glasno. Roman koji me je fascinirao u celosti sve do… pa tih petnaestak stranica završnice. Nije mi se dopao taj kraj – vidim da možda nisam jedini – ali mi je ono što mu je prethodilo toliko dobro da sam voljan da zažmurim. Na jedno oko.

Sadržaj knjige Naknadne istine Darka Tuševljakovića (Arhipelag, 2017) opravdao je jedan od boljih naslova godine. Tuševljakovićeva druga zbirka još je jedan korak dalje na žanrovski neistraženu i neodredljivu teoriju, i utoliko uzbudljiviji. Uslovno rečeno prave fantastike nije bilo mnogo (na primer, u strašnoj i meni posebno dragoj „Karantin“ i najčudnijoj „Zvuk stajnveja u praznoj Sali“), ali je začudnosti i uvrnutosti bilo čak i kad je pisac u realističnom ključu secirao posledice nedovoljno daleke prošlosti („Drina, bez filtera“) ili kad su gradski momci naprosto pljačkali banke noseći maske sa Bajaginim likom („Jahači magle“). Ili posebno tada. Ma ne razumeš, doktore, ja noću sanjam nojeve.

Goran Skrobonja se u poslednjem, najambicioznijem i najličnijem romanu Kada kažeš da sam tvoj (Laguna, 2017) postmodernistički poigrava pitanjem „ko priča priču“ (rukopis u rukopisu), povremeno ulećući u tekst kroz fusnote upravo kao „Goran Skrobonja“ (jeste, ovaj naš). Knjigom i generalno provejavaju ličnosti iz stvarnog života (slavni strip crtač Igor Kordej ili pevač Džakarte Igor Popović, na primer), rame uz rame s izmaštanim. Rezultat je nemoguće pitka i originalna mešavina ispovedne proze, fekšna („faction“, za razliku od „fiction“) i živahnog generacijskog romana, o epohi bliske istorije koja je, bar kad je u pitanju muzika i pop-kultura an ženeral, godinama mitologizovana do neprepoznatljivosti. I zašto onda ne bismo pitali prvoborca kako je stvarno bilo ili makar kako je on to doživeo (preživeo). Ima seksa i droge jer rokenrol, ali i razoružavajuće iskrenosti i emotivnosti.

U slučaju romana Ponoć u njenim rukama Zorana Penevskog (Laguna, 2017) i zbirke priča koja funkcioniše kao roman Na osami blizu mora Zorana Ferića (Booka, 2017) stigao sam tek ozbiljnije da zavirim u njih, ali mi se mnogo dopalo ono što sam tamo video. Prenosim u ovu godinu.

Darko-Tusevljakovic-Naknadne-istine-e1505250312974kada_kazes_da_sam_tvoj-goran_skrobonja_v

08.01.2018

Skrivanje i otkrivanje tajni: Prikaz “Priča misterije i magije”

posted by admin

in blog

26648284_10156087840978734_1553944594_n

Oto Oltvanji: “Priče misterije i magije”, zbirka priča, Laguna, Beograd, 2017.

Autor: Davor Šišović

Izvor: Glas Istre

Jedan od najvećih literarnih užitaka leži u napetosti otkrivanja tajne. Pritom čak i nije važno je li tajna nešto fatalno što može utjecati na sudbinu svijeta i čovječanstva, ili je riječ o sasvim maloj osobnoj prljavštini. Važan je značaj te tajne za najmanje dvije suprotstavljene strane: za onog koji tu tajnu čuva i skriva, i za one koji su za otkrivanje te tajne vrlo zagriženo zainteresirani jer im možda, tako oni misle ili se paranoično u to sve više uvjeravaju, ona može utjecati na život, i to do krajnje krajnosti, na samo njihovo postojanje.

Ozračje tajnovitosti

Zato su oni koji tajnu čuvaju uvijek podređena, progonjena strana, bez obzira kakvim ovozemaljskim silama raspolažu da bi tajnu obranili, dok će oni koji tajnu žele razotkriti preuzeti ulogu lovca, detektiva, osvetnika, vrlo često postajući spremni na sve do krajnjih granica, kako bi tajnu razotkrili. Ali, samo za sebe! Jednaki ili možda čak i veći napor od nastojanja da se tajna otkrije, zahtijeva nastojanje da se ona sačuva od drugih, jer ono što je sudbinski značajno za tebe ne samo da moraš saznati, već moraš dobro paziti da to ne saznaju drugi, bilo tako da im tu tajnu razotkrije onaj koji ju čuva, bilo da se to dogodi pukim slučajem – jer kad se tajnu razotkrije, a njezin dotadašnji čuvar neutralizira, postoji jedno kratko razdoblje kada je ona dostupna svima, ili barem prvom namjerniku, koji s njom može učiniti štogod želi, ili ono što misli da mora.

