Pre nego što pređete na čitanje prikaza knjige, popunite ovaj kratki upitnik:

1. Više volite pse ili mačke?
2. Koja je vaša omiljena boja?
3. Zamislite broj od jedan do sto
4. Volite li svoju porodicu?
5. Zašto ste to uradili?

Lexicon (2013), retki primer visoke ocene šizofrenog puka na Amazonu, nije roman već ekspresni voz.  I to je dobro. Častite se, kriminalno zapostavite ukućane i obaveze.

Zarazno je otprilike kao da je pisac – mlađani Australijanac Maks Beri – u sam tekst utkao potentne, hipnotičke reči-okidače kojima njegovi junaci žude da ovladaju. Instruktori iz višeg ešalona mračnog, tajnog instituta posvećenog izučavanju psiholingvistike u tradiciji okultnog Noama Čomskog zovu se Pesnici. Pseudonimi su im Jejts, Vulf, Eliot, Bronte. Prava imena im ne znamo. Talentovane uče da reči koriste kao oružje.

Roman je, kad se sve podvuče, raščini i katalogizuje, akcioni SF triler sa izdašnim sledovanjem misterije i paranoje, ali i humora (nešto manje). Sve je to bolje uvezano i manje raskupusano nego što zvuči kad vam taksativno nabrojim sastojke. Naizmenično se smenjuju dva toka radnje, između su filovani isečcima iz novina, upitnika (jeste li popunili svoj?), korespondencije i diskusije sa internet foruma, ali Beri ne preteruje, ne glupira se postmodernim cakama, umešno ih ubacuje kao koristan predah.

Nek ste vi meni živi i zdravi, imam par zamerki: za triler koji ima ambiciju i uspeva smisleno da se bavi snagom reči, previše je filmskog puškaranja. Jipikaje! reći će neko. Ali kad su naši junaci već tako opaki leksikografski džedaji, šta će im stara dobra utoka?

Zjapi tu i jedna rupetina u zapletu – pisac je, doduše, pokušao da je zakrpi, ali mu nisam poverovao. Jesam mu oprostio.

Jer uprkos zanovetanju, proveo sam se kao da je bilo protivzakonito. Ako postoji knjiga od 400 strana koja može da se pročita u cugu – o kojoj svi pričaju a niko je nije držao u rukama – evo vam je na tacni. Ja sam je dovršio u tri cuga, ali bih i u manje da sam mogao, ne znam, da provedem čitav dan na Savi. U svakom slučaju, ako mi se knjiška godina po startu prepoznaje, biće uzbudljivo.

Ajde sad. Vartix velkor mannik wissick! Testirajte se koliko ste podložni. Pročitajte prvo poglavlje.

H’aint we got all the fools in town
on our side? And ain’t that a big
enough majority in any town?

– Mark Twain, Huckleberry Finn

Godinama sam gomilao knjige Rossa Thomasa kao da se spremam za smak sveta i odlagao njihovo čitanje jer sam uvek mislio da imam nešto preče i pametnije. A i zato što sam bio siguran da će mi se dopasti kad jednom dođu na red. Jedino nisam znao da će mi se baš ovoliko dopasti.

Ross Thomas je misterija, anomalija, ljubomorno čuvana tajna krimića. Od 1966. do 1994.  napisao je 25 romana, a legenda kaže da je svejedno kog se dohvatite jer su svi jednako dobri. Odlučio sam se baš za ovaj zbog neobičnog naslova, jer se u mudrijaškoj literaturi pominje češće od ostalih (iako je Edgarom ovenčani Briarpatch možda slavniji) i zato što mi je namigivao.

The Fools in Town Are on Our Side (1970) je istorijski, ratni, špijunski, politički, kriminalistički roman sa elementima satire. Evo zakunem se u šta hoćeš. Iako konstantno vickast i posoljen poetskim aforizmima, zapravo je brutalan – u seksu, nasilju i međuljudskim odnosima – kako je to samo bilo obavezno sedamdesetih (mada sam u svakom drugom pogledu stalno morao da se podsećam da nije pisan danas). U složenom ali preglednom zapletu sledimo tri vremenska rukavca radnje, a pripovedački sve teče lako i glatko kao pesma. Život je nekad lep.

