05.12.2010

Dnevnik turneje: Niš/Leskovac, 03. i 04.12.

posted by admin

in blog, Tri lica knjige

Tokom vožnje na jug, Warren Zevon i Chuck Prophet brzo se izdvajaju kao muzički favoriti, delom zato što su sjajni, ali i kao dobar presek skupova ukusa putnika. Skoro kao ideja iza čitave turneje „Tri lica knjige“.

Prva stanka je slavna kafana „Marjan“ nadomak Niša, „poslednja mehana na autoputu“, između markera za 800. i 801. kilometar, gde, protivno svakom prirodnom instinktu (i propisu), parkiramo u zaustavnoj traci, iza niza automobila ostalih gostiju, jer je drugi prilaz kafani iz ovog putnog pravca praktično nemoguć. Dočekuju nas Deksa Pantelejski i gazda Dragan, te nas sprovode preko zaštitne ograde, uz malu ali neophodnu pomoć improvizovanog stepenika koji od milošte nazivamo „Đilasovim kamenom“.

„Marjan“ me oduševljava svime, od izgleda –  izdužena pravougana prostorija s impozantnim kaminom u dnu i sitom za brašno namesto lustera – do salatnog i roštiljskog voza koji iznova pristiže u stanicu ali nikako da protutnji. Na repu kompozicije su punjene papričice i sarmice u vinovoj lozi koje je tamanio čak i jedan Solomon Burke. Dragan se sa nama druži i lično nas služi, pletući nam usput priče iz četrdesetodišnje istorije kafane. Nigde nisam jeo bolju vešalicu, belu ili dimljenu.

U gradu nas smeštaju u predivno skockan hostel „Downtown“, preko puta niške tvrđave, kojem su jedine zamerke (više kurioziet nego mana), to što se iz sobe do kupatila mora kroz recepciju/intertnet kafe, a tu je i zabavna natprirodna akustika prostora dostojna hororfesta nakrcanog zvučnim efektima (doduše, pretpostavljam da smo se ostalim gostima „odužili“ bukom koju smo napravili kada smo ujutro došli na spavanje). Očigledno je da smo matori za koncept hostela uopšte, jer pretpostavljam da je u toj kategoriji ovo „Hilton“. Doduše, nama je ionako bio potreban samo krevet, što smo i dobili. I to kakav.

Naš nastup, kao deo ovogodišnjeg Trash Festa, počinje s akademskim kašnjenjem u rokerskoj atmosferi vinskog podruma kluba po imenu „Vino & Grad“, u organizaciji Dekse, Dejana Kostića, urednika Trasha, i gazde Popa. Korigujemo planiranu strukturu večeri u hodu, u skladu s uslovima u kojima smo se našli, zadržavajući samo rizičnu, netestiranu zamisao „unakrsnih intervjua“, bez moderatora. Ispostavlja da je to pun pogodak, bar ako je suditi po pažnji s kojom su nas slušali. Ostatak noći se troše zidarsko pivo, viskiji i vinjaci u količinama koje posle nekog vremena (više sati) postaju neobično terapeutske. Jedan od dva benda koji je nastupio posle nas, niški Gospodin Pinokio, u svemu je po mom ukusu.

Sutradan, još krajnje nefunkcionalno omamljen, na autopilotu pravim društvo momcima tokom potpisivačkih dužnosti na štandovima njihovih izdavača na Niškom sajmu knjiga. Posle toga, još obžderavanja i kratki susret s tri četvrtine spisateljske družine P-70 koja nastupa druge večeri festivala.

Dolazim sebi tek na putu do Leskovca, ali nije ni čudo s obzirom na putne uslove: kad je ovako mračno na autoputu, ne smem ni da pomislim kako je na lokalnim drumovima; i ono malo što smo uspeli da nazremo skriveno je iznenadnim naletima snega koji šiba vertikalno u vetrobran. Nismo došli do kritičnog stadijuma ispovedanja jedni drugima kao u Almost Famous, ali tih četrdesetak minuta nam nije svejedno.

Na ulasku u Leskovac dočekuje nas Dragan Stošić i sve je odmah znatno vedrije. U prostoriji na spratu njegove knjižare namenjenoj književnim događanjima, brusimo model nastupa od prethodne večeri. Po tome kako sve glatko teče čini mi se kao da smo na putu duže od pukih tridesetak sati.

Sledi kafana na blic (brzinski isključivo na naše instistiranje, zbog povratka) i druženje sa Stošićima iz knjižare i superaktivnim stripadžijom Markom Stojanovićem. Na kraju, doduše, sve i ne ispada tako kratko i nevoluminozno, čak ni lišeno alkohola, a leskovački uštipak se penje u sam vrh liste gastronomskih hitova.

Na oba mesta, odziv i reakcija publike je iznad svih očekivanja, za šta nemalu zaslugu snose domaćini koji su se potrudili da iznova obaveste, izmaltretiraju i dovuku narod. Ne mogu da se otrgnem utisku kako se upravo u tome krije razlika između uspešnih promocija i onih drugih. Imamo ludačke sreće što smo radili baš s ovim ljudima.

Comments are closed.