Archive for the ‘godišnje liste’ Category


30.12.2016

Top 15 albuma, knjiga i serijskog programa: Objedinjen izbor 2016

posted by admin

in blog, godišnje liste

Neću vam pričati o tome koliko je užasna bila 2016, sve će godine odsad biti takve. Samo ću vas podsetiti da sam prošli put odlučio da tri godišnje liste (muzika, knjige, TV/film) koje na svoj sajt kačim više od decenije (a van njega i duže), smutim i prospem u jednu. Ima tih lista previše, realno je gnjavaža sastavljati ih i čitati, pogotovo zato što se često prave samo da bi postojale. Zato sam odlučio da preporučim samo ono što je meni iskočilo, u čemu sam uživao, što mi je pružalo zadovoljstvo i vidalo rane, u nadi da će nešto od toga pomoći i vama ili makar poslužiti kao korisna informacija. I po pet stvari od svega, da ne preteramo. Taj bućkuriš nije ispao tako loše, tako da sam ga ove godine ponovio. Muzika je bila sjajna, serije su mi sve skupa bile nešto slabije, pogotovo neke od masovno voljenih (ili samo postajem namćor), a u čitalačkom pogledu nije mogla biti loša godina u kojoj sam otkrio ne jednog, već dva nova omiljena pisca.

teens_of_denial_car_seat_headrest

Car Seat Headrest, Teens of Denial [Matador Records]

Koliko ovih dana uopšte imamo vremena da se posvetimo nečemu? Da se nisam posvetio ovom albumu, ne samo da mi ne bi bio album godine, već mi se ne bi dopao ni na prvo slušanje. A u njemu nisam otkrio samo jedan novi svet, već čitave univerzume. Prilično zavidno dostignuće danas, za jedan album. Iza ovog čudnog čudnog imena stoji 24-godišnjak iz Sijetla koji na bendkempu ima desetak (!) albuma sklepanih u domaćoj – ali ne i kućnoj – radinosti, budući da je sve vokale snimio na zadnjem sedištu svoga auta (otud ime). Teens of Denial donosi nov materijal prvi put zabeležen u studijskim uslovima s bendom. Nadovezavši se na tradiciju pomalo zaboravljenih Pavement i Becka – što se mene tiče, mimo i više od toga – momak je organizovao zvučni atak šesnaest gitara (bar tako zvuči), uz opušteni, raspričani, milenijumski tok svesti o filozofiji učenja na svojim greškama, rekreativnoj upotrebi droga i noćnom saobraćaju. Prva muzika posle dugo vremena koja me je naterala da iz sveg glasa uz nju pevam u vožnji. Doduše, možda zato što sam bio sam u kolima. I pod temperaturom. Ali svejedno.

thenightof

The Night Of [HBO]

Zaljubljen sam u pisanje Ričarda Prajsa. Više u scenarije, doduše, nego u prozu. I ne samo u njegove dijaloge, u kojima čujem muziku. Zaista je čujem. Osećam zavist i strahopoštovanje prema načinu na koji vas ubedi da su likovi radili nešto i pre nego što smo ih sreli, a nastaviće to da rade i kad ih ostavimo (u poređenju s tim, većina ostalih serija izgleda kao da smo likove zatekli u pripremama za susret s nama i jedva čekaju da odemo, a ostalo su samo loše sklepane kulise.) Sve je tu bilo baš po mom ukusu. Savršen tempo pripovedanja, samouvereno sklapanje kockica, građenje bogatog i strašnog univerzuma, inspirativni naslovi epizoda koje su više kao nekakva poglavlja. Bila je to kriminalistička serija u kojoj je većina zasebnih elemenata bila dobro poznata, ali su zajedno činili sasvim novu celinu – što je, kad malo bolje razmislite, danas ideal žanrovskog rada bilo koje vrste. Najmanje tri ljudska lika odavde mogu da dobiju svoju seriju, da ne računam mačku i ekcem. A lik Džona Stouna postao je Veliki detektiv u rangu jednog Kolomba.

sudjaje-i-furije

Suđaje furije (2015), Lauren Groff

Knjiga koju sam prevodio gotovo svake noći u prvoj polovini godine prosto je kako-tako morala da mi obeleži 2016. Ali nisam je zavoleo samo zbog Stokholmskog sindroma, već i zato što je poslužila kao ludačka inspiracija za moje pisanje. Pre svega toga, međutim, bilo je ludo čitalačko iskustvo. Grofova je vrsni stilista, odlično poznaje ljudsku prirodu i zna da ne mora da bude komplikovana i nacifrana da bi bila “duboka”. Rašomonijada nije nova stvar, naravno, a poređenja sa Iščezlom (Gone Girl) vrlo su površna, pa se na njih ne obazirite. Ipak, može vrlo lako da vam ne legne. Knjiga nije čak ni savršena. Ali toliko je nabijena sirovom energijom, hrabrošću koja se graniči sa drskošću, nepatvorenom inovacijom, šokantnom sposobnošću da bude intelektualna ali ne i nerazumljiva, relevantnim promišljanjem znakova vremena s kraja prošlog i početka novog milenijuma, viviseciranjem braka, prirode umetnosti i života uopšte, da gotovo ne možete ostati imuni na njene čari. Loto i Matilda su istovremeno veći od života i životni, neuhvatljivi, neponovljivi. Deterministička biblija: levo ili desno skretanje kod Albukerkija može vas obeležiti za čitav život, a čak i ako niste želeli da na kraju ispadne kako je ispalo – pored toga što uopšte nije moralo da ispadne loše – verovatno je tako bilo i jedino moguće.

post_pop_depression_front_cover

Iggy Pop, Post Pop Depression [Caroline International/Loma Vista]

Uvek zadržimo dah na vest da će se neka stara muzička faca udružiti sa mlađom, jer nije uvek prošlo kako treba, a umelo je da bude i katastrofalno (znate na koji par posebno mislim). U godini u kojoj je najugroženija vrsta bila vremešna  muzička legenda, Igi Pop je u svom 69. letu izgleda morao da započne sa svođenjem računa. Odlučio je da ima snage za još jednu veliku ploču, a samo je trebalo da odabere prave saradnike. Kao da je mene pitao, takvo sudbinsko preispitivanje dovelo ga je na prag Džoša Homija iz Queens of the Stone Age. Kolaboracija je srasla bolje nego što je bilo ko smeo da se nada. Pored toga što su Džoš i Igi urnebesan tandem u javnim pojavljivanjima, držeći se za ruke i terajući šegu, đavoli jedni, najvažnije je kakav je na kraju ispao Post Pop Depression (svaki put kad vidim naslov ne mogu a da ne pomislim da je smišljen kao zezanje na račun emisije Ivana Lončarevića). Album je izrodio, između ostalog, dva instant mega hita (“Gardenia” i “Sunday”) koji se zavuku u mozak efikasnije od uholaže, trenutno mi omiljenu “In the Lobby” (koja me, kunem se, na momente podseća na Bauhaus, što, kad malo bolje razmislim, i nije tako čudno) i za kraj sjajno elegičnu “Paraguay”. Kažu da je Post Pop Depression album koji je zauzeo najviše mesto na top listama od svih Igijevih, prošle godine je imao najuspešniju turneju, a objektivno, album je za sebe u vrhu i Igijevih i QOTSA albuma, što je malo koja supergrupa uspela da postigne.

trapped

Ófærð (Trapped) [RÚV]

Iznenađenje godine i možda najdraža serija od svih. Da se naš dragi šef policije iz islandskog mestašca pojavi i u proznom, serijskom obliku, i to bih čitao. Možda najveće dostignuće serije – a bilo ih je mnogo, od atmosfere, preko glume do likova – jesu skromni dometi misterioznog zapleta koji se na kraju uverljivo, realistično i zadovoljavajuće rasplete. Jao, ta špica.

5114svyfcel-_sx321_bo1204203200_

Make me (2015), Lee Child

Ovo je dvadeseti roman o Džeku Ričeru. Dvadeseti. Samo sam ga uzeo u ruke i pročitao. Tek tako. Odavno nisam. Lekar mi je zabranio. Inače bih stalno pisao ovako kratkim rečenicama. Dobra dopuna uz roman je Reacher Said Nothing: Lee Child and the Making of Make Me, šokantno svedočanstvo novinara Endija Martina kome je Čajld dozvolio da mu bdi nad glavom dok piše novi roman, a ovaj je to iskustvo pretvorio u knjigu koja je pisana kao da je još jedna o Ričeru. Jeste. Istim kratkim rečenicama. Između ostalog, tu smo saznali anegdote kao što je ona da je Čajld seo i napisao prvih nekoliko efektnih rečenica ovog romana (“Moving a guy as big as Keever wasn’t easy. It was like trying to wrestle a king-size matress off a waterbed. So they buried him close to the house.”), a Martin se nadneo nad njega i pitao ga: “Ko je Kiver?” Čajld ga je samo pogledao i rekao: “Ne znam.” Prilično fascinantno za nekoga ko se smatra jednim od trenutno najboljih majstora zapleta (verovatno i jeste). Od pomenutog početka, kad Ričer impulsivno siđe s voza u selo od trista stanovnika, do poslednjeg obračuna na farmi svinja, desi se svašta, a ništa od toga ne možete da predvidite (najbolje je da ni ne pokušavate, samo se prepustite vožnji). Čajld i dalje napreduje, razvija se, brusi svoj ninđucu. I da. NIKAD TOM KRUZ, UVEK DŽEK RIČER!

a_moon_shaped_pool

Radiohead, A Moon Shaped Pool [XL Recordings]

Uz najbolju volju nije mi išlo slušanje prethodnog albuma, tako da sam ovaj dočekao s određenom dozom skepse i smanjenih očekivanja, ali najveći bend na svetu ne bi bio bla bla bla da i dalje nije u stanju da iznenadi prekombinovanjem zvuka, redefinisanjem tekstova, izvrtanjem filozofije. Na albumu se nalaze neke mi od omiljenih njihovih stvari (“Ful Stop”, “Identikit”), gudače su svirali kao gitare a gitare kao gudače, tekstove pisali bolno direktno umesto uvijeno u sedam oblandi, a pesme su se pretapale jedna u drugu suptilno i bez napora stvorivši na kraju celokupni utisak koji bi mogao da se nazove, hm… “napad panike u niskom letu”? Rečenica godine.

billions-keyart

Billions [Showtime]

Možda dramaturški najstaromodnija serija u ovom izboru i kao takva ono što mi je baš trebalo. A bila je najjača upravo tamo gde su druge zakazale: sočan zaplet, samouverena karakterizacija i rasterećena zabava. Ovde se stvari samo dešavaju jedna za drugom i zanimljive su. Ozbiljno kao serije iz HBO-ove i AMC-ove kuhinje, samo što posle nemate želju da se ubijete: za sat vremena svake epizode imao sam utisak da dobijam više mesa nego u nekim celovečernjim filmovima.

rascarani-svetdarko-tusevljakovic-jaz-184x280x

Raščarani svet (2016), Jelena Lengold

Jaz (2016), Darko Tuševljaković

X (2016), Želimir Periš

Odmah da raščistimo (raščaramo?): sve pisce lično poznajem i veoma su mi dragi, ali to ne menja činjenicu da su sjajni pisci. Ili pogotovo da su ove godine objavili odlične knjige.

Zbirka priča Raščarani svet predstavlja mali ali značajan zaokret za Jelenu Lengold u odnosu na dosadašnje: pripovetke su ovde kraće, ogoljenije, mračnije. Ima tu, između ostalog, uspešnog koketiranja sa fantastikom i psiho-trilerom, a naslovni svet nekako je još više preteći nego pre: pored toga što od njega uvek možete da očekujete najgore, kao da je usput sklon tome da nam se i podsmeva. Uprkos tome što često srećemo likove koji su sami ali ne i usamljeni, tužni ali bogatog unutrašnjeg života, same priče su širokog tematskog spektra i varijacija. U zbirci sa deset priča ujednačenog kvaliteta, većine iz moje omiljene egzibicije zvane “pisano specijalno za knjigu”, ipak su mi se istakle “Nedelja” i “Vreme”, majstorski ciničan krimić bez zločina (da li?) i majstorska spekulativna naučna fantastika (da li?). Ali to nije sve. Jer, kako to obično biva, najjače je ostavljeno za kraj: priča “Zavesa” efektno mi je izmakla tlo ispod nogu, a volim da mislim kako nije imalo veze samo sa priznanjem spisateljice s početka da je apsolutno ispovedna, već da je objektivno bila posebno nadahnuta i ubedljiva. Bilo kako bilo, lagao bih vas kad bih rekao da to nije jedan od razloga zbog kojih uopšte čitam.

Sve priče nisu ispričane dok god imaju vaš lični pečat i emociju (inače bi sve bile ispričane još u antičko doba). Drugi roman Darka Tuševljakovića Jaz, u izdanju Arhipelaga, ličan je i emotivan koliko je to uopšte moguće. Čak i ako ne govori o svom životu, on prosto tako pristupa likovima, hipersenzitivnim na svet do granica izdržljivosti, zanimljivim upravo zbog toga. Dve strane medalje, smeštene na Krf i u Kragujevac, u različitim vremenskim periodima, na kraju tvore celovitu priču iz žanra zajebani međuljudski odnosi, ekonomično ispričanu, toliko uverljivu da imate utisak da ste je sami doživeli, s naglašeno subjektivnim pristupom fantastici (od vašeg čitanja zavisi koliko ćete tu fantastičnih elemenata videti i kakvih). Jaz, čijim je naslovom Darko uspeo da nadmaši čak i moj četvoroslovni,više se nadovezuje na njegovu zbirku priča Ljudske vibracije nego na prvi roman: iz istog je melanholičnog univerzuma neposredno pred smak sveta. U svemu ostalom u međuvremenu je toliko sazreo kao pisac da će biti uzbudljivo videti kuda će nas dalje odvesti. Ako preživimo.

