06.07.2011

Kada žene crtaju vraga

posted by admin

in blog, Huper

Rubrika  Pop Lit, Huper #443, oktobar 2008.

Književni horor već neko vreme nije ekskluzivno igralište dečaka, delom jer žensko spisateljsko oko spremnije odbija da žmuri pred neprijatnom istinom – radilo se o fizičkom (i psihičkom) nasilju, onostranim čudovištima ili „samo“ univerzalnom ljudskom stanju – a delom jer umešnije barata skladnim brakom između užasa i osećajnosti. Upoznajemo kraljice horora danas, izostavivši dežurne gospodarice bestseler listâ koje nam, sve odreda, nemaštovito sišu krv na jedan način –  vampirima. Zanemarićemo, dakle, En Rajs, Lorel K. Hamilton, i novu mormonsku visokotiražnu atrakciju za decu i omladinu, Stefani Majer; Šarlejn Haris, još jedna bestseler-mašina, po čijim romanima Alan Bol (Šest stopa pod zemljom) snima televizijsku seriju True Blood za HBO (takođe o vampirima), zapravo je spisateljica krimića. Mnoge su bivše veličine proredile objavljivanje, potpuno napustile žanr ili se preselile u neki drugi. Umesto njih, pozabavićemo se vedetama koje su konzistentno prisutne, prodorne i pismene, ali još nedovoljno popularne. Ne sekirajte se mnogo ako niste čuli za njih. Njihovo vreme tek dolazi.

 

 

Polje na kojem sam umro: Čeri Prist

U jednom od savršenijih primera internet-marketinga sa više nego zasluženim pozitivnim ishodom, Pristova je na sebe skrenula pažnju kačeći na blog odlomke iz svoje neobjavljene proze, što je praksa od koje ne odustaje ni sada, posle tri sjajno prihvaćena romana i u papirnom obliku. U trilogiji savremene, ekscentrične južnjačke gotike započetoj kultnim debitantskim Four and Twenty Black Birds, protagonistkinja Eden Mur vidi duhove, što nije prijatna sposobnost ako živite na nekadašnjem poprištu jedne od ključnih bitaka Američkog građanskog rata; kao da to nije dovoljno, mora još da se izbori i sa trulim nasleđem sopstvenog porodičnog stabla. U naredna dva romana, Wings to the Kingdom (2006) i Not Flesh Nor Feathers (2007), sirota glavna junakinja suprotstavlja se sopstvenim vizijama, prirodnim nepogodama apokaliptičnih razmera, armiji zombija i živopisnom stvorenju iz lokalnog folklora. Fathom, prvi tematski samostalan roman Pristove koji se sa nestrpljenjem očekuje krajem godine, mešavina horora i urbane fantastike, obećava epski sukob dobra i zla, između drevne rase čudovišta koja je živela u izbeglištvu od nastanka sveta i netipične heroine zamrznute u kamenu poslednjih osamdeset godina.

Preporučena lektira: Four and Twenty Black Birds (2005)

 

 

Zašto žene u unutrašnjosti još nose crne marame: Sara Pinboro

Pinborova je retka zverka: Britanka koja je naprečac osvojila američko tržište, pre nego što je isto uradila na domaćem terenu (tek je ove godine prvi put nominovana za Britansku nagradu za fantastiku). Osim toga, kada ne plete krvave priče, i dalje radi kao umiljata profesorica engleskog u lokalnoj srednjoj školi. Ali, tako vam je to u hororu: ništa nije kao što izgleda. Vreme provedeno u školskom internatu (između osme i osamnaeste godine) po sopstvenom priznanju nakupilo joj je inspiracije za čitavu policu „strašnih knjiga“. U pet dosadašnjih originalnih džepnjaka, oslanja se na pročišćenu žanrovsku tradiciju i zaplete B-horor filmova (amnezija nepoznatog porekla, grešna prošlost uzvraća udarac, selo posednuto iskonskim zlom), zbog čega je ne zovu džabe naslednicom starijih i direktnijih kolega kao što su Bentli Litl i Ričard Lejmon. Ali, sposobna je i za sasvim inovativne izlete, poput zastrašujuće sinhronizovanog talasa „nabacivanja viška kilograma“ među stanovnicama provincijskog gradića u Breeding Ground (2006) i kako to deluje na njihovu psihu –  svojevrsna posveta klasiku naučne fantastike Džonu Vindemu i njegovim Midvičkim kukavicama.

