10.12.2010

Dobroćudni profesor krvavih vizija

posted by admin

in blog, Huper

 

Rubrika „Pop Lit“, Huper #437, april 2008.

  

Na kraju romana Prva krv, koji je poslužio kao predložak za istoimeni film Teda Kočefa iz 1982. godine i inspiracija za potonji serijal o Džonu Rambu, ne gine samo smrtni neprijatelj glavnog junaka, revnosni šerif Tizl, već i – spojler nad spojlerima – sâm Rambo, „za sve koji su ga videli samo bezvezni frajer koji stoji pored benzinske pumpe u Medisonu, u državi Kentaki“. Knjiga je bolja, što ne iznenađuje. Veći je šok što je „otac“ neuračunljivog vijetnamskog veterana profesor književnosti sa Univerziteta u Ajovi po imenu Dejvid Morel. 

1. Šunjanje po šumama i gorama

Kada je objavljen 1972. godine, Morelov debitantski roman bio je anomalija u američkoj književnosti: suviše ozbiljno i vešto napisan da bi se doživeo kao eksploatacija, ali i suviše krvav da bi se uzeo za ozbiljno. Recenzent časopisa Tajm onomad je specijalno za njega skovao termin „karnografija“ (pornografija nasilja), iliti „roman mesa“. Knjiga se među prvima iscrpno pozabavila večito osetljivom temom Vijetnama i post-traumatskim sindromom dok još ovaj nije imao ime, a u glavnotokovsku književnu svest je na velika vrata uvela eksplicitno nasilje.

 I akciju. 

Prva krv je preteča modernog akcionog romana. Pre nego što u završnici Rambo skonča u pokušaju da rekonstruiše lični mali Vijetnamski rat – i to od ruke duhovnog oca, čoveka koji ga je obučio, pukovnika Trautmana (znate već, onaj što ga u filmovima igra Ričard Krena) – on najsvirepije istrebi čitavu lokalnu policijsku službu i pola civilnog stanovništva pride, što je u filmu, iz razumljivih razloga, ublaženo do mere da nijednog trenutka ne vidimo Stalonea da ikom direktno oduzima život.

Put od vrhunskog antiheroja do sveameričke ikone je alhemijsko čudo: Rambo danas ima odrednicu u rečniku, bivši američki predsednik Ronald Regan ga je nemilice rabio u političkim govorima, stoji rame uz rame sa velikim književnim junacima dvadesetog veka kao što su Šerlok Holms, Tarzan i Džejms Bond, a jedan popularni domaći muzičar ga je pozajmio za polovinu umetničkog nadimka kojim ga najčešće oslovljavaju.

Sâmo ime priziva slavnog francuskog pesnika, ali je pozajmljeno od pensilvanijske sorte jabuka, a lik inspirisan holivudskim glumcem starog kova, Odijem Marfijem, veteranom drugog svetskog rata koji po povratku u civilstvo nije uspeo da se prilagodi stvarnom svetu oko sebe.

Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se: kada je njegov junak zaživeo samostalnim životom, Morel je prihvatio da uradi „novelizacije“ dvojke i trojke – perverzni postupak pretvaranja originalnog filmskog scenarija u knjigu, kao deo propratnog reklamnog materijala za film – i uradio ih valjano, ali to više nije bio njegov lik, već Staloneov (kao što je Hanibal Lekter vremenom postao svojina Entonija Hopkinsa, a ne njegovog tvorca, Tomasa Harisa). Morel je kod pismenog zadatka na temu Rambo četiri ipak povukao crtu i odbio da poslednji nastavak pretoči u prozu, ali za sâm film kaže da je do sada najbliži duhu originala i izvornom duševnom stanju junaka.

Više od svega, Prva krv govori o surovosti sveta kroz metaforu o lovu: u trenutku smrti, šerif Tizl je „ispunjen ljubavlju za bezveznog frajera“ koji mu je presudio, što je, prema Morelu, neobjašnjiva dopadljivost koja se u odsudnom času rađa između plena i grabljivca (šerif Tizl često ima vizije onoga što Rambo vidi kilometrima dalje). Tema opstajanja u prirodi u manjoj ili većoj meri provlačiće se kroz većinu Morelovih dela, što ne čudi kada se zna da je, zarad istraživanja materije, postao članom raznoraznih udruženja za „ekstremno“ sve: preživljavanje na otvorenom, vožnju, streljaštvo, pregovaranje sa kidnaperima.

Mladi Morel je počeo da piše pod uticajem scenariste i pisca Stirlinga Silifanta, koji ga je preko legendarne televizijske serije Route 66 još u detinjstvu naučio da postoji neko ko stavlja reči u usta glumaca; igrom sudbine, uspeo je da upozna Silifanta a ovaj da mu postane mentor. Na fakultetu, predavač Filip Klas (poznatiji kao pisac „Vilijam Ten“) naučio ga je da se pisanju žanra može pristupiti ozbiljno.

