Kičma noći
Samizdat B92
april, 2010.
Srbija krajem prve decenije novog milenijuma: savetnici imaju savetnike, mediji ne prezaju ni od čega da bi povećali rejting i tiraže, narodnjaci postaju zabavnjaci i obrnuto, kriminalci drže više do imidža od muzičara.
Koga je još briga za tri nerazjašnjene misterije?
Njih jeste:
OLIVER NOVAK novinar noćobdija
VANJA RADENOVIĆ policajka preke naravi
MILAN NIKOLIĆ taksista srcolomac
Osuđeni na večitu noćnu smenu, u pokušaju da rasvetle nestanak, ubistvo i krađu, njihovi putevi će se ukrstiti sa VIP ubicom, toliko opasnim da možda nije s ovog sveta.
U metropoli koja preti da eksplodira od unutrašnjih trvljenja, u zemlji toliko zaljubljenoj u sebe da ne primećuje šta joj se dešava, na ulicama pod veštačkim osvetljenjem, tri slučajna partnera bore se za mnogo više od života i ugleda šačice medijskih ikona.
Kičma noći je žestoki krimić, ljubavna priča i egzistencijalistički horor, političko-erotski triler začinjen rokenrolom, kung-fuom i oštrim zubima.
Odlomak:
1. Pepeljuga je izašla u grad
1
Noć je krojena po meri sna, a kad spavaš, bliži si smrti.
Ali, ako si noću budan, gde si tad?
Izjutra, da bi prekratila vreme na odiseji do radnih mesta, šokirana radnička klasa sluša laserske harmonike, usijane zurle, triling Pola Enke, Inglberta Hamperdinka i Toma Džonsa, podgrejane eks-ju šlagere (“Odiseja”), u svojim glavama ili stvarno, po izboru mitskog nesentimentalnog vozača gradskog prevoza, Mileta Rizika. Klackaju se u tramvajima, levi red mikisti, desni red đokisti, pazeći da ne pregrizu jezik. Kao pobednici, MP3 plejeri i ajpodi ispisuju istoriju: ko se još seća vokmena i diskmena?
Pre podne hip-hop, skakutanje po školici pešačkog prelaza. Oni koji nisu sami u glavi, a na ulicama ih nije tako malo, repuju naglas sami sa sobom, pod stroboskopom semaforskih svetala, uz sempl sirena i drugih kreni-stani zvukova, tokom brižljivo planiranog bekstva iz špica. Trijumf stresa. Ali, uz hip-hop, i stres se lakše podnosi.
Posle podne, na povratku kući, za one koji vole, ako ih još uopšte ima, preostaje bezubi rokenrol. Antiklimaks.
Svi ritmovi dana jedna velika, nesložna porodica. Sve dnevne slike mutne, iščeprkane iz sećanja, tuđih priča ili snova.
A noć?
Noć ima svoj ritam. Ona ne haje za racionalni program dnevne veš-mašine. Zahteva čitavog čoveka, neprestano da koriguje plesne korake prema apokaliptičnoj, epileptičnoj stihiji. Džez, bejbi. Srčana pumpa vođena bubnjarskim genijem kao što je, na primer, Maks Rouč, neumorni građevinac ritma od četrdesetih do devedesetih godina prošlog veka: ne moraš umreti u dvadeset sedmoj da bi postao besmrtan. Smena tempiranih atonalnih bombi i šokantne tišine kada je niko ne očekuje. Maks Rouč: dugovečan, strpljiv i neuništiv. Kao noć.
Svake večeri, pa i tog ni po čemu posebnog ponedeljka kada je konačno prekinuo gotovo tromesečni dobrovoljni kućni pritvor i izašao u grad, tako je zvučala noć u ušima Olivera Novaka: kao legendarni džez bubnjar u kostimu Zverka, bubnjara Mapetovaca, dok iglama za štrikanje rašiva mrak.
2
“A šta radiš sa mačkama?” dobaci Oliver Novak kroz spušteni prozor kola. “Strefi me srčka svaki put kad iskoče iz kontejnera dok bacam smeće.”
