Pandemija proznih dela na srodnu temu sa kratim periodom inkubacije verovatno je zahvalan povod za neku uzbudljivu studiju (ili čak roman za sebe): imali smo Krug (Ringu, 1991) Kodžija Suzukija, Treptaj (Flicker, 1991) Teodora Rosaka i Throat Sprockets (1993) Tima Lukasa, ali se Ancient Images (1989) Remzija Kembela, uz A Child Across the Sky (1989) Džonatana Kerola, rodonačelnikom motiva „zlog“ filma.

Drevne slike spada u verovatno najbolju Kembelovu fazu, kada je samouvereno vladao jezikom, istančanom mešavinom „ozbiljnog“ pisanja inspirisanog Nabokovim i Grejemom Grinom i britanski tradicionalne strave koju je prisvojio od M. R. Džejmsa i Artura Mejkena. Alhemijski delotvoran recept, zapravo: atmosferično a ne preterano kitnjasto. Trudim se da zaboravim da je kasnije, za moj ukus, rečenicu preopteretio informacijama i pridevima.

Na površini ovaj roman može da se pohvali kičmom krimića, verovatno više nego bilo koja druga njegova knjiga, ali ne bojte se – to jest, bojte se – neposredno ispod krije se nezamućena hororčina. Potraga televizijske montažerke za zaturenom kolaboracijom Bele Lugošija i Borisa Karlofa iz tridesetih – koja me je povremeno podsetila na opsesivnu jurnjavu Barkerove junakinje za Kendimenom – uz pomoć milion suptilnih zlokobnih znakova kraj puta brzo prerasta u vrsnu grozu. Moram priznati da je posle nekog vremena počelo da mi tandari po živcima gomilanje ah, samo mi se učinilo momenata, ali to mi je praktično jedina zamerka. Gotovo da i ne spušta konačnu ocenu.

S obzirom na to koliko se čika Remzi inače oslanja na sugestivno građenje raspoloženja, ovde je osvežavajuće nedigresivan i besprekorno zapleten, s brižljivo tempiranim bombama iznenađenja i logičnih otkrića. Zbog njegovih kratkih priča, inače briljantnih u onom što postižu,  i u romanima očekujem da vrda i ostavlja stvari nedorečenim, a zapravo je uvek kompaktan i konkretan. Još važnije, time ne zapada u kliše ili ubija mistiku. U hororu nedovoljno prisutna veština skoro koliko i zrno pameti.