Thomas je, inače, ozloglašen po ljubavi prema nadrealno egzotičnim imenima, kao Lucifer Dye ili Homer Necessary. Koliko znam, ovde je prvi put upotrebljen motiv mafijaškog bosa koji posećuje psihijatra.

Bio sam srećan kao tinejdžer kom testosteron izlazi na nos sve dok nisam završio roman. Onda je ova sadašnja pamet povezala – preostalo mi je još samo dvadeset četiri.

Laura Lipman, supruga tvorca Homicide i The Wire, u samostalnim romanima (izvan serijala o detektivki Tes Monahan) godinama se bavi licem života u Baltimoru koje pomenute serije nisu uvek stizale da pokriju.

Inspirisana pričama iz crne hronike prisutnim kako u američkoj tako i u domaćoj štampi, iz profesionalne radoznalosti i ljudskog saosećanja, pokušava da odgonetne kako uopšte dolazi do porodičnih tragedija kao što su čedomorstvo, nestanak adolescenata, zlostavljanje maloletnog deteta. Zašto je u ovim krimićima važnije nego ko. Raspleti tih dugogodišnjih misterija nisu nimalo prijatni i često nikome ne donose  ništa dobro, ali o njima se mora govoriti. Imamo sreće što to radi neko kao Lipmanova.

Rekao sam i reći ću: njena najveća vrlina, ali i mana, jeste što voli sve svoje likove. Razume svaku njihovu slabost, te retko dozvoljava da im se preko inicijalnog problema, po sebi neizdrživog, desi još nešto drastično. Drama se tako uglavnom oslanja na primarni događaj koji se odigrao u odsustvu čitalaca i načine na koji se likovi nose sa njim, a retko se pojačava tokom same priče. To povremeno rezultira nedovoljno zadovoljavajućim razrešenjem: rasplet u startu nije mogao da ispuni potencijal misterije. Verovali ili ne, za mene je to i dalje minorna zamerka, pominjem je samo radi čistog računa. Ne kvari mi ugođaj a verujem da neće ni vama: Lipmanova je svakim romanom sve bolja.

U pretposlednjem, The Most Dangerous Thing (2011), vinula se u vrtoglave visine. Oprobala se sa nečim novim – ambicioznom, gusto isprepletenom hronikom života pet likova, od detinjstva do poznog srednjeg doba, u rasponu od četrdesetak godina, nalik dobro znanom Kingovom receptu, minus fantastika. Ta majstorija čita se u dahu, jer autorka piše zavodljivom lakoćom kakvu bih voleo češće da srećem kod drugih pisaca. Kristalno jasna pre nego pametna – a ni pameti ne izostaje, posebno u opservacijama o ljudskom stanju – ubediće nas da smo toliko grešni i nesavršeni da smo prosto neodoljivi.

Jedan od milion primera:

But then, everything is understood in hindsight. Hindsight, in Clem’s experience, gets a bad rap. Foresight is the fraud. No one has the ability to predict the future. People have hunches that they remember as wisdom because they happened to be right. They conveniently forget all the  times they were wrong. Just as rare is the ability to understand, in the moment, exactly what is happening and how a moment that has already passed will affect one’s entire future.

Posle Pesnikinje crne hronike, dobili smo i Pesnikinju trivijalnosti koje nas obeleže za čitav život.

Pandemija proznih dela na srodnu temu sa kratim periodom inkubacije verovatno je zahvalan povod za neku uzbudljivu studiju (ili čak roman za sebe): imali smo Krug (Ringu, 1991) Kodžija Suzukija, Treptaj (Flicker, 1991) Teodora Rosaka i Throat Sprockets (1993) Tima Lukasa, ali se Ancient Images (1989) Remzija Kembela, uz A Child Across the Sky (1989) Džonatana Kerola, rodonačelnikom motiva „zlog“ filma.

