Dedina sestra – polusestra, mislim – i njen muž bili su poslastičari. Promet je počeo da im opada još dok sam bio dete: klinci su menjali navike, družili se u diskoteci uz kolu pre nego u slastičarnici uz bozu, a starci su namirisali moje interesovanje i pokušali da me regrutuju za zanat. Jednom su me tako odveli pozadi, tamo gde nikom nije dozvoljeno da zađe, rešeni da mi pokažu sve trikove. Sproveli su me među frižidere velike kao soba i mešalice za mleko nalik mešalicama za beton. Iako su u meni prepoznali potencijal nekoga ko se oduševljava magijom, nisu uspeli da me zadive dovoljno da obučem belu uniformu – pogotovo kad sam saznao detalje o svakodnevnoj rutini (u koje vreme se ustaje, na primer). Nisu zapravo shvatili da sam se za njihovu priču zanimao samo kao što se zanimam za sve priče; još i više, bio sam tek konzument očaran kesten-pire šnitama, čokoladnim bombama i limunadom koja magli čašu. Očekivano, njihovim direktnim potomcima još je manje bilo stalo da očuvaju nasleđeni zanat. Radnja je posle nekog vremena zatvorena, odavno više ne postoji, a sećam je se, evo, kao da ću sad kročiti u nju: zidovi u ogledalima, pod od šarenih pločica, pult s poklopcima ispod kojih se kao u igri pogađanja krije sladoled. U takvom obliku, poslastičarnica je i dalje mesto u nestajanju.