“Ne znaš sistem”, reče Draža Reciklaža, skočivši sa đubretarskog kamiona. Rukom u masnoj kožnoj rukavici graciozno je izvukao praćku širokih rašlji sklepanu u kućnoj radinosti i ispalio projektil, nekakvu gumenu lopticu, u metalni zid kontejnera. Njegove kolege, iz jedne od dvestotinak dežurnih ekipa “Gradske čistoće” koje svake noći krstare gradom, utovarivali su đubre ne obazirući se na pokaznu vežbu. Ništa nije izletelo iz grotla kontejnera.
Draža Reciklaža pogleda Olivera trošnim očima. “Dugo te nije bilo, Oli. Nedostajala mi je ta tvoja konzerva.”
Oliver mu svirnu i produži dalje.
Noć je bila nepostojana, neverna samoj sebi. Godinama je pokušavao da navikne noćnu ekipu na peglicu boje trule višnje sa zatamnjenim staklima, a grad ju je večeras jednostavno obožavao. Lično ga je njegov fiat 126, “polski fiat”, podsećao na igračkicu iz mečboksove karikirane serije (spaček, buba i honda kupe), automobile koji bi, i da nisu maštovitom intervencijom dodatno izduženi, zaobljeni i nakrivljeni, bili karikature za sebe.
Svoju igračku parkirao je ispod bilborda sa reklamom za “Klin”, neznatno boljom od prošlogodišnje: u klasičan logo Koloseuma, “najtiražnije domaće dnevne novine”, ispisan stilizovanim krasnopisom, ingeniozno se zabijala reč KLIN, u obliku klina, kao strelica za pikado. Sa potpisom: KLIN SE KLINOM IZBIJA. Garantovana uža konkurencija za slogan godine.
To ga je podsetilo koliko je mamuran od sinoć. Kad bi pio kod kuće, sâm, iako to nije radio često, teže se oporavljao sledećeg dana nego kada bi se ušljemao napolju. Piti kod kuće sâm dno je dna.
Vlažne ulice centra mirisale su na površinsko zapiranje, ribanje zahoda pre nego džogiranje hodnika. Nijedno veče ne liči na neko drugo, zbog čega vam noć teško prirasta za srce, ali prijalo bi mu kad prepozna ključne sastojke.
Sve mu se vratilo: usamljeni akteri porodičnih drama nerazrešenih tokom dana; lutalice, pseće i dvonožne; preljubnici i drugi krivci; patroldžije koje ‘vataju krivine; malokrvni taksisti; saobraćajke bez svedoka. Za noć je oduvek važilo, normalni spavaju, ludi su budni.
Beograde, dobro veče.
Nije promolio glavu u proleće, poput ostalih medveda i sugrađana, jer kalendar tako nalaže, već zato što više nije mogao da sedi između četiri zida. Morao je da provetri glavu pošto je za vreme tamnovanja pisao tekstove iz glave i neumitno presušio. (Veća panika, priznao je, bila je što se istanjila zaliha u kompjuteru.) U međuvremenu, napuštao je bunker, nije da nije, prioritet je bio ne pretvoriti se u Kaspara Hauzera, ali nakratko, svaka tri-četiri dana, u izviđačku nabavku po dragstorima. Iako nije morao, jednom nedeljno skoknuo bi i do redakcije, noću blaženo puste, sem baksuza koji vode unapred izgubljenu bitku s rokovima.
Još kada se probudio, oko četiri, sasvim običnog globalno zagrejanog martovskog popodneva, dok još nije znao gde je, Oliver je osetio titranje u stomaku, skoro zaboravljen osećaj, i znao je da će se uveče vratiti izlascima. Magnet je bio prejak.
Umesto da kampanjski odreže komad iz zalihe na kompjuteru kao sa tavanske šunke, napisao je novi tekst i prosledio ga mejlom Rajcu, da postigne rok u šest. Po navici, predao je smenu dobrom starom nenormalnom Vladimiru Tripkoviću, poslavši mu uobičajen SMS sa jednom reči (šuga), ali mu nije stigla potvrda da ju je ovaj primio. Iskreno se nadao da je iskoristio zasluženi slobodan vikend.