Prošle godine sam ovde pisao o koncept-zbirci priča zadarskog pisca Želimira Periša, sledeće ću se možda baviti jednim od njegovih krimića, ali ove godine mi je ključna bila njegova nova zbirka pesama X. Jeste, zbirka pesama. I to kakva. Takva da sadrži pesmu koja se zove “kaže ti meni mama pa nije ti to poezija”. Duhovito, ironično, muzikalno. “Blazirani, prepotentni cinizam”, kaže sam pesnik posprdno za svoju megafonsku taktiku. U par navrata čitao sam njegove pesme drugima naglas, i trezan i pripit (nije tako dobro kao kad slušate pesnika lično, ali nemate ga uvek pri ruci kad je najpotrebniji) i nisam ih mnogo unakazio, izgleda, jer se ljudima dopalo – ili su pesme naprosto tako dobre da im je nemoguće nauditi. (Jesu.) Zbirka je podeljena na tri dela i u svakom imam svoju omiljenu pesmu: u ‘pjesmama za izvikivanja’ to je “zlo zlo zlo”, u ‘pjesmama za šaputanja’ fantastična “imam ja frenda koji ima ženu”, a u ‘pjesmama za mrmljanja’ “čitav život čovjek pravi puške”. Ali najviše mojih favorita svakako je među ovim šaputavim (možda to govori nešto o meni?). Ko bi odoleo naslovima kao što su “vibrator moje prijateljice skuplja prašinu”, “hrče li vaš novi muž” ili “posvetit ću ti jednu masturbaciju” (same pesme su još bolje nego što naslovi obećavaju). Onom prilikom kad sam ga slušao uživo, grupa pisaca i ja ostrašćeno smo ga ubeđivali da njegova buduća zbirka pesama ne treba da se zove kako je zamislio, ali on je samo odmahivao glavom kao da zna šta radi. I, naravno, znao je (potkrepljeno pesmom “promišljanje o x i prilog promišljanju o x”). Pisac je uvek u pravu (pesnik, pardon). Nabavite.

sturgill_simpson_a_sailors_guide_to_earth

Sturgil Simpson, A Sailor’s Guide to Earth [Atlantic]

Hello, my son. Welcome to earth.” Tako glasi prvi stih prve pesme na albumu u celosti posvećenom Simpsonovnom novorođenom sinu, nešto kao vodič za snalaženje u ovom sve luđem svetu (ako mislite da je takav početak potresan, čitajte tekst pesme dalje). Nisam neki kantriša, to se zna, ali čovek ume da: klepa stihove, baladira, kantriše i roka (što reče jedan moj drugar, u poređenju sa standardnim kantrijem, ovo je Pink Floyd). Instruktivna epopeja prigodno se završava epskim ludilom po imenu “Call to Arms”, koje uspešno parira uvodnom spektaklu zvanom “Welcome to Earth”. Tu je, naravno, i pesma Nirvane u psihodelično-šlagerskom ruhu. Iako ovaj album lako može da natera u plač, možda mi nijedan ove godine nije služio kao takav melem za dušu i živce.

quarry

The Quarry [Cinemax]

Nema mnogo plaćenih ubica kao glavnih junaka kriminalističkih romana, ali ih ima. Najslavniji je, naravno, Keler Lorensa Bloka. Pre njega, međutim, još sedamdesetih, tu je bio Kvori Maksa Alana Kolinsa, u međuvremenu vaskrsnut i u novom veku. Romani o Kvoriju su nadahnut palp, a tvorci serije (inače poznati po Rectify) i režiser (inače poznat po Banshee) obogatili su ga dodatnom teskobnom psihološkom dimenzijom koja je savršeno legla “priči o poreklu” (Kvori iz knjiga je nikad nije dobio ovako detaljno). Sporo, depresivno, brutalno, ali dobro. Jedna od veštijih rekonstrukcija sedamdesetih, ne samo izgledom već i duhom, što, između ostalog, znači da muzika ubija. Moj novi omiljeni glumac, Logan Maršal-Grin, Tom Hardi za radničku klasu, fascinantna je faca (pogledati obavezno i film The Invitation).

9aa87bf69c0f444ba807ae412001d027

Before the Fall (2016), Noah Hawley

Kad se pre dve godine pojavila serija Fargo, izgledalo je da je tvorac i scenarista svih deset epizoda došao niotkuda. Pre toga je objavio četiri romana zanimljivih premisa i imao skromno iskustvo televizijskog producenta. U međuvremenu, posle samo dve sezone, Fargo je postao planetarni hit, a Hauli je počeo da priprema seriju po Kurtu Vonegatu i dovršio televizijsku premijeru X-Mena zakazanu za februar. U međuvremenu, objavio je još jedan roman. Svi njegovi romani samo zvuče kao da su žanrovski, zapravo su prijemčiv mejnstrim. Nekoliko ključnih premisa nove knjige: pad aviona; studija putnika u flešbekovima; misterija. Da, znam na šta vas podseća kad neko izgovori te reči, ali ovo nije Lost u prozi, ni izdaleka, samo vešto i elegantno napisana beletristika o tome šta znači biti živ (i mrtav) danas. Uz pomoć pojedinačnih sudbina zbunjenih, uplašenih, jednostavnih ljudi, Hauli buši balon stvarnosti i pokazuje nam da iza njega stoje skromne želje, teskoba običnog čoveka i teror medija koji konstantno rađa destruktivnost, sebičnost i narcisizam. Neko bi možda mogao opravdano da se požali da nije ništa posebno ili revolucionarno – sasvim sigurno nema nikakve cake tipa svi su mrtvi (u stvari, čekajte… nema veze, čitajte), ali sve na jedan viši nivo izdiže što čovek piše kao san. Nije ni čudo za Fargo i sve ostalo.

skeleton_tree_album

Nick Cave and The Bad Seeds, Skeleton Tree [Bad Seed Ltd.]

Bilo je teško napisati svega nekoliko redaka o ovome, mogu da zamislim kako je tek izgledalo pisanje čitavog albuma. Nego, odavno imam teoriju: u većini slučajeva ćete na albumu nekog benda naći manje ili više skrivenu stvar koja ukazuje na to kako će zvučati sledeći. Bio sam spreman da se opkladim u velik novac da je na Push the Sky Away to naslovna pesma i na ovom smo dobili praktično osam takvih. Samo što to nije do kraja istina. Jeste, neizdrživo je bolno. I da, Voren Elis je konačno dovršio proces šamanskog kroćenja Kejvovih demona; zvuči kao da je od svih dosadašnjih desnih ruku on ostavio najviše traga na zvuk Bad Seedsa. Na samom kraju imate pesmu koja odskače od ostalih i mogla bi da pokaže kako će zvučati sledeći album, samo što kukavički odbijam u to da se opkladim.

309052-3

Braindead [CBS]

Nije velika tajna da sam ljubitelj serije Dobra žena. I ova je penzioni plan Ridlija Skota, a mnogo više nego tamo, scenaristički bračni par King, zgađen onim što se dešava na američkoj političkoj sceni, a odmah po okončanju svog dugovečnog i uspešnog čeda, iskočio je letos s objašnjenjem zašto je američka politika tako nenormalna. Dobili smo ekstravagantnu satiru sa elementima sf/horora (gotov uvek u službi humora i kritike). Negde oko sredine su se malo pogubili i, naravno, nije im odobren nastavak, što je možda i dobro, jer je u međuvremenu priča postala teška alternativna istorija u odnosu na stvarnost. Ili nije? Ali bila je ovo pitka i skaredna zabava, plus mogao bih doveka u krupnom planu da gledam ekspresivno lice Meri Elizabet Vinsted. Jedan od besprekornijih pilota u skorijoj istoriji.

51a59snykjl-_sy344_bo1204203200_

The Tooth Fairy (1995), Graham Joyce

Među staritetima, gle, knjiga stara više od dvadeset godina. Na Grejema Džojsa sam navukao najmanje jednog prijatelja a da su mi njegove knjige godinama i dalje stajale na polici netaknute. Čovek nas je, u međuvremenu, prerano napustio, a bio je jedan od najboljih pisaca svoje generacije kome prosto ništa ne može da se zameri. A niste čitali ništa slično ovoj knjizi, zaista. Slatko-gorka, zastrašujuća priča o odrastanju trojice drugara i jedne drugarice, od odličnog, zlokobnog uvoda u kom štuka iz obližnjeg jezera odgriza dva nožna prsta jednog dečaka, do pobližeg upoznavanja sa drugim koga posle gubitka prvih mlečnih zuba noću počinje da posećuje zlokobno stvorenje koje on zove Vila Zubić. Figura je odbojna, neuhvatljiva, sveznajuća, preke naravi, a ispočetka joj se ne zna čak ni rod. Potresne sudbine u britanskom gradiću, tragedija odrastanja, fragmentarno i bez jasne linije priče a pregledno i logično. Kod nas je objavljena samo jedna Džojsova knjiga, slavnija od Vile zubić, prevedena kao Magija života (The Facts of Life). Može i ona da posluži.

30.12.2015

Top 15 ploča, knjiga i serijskog programa: Objedinjen izbor 2015

posted by admin

in blog, godišnje liste

Svakom po zasluzi, izgleda. Za mene je 2015. bila teška godina. Delovalo je da neće biti: u februaru mi je izašao treći roman. Promotivne aktivnosti bile su ispočetka zabavne i zahvalne. Ali davanje dugih intervjua za pisane medije tim povodom otprilike je isto toliko zahtevno koliko i pisanje samih priča; nekim čudom, doduše, uspeo sam usput negde da uglavim i dve prave priče. Sklepao sam i dva nečega što bi moglo da se opiše kao spoj tritmenta i klasičnog filmskog scenarija. U avgustu sam putovao na sjajan festival fantastike u Istri. Sa festivala sam se vratio pravo na operaciju umnjaka, od koje se do kraja ni danas nisam oporavio. U oktobru sam bio na sjajnoj književnoj koloniji u Crnoj Gori. Između sam, kad sam uspeo da se saberem od raznih bolova, čitao šizofreno, gomilu priča na raznim mestima, ponešto publicistike za razonodu i istraživanje, brojne knjige koje sam odbacio nepročitane, a u jednom malom broju njih i uživao. U tom posebnom raspoloženju, tražio sam nešto… što sam teško nalazio. Istovremeno uzbuđenje i smirenje za um, golicanje i milovanje, iskonsku lakoću moćnog pripovedanja. Nema toga baš tako mnogo kad malo bolje razmislite. Nešto sam nalazio na neočekivanim mestima. Opet sam imao više sreće sa starijim delima. Druga sreća bila je što sam na književnoj koloniji kod Svetog Stefana bio uparen sa neverovatno nadarenim piscima iz regiona koje bih sve redom mogao da čitam, a neke nakon toga i jesam. Serije sam gledao radi opuštanja. Muziku sam slušao jer pomaže. Iako bih mogao da sastavim punokrvne liste od po deset ili više mesta za sve kategorije kao što sam to radio poslednjih iks godina, odlučio sam da ih skratim, izmešam i ponudim samo ono što me je stvarno dotaklo. Pa šta ispadne.

The_Leftovers,_season_2,_official_art

The Leftovers [HBO]

Pričao sam već o tome koliko mi je bio odbojan pilot prve sezone. Pričao sam već o tome kako me je Dejmon Lindelof prijatno iznenadio ostatkom… i onda u međuvremenu opet usrao stvar filmom Tomorrowland (retko fušerajski i besmislen scenario). I sve sam očekivao samo ne da će druga sezona ispasti ovakva, da će ovoliko odskočiti od prethodne i svega drugog u ponudi. Nahadnuta, besprekorna orkestracija pojedinačnih poglavlja i čitave sezone, dramski naboj navijen do pucanja, bez sekunde praznog hoda (koliko god to neverovatno zvučalo za ovakav naizgled “spori” sadržaj). Ogroman umetnički rizik se isplatio i to mi deluje kao dobar kreativni putokaz za sve stvaraoce u ova proračunata, hladna, predvidiva vremena. Išlo se na emociju. Išlo se na instinkt. Izbegavalo se objašnjavanje. Zabavno mi je kako je armija ljudi reagovala na finale kao da je ono Dejmonovo iskupljenje za kraj Losta, a čovek je praktično uradio isto što i tada – simfoniju plakanja, grljenja i instant religijske filozofije; možda smo neki u međuvremenu sazreli, a možda je samo u Leftoversima bolje leglo. Nije bitno. Ništa me nije toliko ganulo u serijskom formatu ove godine. Posle većine epizoda bih ustao i, bez zezanja, aplaudirao. Neke sam reprizirao (ko je gledao, zna i koje), što je osećaj veoma sličan neutaživom nagonu za preslušavanjem dobre muzike a nisam ga osetio od… pa starije pomenute serije. Nije za svakog, ali je kao izmišljeno za mene.