Posle takvog debija, pred Morelom se otvorio čitav svet tematskih mogućnosti. Sledi triling eksperimenata sa živom prozom i žestokom naracijom: verovatno kontroverzniji i od prethodnika, Zavet (Testament, 1975) je nihilistički triler i ultimativni „roman osvete“ o jovovskim iskušenjima jednog novinara i njegove porodice kada ih na zub uzme ultradesničarska paravojna formacija; Poslednji zov trube (Last Reveille, 1977) stilski je najambicioznije a najmanje poznato Morelovo delo, vestern posvećen istorijskom događaju koji se u prolazu pominje u filmu Divlja horda – potera „Crnog“ Džeka Peršinga i američke konjice za Pančo Viljom; Totem (The Totem, 1979) je čistokrvni horor neopterećen natprirodnim, jer, uz pomoć najobičnijeg besnila, naučnim metodom demistifikuje mit o „vukodlacima“.

2. Šunjanje po metropolama

U vode međunarodnog špijunca, Morel je uplovio trilogijom Bratstvo ruža (The Brotherhood of the Rose, 1984), Očinstvo kamena (The Fatherhood of the Stone, 1985) i Liga noći i magle (The League of Night and Fog, 1987), ladlamovski ekstrasenzitivnim akcijašima sa prigušenim gotskim tonovima i autentičnim književnim ambicijama. Ispalo je da su usamljenici iz sedamdesetih koji su – bilo kao lovci ili lovine – zalutali u neukroćenu prirodu, u nesimpatičnim osamdesetim spontano avanzovali u obaveštajce, vladine telohranitelje, umetnike osvete i ostale pripadnike tzv. „pete profesije“, sada sa čitavim svetom kao igralištem, u urbanom krajoliku podjednako nemilosrdnom i zbunjujućem poput netaknute divljine. Morelovi tajni agenti često se nalaze u stanju duboke kontemplacije dostojne zen-strelaca.

Ova deceniju duga tendencija, kada su neki zapleti počeli da se repriziraju, devedesetih se zgodno preobrazila u niz „građanskih“ trilera sa naglaskom na saspensu i „običnim ljudima u neobičnim okolnostima“. Novinar (posle operativca, najčešće zanimanje kod Morela) zadužen da napiše umrlicu predsedničkog savetnika pre njegove smrti biva optužen za njegovo ubistvo u Očajničkim merama (Desperate Measures, 1994); slikar se zaljubljuje u svog modela, suprugu opasnog trgovca oružjem u Nijansi smeđe boje (Burnt Sienna, 2000); u život uspešnog arhitekte upada njegov nestali brat sa sumnjivim namerama u Davno nestalom (Long Lost, 2004). Svi kao po meri pokojnog ser Alfreda.

I za to postoji objašnjenje. Gotovo od samog početka, Morel je vodio skrivenu, paralelnu karijeru pisca moćnih pričica strave i užasa od kojih je većina sakupljena u dve izvrsne zbirke, Black Evening (1999) i Nightscape (2004). Među njima je i više puta nagrađivana, ozloglašena vangogovska groza po imenu „Narandžasta je za patnju, a plava za ludilo“.

3. Šunjanje po ruševinama

Sa izuzetkom sage o Rambu i Bratstva ruže (najgledanija mini-serija televizijske mreže NBC svih vremena), Morelove filmične tvorevine ostale su svih ovih godina začuđujuće daleko od velikih i malih ekrana, a njegova nostalgičarska post-milenijumska faza nije naišla ni na zadovoljavajući odziv čitalačke publike. Zato je, u duhu stručnjaka za preživljavanje o kojima je toliko pisao, vešto preporodio karijeru i osvežio stare teme otišavši korak dalje u ličnoj filozofiji: njegov najskoriji uspeh, roman Uljezi (Creepers, 2005), govori o šašavoj pojavi iz stvarnosti, ilegalnim „urbanim istraživačima“ koji se organizovano „infiltriraju“ u napuštene stambene zgrade, hotele i fabrike u potrazi za dozom adrenalina, autentičnim pečatom prošlosti i opipljivim dokazima neumitnog protoka vremena. Radnja se odvija vratolomnom brzinom – u svega osam sati realnog vremena – skrojena prema modelu modernih video-igrica i posoljena osvežavajućim prstohvatom jeze; čeprkajući po otpacima civilizacije, Morel je otkrio netaknutu prirodu u samom srcu progresa. Prošle godine napisao je scenario za šestodelni strip-serijal o jednoj drugoj velikoj ikoni, Kapetanu Americi. Sudeći po pastišnom naslovu svog narednog romana, najavljenog za kraj 2008. godine, The Spy Who Came For Christmas, ne ponestaje mu lokacija za iskopavanje (pop)kulturnih artefakta vrednih divljenja.

Rambu makar do kolena.

Comments are closed.