Dok je čekao da Vlada Trip odgovori, ili makar primi poruku, Oliver je spontano počeo da se sprema za grad. Izlazak iz jazbine posle dugog izbivanja uvek zahteva generalku: tuširanje, brijanje, seckanje noktiju, odžačarske zahvate na ušima. Tek je u gradu shvatio ironiju: jednu tako važnu odluku, da se vrati besciljnim izlascima, doneo je baš dvadeset drugog marta. Na njegovo veličanstvo Datum.
Srećna desetogodišnjica, Oli.
Kao da i ono želi da proslavi Oliverov mali jubilej, nebo iznad Dunava eksplodiralo je neuparenim bojama. Četvrti dan Penetracije na Velikom ratnom ostrvu počeo je vatrometom.
Danas neću da pijem. Nije bio raspoložen za tužne ulične priče, želeo je, za promenu, da se promuva na svega nekoliko uobičajenih mesta. To je značilo rokenrol. Doduše, Penetracija, koja je opustošila centar, nije mu ostavila mnogo od tog vajnog izbora.
Voleo je klub “Aspirator” kod Botaničke bašte, jer je prostran, mračan i bučan. Neko je popularno dizelaško svratište s početka devedesetih pretvorio u rupu sa stilom i svaka mu čast na tome. Oliver je popravio manžetne od mačjih očiju na rukavima (nije mario za modu, ali taj detalj mu se uvek dopadao), i, u beloj jakni sa ruskom kragnom i belim pantalonama, blesnuo u tami kluba poput aveti. Unervozio se kada je shvatio koliko je truda i vremena uložio u radarsko prebrisavanje glavne sale sa ulaza. Je li smeo sebi da prizna da se ponovo prepustio noćnom krstarenju samo da bi pronašao nju?
Ne. Jer to nije istina.
Nije tražio Vešticu, već lovio inspiraciju, kao i svakog drugog dana. Večeri, pardon. Olivera je ljutilo koliko se neke stvari uzimaju zdravo za gotovo, bez udubljivanja u suštinu. Zašto ne dobra noć? Jasno ko noć. Radna noć. Njegova je večeras bila strogo radna. Dakle, nema Veštice, čak ni u mislima.
Osim toga, znao je pouzdano da mu ne vredi da je traži, jer bi to značilo da aktivno radi na sopstvenoj propasti. Veštica sigurno ne želi da ga vidi, što je odbijalo Olivera i u mazohističkim fazama. Nije želeo da bude neželjen, ne sada, koliko god primamljivo zvučalo.
Dakle, izašao je da se izduva. Pronađe novu muzu. Za to su mu potrebni žicaroši, beskućnici i dangube. I vampiri.
Tačnije, vampiruše.
Iako je znao da nije Veštica, da nema šanse da je ona (verovatno nije ni u zemlji), pretrnuo je kada je pred praznom klupskom garderobom s leđa spazio izduženu figuru u crnom. Onda se ova okrenula, a on se našao oči u oči sa licem koje ljudi nazivaju konjastim, bledog ali začudo zdravog tena, ogromnim grudima i mršavim nogama. Pandora, lično. Diva je bila prenašminkana, na nečemu i verovatno luđa od slepog miša. Propustio je da skrene pogled na vreme, a ona je dečje znatiželjno podigla obrve tanke kao dlaka. “Želiš li nešto?” upita.
Nije imao spremnu dosetku. Uprla je u njega dugi, krivi prst nalik potkresanoj grančici i prasnula u smeh koji je zdušno podržao bend u večitoj pratnji: minijaturna verzija nje (sa više kože i lanaca), plava verzija nje i bespolni bledoliki mladić. Pitao se zašto Pandora nije na Penetraciji; ako je dobro upamtio, jedne od večeri nastupa u udarnom terminu. Ponosno je produžio dalje, u pravcu šanka, da ublaži postoperativni tok blamaže.
Niko mu nije tražio da ostavi jaknu u garderobi. Izbacivači su ga ispipali, jer je zakon tako nalagao; uljudno i kratko, najviše jer su odbijali da imaju dodira sa čudakom. Mahnuo je vlasniku, ćutljivom tipu osutom mladežima (menadžeru, tačnije; lokali su sada imali menadžere, vlasnici su negde ‘ladili jaja), a ovaj se nije pretrgao da mu otpozdravi. Niko mu se nije obratio. Osećao se kao da je izašao iz zatvora ili se posle dugog izbivanja vratio u rodni kraj. Ne izađeš tri meseca i više te niko ne poznaje. Na šanku je stajao jučerašnji Koloseum presavijen kod “Klina”.