113

Seveneves (2015), Neal Stephenson

Osamsto strana knjige delovalo je mnogo kraće. Ne baš kao dvesta, ali tu negde. Ovaj spoj visokobudžetne priče o smaku sveta i detaljnog uzročno-posledičnog promišljanja moguće budućnosti nije savršen – malo mu je falilo da bude – ali je ostavio toliki utisak na mene da mu ništa ne zameram. Kao mator magarac sam se zaljubio u svemir, bogami ga se i uplašio, a nijednom od ta dva nisam ranije bio sklon. Sasvim sigurno nisam naučnički tip, a pogotovo ne otkidam na tehno disertacije (kojima ova knjiga, inače, obiluje i neki se žale na njih, ali šta da im radim). I shvatio sam gomilu toga o svemu, možda najviše o prolaznoj lepoti života u izluđujućem treptaju. I nikad to nije bilo tako bolno evidentno nego kad je Stivenson u drugoj trećini knjige skočio 5.000 godina u budućnost (nije greška u broju nula) i uradio to savršeno uverljivo i u skladu sa svim što se desilo pre. Neverovatno dostignuće, ovih dana ne mogu da predvidim ni šta će biti za pet godina. I kad je izgradio uverljiv novi svet i naveo nas da nam je stalo do svih tih novih likova, opet je uspeo da uradi ono sa čim je uprskao krajeve gomile drugih svojih sjajnih knjiga: izgubio strpljenje i prerano završio. Ludo je za knjigu od 800 strana reći da deluje zbrzano i nedorečeno, ali upravo mu se to desilo sa takvom završnicom. O novom svetu koji je smislio mogao bih da čitam još toliko, ali radujem se ovom što imam i svake večeri merkam naše noćno nebo sa blagom strepnjom.

0883870075060_600

Alabama Shakes, Sound and Color [Rough Trade]

Morate biti velike face da u arsenalu imate takav Glas, ali da vam je podjednako važna Muzika, a onda to i pokažete: ne znam mnogo bendova koji sa toliko dominantnim vokalom ne bi prigušili sve ostalo. Na drugom albumu trupa iz Alabame je potrefila skladnu mešavinu modernog i tradicionalnog, jedan od relevantnijih stilskih izraza danas. Skuvali su bogat južnjački gulaš-paprikaš od svega – uzbudljivog, reskog i pomalo intelektualnog roka, preko neočekivanih šujgejz momenata do seksi soula i bluza – iznedrivši zarazne pesme koje je bilo nemoguće ne slušati ukrug, iznova i iznova, dok vam ne pozli. Tako i inače prepoznajem vrhunsku hranu i muziku: ova ploča je poslužila kao pravi odgovor na večitu dilemu može li vam presesti od suviše dobrog. Ne može. Slobodno zagrabite repete.

saul

Better Call Saul [AMC]

Bila je ovo godina u kojoj su, uprkos očekivanjima većine, trijumfovali spinofovi. Kod ove serije me je najviše iznenadio njen ton: umesto najavljene komedije – a komičnih elemenata ima – dominirala je melanholija čoveka koji nije uspevao da bude loš, uprkos vraškom trudu i opisu radnog mesta. Sve skupa je to dalo jedan neobičan amalgam koji bih, u nedostatku boljeg, nazvao “tužna žestina”, koja mi posebno prija u svim oblicima (neki od najlepših primera su grupa The Clash ili roman Mrtva zona Stivena Kinga). U ovom rasterećenom džem-sešnu tvoraca serije Breaking Bad, pored nenametljivog citiranja starijeg, slavnijeg brata, dobili smo još nekoliko poklon bonusa, među kojima se najviše istakla Majklova zadovoljavajuća “priču o poreklu”. A onda se ispostavilo da je sve skupa savršeno imalo smisla, karakter Sola Gudmena – koji se čak ni ne zove tako – dobio je veću širinu, a serija se istovremeno okončala zaokružena i otvorena, i to tako da se niko ne bi bunio ni da je tu stala. Što je manje-više zajedničko sa gotovo svim mojim serijskim favoritima ove godine.

combatordinaire01

Le Combat Ordinaire (2004), Manu Larcenet

Ne samo da je ovo najbolji strip koji sam čitao ove godine, već i godinama unazad. Ne poznajem dobro “ispovedni” strip – volim radove u sličnom duhu Luisa Trondhajma i Čestera Brauna, na primer – ali u ovom slučaju to je prosto nevažno jer se radi o autentičnom remek-delu i žao mi je što, po običaju, kasnim, ali mi je drago što sam uopšte stigao. A do mene je strip došao anegdotskim sticajem okolnosti kakav bi pasao među njegovim koricama (hvala pozajmljivaču). Ima tu svega, od čiste pripovedačke hipnoze i crtačko-kompozicione magije, izluđujuće spontanosti i ritma, hvatanja za glavu, smejanja i plakanja, do najčešće solidno zaglavljene knedle u grlu. Kažu mi da postoji film po stripu koji nije baš dobar, ali ne možeš imati sve. Pao sam na ovo kao neki pubertetlija, otišlo je toliko daleko da evo štekam drugi album.

LOW_OnesSixes_cover

Low, Ones and Sixes [Sub Pop]

Ovako 2015. godine zvuči muzika nezemaljskih melodija koje nisu na prvu loptu, ne liči ni na šta što ste čuli do sada (često čak ni na prethodni opus benda), a deluje tako prirodno kao da ste kao slušalac oduvek polagali pravo na nju. Uvlači se pod kožu sporije od njihovog velikog prethodnog remek-dela The Great Destroyer, ali zato verovatno zadire dublje. Mormonski bračni par skovao je mračni, monolitni, moderni gotik, koji je, možda sam lud, ipak ulivao neku dozu optimizma.

mekdonald

The Galton Case (1959), The Wycherly Woman (1961), Zebra-Striped Hearse (1962), Chill (1964), Ross Macdonald

Kutak za vremeplovski trenutak: jedne godine sredinom osamdesetih čitao sam roman za romanom Rosa Mekdonalda, najslavnijeg i gotovo sigurno najboljeg naslednika Dešijela Hemeta i Rejmonda Čendlera, objavljene u zagrebačkoj krimi ediciji “Trag”. Pročitao sam ih najmanje desetak. Iako je suviše knjiga a premalo vremena – nikad istinitija mudrost nego ovih dana – neke pisce vredi ponovo posetiti. Nešto od svedenog šarma koji me je opčinio još onih dana osetio sam i sad, ali, naravno, zapazio sam mnogo toga više. Suva elegenacija pripovedanja, ni gram sala, gotovo nadrealna atmosfera Kalifornije osunčane  spolja i trule iznutra, porodične spletke lažnih naslednika, incesta i gorih stvari sve ovo čine maltene više psihološkim nego detektivskim romanom. Zašto sam se dohvatio baš ova četiri? U svom opusu Mekdonald je imao nekoliko faza, a najviše je ostao upamćen upravo po ovoj: kad je glavnog junaka umesto detektiva od krvi i mesa koji se ljubaviše i daje i dobija batine, pretvorio u posmatrača, hroničara, anđela svedoka pravde i hodajuću savest svih likova i nas čitalaca. Gos’n Kenet Milar (Mekdonaldovo pravo ime) mi je, ukratko, uleteo u pravom trenutku. Uz sve to, kolaju glasine da će se braća Koen poduhvatiti ekranizacije romana Black Money (1966), koji se maltene nadovezuje na ovaj niz i, kao što možete da pretpostavite na osnovu opisanog, tu nema skladnijeg braka.

Fargoseason2promo

Fargo [FX]

Drugačija živuljka od prve sezone, a opet nekako slična, posebno kad se uzme u obzir da je integralni deo suludog stvaralačkog univerzuma braće Koen (koji je ovaj put proširen na gomilu filmova pored originalnog Farga, te smo tako imali konstantne aluzije na sve živo, od Milerovog raskršća preko Velikog Lebovskog do Arizone juniora). Plus, krvi do nosa, limfe do ušiju. Po tonu igre mačke i miša naoružanih do zuba na momente me je podsećalo na Ovo nije zemlja za starce, a čak i to su režirala njih dvojica, pa je u redu. Posle za mene neodgovarajuće histeričnog režiserskog pristupa u prvoj epizodi, brzo je ponovo uspostavljen laserski fokus i vremenom konstantno pojačavan gas. Detalji su suludi, kao i uvek: tokom scene sa predsedničkim kandidatom Ronaldom Reganom u toaletu ostao sam bez daha, od smeha i jeze; saundtrek je bio onoliko dobar kao što svi pričaju i velika lekcija za “birače muzike po serijama” (kolena su mi zaklecala kad su za kraj jedne epizode pustili Rat svetova a za početak druge Black Sabbath), a tu su bili i zbunjujući…. ono… mali zeleni. Ali kao neko ko je preživeo dotičnu kontroverznu dekadu mogu iz ličnog iskustva da vam kažem da je čak i to bolesno autentičan detalj: u osnovnoj školi sam, na primer, imao drugara koji je tvrdio da je noću redovno viđao NLO nad našim naseljem, a po opisu se nije mnogo razlikovao od ovog ovde. I da vas pitam još samo nešto: Dušo, jesi li ti to izbola taoca?

Clutch-Psychic-Warfare-Review

Clutch, Psychic Warfare [Weathermaker]

Kafanske lovačke priče u Teksasu, gde se raspreda o aferama sa vešticama, preljubama koja se poslovično završavaju skraćivanjem za glavu i naučnofantastičnim teorijama zavere, moraju biti vraški ubedljive. Pomaže kad se pripoveda uz pijani, prljavi bugi. Probajte da vozite kola uz ovaj tekstualno često duhoviti a muzički smrtno ozbiljni preki hard-rok, rok-operu kakvu bi danas iznedrili ZZ Top da su koju deceniju mlađi, i posle recite da “šoferski bes” nije izlečiva bolest.

mucenice

Mučenice (2013), Želimir Periš

Porno glumica, kolumnistkinja i generalno velika kulerka Stoja tvrdi da postoje dve vrste muških feminista: oni koji “plaču nad sudbinom žena u svetu” i oni dobri. Zadranin Želimir Periš je, između ostalog, dobar feminista. U ovoj knjizi je u 15 priča iz izrazito lične vizure podjednako slavnih i anonimnih žena oslikao tajnu istoriju sveta koji posle više nećete videti istim očima. Isto tako, toliko su temeljno obrađene gotovo sve jedinstveno “ženske situacije” da kao pisac, na primer, gotovo nemam više potrebu da posećujem istu teritoriju. Zbirka je jedna od onih retkih zverki sa pričama pisanim specijalno za nju, neobjavljenih ranije na drugim mestima; zbog toga možda negde od polovine deluje i kao mozaik-roman, a opet su priče raznovrsne, različitih poenti i žanrova (često vrlo, vrlo mračne, a povremeno se poigravaju s istinski neočekivanim obrtima), uvek iz prvog lica a fascinantno šarolikih glasova, uvlače vas u sebe ščepavši vas za rever, gušu i creva. I dok će vas neke slavne junakinje iznenaditi identitetom, unutrašnjim životom ili odlukama, priče se nikad ne svode na caku ili trik izvrtanja svega naglavačke, pre su i iznad svega priče, a posle svake pročitane ostajete zadovoljni. I to nije sve: Periš je do sada napisao još i dva krimića sa istim protagonistom, a u pripremi je i objavljivanje zbirke njegove poezije u čiji sam materijal imao insajderski uvid: šesto čulo mi govori da bi ta knjiga mogla da bude novi domaći zadatak za sve nas.

Mad_Men_Season_7,_Promotional_Poster

Mad Men [AMC]

Nema mnogo sličnosti između Don Drejpera i mene: ime i prezime su nam obojici na po isto slovo, volimo da dremnemo popodne posle posla i veliki smo ljubitelji koktela čiji je ključni sastojak viski. To bi bilo otprilike to. Ali to je prosto TA serija, književnost na filmu kao maltene nikad pre. Zamah je na kraju ispao desetogodišnji, epski. Ispratili smo formativni luk armije likova većih od života, dok se u pozadini sve vreme menjala zemlja i svet. A pred kraj mi zaista nije bilo svejedno. Za najslavniju savremenu seriju “u kojoj se ništa ne dešava” tu se na kraju dešavalo štošta, više nego u nekim akcionim komadima, više nego što biste mogli da pomislite. Rečima slavne reklame: It’s the real thing.

PYLON-standard70

Killing Joke, Pylon [Spinefarm/Universal]

Pošto sam svaštojed i nije me toga sramota, moj omiljeni žanr je hibridno kopile po imenu “pank metal”, a Killing Joke su već decenijama među njegovim najboljim predstavnicima. Ovo je njihov petnaesti album – petnaesti – i divan je. Nekad pank, nekad novi talas, nekad treš metal, nekad indastrijal – Džez Kolman tu, doduše, više pjeva nego što dere grlo – ali sve je uvek savršeno uklopljeno u homogenu, stabilnu celinu, nalik tim pilonima što nas zrače. Posebni favoriti: “The Dawn of the Hive” i “New Jerusalem”.

Bloodline_TV_Series_Poster

Bloodline [Netflix]

Kompaktni trojac tvoraca koji nas je častio serijom Damages, neprikosnoveni majstori alhemijskog doziranja informacija, ovaj put se odlučio za mračnu porodičnu dramu sa moćnim bravurama više generacija glumaca i podsetnikom koliko je u životu za sve važan kontekst: svi smo glavni junaci sopstvenih priča, a u njima ima vrlo malo heroja, a još manje istinskih zlikovaca (ili je makar granica između njih nejasna). Rajski prizori plaža Floride su zlokobniji noar od kišnih ulica velegrada, a najubojitije oružje za koje su se autori odlučili je naprosto odmerenost. Uz sve to, serija na momente (više momenata) deluje kao amerikanizovana ekranizacija mog ovogodišnjeg romana, zbog čega su mi se nekoliko puta zatrčale kokice; srećom, imam godinu proizvodnje crno na belo kao dokaz odbrane.