Nisu, naravno, sve tajne u pričama u ovoj zbirci na jednaki način sudbonosne, ali je oko svake ispredena vrlo zanimljiva i napeta priča, a kako neke od priča pripadaju i fantastičnim žanrovima, dodatni element napetosti nosi proširenje granica mogućnosti utjecaja skrivanih i razotkrivanih tajni izvan uobičajenih poimanja ljudskosti. Ozračje tajnovitosti tako je raspoređeno u tematski, ugođajno i žanrovski vrlo šarolikom rasponu ponuđenih priča. Primjerice, priča “Teslino nasilje” razvija se kao malo žešća varijanta “Junaka Pavlove ulice”, razrađujući antagonističke odnose među djecom iz susjednih kvartova preko kojih se na osobnoj razini preispituju naivni ideali pripadnosti, identiteta, lojalnosti i svega onoga što u kasnijoj životnoj dobi u kriznoj situaciji može značiti život ili smrt. Druga je krajnost priča “Lepše nego ptice”, koja se tajnom bavi na dvije razine, općoj i osobnoj, s polazištem u desetljećima vješto prikrivenom podatku u specijalnoj partizanskoj jedinici iz drugog svjetskog rata sastavljenoj od – zombija. Negdje na sredini tematskog i stilskog raspona smjestila se, primjerice, priča “Velika mogućnost napredovanja”, u kojoj se izuzetna napetost gradi oko jedne naizgled sasvim obične pljačke u trgovačkom centru, čije rasvjetljavanje vodi protagoniste u vrlo neočekivanom pravcu. Nova dimenzija, ali i nova kvaliteta u pričama s tajnom pojavljuje se kada u fabuli važnost dobije emocionalni element, kada natruhe ljubavne priče poput začina promijene okus klasičnom krimiću ili trileru, kao primjerice u priči “Devojke na prozorima”.

Kao jedinstvena priča

Ponekad je tajna toliko vješto multiplicirana da čitatelj na kraju zapravo ne zna koja je od njih bila ona prava ili bar važnija tajna i kako je zapravo razriješena, kao u priči “Aleja blistavih bodeža” koja, uz ostalo, aktualizira i pitanje izbjeglica odnosno bliskoistočnih migranata. Ponekad se granice tajne toliko izdižu da postaju nevidljive, odnosno svojom naravi tako logično odrede i urede svijet u kojemu se događa radnja da se više ne sumnja u temeljni konstrukt, već u silnice koje ga nastoje razgraditi i privesti logici, kao što je to slučaj s pričom “Fabulator”, jednom od najuspjelijih među pričama koje se direktno prepoznaju kao znanstvenofantastične. Turističko putovanje kroz vrijeme, hotel s duhovima, faustovska varijacija kojoj je u središtu djevojački punk band, seljenje duša pomoću moderne tehnologije, motivi su priča kojima se zbirka u vrlo dinamičnom ritmu privodi kraju, podižući skalu kako emocionalnosti, atraktivnosti i spektakularnosti pojedinih scena, tako i pojačanog osobnog angažmana likova i intenziteta “wow” efekta na kraju pojedinih priča. Tako se i čitava zbirka doima kao jedna jedinstvena priča, s cjelovitom unutrašnjom logikom, gradacijom, motivskom evolucijom, i autorovim pogovorom na kraju kao sasvim primjerenim epilogom.

 

02.01.2018

2017: Šta sam gledao i slušao

posted by admin

in blog, godišnje liste

TV serije

The-Leftovers-Season-3-Poster

The Leftovers [HBO]

Srce sam poklonio ovima, radili su mi šta su hteli. Oni koji su želeli, hah, objašnjenja (prema mom iskustvu, takvih zapravo nije bilo mnogo), nisu samo promašili adresu, već čitavu planetu. Ovo, od početka, nije bila ta serija. Ovo je bila serija koja je, na momente gotovo neizdrživo, govorila o gubitku, izlaženju na kraj sa žalošću i šta znači živeti u ova nenormalna vremena (koja ništa ne objašnjavaju ali zato klepaju po ušima). A u disertaciji o svim religijama sveta, poenta je, naravno, bila u veri, makar ličnoj, koju slepo poklanjamo  jedni drugima, nevezano za to je li nečija priča istinita ili ne, jer, ono… vera. Treća i poslednja sezona bila je više produženi epilog nego ravnopravno poglavlje, ali joj nije smetalo da ima neke od spektakularnijih epizoda uopšte, kao onu s lavom na trajektu ili o Kevinovoj bivšoj ženi. Svaka serija koja uspe da uvrsti Wu-Tang Clan (Band? ha-ha) kao katalizator za puštanje suze, nešto radi kako treba. Neki uživaju da gledaju kako svet gori… i usput se još drže za ruke. Ovo će se vrteti iznova.