Iz bekstejdža ispadoše tri momka; kao po komandi, posvetili su se predramljenom spremanju za svirku – skoncentrisanom štimovanju, dramskom opasavanju gitarskog kaiša preko ramena, podešavanju visine činela.
Ko bi pomislio da će se iko usuditi da svira u gradu na veče Penetracije, dok su oči zemlje i sveta uperene u nastup preko četiristo bendova na najvećem prolećnom festivalu na brdovitom Balkanu, onom koji parira onom drugom? Bodiček su bili takav bend: svima uz kurac, kad već neko mora. Čim su počeli da praše specifičnu sortu post-panka, sasvim pristojnu za nekog ko istinski veruje da je Novi talas najbolja muzika na svetu, ukucao je nekoliko podsetnika u mobilni, po navici.
Predlozi za naslov: Umorni ratnici. Nikad rokom. Žuč luči žuč, a ne luč. Bila je to samo gimnastika u prazno, znao je da od teksta neće biti ništa. Koga bi i zanimao, osim kao analiza ludaka koji prkose Penetraciji i svima ostalima. Ovde je to još u modi.
Pored njega, za šankom, stvorio se neko kog je najmanje očekivao u “Aspiratoru”. “Šta novinar za kulturu traži na jedinom mestu na kojem ne bi smeo da bude večeras?” upita ga ovaj. “Kolega.”
Đorđije Zuhar, hijena.
Đo.
Kolega. Oliver nije svršavao u gaće što piše za novine kao što su Koloseum, ali bar nije radio poslove kakve su rado uvaljivali Đou. Koje je, Oliver je bio uveren, Đo rado prihvatao.
Oliver sleže ramenima. “Penetracija je škola novinarstva. Prepuštam je klincima. Vidim ni ti nisi tamo.”
“Ispod mog nivoa”, reče Đo. “Dugo te nije bilo, faco. Čujem da si ‘ladno pisao o koncertima kao da si na njima bio.”
Đou je malo trebalo da se zabavi. Nosio je pepito sako, Varteksov poslednji modni krik, samrtni ropac iz 1982. Preko ramena mu je bila prebačena torba od ispucale smeđe kože koja je mogla da posluži i kao profesionalni znak raspoznavanja umesto novinarske legitimacije. Motao je cigarete, zbog čega je iz džepova vadio musave kese sa smotuljcima vlažnih smeđih brkova i pljuckao duvan kao da su vlati trave.
“Za kim njuškaš?” upita Oliver, osvrćući se oko sebe. Nije mogao da zamisli koga bi Đo ovde tražio. Bodiček su prašili svoj najveći hit, “Švaleracija i švindleraj” (moglo je da posluži kao podnaslov Koloseuma), dok je ispred bine plesala šačica vernih hodočasnika. Iza barikada separea u ćošku, Pandora i njeno društvo i dalje su mu se podsmevali iz polumraka. To je sada moralo da se istrpi.
“Ja sam svoje odradio za večeras”, reče Đo. “Bio sam na predsednikovom prijemu u Jugoslovenskom dramskom. Povodom sutrašnjeg otvaranja radova na Generalštabu. Niko, jebote, ne pravi žurke ko Dimke. Ne znaš šta si propustio. Bili su svi. Parti godine.”
Oliver stvarno nije želeo da pije, ali, eto, Đo ga je naterao. Tražio je pelinkovac, koji u “Aspiratoru” nije bio jeftin.
“Kako možeš da piješ taj sirup za kašalj? Naruči nešto bolje.” Đo mu zazvecka punom torbom pod nosom. “Ja častim.”
Samo to ne.
“Sedam komada”, reče Đo skromno. “Lični rekord. Preksutrašnji Koloseum prodaće se u tri izdanja. Minimum.”
Oliver je imao neodoljivu želju da zaroni lice u šake. Makar nakratko.