Drevne slike spada u verovatno najbolju Kembelovu fazu, kada je samouvereno vladao jezikom, istančanom mešavinom „ozbiljnog“ pisanja inspirisanog Nabokovim i Grejemom Grinom i britanski tradicionalne strave koju je prisvojio od M. R. Džejmsa i Artura Mejkena. Alhemijski delotvoran recept, zapravo: atmosferično a ne preterano kitnjasto. Trudim se da zaboravim da je kasnije, za moj ukus, rečenicu preopteretio informacijama i pridevima.

Na površini ovaj roman može da se pohvali kičmom krimića, verovatno više nego bilo koja druga njegova knjiga, ali ne bojte se – to jest, bojte se – neposredno ispod krije se nezamućena hororčina. Potraga televizijske montažerke za zaturenom kolaboracijom Bele Lugošija i Borisa Karlofa iz tridesetih – koja me je povremeno podsetila na opsesivnu jurnjavu Barkerove junakinje za Kendimenom – uz pomoć milion suptilnih zlokobnih znakova kraj puta brzo prerasta u vrsnu grozu. Moram priznati da je posle nekog vremena počelo da mi tandari po živcima gomilanje ah, samo mi se učinilo momenata, ali to mi je praktično jedina zamerka. Gotovo da i ne spušta konačnu ocenu.

S obzirom na to koliko se čika Remzi inače oslanja na sugestivno građenje raspoloženja, ovde je osvežavajuće nedigresivan i besprekorno zapleten, s brižljivo tempiranim bombama iznenađenja i logičnih otkrića. Zbog njegovih kratkih priča, inače briljantnih u onom što postižu,  i u romanima očekujem da vrda i ostavlja stvari nedorečenim, a zapravo je uvek kompaktan i konkretan. Još važnije, time ne zapada u kliše ili ubija mistiku. U hororu nedovoljno prisutna veština skoro koliko i zrno pameti.

Li Čajld je Englez koji piše američkije od Amera.

Njegove rečenice nisu samo kratke. One su telegrafski iscepkane.

Ispočetka nervira. U međuvremenu, autor je poradio na tome da glatkije poteče “stil”.

Već petnaestak godina, kalendar je isti: svakog avgusta novi roman iz serijala o lutalici, bivšem vojnom panduru Džeku Ričeru; svakog juna džepno izdanje prethodnog. Bez pauze. Bez odlaganja. I dok to deluje kao jedna dobro nauljena, bezdušna mašinerija, šta nas briga dok god je svaka sledeća knjiga bolja. A jeste.

Ne pominje se džabe Ričer u novom Kingovom romanu, Ispod kupole. I to ne kao fiktivni, već kao postojeći lik. Odmah do izmišljenog nastavka Lost-a. Stari majstor se poklanja novima.

Pre nego što je Laguna nedavno krenula s objavljivanjem Ričera od početka, prvenca prevedenog kao Mesto zločina, kod nas je bio objavljen samo šesti u serijalu, kod Narodne knjige. Nisam siguran kako famozni stil zvuči u prevodu, ali možda nije ni važno.

Iako se Čajld s Ričerom oprobao u skoro svakom podžanru krimića, od serijskog ubice, preko atenata na (pot)predsednika do on-the-road zamajancije, kao što je na smenu pisan u prvom i trećem licu (mislim da se radi o jedinstvenoj pojavi u svetu serijala), tako i format može grubo da se podeli na misterije i akcijaše. Više volim potonje, jer obično uključuju i misteriju. Dva po ceni jednog.

Da od ove godine nisu ubrzali onaj pominjani tvrdi raspored časova, mogao bih da vam se pohvalim da sam pročitao poslednjeg. Ovako već ima noviji. Svejedno. Od šest komada koliko sam do sada gustirao, Gone Tomorrow (2009) može da se meri s onima koji su mi se najviše dopali (Without Fail i Persuader).

U njemu se naš Džek muva uzduž i popreko po Menhetnu, u trci s vremenom i na tragu gotovo nerešive zagonetke, skoro kao u trećem Umri muški. Koncept je manje rigidan, ali tu je slično jedinstvo mesta, vremena i radnje. I pouzdano sirova, muška zabava.