Twin Peaks: The Return [Showtime]

„Ako moraš da pitaš, nikad nećeš znati.“ Nikad bolje nisam shvatio tu staru anglosaksonsku nego kad hordi zbunjenih, uvređenih i iznerviranih nije bilo jasno šta mi ostali vidimo u ovome. Šta sam ja video? Preko potrebnu dekonstrukciju i prodrmavanje statusa kvo, nepredvidljivost i apsolutno neporecivu umetničku nadahnutost (i slobodu), odbijanje da se sledi utabani, umrtvljujući ritam korporativne bindž zabave. Jedan od najvećih ludaka svih vremena u današnjem svetu bio je najnormalniji čovek koga ćete sresti. Doktor prepisuje ako želite da vam se stomak grči od nelagode, neizvesnosti i nemogućnosti da pretpostavite šta će se dogoditi ne svakog sledećeg minuta, već svake sledeće sekunde. Zdravo za dušu.

Godless [Netflix]

Mini-serija, čedo Skota Frenka, autora jednog od omiljenijih mi filmova svih vremena (The Lookout), imala je bukvalno sve: od gradova žena i gradova crnih veterana do šerifa koji slepi i mule koja je već oslepela, preko nadrealno svirepog nasilja do operetskih pasaža, sve skupa sa natprosečnim brojem likova koje sam voleo i za čiju sam sudbinu strahovao zbog jednog od najstrašnijih negativaca svih vremena. Usput je našao vremena za poseravanje po umetnicima (onaj nesrećni novinar), sto puta ekonomičnije, ubedljivije i zrelije od jednog Darena Aronofskog. Godless sam gledao kao savremeni vestern od preko sedam sati, a sitne nesavršenosti poslužile su kao mladeži koji su sve samo dodatno ulepšali.

Mindhunter [Netflix]

Davno nisam ovako stukao neku seriju za dva dana kao penzioni plan Dejvida Finčera. Mnogo više istorijsko istraživanje nego pravi krimić ili triler, bilo je teško saživeti se sa nekim kao što je istražitelj Holden Ford (zasnovan na stvarnom Džonu Daglasu), ali u tome i jeste poenta: taj neophodan, dragoceni posao nije mogao da uradi baš svako. Bil Tenč (zasnovan na stvarnom Robertu Resleru) bio je ljudsko lice, a Ed Kemper monstruozno (u bravuroznom tumačenju Kamerona Britona, mada moram da priznam da sam se više ježio od Džerija Brudosa). Posle nekog vremena, maske su se neminovno pomešale tako da nismo znali ko je ko. Banalnost zla nikad nije bila ovoliko demistifikovana a i dalje strašna.

Dark [Netflix]

Još jedan naslov, ovaj put iz sve jače nemačke kuhinje (da sam stigao da ga pogledam do kraja, Babylon Berlin bi se sigurno našao ovde), koji je pokazao da ne mora uvek scenario da bude najjači sastojak da bi serija bila uspešna (kao što to obično mislim i tvrdim). Dovoljno je samo da izvrsni budu gluma, režija, muzika (Ben Frost!) i fotografija, pa onda priča sme da bude i prosečna. Vešto se, međutim, rukovalo vremenskim paradoksom, večitim kamenom spoticanja u pričama o putovanju kroz vreme (odlučili su se za pristup „oduvek se sve ovako desilo“), a pred kraj sam morao da se zapitam o čemu će se uopšte raditi u narednoj sezoni, ali su se setili da izaberu nov vremenski rukavac koji je sve vreme bio tu. Prosto je šokantno koliko je ovo bila priča o odraslima za odrasle, za razliku od nekih koje su bile o deci za decu. Congratulieren!

Počasno mesto: Noah Hawley Double Bill: Fargo 3/Legion

Muzika

_bVUO4VbGfQtu5QvPLbqCeBMd7H-syDjKw2lgdYqCWs

LCD Soundsystem – American Dream [DFA/Columbia]

Sedamdeset minuta koje sam slušao manijački, jer nema druge reči za takvo ponašanje. A zašto mi je baš toliko legao ovaj? Zato što je imao sve: kreativni bes na više načina, od frustracije zbog gubitka trke s vremenom (“Emotional Haircut”) do obračuna sa bivšim prijateljem (“How Do You Sleep”), ali i odu Dejvidu Bouviju (“Black Screen”) i za mene pesmu godine (“I Used To“, ovde nadahnuti video spot iz kućne radinosti montiran od epizode Black Mirrora). Bogatstvo zvukova i tekstova koji su imali odgovor na sve, čak i za fanove koji zameraju zbog neodržane reči povodom samonametnutog povlačenja (“You can change your mind!”). Stih godine: “You got numbers on your phone of the dead that you can’t delete.”