27056

End of Story (2007), Peter Abrahams

Na ovog pisca su mi svojevremeno pažnju skrenuli Stiven King i Ratko Radunović; pored njih dvojice, njegov obožavatelj je i velika američka spisateljica Džojs Kerol Outs. To da je pisao predložak za film The Fan Tonija Skota sa Robertom De Nirom i Veslijem Snajpsom u glavnim ulogama svojevremeno mi nije delovalo kao neka preporuka (greška). I pročitao sam par romana iz srednje faze pre desetak godina, bio prilično zadovoljan i u međuvremenu zaboravio na njega. Kako piše? Kao uzore navodi Grejema Grina, Vladimira Nabokova i Rosa Mekdonalda (hehe), zbog čega zvuči kao, recimo, opušteni, trilerozni Rejmond Karver, ako je tako nešto moguće. Priče mu meandriraju, odlaze u neočekivanim pravcima, možda čak i za njega lično. Malo-malo pa u zaplet uvede pisca ili spisateljsko iskustvo a da to nije naporno, pretenciozno ili zato što nema pojma ni o čemu drugom. U ovoj knjizi spisateljica koja pokušava da uspe u ciničnom izdavačkom svetu pristaje da pomogne poznatijem kolegi kome se osmehnula prilika u Holivudu i zameni ga kao instruktor kreativnog pisanja u obližnjem zajebanom zatvoru. Odatle se sve razvija prirodno, još ni na pola knjige nisam uspeo da prokljuvim kuda će sve da ode, a stiglo je na pravo mesto, do jedinog mogućeg konca priče. U međuvremenu je zabrinjavajuća bila bibliografska informacija da Abrahams poslednjih godina ništa nije objavljivao, budući da je dvadesetak godina bio izuzetno produktivan, da bi izvesni uporni novinar iskopao kako se za to vreme posvetio tajnom pseudonimu i serijalu uspešnih krimića pisanih iz vizure, ni manje ni više nego, psa po imenu Čet.

Sufjan_Stevens_-_Carrie_&_Lowell

Sufjan Stevens, Carrie & Lowell [Asthmatic Kitty]

Zna se da nisam veliki ljubitelj koncepta usamljenog čoveka s gitarom, ali ovaj album je toliko tih, a toliko konstantno bogat, zanimljiv, dinamičan i nedosadan da ne možete ostati gluvi na njegove čari. Fuck me, I’m fallin’ apart. Šaputavi, ogoljeni folk i predivno uglazbljene oproštajne poruke služe kao sredstvo za bolno viviseciranje detinjstva. Kao i u slučaju većine primera sa ove liste iz bilo koje oblasti, najuspešnije je kad se duša ogoli do kraja. Ne ljutite se, dakle. Sve je uvek lično.

02.01.2015

Top 10 2014: Knjige

posted by admin

in blog, godišnje liste

Stariji građani su znali da kažu: “Sinko, nemoj mnogo da čitaš, od čitanja može da se poludi.” Ove godine mi je spisak lektire bio kraći jer sam više puta morao da iščitam ono što sam se sâm raspisao, a od tog stvarno može da se poludi.

Evo šta mogu da preporučim od objavljenog preko. Pokušao sam da čitam još svašta drugo izvikano i nije išlo; od nekih sam odustajao rano, od drugih bogami i oko polovine. Čiča King je razočarao novim romanom, ali nisam bio ljut. Rezervisao sam za kasnije Station Eleven i The Child Eater, a na red nije stigla ni An English Ghost Story, eno je na ormariću pored kreveta. Iskren da budem, malo sam se uželeo knjiga iz šezdesetih ili sedamdesetih. Kao sa muzikom, kad me u kafani pitaju: “Šta čitaš?”, biću izgleda jedan od smarača koji odgovaraju sa: “Stare stvari.”

ann_transparentDžef kako-god-mu-se-izgovaralo-prezime je sa Annihiliation, Authority i Acceptance (2014) smislio foru kako ispit položiti iz tri kolokvijuma. Radi posao kao književni poduhvat, nije loš kao marketinški trik, a sve zajedno ispada hvale vredan i, kad se sve sabere, uspešan projekat. Tri ne preterano duge knjige (ali ni sasvim kratke) objavljene iste godine, svaka do određene mere zaokružena celina, a sve skupa jedno novo iskustvo i knjiga za sebe (do te mere da sam zapazio kako su se drugari posle pročitane treće vraćali na Goodreads i dizali ocenu prvoj, a to me podseti da, eto, i ja to uradim; kad vam se takvo nešto poslednji put desilo, sa bilo čijim opusom?) Čovek se godinama nameće kao stručnjak za weird, o čemu je pisao vrlo zanimljivo, što je neminovno uticalo i na njegov rad. Uopšte je napredovao kao pisac, stvara nesvakidašnju atmosferu kad se začitate, na ivici magijskog rituala a dobrano sugestivan, kao neka blaga forma hipnoze (koja i sama figuriše u romanu, pa je tim luđe). Prilično je podigao lestvicu u žanru psihodelične proze, ali to znači da će nekome možda predstavljati nepremostivu prepreku. Jeste, podseća na ranog Balarda (možda čak i na kompletnu britansku ekipu nestašnih momaka šezdesetih okupljenu oko New Worlds), formalno liči na neke aspekte Losta, ali može da se pohvali prilično jedinstvenim poreklom vrsta (shvatate: dešava se na ostrvu, pa još bogatom šarenim i neobičnim biljnim i životinjskim svetom). Elem, plašio me je tu i tamo u prvoj knjizi, u drugoj me je direktno trgao dva puta tako da sam se oduzeo tamo dole nisko kod donjeg dela kičme, a u trećoj, iako se nije pretrgao od objašnjavanja, uspeo stvar da zaokruži tako da sve legne na mesto. Za mene nije bilo ambicioznije i uspešnije knjige 2014, mada je naredna ovde gotovo u svemu ravnopravan takmac.

city_transparentCity of Stairs (2014) Roberta Džeksona Beneta je na kuhinjskoj vagi izmeren pravilan omer naučne fantastike, fentezija, horora, detektivskog romana i špijunca, a da nije papazjanija i da ne preliva iz lonca – da biste to postigli morate biti šef koji na kuvarskim kanalima nastupa u udarnom terminu. Beneta već zovu “američki Čajna Mjevil” i vidim zbog čega: u ovoj knjizi postoji ono nešto iz Grada i grada što podseća na balkanske arhetipske plemenske sukobe, a kao i kod slavnijeg britanskog kolege sve je nafilovano ludim, grandioznim spekulativnim idejama kakve sam poslednji put sretao još samo kod velikih strip-scenarista kao što su Alan Mur i Grant Morison (a premalo u fantastičarskoj prozi). Grad stepenica je kao savršeno naštelovana mašina koja svako malo izbaci po novu ideju luđu od prethodne i sve grandiozniju komplikaciju. U svetu koji je istovremeno sličan našem i predivno dezorijentišuće različit, tu su vekovni rivalitet Kontinentalaca i Sajpuraca, sukobljenih sila tradicije i modernizma začinjenih nacionalno-rasno-verskom mržnjom i dinamikom kolonijalnog kola sreće koje se obrne svakih nekoliko vekova. Visokobudžetne pustolovne sekvence smenjuju se na kopnu, u vodi i vazduhu, dvorske i političke intrige su opasnije od fizičke akcije, a mrtvi bogovi veći od života. Misterije unutar misterija sve se na kraju zadovoljavajuće raspletu, uključujući i jedno obično ubistvo od kog je sve počelo (čini mi se da je američki Čajna bolje vezao svoj krimi slučaj za izmaštani svet i njegove okolnosti od engleskog). A fascinantne likove još nisam ni pomenuo. Povodom informacije da trenutno piše nastavak koji se zove Grad sečiva, Benet je ispričao da je njegov agent insistirao na nastavku jer je greota da se tako detaljno razrađen svet baci na samo jednu knjigu, ali on nije hteo ni da čuje – priča je gotova i zaokružena, nema šta tu više da se kaže. Tek je posle tri-četiri meseca mozganja smislio priču koja nije direktan nastavak ali je vredi ispričati. Polažem velike nade u njega jer je čovekova strma kriva učenja i te kako american elsewhere_transparent_rightvidljiva u njegovom dosadašnjem opusu (pet sjajno ocenjenih romana za četiri godine), praktično strela odapeta u nebo. Može da vam se ne dopadne, ali je definitivno svež glas kog je teško porediti sa bilo čim postojećim. U kompletu sa prethodnom knjigom, American Elsewhere (2013), koju svi opisuju kao mešavinu Kinga, Bredberija i koječega još (ja to ne vidim), a kojoj vrlo malo fali da bude savršena, ovo je bio pisac koji me je možda najviše usrećio ove godine.

imgAtL9INlexicon_max-berry_bookTeorije zavere su šarmantne, između ostalog, i zato što svaka pre ili kasnije ispadne istinita, a Lexicon (2013) Maksa Berija je pokazao da još uvek ima prostora za nove i uzbudljive. Šta se desi kad grupa starijih moćnih građana pod pseudonimima kao što su Jejts, Vulf, Eliot ili Bronte organizuju školu za mlade talente i uče ih psiholingvistici Noama Čomskog sa prstohvatom okultnog? Prejaka reč može da ubije, ovaj put bukvalno, dok se dve struje zaverenika bore za prevlast i kontrolu nad jednom reči da svima gospodari. Istovremeno SF, akcioni triler koji se čita u dahu i parabola o moći jezika, ovaj roman australijanskog pisca Maksa Berija trijumf je u svakom smislu i da mi nije smetala jedna zapletska brljotina suvereno bi se nalazio na vrhu ovog spiska. Pre godinu dana bio sam toliko inspirisan da sam o knjizi pisao malo više.

GirlWithAlltheGiftsDa proste fanovi, od podžanra na-slovo-na slovo-Z dobijam svrab, a od post-apokalipse počne da mi otiče grlo i krenem da kijam, ružno i vezano. A u kombinaciji? Nema šanse da na vreme stignem do urgentnog. Uz sve to, The Girl With All the Gifts (2014) M. R. Kerija se prodavala kao omladinska literatura (young adult), a čova je pre toga kao “Majk Keri” bio strip-scenarista (dobro, napisao je i neke knjige, i nisu bile jako loše, ali je brzo splasnulo interesovanje, meni a vidim i drugima). Toliko je toga ovde moglo da pođe po zlu, a opet je ispalo kako treba, između ostalog zato što je krenuo tako obično: sudbina se svima zapečatila kad se posebna devojčica iz naslova zaljubila u svoju učiteljicu. Desilo se i u boljim kućama, mislite vi, ali ne ovako. Sigurna ruka, elegantna rečenica, jasna svest o tome kuda se ide, što postane posebno ubitačno u samoj završnici. Tokom godine su mi se impresije o ovoj knjizi samo popravljale.

those who wish me dead_transparentJedan od popularnijih podžanrova među zabavnim štivom poslednjih godina je “triler preživljavanja u divljini”, kada se pored ljudskog faktora protiv junaka zavere i sile prirode (praocem forme može se smatrati Rambov tatko, Dejvid Morel, sa romanima Prva krv (1972) i Zavet (1975), ali i nekim kasnijim). Those Who Wish Me Dead (2014), najnoviji roman zanimljivog Majkla Korite koji se već godinama naziva novom nadom iako je iznedrio pregršt romana, učvrstio se na tom polju kao moderan klasik. Korita se prvo proslavio sa pet pravovernih krimića, a zatim sve iznenadio prebegavši u horor sa čak tri naslova u nizu; moje iskustvo sa sezonom sličnih transfera uglavnom je bilo da se bolje snađu hororisti koji zalutaju u krimić nego obrnuto. Čitao sam samo prvi od tih pokušaja, So Cold the River (kod nas preveden kao Hladna reka), koji je, iako gotovo besprekorno napisan, imao ozbiljnu falinku kojom se zapravo meri umešnost prelaska u novi žanr: sve što se desilo moglo je da se desi i bez fantastičnog elementa (ultimativni test da li ste ovladali formom). Nema veze, prikazi naredna dva naslova iz njegove ekskurzije u horor kažu da su to bolji pokušaji, a nakon ovog svakako ću im dati šansu. Kupio me je opuštenošću, ubedljivošću i zavidnim nivoom pripovedačke samouverenosti, pogotovo kad su u pitanju teme na kojima lako može da se padne (svašta divno nastane kad se jedan ovako ozbiljan pisac poduhvati zabavnog štiva). Pored ranjivog junaka, intrigantne mu supruge, tinejdžera u opasnosti i para neugodnih ubica, kao bonus tu je neukrotivi šumski požar sa kojim svi lagano ali sigurno gube trku. Količina uzbuđenja na momente je neizdrživa, a činjenica da me je roman podsetio na stripove sedamdesetih kao što su Bernard Prins ili izumrle akcijaše devedesetih kao što su Cliffhanger samo mi je bila dodatna preporuka.

