28.01.2010

Crne cipele

posted by admin

in

Crne cipele
Samizdat B92
jun, 2005.

Detektivi, radnička klasa, tajne službe i vukodalci.

Sumorna stvarnost kao tvrdokuvana fantastika.

Beograd 90-tih godina: Bruno Kostić je stručnjak za poslove koje niko ne želi – hvatanje supružnika u preljubi, praćenje fudbalera u noćnom provodu ili obezbeđivanje mesta kojima to zapravo i nije potrebno. Ali, kada naizgled rutinski a dobro plaćeni zadatak pođe po zlu, Bruno će se na sopstveno iznenađenje naći na meti policije, vojske i podzemlja.

I kao da to nije dovoljno, ovu surovu kriminalističku priču dodatno će elementima horora i naučne fantastike zakomplikovati misteriozne natprirodne sile koje Bruna prate u stopu i čijeg prisustva će on postati svestan kada mu to najmanje bude potrebno…

Odlomak:

1

Od špica crnih cipela trnu zubi. Noga je pripadala koščatom sadisti u svilenom odelu; šutnuo me je još jednom, u rebra, da overi. Ja sam se, nekoliko roštiljskih okreta dalje, našao u bari, a njegov šlajm zalio mi je vrat, kao zakasnela potvrda da sam mu ostao na pljucometu. Podgojeni kompanjon u šinjelu bez činova nestrpljivo se cerekao čekajući red.
“Jebem ti njuškalo”, reče on.
Mogao sam da se bavim bilo kojim poslom. Pekar, lekar, apotekar. Mogao sam da budem šljaker, sa porodicom: da gulim smenu stisnutih zuba, da svakog popodneva dolazim kuci u dva, ženi vernoj i sinu zjalavom; da posle obilnog, bezmesnog ručka ćutke izuvam kaljače, zaležem u fotelju pred televizorom, zaspivam na omiljenoj sapunici. Ništa se ne bi izmenilo. Nikada ni u čemu nisam pokazao ni trunku talenta.
Ipak.
Ipak verujem kako nije baš tako. Nemojte pogrešno da me shvatite. Koliko ljudi može bez griže savesti da kaže kako živi svoj san? Ja volim svoj posao. Na mojoj vizitki piše: Virim kroz ključaonice po kućama. Hvatam supruge u preljubi, pronalazim odbegle muževe, prisilno naplaćujem alimentaciju, dadiljam fudbalere u noćnom provodu. Kada nastupi kriza, stisnem preostale zube – makar i utrnule – posle toga je dobro. Najvažnije je da nisam civil, jer civili uvek najebu. Nosim crne cipele, ne kaljace; deo sam prave ekipe. Kao Lu Arčer. Šel Skot. Ili Majlo Milodragović.
Kao debeli. Eto, on se ložio na stomak. Šutirao je kao neslan, nije mislio da stane.
“Ove velike volim da bijem više nego ‘leba da jedem”, reče debeli.
“Ja više volim velike žene”, reče sadista.
“Gledaj ga samo. Kol’ki je, a nema herca da nam se suprotstavi.”
“Nema on nešto drugo.”
Grohotom su se smejali. I meni je bilo smešno. Zaskočili su me kada sam se tome najmanje nadao, kurvinski, kada sam već obavio posao. Nisam smeo da se opuštam. Posle sledećeg udarca, iz dubine grla, kao iz stisnute mešine, izleteo mi je bič bezbojne guste tečnosti i ošinuo debelog preko nogavice. To ga je duboko dirnulo. Koščati je na kraju morao da ga odvaja od mene i odrekne se titule dežurnog sadiste u korist drugara.
Budući da su prebrzo pokvarili igračku, kostolomci su se okomili na moj “zenit”; njemu malo da lome kosti. Bilo mi ga je žao, lepo me je hranio. Prekinuli su kada je debelom zapištao pejdžer. Uspeo sam da se uspravim, ni sam ne znam zašto, ali sam se, onemoćalih ruku, na kraju ipak prevalio na stranu.       Odškrinuh naduvene kapke. Čučeći pored mene, koščati mi je stezao kravatu oko vrata i govorio nešto ne ispuštajući dogorelu cigaru iz usta.
“Slušaj, mali”, reče on. “Ovaj put jeftino, šta ćeš. Sledeći put” – sleže ramenima – “prosipamo mozak”.
“Šta ćeš”, prostenjah.
Zavukao je ruku u unutrašnjost mog kaputa, napipao debelu kovertu i lagano je izvukao. Strpao je u džep bez proveravanja, potapšao me po obrazu i pažljivo mi spustio glavu nazad u zelenkastu vodicu. Slušao sam njihov bezobrazni smeh, kako im kruti đonovi klackaju po kaldrmi.