QOTSA – Villains [Matador]

Nikad mi neće biti jasna odluka da Mark Ronson bude producent, ali su se na albumu i dalje našle neke od najboljih pesama koje su Džoš i ekipa sklepali (“Fortress” kao najizrazitiji primer, ali ne samo ona). Na spiritualističkoj seansi su se povezali sa ZZ Top i Led Zeppelin, ali je generalno izgledalo kao da na ovom albumu više zna(ju) šta rade nego na prethodnom. Sem te odluke sa Markom Ronsonom. Nju nikad neću razumeti.

Warhaus – Warhaus [PIAS]

Moje omiljeno belgijsko tajno oružje (posle dEUS), igračka Martena Devolderea iz Balthazara, izdalo je ove godine drugi album, istovremeno učinivši zvuk pitkijim i tužnijim, što se očituje već u jednostavnosti naslova (za razliku od urnebesnog naziva prvenca “We Fucked a Flame Into Being”). Kanalisanje Leonarda Koena za novu generaciju pretvorilo se u uopšteno sjebane, nestašne barske pop šansone. Svi mi možemo da se trudimo da budemo ovoliko kul, ali džaba.

Beck – Colors [Capitol]

Poslednji Beckov album kod mene je proizveo najčudnije osećanje do sada (a nije da neki njegovi prethodni nisu postizali slično): uspeo je da izazove istovremeno prijatnost i neprijatnost, kao kad bi vas neko golicao dok vas ne zaboli. Poigravao se poznatim elementima, preraspoređujući ih u nešto što bi deklarativno trebalo da je veseo disko-pop, a zapravo sam se više gubio u mislima nego da se radilo o otvorenom festivalu mraka. Zvuk ovog albuma ostaće mi večno vezan za prizor mešenja psihodeličnog, šljokičastog, inteligentnog plastelina.

Tinariwen – Elwan [Anti/Epitaph]

Pustinjski ratnici iz severnog Malija (regije koja je iznedrila neobično velik broj talentovanih gitarskih umetnika) umesto kalaša opasali su električne gitare. Pod tim imenom rade još od 1979, ali im je ovo tek sedmi album (ali i već sedmi od 2001. godine). Njihov prepoznatljivi reski a umirujući “pustinjski bluz” ovaj put je posebno ubedljiv i samouveren. Od kontra-ritma pripašće vam istovremeno muka i bićete opijeni kao preko potrebnim izlaskom u prirodu. To što su na ovom izdanju sarađivali sa Kurtom Vajlom i Markom Laneganom je simpatično, ali ne i presudno. Nije loše za likove koji ne daju da ih omete to što su ih na smrt osudile islamske militantne grupe.

Počasno mesto: Charlotte Gainsbourg – Rest [Because]

 

25.12.2017

U Gistropediji o Kejvu

posted by admin

in blog

Skoča me je pred Kejvov koncert u oktobru zvao u svoju Gistropediju na radioaparatu.com, gde sa raznim gostima pretresa karijere nekog muzičara ili grupe. To je bilo sedmnaesto izdanje emisije. Protrčali smo kroz Kejvov opus, puštali očigledne i ne toliko očigledne pesme, bombardovali trivijom, pokušavali da ne delujemo previše iznenađeno kad nam je u studio upao rezidentni radijski pas. Dobro smo se zabavili. Traži dva i po sata vašeg života.

17.12.2017

“Izgleda da nas je neko prokleo onom starom kineskom…”

posted by admin

in blog

IMG_1104

Čovek koji je prvi roman napisao sa 16 godina, pisac koji je detinjstvo proveo u Subotici, pa zatim odlučio da studentske dane, ali i sve one posle, provede u Beogradu, prevodilac, stripar, nedavno je objavio novu knjigu. Nakon tri romana po kojima je poznat, “Crne cipele”, “Kičma noći” i “Iver”, rešio je da svojim čitaocima ponudi nešto malo drugačije – zbirku pripovedaka “Priče misterije i magije”. O novoj knjizi, ali i o egzotičnom igralištu za svoje pripovesti, ostalim poslovima kojima se bavi, kao i o svojoj misteriji i magiji Oto Oltvanji govori u razgovoru za B92.

Razgovor vodila: Jovana Pantović

12.12.2017

O pričama dužine jedne tramvajske vožnje

posted by admin

in blog

10.12.2017

Dnevni list Danas, 08.12.2017.

posted by admin

in blog

danas1