TigermanPost-postmoderno doba je zeznutije nego ijedno pre, ako ništa drugo zbog toga što je ostalo vrlo malo neuparenih kombinacija. Tako smo u romanu Tigerman (2014) Nika Harkaveja dobili još neviđeni high concept slučajnog superheroja smeštenog u kolonijalističke romane Grejema Grina. Ionako bravurozno pisanje Le Karea mlađeg još je više napredovalo u trećem romanu, ali me je razočarala prilično pravolinijska radnja i oskudna karakterizacija. Svejedno, predstavlja prijatan nalet tropskog vetra dok se znojimo sa likovima zatočenim na ostrvu kome zbog aktivnog vulkana bukvalno ističe rok trajanja, dok usput iz duguljaste čaše sa kišobrančićem ispijate nešto zeleno da isperete višak pepela.

oie_transparentŠto nas dovodi do kutka za prašnjave police trenutak: čitajući najnovije radove Stivena Kinga, naročito poslednja tri, shvatio sam da se Ujka umorio, možda čak neizlečivo, i to je u redu (ne bi li se umorio posle četrdeset godina pisanja, 54 romana i 11 zbirki), ali mi to ni u jednom trenutku nije bilo očiglednije (tužnije) nego kada sam leđa uz leđa s novim radom pročitao jedan od njegovih retkih klasika koje sam preskočio (sve mi ih je manje ostalo). U zanatskom pogledu, Christine (1983) je neočekivano precizna i zrela za svoj ozloglašeni “žanr koka-kole i hamburgera” – posebno u savršeno pronađenom glasu u prvom licu, do tada prvi put u nekom Kingovom romanu – toliko da sve može da se shvati i ne samo kao ukleti automobil, već možda i kao alegorija o ukletom tinejdžeru – samo što je svaki tinejdžer uklet kad dođe u te godine. Kingova verzija je posebno bolna i žestoka, nabijena testosteronom i rokenrolom, a čini mi se i da je ozbiljnija od drugog romana objavljenog iste godine (Pet Sematary, koji zato ima neke druge kvalitete za članstvo među klasicima). Negde u trećoj četvrtini Auto-ubica je počeo malo da se ponavlja te sam osetio zamor, jednom ili dvaput mu se upadljivo omaklo iskakanje iz pripovedačke tačke gledišta (nešto što sam kod njega počeo da primećujem tek nedavno, kada sam se odlučio na neke reprize). Nema veze, knjizi zaista malo fali da bude vrhunska; šteta što je nisam čitao u mlađem uzrastu, u kom slučaju bih je obožavao i večno nosio u srcu (kao neki moji prijatelji i kolege).

26.12.2014

Top 10+1 2014: Serije

posted by admin

in blog, godišnje liste

Gledam ih jer su mi hiperbarična komora. Posle čitavog dana buljenja u ekran, za izlazak iz “zone” treba mi upravo ta vrsta aktivnosti. Jeste, još buljenja u ekran. (Samo s veće udaljenosti. I nisu slova. Mada kad stavim titl, tu su i slova.) Nema veze. Umesto da idem na trčanje, bazen ili jogu, svoje slobodno vreme bacam na serije i onda bolje da su dobre. A dobre su one koje me ne nerviraju, usisaju me u svoj svet, oduševe nekom bravurom, a postoji i ta ugrožena vrsta dosledno visokog kvaliteta tokom čitave sezone, ove godine možda više nego pre.

Uživao sam u 24: Live Another Day iako je bio niskobudžetni dajdžest svega viđenog za neke nove klince. Skandinavci mi nisu išli ove godine (Mammon nije bio loš, ali nedovoljno dobar da dospe na listu), Britanci imaju samo dva predstavnika (ostao sam dužan Happy Valley, Peaky Blinders, drugu sezonu The Fall, a Utopia je neočekivano kriminalno podbacila), od Amera nisam stigao da pogledam Olive Kitteridge, Rectify Justified 5.

Piscu je u više navrata konačno ukazano dužno poštovanje: jednočlanim scenarističkim timom priznato je da je u TV serijama, za razliku od filma, pisac ono pogonsko gorivo od kog sve zavisi (čak u pet navrata dato je jednom čoveku – ili dvojcu – da napiše sve epizode, dok je u šestom slučaju bilo skoro tako). A nije tipično ni da neka serija razbije u petoj ili šestoj sezoni, a i to se desilo.

Bilo je toga previše. Ove su ostavile utisak.

1

FARGO (FX)

Zašto je ovo serija godine? Zato što je, neverovatno, istovremeno omaž, rimejk i nastavak. Zato što je sve radila na svoj način, svojim tempom, u inat svima i svemu, slušajući sopstvene instinkte, ludo se zabavljajući usput. Zato što je isti takav bio jedan od centralnih likova, koji je u modu vratio šiške rezane na nošu. Zato što se dotični zove Lorn Malvo. Zato što je lako moguće da je ovo do sada najbolja uloga Bilija Boba Torntona. Zato što je serija smešna, strašna, strašnosmešna i smešnostrašna, i pomalo tužna. Zato što je imitator braće Koen često uspevao da postigne bizarnost neusiljenije od svojih uzora. Zato što je pandurka zajebala čak i stereotipe o tome kako se izbegavaju stereotipi. Zbog sekvence ispred zgrade kriminalnog sindikata u Fargu. Zbog Olivera Plata. Zato što je jedan čovek napisao deset sati programa koji nijednog trenutka nije posustao.

2

THE AFFAIR (SHOWTIME)

Ima seksa. Ima špicu (neverovatna stvar Fione Epl pisana za seriju, sa tekstom koji je sklepala kad su joj opisali radnju). Ima ne jednog, već dvojicu junaka koji su pisci. Ima tri zajebane majke. Ima pripovedačku caku na slovo R (sedam slova, odigrajte vešala, ne bih da kvarim užitak). Ima tragediju koja sve vreme visi u vazduhu. Ima duboko poniranje u muški i ženski um od kog mi nije bilo dobro, a uživao sam (ponekad sam želeo da prekinem, ali nisam mogao.) I iako je sve što je pobrojano sjajno, ništa mi nije bilo tako dobro kao sami likovi, pogotovo dva glavna. Pokazna vežba za sve: bez fascinantnih likova ništa. A za promenu, pa još na ovu temu, glavni likovi nisu bili gadovi (i što je još gore, nisu bili ni oni kojima su nabijali rogove), zbog čega je sve bilo samo teže.

The_Missing_(TV_Series)_Poster

THE MISSING (BBC ONE)

Toliko po mom ukusu da je jedna od retkih zverki za koje mi je žao što ih nisam ja pisao. Udara u glavu, srce i stomak, ako gledate u cugu spremite lekove. Ove godine je svaka druga serija radila naraciju sa višestrukim vremenskim tokovima, ali ih možda nijedna nije žonglirala tako dobro kao ova. Pored mikro misterije dignute na neizdrživo epski plan, besplatno ste dobili još esej o braku, bolu, opsesiji, protoku vremena i, ono što nećete sresti često, pogled surovog oka i hladne glave na pedofiliju. Mračna melanholija povremeno me je podsećala na prošlogodišnji biser Les revenants, iako sa tom serijom nema nikakve veze, što će reći da je francuska veza ostavila traga u ovoj maltene koprodukciji. True Detective se, verovali ili ne, krio ovde a ne u naslovnoj seriji, i ime mu je bilo Žilijen Batist.

3

THE HONOURABLE WOMAN (BBC TWO)

Pošto nisam ljubitelj filmske verzije Tinker Tailor Soldier Spy, sve vreme dok sam gledao vikao sam: Ovako! Ovako treba da izgleda ekranizacija Le Karea! (Ovako, i kao u A Most Wanted Man, koja je stvarno ekranizacija Le Karea). Vidim da je Megi neke iritirala, ali mislim da je njen lik trebalo da bude takav i da se savršeno uklopila u visoku stilizaciju. Mnogo rizikovanja (biti savršeno aktuelan i angažovan a ne uvrediti smrtno nikoga), komplikovan zaplet sa bezbroj podzapleta i gusta, lepljiva atmosfera. Ludi Hjugo Blik – scenarista, režiser i producent – samo je  napredovao od The Shadow Line.

4

THE LEFTOVERS (HBO)

Taj Dejmon Lindelof. Na stranu finale One serije – ako ćemo pravo, problematična mi je čitava 6. sezona –  na stranu katastrofa zvana Kauboji i vanzemaljci (tu je bilo previše babica), ali Prometej je nedvosmisleni fijasko, a čak mi je i Star Trek Into Darkness bio slab. Iako i dalje tvrdim da su Lindelofove epizode u prvih (ajde) pet sezona Losta ne samo za nekoliko kopalja iznad ostalih nego i među najboljim TV pisanijama poslednje decenije, zaključio sam da čovek ima neverovatne oscilacije i od The Leftoversa nisam očekivao ništa (neku malu nadu ulivali su mi HBO i Piter Berg kao režiser). Pilot mi je bio direktno odvratan, tako da su morali da me vuku za ruke i noge  da gledam dalje. I dobro je što nisu odustali, a dobro je i što sam poslušao (bilo je teško). Ovo je naučna fantastika koja radi po principu dovoljno je da se u realnost koju znamo ubaci kamičak da nastane cunami neprijatnosti i neobičnosti. A radi. Ako se prepustite priči bez predrasuda (mal’ nisam rekao ako verujete), uživaćete. Epizode “Two Boats and a Helicopter”, “Guest” i “Garveys At Their Best” doslovno su me oduvale. A pošto je adaptacija u odnosu na roman slobodna, a ovo, po mom mišljenju, jedno od naprednijih, hrabrijih i zrelijih tekstova, opet mi ništa nije jasno. Taj Dejmon Lindelof.

5

TRUE DETECTIVE (HBO)

E, da. Ovo je besmisleno stavljati na listu skoro koliko i Game of Thrones, pošto je ceo svet gledao i svi imaju mišljenje, ali moram. Tokom godine mi je lagano klizilo dole. Naučiću jednom da rukujem montažerskim softverom pa ću iseći poslednjih pet minuta za kućnu upotrebu (rez ide posle trenutka kad Rast natečenog, crnog oka zuri kroz hotelski prozor i pitamo se šta vidi). Sad bez zezanja: sam kraj toliko odskače od ostalih sedam sati i pedeset pet minuta da smrdi na intervenciju test publike. A pošto toga sigurno nije bilo, imam teoriju šta se zapravo zbilo: mlađanog tvorca/scenaristu su glumci-producenti (tačnije jedan od dvojice) ljubazno zamolili da za kraj ne mrači toliko. Pomislite samo: da sam, na primer, scenarista od dvadeset i kusur godina i da mi je sedamdesetih Bata Životinja na snimanju nekog filma rekao: “Dečko, verujem u tebe, potrudi se malo”, prepravio bih to u hepiend usput zviždućući Odu radosti. I dalje tu ima magičnih momenata, atmosferu  nećete zaboraviti, pravilno je srastao krimić i mambo-džambo, sjajni su i Metju i Vudi, Rast Kol je postao opštenarodno dobro brže od Hanibala Lektera, ali možda najviše od svega u dobrom sećanju ostala mi je vanserijska režija i tom momku želim sve najbolje i da nam snimi dobar It.

6

THE GOOD WIFE (CBS)

Znam da je svima odbojna jer je o, tako advokatska a to smo videli sto puta, ali, jebemti, kako ovi ljudi znaju šta rade prosto se uplašim ponekad. Mislim da sam ove sezone gledao prvu istinski slabu epizodu – i to u šestoj sezoni – ali su zato ostale bile za čitav stepen bolje od ionako visokog nadproseka. Šok za šokom, odlično pripremljeno, superiorno izvedeno, besprekorno obrađene posledice, najneklišetiziranije postupanje sa bolom i tugom na amerikanskoj televiziji, serija koja je iz porodične drame prerasla u političku satiru i prosto ne vidim kako mogu da omanu. Ju nid tu voč dis.

7

BOARDWALK EMPIRE (HBO)

Gotovo. Kaput. Završili. Alal im ćufte. Nema šta, visok kumulativni kvalitet kad se osvrnete na pet sezona. Ove godine nisam gledao bolji film od treće sezone (uzmimo da je to, onako đuture, jedan skoro savršen dvanaestočasovni film). Što se finalne, pete sezone tiče, možda je nedostajala još jedna da se umetne, ta rupa od sedam godina do samog kraja nekako suviše zjapi, ali je i ovo bolje nego da su ih posekli u cvetu mladosti. Zaključna godina je bila usredsređena, svesna da zaokružuje sagu, poslovično brutalna – iznenađenje je svaki put kada neko preživi – ali i velika kocka. Možda nisam do kraja kupljen (možda i jesam), ali cijenim hrabrost, ambiciju i suludu ideju da nam ovako predstave o čemu je zapravo govorila priča i kako bi trebalo da se završi. Realno, mogla je samo ovako.

8

THE AMERICANS (FX)

Hladni rat se vratio i u vesti i u igrani program. Za našu omiljenu porodicu ruskih krtica u Reganovoj Americi problemi nastanu kada neko surovo istrebi familiju kolega špijuna u dubokoj ilegali. Ko je počinilac: njihovi kamaradi ili omraženi neprijatelj? Život im dodatno zagorčava dvostruki agent superubica koji u ime američke vojske obučava kontraše u Nikaragvi, ambiciozni ruski aparatčik koji je u ambasadu u Vašingtonu dospeo kao tatin sin i rođena ćerka koju drma pubertet. U drugoj sezoni tvorac je još više usavršio mehaniku po modelu mentora Grejema Josta – besprekorni balans mikro i makro priče, inače kućni stil gotovo svih žanrovskih serija na FX – a sudeći po finalu, imaćemo zbog čega da trebimo nokte i u trećoj sezoni.

9

HANNIBAL (AXN)

Tu sad ide šala na račun hrane, tipa, ovo mi bolje od 24Kitchen, ili gledam samo zbog recepata, ili najviše volim da jedem uz svoju omiljenu seriju… Odustao sam onomad pri početku, ali sam se vratio i nisam zažalio. Trebalo je ubaciti se u fazon, shvatiti da ova serija često nije ono za šta se izdaje, što mu dođe tako meta-, pogotovo s obzirom na to o čemu govori (a tačno šta je serija možda niko ne zna, što je takođe vrlo meta). Drugu polovinu prve sezone su razbili, u istom duhu nastavili prvu polovinu druge i, nažalost, malo me izgubili pred kraj. Nema veze, mislim da je Brajan Fuler jedan talentovan mladić i trenutno verovatno niko bolje ne radi preslagavanje svima dobro poznatih kockica u nešto sasvim novo.