Onomad sam bio na visini zadatka: budući da je u novijoj fazi promocije omiljene mu lektire veliki Stiven King preporučivao pisce koji su mi se veoma dopali, nisam časio časka da overim njegovo tada aktuelno otkriće, simpatičnu kritičarku Entertainment Weekly-a, Džilijen Flin, koja se hrabro okušala u pisanju opakih trilera. Sharp Objects (2007) je bio svež, zanimljiv, skoro savršen. Iako su me bar tri domaća fana u međuvremenu zdušno uveravala da je njen “drugi album” podjednako dobar, ako ne i bolji, reagovao sam sporo, žrtva neorganizovanog života i trenutačne nezainteresovanosti za njenu specifičnu vrstu saspensa.

Kakva greška.

U drugom romanu Flinove, Dark Places (2009), Libi Dej je ljudska olupina koja je kao sedmogodišnjakinja preživela “Masakr na farmi u Kinakiju, u Kanzasu”, u kom je brutalno istrebljena većina njene porodice. Ritmički pravilno smenjuju se kratka poglavlja u sadašnjosti, kada glavna junakinja nerado pokušava da otkrije šta se zapravo desilo, i prošlost, kada jedan preživeli i jedan nastradali učesnik masakra proživljavaju poslednji dan pre kobnog događaja. Ovako izložen, siže možda zvuči kao da ste čitali nešto slično – ili maker gledali na Holmarku – ali roman je iznenađujuće lišen klišea: Flinova je u pripovedanju britka, uverljiva i samouverena; glas njene neizlečivo ranjene heroine je unikatan i besan, a priča neprestano bira neutabane staze i stazice. Nažalost, iako sve vreme nudi meso bez kostiju i žilica, ovo je jedan od onih romana koji sav ulog stavlja na kraj; na sreću, razrešenje narastajuće misterije sasvim je zadovoljavajuće.

Dark Places me podseća na više stvari. Kao prvo, na modernu, američku Rut Rendel: isti nivo mraka, boleštine i baksuznih sudbina. Zatim, iako je ujka Stivi već iskoristio to poređenje u vreme objavljivanja prvenca Flinove, ovaj roman me još i više podseća na Džona Ferisa, njegove južnjačke gotske romane, u kojima vas teroriše sračunatim odmotavanjem nezaustavljivih ruralnih tragedija. A podseća me, bogami, i na sjajni, zaboravljeni film River’s Edge, u kojem u svom besciljnom tumaranju tinejdžeri prave neoprostive greške, male i velike.

I uopšte, poseban kolorit knjizi daje to što flešbekovima suvereno vlada šmek osamdesetih: prvi problemi s ekonomijom – u Americi ili globalno, svejedno – kada porodice postaju bezobrazno bogate ili hardkor siromašne; često neosnovano paničenje oko satanističkih kultova; prve lažne prijave zlostavljanja maloletnika da bi se skrenula pažnja na sebe ili odvratila od pravih problema, jer je ova zabrinjavajuća pojava još suviše nova, nepoznata i strašna; i na kraju, mladež masovno sluša treš-metal, ha-ha. Svega se živo sećam iz prve ruke, mada ovde služi tek kao ilustrativni materijal za upečatljiv period piece: jeste, od ključnog trijumfa materijalizma, napirlatanih frizura i bonova za benzin, prošlo je, evo, već tri decenije.

Za treći roman, u položaju “pozor”, obećavam.

Ah, ti svaštari. Tako ih razumem.

Hrabri svaštar kog mnogo volim, veći možda i od über-svaštara gos’n Dena Simonsa, zove se Pol Mekoli (Paul McAuley).

Drži pop-kalćer i istorijat žanrova u malom prstu. U romanima je do sada radio svemirsku operu, kiberpank, stimpank, tehno-trilere, šta god vam drago. U pričama se često laćao čistokrvnog horora. A čovek je po struci biolog.

Cowboy Angels je njegov relativno noviji roman koji se najčešće opisuje kao 24 sreće Zvezdanu kapiju. Savršen, dakle, za impulsivno skidanje s police.