Ne znam koliko sam se izležavao. Posle nekog vremena, pojedini delovi tela počeli su da se odazivaju. Prošavši ležerno pored mene, pas lutalica podvijenog repa zastade da vidi da li ću za njim. Dorćol me je dozivao, a ja sam mu se prepustio. Potražih šešir.
Ulice su bile puste dva dana pred najluđu noć, očekivano zatišje pred buru. Ljudi su se spremali da proslave sredu jedne posrane dekade kao da je to bitno. Dok sam prolazio pored milećeg “pajera” zatamnjenih stakala, trudio sam se da delujem pristojno, hodam pravolinijski. Nisam mu bio zanimljiv. Spustio sam se do Dunava psu za petama. Za razliku od većine lutalica, ovaj je izgledao nezainteresovano i bezopasno.
Detektiv-pešak. Zbog duga za poslednju popravku, Sale Francuz je zadržao “ford” kao taoca na neodređeno. No, tek je bilo devet, nisam mnogo kasnio: Lasica će čekati, makar se usr’o. Pre nego što sam ušao u kancelariju – obično predsoblje sa stolom i dve stolice, bez sekretarice – pocepao sam unutrašnjost šešira i iz nje izvukao koverat, tanji od otetog.
Lasica se zvao Milan Šujica, profesor na Ekonomskom. Sedeo je uspravno, spojenih kolena, na neudobnoj stolici za mušterije koju sam jednog jutra iz čista mira pokupio iz “Plave lagune”. Jedva je registrovao moje junačke rane gladno markirajući ono što držim u rukama. Mogao sam još malo da ga mučim, ali nije mi se dalo. Zašto da odlažem zadovoljstvo, svoje i njegovo? Ćutke sam mu predao fotke. Posle dušmanskog prepada, ostalo ih je svega nekoliko, ali i to mu je bilo dovoljno.
Namučila me je. Uredno sam je pratio dva dana do zgrade u kojoj stanuje njena najbolja prijateljica i satima čekao ispred. Nakratko sam zaboravio: iza ljudskih postupaka uvek se kriju mračniji motivi od očiglednih, površinskih. Promuvao sam se po kraju. Prijateljica, nije nego. Ispostavilo se da je svaki put prošla kroz zgradu u dvorište, gde je čekao macan u kolima. Treceg dana pratio sam ih do njegove kuce – na tom poslu su mi i crkla kola. Rizikovao sam mnogo preskačući ogradu, a veceras sam saznao koliko tačno.
Rakijom sa dna boce oplahnuo sam otvorene rane na licu. Izvalio sam se u rotirajuću stolicu i nategao ostatak. U tom času sam bio sasvim zadovoljan prizorom jedva primetnih grčeva bola na mušterijinoj alabasterskoj fizionomiji. Na kraju mu zadrhta brk ispod dlakavih nozdrva i podiže suzne oči ka meni. Tada sam shvatio: znao je odranije, sada je samo potvrdio svoje mazohističke slutnje. Perverzni izmaštani krokiji konačno su poprimili živopisnu boju mesa.
Potvrda je, ipak, samo potvrda. Ispalo je da je profa, kao i svi ostali, korak ispred mene. Fotografije je želeo kao poslednju uspomenu od nje, ništa više. Za mene je imao samo neprijatno iznenađenje.
“Nemam da vam platim”, reče skupljenih usana.
Pogledah ga ćutke preko polunategnute boce.
Pročistio je grlo. “Kada je juče saznao da je pratite, odvažio se da joj ponudi brak.
Odmah je pristala. Uzela mi je sve i preselila se kod njega na Dedinje.” Slegnu ramenima. “Nemam da vam platim. Možete da me tučete kao što su tukli vas, ni onda neću imati.”
Vredelo je razmisliti. Merkao me je kao da ću svakog časa da mu skočim za vrat. Merkao sam ga kao da hoću.
Profesor proguta pljuvačku. “Samo da znate. Sada mi je žao što sam poslušao ljude koji su mi vas preporučili. Možemo slobodno reci da ste mi vi okončali brak.”
“Možemo slobodno reći da je to bilo ubistvo iz milosrđa.”
On još više skupi usne. Čekao je da ga ubijem od batina, a ja sam pripalio cigaretu. Slegnuo je ramenima – “e, pa dobro” – nasadio karirani kačket na glavu i izašao tiho i lagano poput dobrog duha. Tužni mali čovek koga je čekao novi, verovatno, bolji život. Ispljunuo sam zarumenjenu rakiju za njim u lavor.

Copyright © Oto Oltvanji, 2005.

Comments are closed.