11

PENNY DRADFUL (SHOWTIME)

U scenarističkom smislu brljotina: nepregledna, nedosledna mitologija (sve se dešava arbitrarno i protivno bilo kakvoj, makar prividnoj, zakonitosti – naročito kako se ponaša demon, kako odlučuje kad će i koga zaposesti, pa pustiti i ponovo zaposesti, uh), pripovedanje je u najmanju ruku konfuzno (stalni prekršaj Džona Logana, pogledajte samo bilo koji njegov scenario). Zatim, ako je otkriće o glavnom junaku koje su čuvali za kraj toliko važno, zašto su ga pokazali još u špici! I tako dalje, i tako dalje. Nije bila toliko otimačina Lige izuzetnih džentlmena koliko hipsterski preprič poznatih storija, na momente izluđujuće ziheraški i politički korektno a smešteno u vreme koje je sve samo ne političko korektno (štikliraj, redom: lepotan/starac/crnac/gej/žena). I opet, uprkos svemu, zarazno gledljivo, za šta nemala zasluga ide Evi Grin.

18.12.2014

Top 10 2014: Muzika

posted by admin

in blog, godišnje liste

Muzika da pokrije klaktanje tastature, komšijsku unutrašnju pejzažnu arhitekturu, crne misli, ružičaste misli, da se uz nju putuje kad se putuje sam, da se uz nju putuje kad se putuje u društvu (more the merrier) i da se dopadne mačoru koji viri s prozora. Kao i obično, sve lepo rangirano prema broju manijačkih preslušavanja, lični muzički dnevnik sorte koja jede i biljnu i životinjsku hranu.

 

hot dreams

Timber Timbre – Hot Dreams [Arts & Crafts]

Rekli su: “Dejvid Linč”. Rekli su: “Gotik vestern”. Rekli su: “Elvis na jačim drogama od onih na kojima je stvarno bio”. Rekli su: “Kris Ajzak da je nevaljao” (nisu rekli, to ja kažem.) I kažem još: sve je lakše uz psihodeliju i sve je teže uz psiho-triler. Kad sam onomad Ivana pitao da li će ovo nekome biti album godine, odgovorio je sa: “Teško.” Ne samo to, ispostavilo se, već Kanađani nisu ni ušli na većinu lista. E, pa na jednoj su album godine. Nijedna gorko-slatka pilula nije mi lakše skliznula ove godine, i to od benda koji je ime dobio po drvenoj kolibi u kojoj je zgotovio prve snimke. Slušao sam dok mi nije pozlilo, a onda slušao još malo.

 

spoon

Spoon – They Want My Soul [Loma Vista]

Malo je dobrih supergrupa, a ja nekako baš volim The Divine Fits, ali do ovog albuma konkretno nisam bio svestan koliko je za to zaslužan i baja iz Spoon (nakon što sam više puta potvrdio da je baja iz The Handsome Furs/Wolf Parade suhi genije). Zavidan nivo izumrle veštine pesmosklepanja, obrada ni manje ni više nego En Margaret i pesma kojom bih u vreme kaseta vezano napunio jednu C90.

 

mastodon

Mastodon – Once More ‘Round the Sun [Reprise]

Nežni metalci su mitska pojava, otprilike kao kulturni bizoni iz onog vica. Moša, nije dežurni hipsterski metal na listi, ove kulturne bradonje slušao sam i pre Zvučnog obrta na genijalnom prošlom albumu, a ni ovaj me nije razočarao uprkos težem ulasku. Koliko mek možeš da budeš a da i dalje ostaneš tvrd? (Dobar epitaf). Ovo je ta mera, ustanovite je, registrujte, upotrebljavajte. Mislim da su imali hrabrost i viziju, jer ako nisu, hipnotisali su me nečim drugim i počeću da strahujem za sebe.

 

st vincent

St. Vincent – St. Vincent [Loma Vista/Republic]

A kako to zvuči 21. vek? Važno je da nije nešto plus nešto plus nešto (može eventualno da se proba, na primer, Eni Lenoks plus PJ Harvey plus Lori Anderson, ali opet ništa ne bi valjalo). Ovako zamišljam muziku danas: da bude današnja, da me iznenadi, da zvuči kao ova grozna 2014, i elektronski, i gitarski, i nestabilno, i proračunato, i bezrazložno egzaltirano i s razlogom tužno.

 

homepage_large_d9662562

Wovenhand – Refractory Obdurate [Glitterhouse/Deathwish]

Kad sam bio mlađi, The Ramones i Kud Idijoti, na primer, godinama nisu uspevali da snime ploču koja bi verno prenela zvuk s njihovih koncerata. Mislio sam da se Judžinu Dejvidu Edvardsu s ovim ansamblom nikad neće desiti. I onda, teško šamansko darkersko ludilo zabeleženo, eto, kao da je koncert u Dom omladine sinoć bio.

 

damon

Damon Albarn – Everyday Robots [XL]

Ovog mladića volim u svakoj inkarnaciji, Blur, Gorillaz, The Good the Bad and the Queen, šta god, nemoguće je talentovan i gađa gde treba. Prva prava solo ploča možda ne obara direkt s nogu, ali je dobra za ekstremni sport plakanja kad vam se ne plače (dok ste sami, čik poslušajte “Lonely Press Play” ili onu poslednju s Brajanom Enom).

 

The-Afghan-Whigs-Do-To-The-Beast

The Afghan Whigs – Do to the Beast [Sub Pop Records]

Bio jednom tip po imenu Greg Duli, malo je pravio odlične albume sa bendom, malo se tukao kad je trebalo braniti čast žene, pa je onda imao slabiji period sa drugim bendom i bilo je veliki znak pitanja kako će sve to izgledati kad je najavio povratak prvog. I vratio se, pa još na Sub Popu, i dobro, nema hita iako je nekad bio majstor za hitove, ali sam se prepustio ovom romanu pre nego zbirci i pustio ga da me vodi gde je zamislio. I bilo je odlično.

 

lp_jacket_600x600

Shellac – Dude Incredible [Touch & Go]

Zajebani vižljasti je na prvi sluš zvučao isto kao i uvek, a zapravo je jedna od boljih ploča u ovoj postavi – uvek me zbune albumi čija je druga polovina jača. Vinil je rezan analogno, znači, počelo je, Stiv Albini formira pokret otpora protiv najavljenog napada Skajneta, srećan sam kao kad je Galaktika jedina preživela napad zato što se nije digitalizovala.

 

Swans_To_Be_Kind

Swans – To Be Kind [Young  God/Mute]

Treći dobitak u nizu njujorških veterana koji jesu hevi samo ne metal; ovo sada već pomalo izgleda kao Skrivena kamera, ne želim da penzioneri koji zvuče opakije od omladine ikad izgube ovu svežinu i inspiraciju. Rok-opera je na momente bila tako monumentalna da sam se osećao kao majmun pred monolitom. Postavši dežurni izvor košmara kakav mi je prošle godine pružao Fuck Buttons, bili su strašniji od bilo kog filma ili knjige. Po ovakvoj noći se ne nalazi put kući, a kad vas poklopi stvar kao što je “Oxygen” – ali ne od Žan Mišela, već Zombi Žara – nećete ni žaliti što ga niste našli.

 

vvhile

VVHILE– More [DIY]

Preporučili meni, preporučujem vama. Dvojac, a prave buku za sedmoricu. Ali najlepše od svega je što kad nabavite ovaj debitantski album, nabavili ste domaće. Ima da se posluša i pazari ovde za koliko ponudite, kao i da se pretplati na narandžasti vinil koji izlazi u februaru (ja kaparisao). Prosto sam zaboravio kako je nekada bilo normalno imati domaće bendove ovako ludačkog kvaliteta. Kunem se da na momente čujem odbljeske raznih danas gotovo zaboravljenih muzičkih bisera kasnih osamdesetih i ranih devedesetih (od Sonic Youth do, ne znam, Ride). Da sam ovo otkrio ranije, verovatno bi bilo pri vrhu.

30.12.2013

Top 12 2013: TV

posted by admin

in blog, godišnje liste

Utopia-thrills

UTOPIA (Channel 4)
Paranoja da okonča sve paranoje. Stripozno o stripu koji može da promeni svet. Kad je u pitanju audio-vizuelna inovacija – snimljeno sa savršenom svešću o tome da će se širom sveta gledati na širokim, pljosnatim ekranima – ovo mi je bilo najžešće televizijsko iskustvo u godini u kojoj me je podgančovalo više serija. Mogao bih da slušam pitanje Whe’e is Jessica Hoide? kao pokvarenu ploču sve dok ne počnem da vrištim kad god mi pokažete kašičicu, varikinu, čili i pesak.

breakingbad_poster_s3

BREAKING BAD (AMC)
Jesu li se obrukali u finalu? Dilemu je lakše razrešiti ako se 14. epizoda, „Ozymandias“, posmatra kao pravo finale, a naredne dve kao dvodelni epilog, što očigledno jeste bila namera autora. Tako taj triptih postaje jedan od ubitačnijih, pametnijih i složenijih paklenih mašina koje je sklepao čovek. Da je moglo opakije, moglo je, ali je pitanje da li bi se time više postiglo. Možda najveća šteta koju je Lost naneo onakvim finalom jeste to što će iz straha od fatve serije još dugo bežati od emotivnih završnica, a previše raditi na logičkom zaokruživanju svih detalja. Kumulativno, epizodu po epizodu, ovo je i dalje neverovatan nivo uspeha. Finale svake sezone me je samleo, ali nikad kao na kraju druge.

man-men-season-5-dream-poster

MAD MEN (AMC)
Konačno sam dozvolio sebi da otkrijem Dona Drejpera. Osećao sam se kao da sam nabasao na veliki klasik koji mi je sve vreme izmicao (pogledati listu knjiga), poput neke izgubljene spone američke književnosti, između, ne znam, Normana Mejlera i Ričarda Jejtsa. Posle odgledanih šest sezona u cugu, malo sam overio, evo s čašom u ruci zurim kroz prozor u noć i

julianna-margulies-seductive-the-good-wife-season-3-poster

THE GOOD WIFE (CBS)
Moglo bi se zvati grešnim zadovoljstvom kad bi se imalo čega stideti. (Gardijan kaže: „Serija potcenjena skoro kao njena protagonistkinja.“) Za kristalno jasnu premisu definisanu još u naslovu nikad ne bih rekao da će proizvesti dramski naboj dovoljan za celovečernji film, a kamoli za evo već pet sezona velike televizijske mreže (dakle, dvadeset i kusur epizoda po paketu) bez naznaka pada u kvalitetu. Neumoljiva narativna gravitacija koja vuče napred. Gledao sam bezbrižno i uživao jer volim, a onda sam u petoj sezoni dočekao petu brzinu (zahvatom koji se već sada kolokvijalno zove Crvena svadba u Lokhart-Gardneru.) Bonus: Kalinda Šarma, uz Terriers, jedan od ubedljivijih televizijskih privatnih detektiva poslednje decenije il’ duže.

208_268947

LES REVENANTS (CANAL +)
Razbili su. Ovako je trebalo da izgleda Pod kupolom. Pola posla završili su kada su iskopali onu lokaciju u Alpima (Anesi, mesto u kojem se od šezdesetih održava međunarodni festival animiranog filma). Svaki put se ozarim kad na – inače divnoj – špici vidim Musique: Mogwai. Koncept me je podsetio na debitantski roman horor pisca Četa Vilijamsona Ash Wednesday iz osamdesetih, u kojem se duhovi masovno pojavljuju, ali ne rade ništa, samo su tu: živi sugrađani su ti koji, potaknuti, izazivaju strah, lomove, dramu. Pošto je serija francuska, ispunili su stereotipna očekivanja o više seksa nego obično, i to svih vrsta. Moj omiljeni je vidovnjački.

03fd8accbd1e13db5e517d330dd28cd7

JUSTIFIED (FX)
Kolike su šanse da je 4. sezona bila još bolja? Trenutno najskladniji odnos mikro i makro priče, istovremeno zadovoljava potrebu za dnevnom dozom zaokružene celine i rasplamsava želju da se zna šta će biti dalje. Dok niko ne pazi, Graham Jost postaje televizijska legenda, a, kao da to nije dovoljno, otkrio je i autora sledećeg naslova, priznavši otvoreno da ga je za angažovanje motivisao napad profesionalne ljubomore.

661561-americans_xlg

THE AMERICANS (FX)
Džo Vajsberg je bivši agent CIA koji je u penziji objavio par intrigantnih špijunskih trilera, a na Jostov upit iz fioke spremno izvukao čitavu seriju. Bolesna pripovedačka kompresija, bez praznog hoda, brižljivo rekonstruisane osamdesete, nostalgični saundtrek, bad-ass protagonisti, odličan glavni glumac. Antologijska špica. Kad su ruski ilegalci počeli da koriste radio-stanice u šumi i  na ulici ubijaju uniformisane policajce – zbog čega je neprijatelj sproveo odmazdu –povikao sam: „Pa ovo su Otpisani!“

Black-Mirror-cover

BLACK MIRROR (Channel 4)
Još uznemirijućih lekcija iz stvarnosti koja izgleda kao budućnost ludog genija po imenu Čarli Ruker. Druga sezona mi je slabija, ali je zato epizoda „Be Right Back“ remek-delo i najčešće je se setim u civilnom životu. Šta neku ličnost čini jedinkom i zašto ju je nemoguće replicirati? Nek neko objasni bolje.

The-Fall-BBC-2-posterbroadchurch-poster

THE FALL (BBC TWO)/BROADCHURCH (ITV)
U vreme kada podžanr posebno iritira konceptom „serijskog ubice kao kustosa konceptualne umetnosti“ (The Following, Hannibal), The Fall je izgledao kao da do sada ništa nije snimljeno na ovu temu. Minuciozno razređena racionalna psihoza, briga gledaoca za žrtve, simpatični detalji (vinjeta sa operatorkom 911 ili kolika je glavobolja smisliti ime policijske akcije). Broadchurch je, s druge strane, bio emotivno još pogubniji. Obe su posustale u finalu, ali čak i sa zbrzanim finišima, britanskim su miljama ispred većine drugih serija.