Đo je nastavljao raport. “Mlađi ministri su udarili u karaoke, žene su im se grupisale u falange da pariraju nezauzetim borbenim četvorkama iz Seksigrada, ali džaba, zna se ko je jači. Stariji ministri su pili dok se ne useru u gaće. Kunem ti se životom, predsednik se smeškao dok mu se glumica trljala guzom o prepone.” Đo isprazni čašu i zatraži novu. “A bio je i tvoj drugar.”
“Koji drugar?”
“Kol’ko ih pa to imaš, života ti? Gos’n Vladimir Tripković.”
Oliver uspe da uhvati Đoov pogled, što nije bila mala stvar. “Gde si ga video?”
“Pa na žurci. Predsednikovoj.”
Videvši koliko Đo likuje, Oliver je shvatio da nije uspeo da prikrije iznenađenje. Stukao je pelinkovac, a Đo mu je odmah naručio novi.
3
Najčitanija rubrika u Koloseumu (posle “Klina”, razume se) zvala se “Ne znam se piše odvojeno”. U njoj su se javno iščitavali SMS-ovi slavnih ličnosti, bez njihove dozvole, budući da je Koloseum do mobilnih telefona dolazio besramnom krađom.
Mogli su da izmisle sadržaje poruka, nije da nisu izmišljali svašta, a bilo bi i jeftinije i manje opasno. Ali, Koloseum je više od svega na svetu voleo da narušava integritet javnih ličnosti proverenim činjenicama – zlobna subverzija gotovo divljenja vredna. Kada je Koloseum u pitanju, Oliver je bio siguran, radilo se o pukom roku službe, “najpametniji tabloid” ili ne.
Nije mu bilo jasno kako bilo ko pušta Đoa dovoljno blizu da mazne mobilni. Ali, krem je nemaran. Muškarci ostavljaju telefone nezbrinute na staklenim stočićima pored pića, cigareta i ključeva od kola, žene u nezakopčanim firmiranim tašnama.
Sve to, međutim, nije bitno. Glavna misterija je:
Šta je Vlada tražio tamo?
Predsednička žurka nije Vladina scena: njegov ludi, namćorasti prijatelj njiše kukove sa misicama i njihovim ajkulama dok ga snimaju kamere lokalnih televizija? Nema šanse.
Oliver pročisti grlo. “Šta je Vlada tražio tamo?”
“Isto što i drugi. Provodio se. Šta bi radio?”
Nije bilo misterije: Đo izmišlja da bi se iživljavao na njemu. “Jesi li se ti provodio?” upita Oliver.
Đo mu spojenim palcem i kažiprstom pokaza vegetu. “Čitao si novi ‘Klin’? Jebote, više od svega na svetu bih voleo da znam ko je Klinar. Ako ni zbog čega drugog, da mu opalim macolu. Šta je smešno?”
“Ko nam je opet ljubomoran?”
“Nikad mi neće biti jasno čemu histerija. Znam bar pet novinara koji pišu bolje od njega.”
“Nadam se da tu ne ubrajaš sebe.”
Đo mu pripreti kažiprstom. “Jednog dana, kada uradim članak o Mažestiku, videćeš ti. I ne samo ti.”
“Zašto bi radio članak o Mažestiku?”
“Znam šta misliš, kolega. Čovek nije zločinac. On je srpski Robin Hud.”
“Ne zajebavaj. On nije Dijabolik, već dijabola. Džeparoš sa štajge i sociopata. Lopuža s egom veličine zemlje.” Dobro je, shvatio je, uhvatio ga je pelin.
“Šta god ljudi pričali, nikad nije ubio.”
“Ma, Plavi čuperak je anđeo.”
“Znaš u čemu je tvoj problem, Oli? Nisi patriota. Samo ti još to fali da bi bio kompletna ličnost.” Đoov kikot je mleo sitno, pizdunski, kao kašalj. “Moji izvori kažu da je tu, u Beogradu.”
“I šta ti još kažu izvori?”
Neko Oliveru sleva reče: “Čuo sam da je Mažestik mrtav.”
Đo skliznu sa barske stolice, obiđe Olivera i unese se liku u lice. “Znaš nešto?”
“Ej, polako.”
“Znaš nešto?” Đo ga ščepa oko vrata.