Revolucionarno otkriće “Turingove kapije” početkom šezdesetih omogućava lagodnu posetu paralelnim svetovima, tzv. “snopovima”. Umesto Aziji i Bliskom istoku, agresivni imperijalizam po receptu CIA-snajka-CIA AmeriKKKa nameće svojim alternativnim verzijama, pomažući braći da se odbrane od komunizma, fašizma, siromaštva, nuklearnog rata i drugih pošasti. “Prava” verzija zemlje je ona u kojoj je predsednik Džimi Karter vezao više mandata, a “našu” Ameriku zovu “Niksonovim snopom”. Zvuči kao zgodna ali jeftina alegorija na neka mračna skorašnja vremena? I jeste. Roman se pojavio 2007., čekao na objavljivanje nekoliko godina jer su “urednici preporučili da odstoji”, a prvobitni naslov, maznut od Boba Dilana, glasio je Look For America.

Ali, roman je pre i iznad svega akcijaš.

Ne ide mu stoga na ruku što ima old-school brzinu – pre sporost, dakle – ali je zato tu old-school surovost, skoro kao da je pisan početkom osamdesetih, kada se radnja najčešće dešava. Najveći problem knjige je što je glavni junak hladan i nezanimljiv. Skoro sve ostalo je sjajno.

U poslednje vreme spontano aktuelizovano pitanje glasi: je li ovo krimić ili naučna fantastika? Uprkos okviru radnje zasnovanom na domaćem zadatku iz prirodnih nauka za pet plus – glavnotkovska naučna teorija o nastanku novog univerzuma svaki put kada se suočimo s viškom izbora – u čitanju mi je nekoliko puta palo na pamet kako bih ja ovo ‘ladno objavio u neprežaljenoj zagrebačkoj ediciji krimića Trag da je došlo do toga.

U nekom paralelnom svetu.

To da nisam ljubitelj tzv. “socijalnih platformi”? Već je odavno predmet zajebancije. Jedva sam skupio snagu da pristupim “feejsu” (sjajan je bio taj sautparkovski momenat, “You have 0 friends”, dok je trajao.)

Ipak, sve to nije smetalo da me oduševi nova priča Džoa Hila. Razbuca. Uništi. Pokopa. Oduva.

Nalazi se u The New Dead, priređivača Kristofera Goldena, svežoj antologiji originalnih priča o zombijima, ovosezonskim vampirima.

Priča se zove “Twittering from the Circus of the Dead”. I upravo je ono što naslov kaže.

Kome još nije jasno, počinje ovako:

TIME2WASTE I’m only trying this because I’m so bored I wish I was dead. Hi Twitter. Want to know what I’m doing? Screaming inside.
8:17 PM February 28th from Tweetie

TIME2WASTE My didn’t that sound melodramatic.
8:19 PM February 28th from Tweetie

TIME2WASTE Lets try this again. Hello Twitterverse. I am Blake and Blake is me. What am I doing? Counting seconds.
8:23 February 28th from Tweetie

I tako do kraja. Dvadeset sedam strana. Nešto više od dvesta tvitova.

Priča je ostavila toliki utisak na mene da mi druge sada deluju bledo, a daleko od toga da je ostatak družine naivan. Goldena nikad nisam smatrao ozbiljnim antologičarem (a ni piscem, ako ćemo pravo), ali ovde je uspeo da uposli neka zaista zanimljiva imena. Spomenuću: Džon Konoli (poznat po gotskim krimićima o detektivu Čarliju “Ptici” Parkeru, preveden i kod nas), Majk Keri (veoma dobar strip-scenarista, autor serije romana o privatnom egzorcistu Feliksu Kastoru, i njega ima u prevodu), Maks Bruks (sin onog Mela Brooksa, obe njegove knjige mogu da se čitaju u izdanju Paladina), Džo Lensdejl (šta reći?) I tako dalje.

Još nikada nisam posvetio tekst samo jednoj priči iz neke antologije. Daću i svima ostalima šansu, naravno. Ali, Džo Hil je naprosto tako razbio da mi u ovom trenutku jedino ova priča deluje relevantno. To što izgleda tako kako izgleda nije jeftina caka – nije caka uopšte. Odabrao je najbolji način za priču koju se nameračio da ispriča, pronikao u suštinu forme i iskoristio to da nam zakuva – da ne kažem tvitne – jezivu, nepredvidivu, zaokruženu storiju. Ona ne bi bila ista da je predstavljena na bilo koji drugi način: klasično, moderno, ludački, ovako, onako. A lako je mogao da uprska. Pre ili kasnije neko bi se već setio, ali čisto sumnjam da bi iko to uradio ovako dobro.