936full-borgen-poster

BORGEN (DR1)
Samo politika, ništa triler. I opet štetno za nokte. Genijalci iz Forbrydelsen skuvali su neku vrstu spin-offa shvativši da politički podzaplet može da stoji za sebe. U vreme prve sezone Danska još nije imala premijerku, a danas je ekvivalent iz stvarnog života glavna junakinja planetarnih sapunica.

orphan_black

ORPHAN BLACK (BBC America)
Tatjana Maslani je preko noći postala vanvremenska zvezda u ovom solidnom SF-trileru, ponudivši biznis model u kojem nam više neće biti potreban pun autobus glumaca za televizijsku seriju. Možba zbog toga nije bila nominovana za Emi. Problem je samo, kako nju klonirati?

24.12.2013

Top 10 2013: Knjige

posted by admin

in blog, godišnje liste

Nije sveobuhvatni presek, samo čitanje iz zabave, zadovoljstva i zaintrigiranosti. Neke se već dugo vuku po gomilici za čitanje, dobar deo je ovogodišnja produkcija. Goran S. i Darko K. su prijatelji koji su nadmašili očekivanja. Uopšte, želeo sam više da čitam domaće, ali je kalendarska godina bila prekratka. Dok sam u dubinskom kopu na nečem svom, još sam mušičaviji u izboru lektire nego inače (ako je uopšte moguće). Tri s nestrpljenjem očekivane friške strane knjige bile su veliko razočaranje. Neću ih pominjati, držim se onog anahronog ako nemaš šta lepo da kažeš… Bitnije je, međutim, što ću morati potpuno da redefinišem koncept velikih očekivanja, koja su sama po sebi dragocena i uzbudljiva, ali su neostvareni potencijali počeli ozbiljno da me ometaju u bezbrižnom bitisanju. Od sad, dakle, ulazim u svaku reku go i naivan (kad bi moglo, je li). Od pročitanih skoro trideset, ovo su deset naslova koje želim da preporučim.

life-after-life-coverLIFE AFTER LIFE (2013) Kate Atkinson

Svuda knjiga godine, onako kao što je Iščezla od Gilijan Flin bila prošle. S razlogom. Glavna junakinja, Ursula Tod, rođena 1910. godine, upornom se vežbom izveštila u jednom – u umiranju. Iznova i iznova. A posle svake smrti život nastavlja (ili započinje) u novom pravcu, nešto poput Kenija iz Saut Parka u Danu mrmota. Zašto je ova knjiga tako dobra? Prvo, zato što opažanja i raspisanost Etkinsove, priznate spisateljice „lepe književnosti“ koja je poslednju deceniju provela pišući krimiće, nikad nisu bili bolji. Drugo, zbog načina na koji je pomenuti sumorni, repetitivni mehanizam sproveden u delo, elegantno rešivši svako vraćanje na početak. Život je opasna stvar, od njega se mre, stalno i na svakom koraku, a s obzirom na to koliko detalja neprestano radi protiv nas, prosto je neverovatno kako nam išta polazi za rukom. Naravno, ovakva postavka otvara prostor za razna pitanja, prevashodno ono legendarno: da li biste uradili isto da vam se ukaže nova prilika? Život posle života nudi neke nove i neočekivane odgovore.

munroTOO MUCH HAPPINESS (2009) Alice Munro

Nisam od onih koji će se zainteresovati za pisca zato što je dobio Nobelovu nagradu, do sada bar nisam ni trepnuo (štaviše, od snobova sam koje će to verovatno da odbije). Ali ovog puta je suviše pisaca koje cenim iskreno slavilo da bih ignorisao. Žao mi je što mi je Alis Manro do sada izmicala, nadoknadiću s kamatom. Zaljubio sam se već posle prvih nekoliko rečenica. Istina je sve što kažu: u jednu njenu priču staje raspon emocija, događaja i lične istorije za koje drugima nisu dovoljni romani. Snaga trenutka spoznaje, tragična greška za koju nisi kriv jer nisi znao sve relevantne činjenice, protok vremena kao najvećeg štetočine, sve to u zbiru daje zapanjujuću količinu mraka. I nema slabe priče. Čim uronim u neku, zaboravim ko sam i gde sam, pa i da je ovo prva knjiga koju sam pročitao na Kindlu. U prevodu postoje tri zbirke (uključujući ovu), u izdanju Agore, a upravo je izašla četvrta, najsvežija. Kresnite taj raketni pogon na leđima i pravac prva knjižara. Izbor najboljih priča možete pročitati u originalu ovde. Za inicijaciju preporučujem „Face“, „Dimension“ ili „The Bear Came Over the Mountain“. Eto neke koristi od tog Nobela.

woodsINTO THE WOODS: THE FIVE-ACT JOURNEY INTO STORY (2013) John Yorke

Autor je producent i scenarista britanskih TV serija od EastEnders do Life on Mars, ali to nije važno. Važno je: 1) Zastupa školu pisanja u pet činova i dobro argumentuje razloge. 2) Nije smrdljivi how-to priručnik, već nadahnuto gledanje u iznutrice priče, rastavljanje igračke da se otkrije zašto se uvek sastoji od istih delova. 3) Pitak, nepretenciozan stil. 4) Rafali primera, od Šekspira, preko Indijane Džonsa do Breaking Bad. 5) Čak i ako vam ovako sažeto zvuči kao otkrivanje tople vode, najkorisnija je literatura koju ćete čitati na ovu temu; ako ste početnik, tim pre, ako ste pro, poslužiće kao sistematizovan podsetnik. Vraćaću joj se najmanje jednom godišnje.

anno-dracula-johnny-alucard-kim-newmanJOHNNY ALUCARD (2013) Kim Newman

Njumena ne čitam zbog patentiranog gikovskog kviza „prepoznaj tuđeg fiktivnog lika u epizodi“ (Gumeni patak iz Konvoja kao nasumični nasilnik u restoranu, pobogu), koji je u poslednje vreme, inače, žešće počeo da mi ide na živce, već zbog precizne, elegantne proze i kontrole nad materijalom. Uvek je uživanje prepustiti se majstoru, o čemu god da piše ne ostavlja ni gram suvišnog teksta – retki slučaj kada novinarsko iskustvo obogaćuje prozu. Premisa serijala Anno Dracula je prosta: Van Helsing i družina nikad nisu pobedili našeg dobrog grofa (roman koji poznajemo je fantazija očajnika sa srećnim završetkom, zbog čega je Brem Stoker završio u konc-logoru u Đavoljoj jaruzi), već je ovaj oženio kraljicu Viktoriju i raširio krvopijsku zarazu po svetu nepovratno izmenivši tok istorije. Drugi deo, Krvavocrveni baron, dešava se u vreme Prvog svetskog rata, a Drakula ča ča ča veselih pedesetih u Rimu (taj mi je verovatno najdraži). Četvrti deo podiže ulog: nekadašnja strašna baronska figura bi se sedamdesetih prošlog veka osećala kao kod kuće u Holivudu, odakle bi verovatno pravila najveću štetu, a ne bi nam pomogli ni svi Kopole, Vorholovi i Velsovi sveta (đuture imali realizovanu ili planiranu verziju Drakule). A saga se nastavlja. (Sledeće godine jedva čekam An English Ghost Story, koji nije eksplicitno uvezan s drugim Njumenovim serijalima… i uh, stani, šta ono rekosmo za nadanja & očekivanja.)

sva_teslina_deca-goran_skrobonja_vSVA TESLINA DECA (2013) Goran Skrobonja

Skrobonja nas je obradovao prijemčivijim, rasterećenijim i veselijim nastavkom iz trilogije o Teslaverzumu. Pozornicu preuzima epizodni lik iz prvog dela Anka Cukić, superšpijunka u službi njegovog veličanstva kralja Sinđelića (ne pitajte). Ovo je njen, što bi se srpski reklo, origin-story, u rasponu od 1909. do 1919. godine. Dok sam čitao osećao sam se kao da pratim dogodovštine Modesti Blejz iz pera Čarlsa Dikensa u svetu Žila Verna. Isprva sam mislio da je možda epizodičnije nego što volim, ali je na kraju sve leglo na svoje mesto. Omiljeni delovi su mi onaj u Hong Kongu, dostojan matine projekcije lokalnog akcionog filma, i tako redak (u životu i u fikciji) obračun dvoje snajperista na krovovima Beograda. Posebna poslastica su tri lažne novinske stranice Rastka Ćirića i 15 spektakularnih ilustracija nadahnutog Igora Kordeja. Bio sam, doduše, dezorijentisan strateški preciznim pozicioniranjem ilustracija na pripadajuće im mesto, jer to knjige iz mog detinjstva, na moju veliku žalost, gotovo nikad nisu uspevale da postignu.

subILUSTROVANI VODIČ ZA LUTANJE KROZ PRAISTORIJU I ISTORIJU, PROŠLOST, SADAŠNJOST I BUDUĆNOST SUBOTICE (2013) Darko Kovačević, Marko Božinoski i Nebojša Jurčić

Seks, sport, ratovi i, naravno, tramvaj. Od varvarskih klanica kad se za pozdrav umesto kapa s glave skidala glava s ramena, preko lego kocki arhitekture i kazana u kojem su se kuvali narodi i narodnosti, sve do Strašnih devedesetih i još dalje, gde još nismo stigli, u reči i slici (stripu, ilustraciji, karikaturi), u duhu grohotom zasmejanog panonskog Alana Mura, Kovačević uz raspoloženu podršku Božinoskog i Jurčića prepričava istoriju Sobathize/ Marijaterezopolisa/Subotice/Szabatke pregledno, duhovito i kritički, neizdrživo cinično ali ne i osuđujući (u redu, uglavnom). Glavni junaci su Šandor Roža, Geza Čat, Aleksandar Lifka, Ivan Sarić, Bela Lugoši i još mnogi drugi, slavni i anonimni. Upoznajte bolje sebe i druge kroz vekove, da biste ponavljali iste greške, jer bi nam inače bilo dosadno.

JoylandJOYLAND (2013) Stephen King

Između ostalog, spasla mi je more na koje sam (opet) poneo sve pogrešne knjige. Originalno pisan za ediciju retro-palp krimića, ovaj (po Kingovim standardima) kratki roman je slatko-gorka reminescencija o prvim ljubavima, mladosti i honorarnom poslu u luna-parku u vreme kada nije bilo mnogo briga na ovom svetu. Paradoksalno, najslabiji momenat upravo je onaj žanrovski, i čak ne ni u oskudnom fantastičnom elementu, već u prosečnom krimi-raspletu bez koga bi ovo bila bolja knjiga. I dalje, međutim, ispričano sa izluđujućom lakoćom, šećerlema za mozak i tvrdi bomboni za zube.
 

The-Breach-Patrick-LeeTHE BREACH (2009) Patrick Lee

Od sveg na gomili ovo je jedino što može da se proglasi čistom treš zabavom (sve teže naći a da je dobro – čikam vas da probate). Počinje kao akcijaš iz serijala o Džeku Ričeru, usamljenik u divljini čačka gde ne treba, ali se ubrzo seli u svet natprirodnog – mešavinu brzometnog špijunca i paranoične naučne fantastike, nešto poput suvislijeg Fringe. Ovo je prvi deo trilogije i, iako po završetku čitanja nisam nameravao, možda potražim ostale. Razrađene sekvence koje se prirodno pretapaju jedna u drugu, non-stop dešavanje bez zbrzavanja, konstatno korigovanje pravca do neočekivanog obrta il’ dva – sve to ostaje u dobrom, živom sećanju.

Girl-Gold-Watch-first-edition132384

THE GIRL THE GOLD WATCH AND EVERYTHING (1962) John D. MacDonald
SOME OF YOUR BLOOD (1960) Theodore Sturgeon

Ne tako davno oni koji su živeli od pisanja oprobavali su se u svim žanrovima. Tako je danas kriminalno potcenjeni majstor krimića Džon D. Mekdonald napisao nekoliko SF-romana, a Teodor Sterdžen, klasik moderne naučne fantastike – horor. I obojica su to uradili maestralno. Devojka je razdragana mešavina poslovnih mahinacija i ljubavnih zavrzlama, kao kada bi lik Džeka Lemona iz Apartmana nabasao na džepni sat koji zaustavlja vreme. Krv je, pak, kratki i emotivno ubitačni, više nego uspešni pokušaj rane dekonstrukcije vampirskog mita. Obe su me po ko zna koji put podsetile zašto više volim knjige iz šezdesetih i sedamdesetih nego iz maltene bilo koje druge epohe.

16.12.2013

Top 10 2013: Ploče

posted by admin

in blog, godišnje liste

U vožnji, uz dobru kapljicu, pred praznom i stranicom punom gluposti, ovo je 2013. godine išlo u pozadini. Merilo za poziciju broj opsesivnih puštanja.

qotsaQueens of the Stone Age …Like Clockwork [Matador]

Iako je svaki novi album QOTSA u mojoj kući pretplaćen na ovu poziciju, ništa nije jednostavno kod benda koji se tako nazvao da bi nervirao tradicionalno homofobičnu metalsku zajednicu. Ulazak je bio težak, a onda… Neću ići tako daleko da tvrdim kako im je ovo najbolja ploča (imaju dve bolje), ali mi je već sada nadmašila prethodne dve, Lullabies i Era Vulgaris (prepoznato i na većini godišnjih lista). U međuvremenu se sazrelo, vizija je jasnija, ušunjao se gotski prizvuk, produkcija je analna (kao što treba), dokotrljan je klavir (kad se pojave u odelima, izgledaju kao ekipa koja je došla da zameni The Bad Seeds) i sve je dobilo neočekivano emotivnu, a tako logičnu notu. Savršeno oličeno u tužno-strašnoj “I Appear Missing” o Džošovom blic-mimoilaženju sa smrću.