Preporučena lektira: The Taken (2007)

 

   

Crno srce Crnog kontinenta: Tananariv Du

Pošto se Du još relativno davne 1995. godine proslavila debitantskim The Between, mešavinom horora, detektivskog romana, narodnih predanja iz Gane i alternativnih stvarnosti, usledila je trilogija o „afričkim besmrtnicima“, koju čine My Soul to Keep (1997) i The Living Blood (2002), dok najsvežiji nastavak, Blood Colony (2008), stavlja njen slavni klan iz drevne Etiopije pred do sada najveće iskušenje: borbu sa misterioznom sektom iz Vatikana koja pokušava da spreči napore glavnih junaka da uz pomoć sopstvene krvi pronađu lek protiv HIV/AIDS-a. Zasebni roman, Joplin’s Ghost (2006), govori o mladoj pevačici R&B-a posednutoj duhom „Kralja regtajma“, Skota Džoplina, koji će joj pomoći da ne proda dušu olako korporativnom đavolu tokom neminovnog uspona ka slavi. Iako među ovim izborom Du ima možda najveće književne ambicije (i domete), tu je uvek The Good House (2003), tradicionalni hororfest bez previše filozofije: ukleta kućerina, mračna tajna, epidemija bizarnih samoubistava, vudu iz domaće radinosti, nepojmljivi zločin motivisan rasizmom – sve obrađeno istovremeno pitko i setno ozbiljno; ma koliko pojedini elementi delovali izrabljeno, neke priče, na sveopšte zadovoljstvo, očigledno nisu do kraja ispričane.

Preporučena lektira: The Good House (2003)

 

  

Lovecraft’s dead… undead, undead, undead: Kejtlin R. Kirnan

„Vodeći predstavnik horora za generaciju X“, Kirnanova svoje uobičajene opsesije alternativnom supkulturom obično začinjava rezervnom vokacijom, paleontologijom, što savršeno leže na njen jedinstveni miks darkeraja i lavkraftovštine. Ona je jedina iz ovog izbora koja je, pored sjajnih romana, podjednako uspešna i u kratkoj formi: najbolje horor priče sakupila je u zbirku To Charles Fort, With Love (2005). Kada je i pored zvučnih imena kao što su Džin Vulf i Suzana Klark upravo njen doprinos antologiji proznih priča inspirisanih Sendmenom, legendarnim stripom Nila Gejmena, privukao najviše pažnje, Gejmen ju je lično angažovao kao scenaristu strip-serijala The Dreaming, svojevrsnog spin-offa matičnog naslova, od njegovog nastanka 1996. do gašenja 2001. godine. Kirnanova je jedno vreme bila vođa gotik-folk-bluz sastava Death’s Little Sister (referenca na Delirijum, mlađu sestru Smrti iz Sendmena), a učestvovala je i u studijskom projektu Crimson Stain Mystery čiji je EP delila uz svoj debitantski roman Silk (1998). Poslednjih godina sižei njenih romana su složeniji i raznovrsniji, a prepoznatljivo raskošna lirska proza istovremeno produhovljenija i prijemčijivija. Gotovo nemoguće dostignuće.

Preporučena lektira: Daughter of Hounds (2007)

 

  

By the time I get to Maine: Sara Langan

Trenutno ustoličena kao horor spisateljica broj jedan – i to sa sa svega dva romana – Langanova impresivnim talentom umnogome podseća na ranog Stivena Kinga, i to ne samo po rutinskom smeštanju radnje u ruralne krajeve savezne države Mejn, već i po samouverenoj kontroli nad epskim zahvatima priče, oštrom oku za detalje iz života „običnih“, spretnom žongliranju sa pregršt sudbina i poznavanju mehanizma malograđanskih spletki. A tu je i zadovoljavajuće grandiozna natprirodna pretnja koja odnosi visok broj žrtava na maštovito gnusne načine (za uverljivost nepoznatog virusa koji i najvećeg pacifistu pretvara u neuračunljivog manijaka verovatno je zaslužan magistarski iz toksilogije koji upravo piše). Naravno, ne bi se radilo o majstoru vanserijskog kova kada Langanova ne bi znala kako umešno da izbegne jeftino iživljavanje i „sa manje postigne više“. U rekordnom roku pobrala je brojne prestižne nagrade, a zajedno sa sestrama od horor pera, imenjakinjom sa ove liste i još dve žestoke mlade dame, Deborom LeBlank i Aleksandrom Sokolof, tvori spisateljsku zajednicu MUSE, za potrebe nastupa na konvencijama i promotivnim turnejama, ali i najavljenog jedinstvenog zajedničkog književnog projekta.

Preporučena lektira: The Missing (2007)

Comments are closed.