Skidam kapu. Klanjam se. I ne mogu da se opasuljim.

Srećom pa je tako nešto još moguće.

Poslednji, neserijski roman Chine Miévilla, The City and the City (2009) zovu “kafkijanskim krimićem”. Za promenu, zvučni slogan nije daleko od istine.

Naslovni gradovi su sijamski istočnoevropski polisi, Besźel i Ul Qoma, koji dele većinu zajedničke geografske teritorije: u tom bizarnom preseku skupova, jedna strana ulice neretko pripada jednom, druga drugom. Iako se razlikuju po jeziku, pismu, arhitekturi, modi, čak i držanju – šta ćeš više! – u svemu ostalom su isti. Kao bilo koje dve susedne zemlje ili rivalska grada, uostalom. Ah, ti ljudi.

Zahvaljujući hroničnoj netrpeljivosti, dugogodišnjoj zavadi, čak i povremenim ratovima, državljani oba se od malena uče da “ne vide” ove druge: uslovljeni su da podsvesno ignorišu sve prekogranično – ljude, saobraćaj ili događaje – čak i ako im se nađu pred nosom (ili posebno tada). Koncept je fantastičan, i praktično i kao alegorija, i spočetka deluje preterano apstraktno ili nemoguće; međutim, zahvaljujući umešnosti pisca da dočara svaku banalnu situaciju koja proističe iz tako iščašenog aranžmana, ne samo da se naviknete nego shvatite da ste nešto slično možda povremeno i sami radili. Problem je što je dugogodišnji život u datim uslovima mučan, stresan i nezdrav za koncentraciju. U slučaju stranih turista, pravi pakao.

Sve zapravo liči na svaki silom izdeljeni životni prostor i zategnut susedski odnos koji znate iz života, bilo da se radi o bliskoistočnim krizama ili podeljenom Berlinu. Mene je najviše podsetilo na srpsko-hrvatske veze iz naše daleke i nešto bliže istorije. Mislim da to nije slučajno. Ne stiže se džabe u Besźel direktnim avionom iz Budimpešte, Skoplja ili Atine.

Jedini način da se zvanično i zakonski pređe iz jednog grada u drugi je kroz zajedničku carinsku zgradu nalik Brandenburškoj kapiji. U svakoj drugoj okolnosti, makar se radilo o instinktivnom registrovanju pukog postojanja komšije, odgovarate tajanstvenoj, sveprisutnoj službi po imenu Breach: kada vaš slučaj jednom dospe u njihovu nadležnost, uglavnom vas pojede mrak.

Naš pripovedač, inspektor Tyador Borlú iz Odreda za ekstremne zločine Besźela, pokušava da reši slučaj bezimene devojke ubijene u jednom ataru a pronađene u drugom, usput razotkrivajući grandiozne zavere unutar zavere: jer, gde su dva grada, tu je nužno i treći (nije spojler, ne brinite).

Kao najizrazitiji predstavnik New Weird-a, neformalnog pokreta u angloameričkoj fantastici od pre desetak godina inspirisanog genijalcima kao što su Ballard, Moorcock ili M. John Harrison, Miéville se proslavio trilogijom baroknih romana Bas-Lag, od kojih je kod nas preveden prvi (Stanica Perdido, Moć knjige, 2004). Iako mi je oduvek delovao zanimljivo, kod mene je na red došao tek sada.

Nije ni čudo: pored hladne usredsređenosti na suvu priču, bez ijednog grama digresije, najveći uspeh romana The City and the City jeste što obe glavne postavke razvija do kraja i bez ostatka; nijednog trenutka ne zapostavlja začudnost ludih ludaka spremnih da iz iracionalnih uverenja žive krajnje protivprirodno, ali ni klasičan krimić policijsko-proceduralnog tipa, pa makar on bio i kafkijanski. Ljubitelji oba žanra biće zadovoljni.