_______________________________________________________________

fuck buttonsFuck Buttons Slow Focus [ATP Recordings]

“Retko kad su dva čoveka tako zvučali kao smak sveta.” Treći album elektroničarskog dvojca iz Bristola bio mi je ozbiljan protivkandidat za ploču godine. Njime konstantno provejava zlokobna atmosfera koju sam poslednji put osetio na prvencu Death in Vegas. Zapravo, do te mere mi je legla ta epska buka i mrak da je najčešće služila kao spontana muzička podloga u finiširanju onog mog kapitalnog dela. Dakle, ovog puta izostaju bistri potoci, Diznijeve ptičice i nasmejano sunce.

_______________________________________________________________

2013ArcticMonkeys_Am_150713Arctic Monkeys AM [Domino]

Preselivši se iz Šefilda u L.A, nastavili su druženje s prvoplasiranim, što se odrazilo na zvuk na najbolji mogući način. Ipak, ovo je mnogo više proto-soul, hibridni bluz i mutirani trip-hop nego čistokrvne gitare. Zvuče grandiozno, poduhvat vredan divljenja danas kada je svaka grandioznost efikasno satrta u korenu. Uvek se obradujem kad neko snimi dobro osmišljenu i ostvarenu ploču, a masa to prepozna. Ne mora da znači da je njihov prst bio na našem pulsu, možda se samo naš prst našao na njihovom.

_______________________________________________________________

David Bowie's The Next DayDavid Bowie The Next Day [Columbia]

U godini u kojoj je bilo popularno nenajaviti novo izdanje, ovo mi je najbolje leglo, onako đuture. A još nisam neki bouvijevac. Setim ga se često kao vampira u The Hunger dok čeka da mu doktor kaže zašto ubrazno stari i, eto, još nismo dočekali da mu se desi u civilstvu.

 

 

_______________________________________________________________

falseTricky False Idols [False Idols]

Kad smo kod povremenih odblesaka starog Bristola, kompletna muzička kritika je ignorisala ludaka, ali meni je ovaj album odličan, možda najbolji nakon Maxinquaye. Nothing’s changed, I still hurt the same, kaže ludak, a ja mu verujem.

 

 

 

_______________________________________________________________

savagesSavages Silence Yourself [Matador]

Pijano smo kukali za prvomajski roštilj mi umorni matorci kako omladina danas nema šanse sama od sebe da otkrije bend kao što je Joy Division. Pored toga što nije istina, pomoći će ovakvi primeri (vidi, pa ovo je jedini debitantski album na listi.) Rekao bih da astralna kćer od Siouxsie & devojke nagrađuju više od naizgled puke retro rekonstrukcije, ali možda mi je samo nostalgija bespovratno načela mozak.

________________________________________________________________

nickNick Cave & the Bad Seeds Push the Sky Away [Bad Seed Ltd.]

Nisam bio zadovoljan, naravno, ne znam je li do odsustva tajnog sastojka zvanog Mik Harvi ili do odomaćenja Vorena Elisa (onog drugog Vorena Elisa), zbog čega ponekad pesme zvuče kao Grinderman za stiskavac, ali slušao sam. Nije njihova najgora ploča (najbliža toj prestižnoj tituli u mom univerzumu je No More Shall We Part), povremeno čak i neočekivano zablista, kao u poslednjoj, naslovnoj numeri. Sve u svemu, više sreće sledeći put. “Hannah Montana does the African Savannah”? Uh, stvarno?

_______________________________________________________________

dirty-beaches-drifters-love-is-the-devilDirty Beaches Drifters/Love Is the Devil [Zoo Music]

Stranac u stranoj zemlji (Kanađanin tajvanskog porekla), multiinstrumentalista koji je već nastupao kod nas (promašio sam ga), Hungtai je inspirisan rokabilijem, bendom Suicide i Vong Kar Vaijem. Dupli album ima uslovno raskošniju polovinu s gostujućim muzičarima i onu svedeniju, gde je sam svoj majstor. Ah da, treća numera je jezoviti instrumental po imenu “Belgrade”.

_______________________________________________________________

deafDeafheaven Sunbather [Deathwish]

Prosto je perverzno u godini u kojoj je My Bloody Valentine objavio povratnički album odlučiti se radije za ovo, ali to je defekt ličnosti, ništa lično; slab sam na slične krosovere, još od finih bendova kao što je Jesu. Najbrutalniji šugejz ili najnežniji blek metal? Zavisi da li je vaša čaša padavičarski poluprazna ili metalerski polupuna.

 

_______________________________________________________________

images_albums_Wooden_Ambulance_-_River_Sand_-_2013052260710008_w_290_h_290_m_crop_a_center_v_topWooden Ambulance River Sand [DIY]

Četrnaest novih pesama subotičkog benda koji u punom sastavu broji devet članova. Drugi album je samouvereniji, raskošnji, raznovrsniji. Poseban razlog za veselje je što u glavi sve manje delim stvari na one otpevane u registru Kurta Vagnera iz Lambchop i Stjuarta Stejplsa iz Tindersticks, a sve je više onih koje se otimaju svim uticajima. I to nije sve. Družina vredno radi na trećem izdanju. Kao nezvanični maneken benda, srdačno vas pozivam da probate. Uživo su pakleno bučni, uzbudljivi i još bolji.

 

31.12.2012

Top 10 2012: Pokretne slike

posted by admin

in blog, godišnje liste

tv

BREAKING BAD

Pogledao u cugu, jer sam dugo bio Nevernik. Sad sam Hodočasnik. Kad se završilo, teško je bilo naći šta gledati sledeće. Još uvek je.

BRON/BROEN

Nije dobro kao Forbrydelsen – šta pa jeste? – ali zamalo. Dansko-švedska koprodukcija odličan je povod za krosover stilova: prevagu odnosi klinički pristup isleđivanju i emocijama, slično Tomasu Harisu, tom zaboravljenom geniju koji je uprskao. Radiće klikeri, preskakaće čuka. Martin i Saga, planetarni heroji.

LOUIE

Ne postoji ništa slično, danas niti ikad. Žig vremena u kojem se patimo. Niko nije vernije opisao šta radi Lui od Irene R: „Best reality check ever.“

JUSTIFIED

Od začetka strmi uspon kvaliteta sve dok u trećoj sezoni konačno ne ovladaju Svetim gralom serijskog formata: gledalac sit na nedeljne zaokružene doze, a na maksi planu priča i dalje epska i intrigantna.

THE THICK OF IT

Posle The Office i Larija Dejvida transfer neprijatnosti dostiže nove visine. Ogadiće vam Politiku i Kako Stvari Funkcionišu više nego The Wire. Jedan od ranih zapleta – kada Ministarstvo mora da ubedi novinare da je nešto objavilo na konferenciji za štampu a nije – bio mi je skoro pa previše za progutati, a onda sam video isto to, jedan kroz jedan, na domaćoj sceni.

film

CABIN IN THE WOODS

Nema ničeg težeg nego snimiti (napisati?) dobar natprirodni horor. Čak je i komedija lakša. A tim Džos Vidon-Dru Godar postigli su oba. Hororisti se ljute na ovaj suštinski naučnofantastični pristup kao da ih je neko ujeo za dupe,a vidim da neki nisu ni shvatili šta se tu desilo. Žalim slučaj. Mnogi ove godine na filmu nisu znali šta rade, ali ova dvojica nisu bili među njima.

HEADHUNTERS (2011)

Nesbe zapleo, a Tildum zakovitlao, menjajući žanr i podžanr svakih petnaestak minuta, od romantične pljačke preko zavereničke paranoje do psiho-trilera, da bi obrnuo pun krug i postavio stvari na svoje mesto, usput izbavivši krimić iz poljskog ve-cea.

CHRONICLE

„Found footage“ je postao naporan, automatski izbor, ali ovaj film ne bi bio ni upola tako efektan da je snimljen drugačije. Hororistički pristup superherojima? Koncept dovoljno vredan da se besramno ukrade.

ONCE UPON A TIME IN ANATOLIA (2011)

Mučni formalni uviđaj – kojem je u mladosti prisustvovao jedan od autora – rekonstruisan kao mračno bajkovito snoviđenje. Spor a dostižan, za razliku od pravde.

DREDD

O duhu stripa oličenom u skidanju/neskidanju kacige sve je već rečeno. U osnovi više Attack the Block 2 sa Sudijom Dredom nego The Raid 2, Garlandov scenario nudi najbolju vrstu britanske zabave oslonjenu ne samo na tradiciju 2000AD-a, već i na druge strip-autore ostrvskog porekla. Kokice su nestajale brže nego inače.

27.12.2012

Top 10 2012: Papir

posted by admin

in blog, godišnje liste

U međuvremenu sam postao probirljiviji. Kao da nisam bio dovoljno.

Ovde se našlo sve što mi je ove godine pružilo zadovoljstvo u fazama intenzivnog rada ili još intenzivnijeg opuštanja, a najbliže je onome što mogu da ponudim kao masovnu dobronamernu preporuku. Nije mnogo.

(Među dvadesetak romana koja sam štiklirao ove godine, nalaze se još dva objavljena 2012. koje – budući da je jedan loš a drugi nedovoljno dobar – neću pominjati.)

Nažalost, u doba kad svi imaju glas, kad svako nešto traži a to teško i nalazi, kad su se svi toliko isprofilisali da je nemoguće zadovoljiti više od dva čoveka odjednom, na ove preporuke ne mogu sa samopouzdanjem da nalepim garanciju or your money back. Danas, više nego ikad pre, što reče Gaj Klark – a lepo nam u Beogradu otpevao Mik Harvi – one man’s treasure is another man’s trash.

Ali mogu da probam.

 

 

MAGIC FOR BEGINNERS (2005) Kelly Link

STRANGER THINGS HAPPEN (2001) Kelly Link

Ne slušajte šta vam pričaju, ljudi se menjaju. Ovo je bila godina u kojoj sam konačno otkrio Keli Link. Pokušavao sam i ranije, ali još nisam bio spreman. Već neko vreme tražim nešto novo, što će pomeriti granice, zadovoljiti me kao čitaoca a izazvati me kao pisca (i obrnuto).

Keli Link otvara treće oko električnom bušilicom. Služi se svim onim trikovima koje ne podnosim kod „eksperimentatora“, s tom razlikom što kod nje oni funkcionišu. Ne pitajte kako, pretpostavljam da je to deo šarma i magije, tajni sastojak koka-kole. Istovremeno mnogo više od puke post-postmoderne, Linkova je pisac nad piscima koji  savršeno komunicira sa šizofrenijom savremenog čitaoca. Ne sećam se kad sam se poslednji put plašio kreativnosti i nepredvidivosti nekog autora. I naterala me je da rizikujem u sopstvenom radu, što je uvek dobro za krvnu sliku.

Svaka njena priča koje bih se nasumično dohvatio iz navedene dve zbirke bila mi je priča godine – i to u godini u kojoj sam čitao (i pisao) više kratkih priča nego obično. No, to ne znači da će vama prijati. Možda će vam delovati baš onakvom kakvom se meni činila sa distance sve ove godine: nepotrebno hermetična i neshvatljiva. Da se razumemo, i dalje mi je većina njenih priča dvadesetak odsto nejasna a sve ima smisla, nešto slično ranom Džinu Vulfu, što me u njenom slučaju – kao i u njegovom iz tog perioda –  pre oduševljava nego ljuti.

Kombinujući najčešće nespojive elemente, likove koji lebde u međuprostoru, kućne ljubimce i zombije kakve još niste sreli, interkativne CIA-ine pidžame, zaboga, Linkova je retko svetao primer da se isplati biti hrabar i lud, i to ne sramotnim taktikama „a to? to se neko posr’o“ ili „sve je samo pas sanjao“. Kad se sve sabere – tema, sadržaj, stil, izvedba, inovacija – mislim da trenutno nema boljeg pisca na planeti. Hrabra izjava? Možda. Nisam usamljen u tom stavu.

Ako imate dobru volju, za početak se okušajte sa „The Specialist’s Hat“ ili „Most of My Friends Are Two Thirds Water“ iz prve ili „Lull“ iz druge zbirke. Ako ne ide, ništa zato. Ako krene, dalje ste prepušteni sami sebi.

 

GONE GIRL (2012) Gillian Flynn

(A ostati sam i dalje je najveći strah svih nas.) Neprepričljivo kolektivno satiranje muškog i ženskog roda, studija neodrživosti ljubavne veze, trijumf trilera kao forme i gotovo neizdrživa kontrola autora nad sadržajem. Što manje znate, to bolje. Ovo je meteorski uspon jednog pisca, a ne smem ni da pomislim šta nas od nje čeka u budućnosti. Zaslužena svačija knjiga godine.

 

  

LOCKE AND KEY 1-5 (2008-2012) Joe Hill

HORNS (2010) Joe Hill

20TH CENTURY GHOSTS (2007) Joe Hill

(Flinova nije jedina; obožavam i Hilovu krivu učenja) 1. Konstantno je sve bolji u višetomnom epskom strip-serijalu LOCKE AND KEY: Brutalno! Novo! Rizikuje! Ko još nije probao, mora. Očekuje se još šesto poglavlje, sa kojim će sve zajedno činiti jedno veliko zaokruženo delo. 2. Drugi roman HORNS iz aviona je uspešniji od prvog – pošlo mi je za rukom da ga pročitam iz drugog pokušaja, a sada mi se urezao u moždanu koru 3. I, naravno, tu je uvek pregršt vrsnih priča u proslavljenoj zbirci (preporuka za uvodnu degustaciju: „My Father’s Mask“).

Read more