“Istina je.” Lik proguta pljuvačku. U četrdesetim, hevi-metal majica, proćelav. Oliveru se učini da vidi penu na krajičcima Đoovih usana. Savesni građanin reče: “Ubio ga je moj kum. Majke mi.”
Oliver je dao sve od sebe da ne prasne u smeh. Gusti crni oblak uvukao se u Đoove oči. Odgurnuo je lika od sebe. “Ajde, briši.” Stukao je ostatak pića i naručio novo. Osvrćući se po prostoriji, Oliveru reče: “Ionako znam gde je.”
“Što ne uradiš nešto onda?”
Đo odmahnu rukom. Čim je uhvatio Pandoru u nišan, pokupio je čašu i pošao ka njenom separeu. Uprkos negodovanju svite mladunaca koji su balili nad njom, uvukao se unutra, sasvim spretno za jednu tako složenu akciju, i uvalio se na sedište do nje.
Oliver je pažljivo gledao nemi film. U početku je Pandora imala strpljenja za njegovu priču, a onda je Đo, ničim izazvano, uhvatio vampirušu za sisu. Ona se brzo pribrala, muški ga potrefila pesnicom po bradi i upela se da ga nogama izgura napolje; klinci joj rado priskočiše u pomoć. Đo je na kvarno uštinuo junošu iz Pandorine pratnje za nos, pijano se iskobeljao iz separea, i, usred opšte pometnje i skandalizovanih povika, graciozno sa stola pokupio vampirušin mobilni. Oliveru se ote osmeh: stvarno je majstor.
Dok mu je prilazio, Đo sleže ramenima. “Morao sam da proverim jesu li prave.”
Naručio je novu turu za obojicu, stukao svoju čašu i zagrlio Olivera s leđa, zapahnuvši ga kiselkastim zadahom. “Nemaš ti pojma šta se dešava”, šapnu mu Đo, uštinu ga za nos i napusti salu vešto kamufliranim nestabilnim korakom.
Oliver nazdravi njegovim leđima. Što ga Đo uopšte toliko izluđuje? Nije ni bolji ni gori od uobičajene noćne menažerije. Dete noći, kao i ostali.
Đo je u stvari bio duboko nesrećan što mora da kruniše veče u “Aspiratoru”, među nižim od sebe, osuđen na jeftinu zabavu, ali takva je priroda njegovog posla: iz razumljivih razloga, nije smeo dugo da se zadržava na terenu po kojem operiše. Đoove večeri su se često završavale nepopularnim iskorakom sa konja na magarca. Za filozofski nastrojene, bila je to retka životna ravnoteža na delu. Oliver popi u to ime još jednu.
“Gde mi je telefon?”
Trebalo mu je vremena da shvati kako se njemu obraćaju. Opkolile su ga Pandorine falange, a njen hermafrodit mu je zabio prst u grudi.
“Molim?”
“To što si čuo”, reče bledoliki. “Videli smo te s onim tipom. Gde je njen telefon?”
Pandora, glavom i sisama, reče: “Ne znaš s kim se kačiš, Kaspere.” Rekla je ‘Kaspare’? Verovatno je mislila na dobrog duha; manje uvredljivo, a i duhovito.
“Polako, Sendi”, reče Oliver.
“Hej!” uzviknu plavuša iz pratnje. “Ona se više ne zove tako!”
“Ah, da. Moramo da zaboravimo njenu kafansku prošlost. Dobro onda, Bafi? Nije ni to. Ti si ona koje Bafi lovi. Pardon, Pandora.”
Minijaturna Pandora mu iz zaleta zabi koleno među noge. Zakačila je unutrašnjost butine pre nego sveto mesto, ali svejedno je zabolelo. Pao je na kolena. Sada je on bio pretučen, oborila ga je devojka, bez po muke, taman kada je pomislio da ne može niže da padne. Izbacivači su spremno uleteli u gužvu spasivši ga sigurnog darkerskog linča.
Dok su ga iznosili na ulicu, Oliver je shvatio da mu je odavno vreme za fajront. Zaboravio je zašto je prestao da izlazi, ali su ga još prvo veče podsetili.
Probudi se i pomiriši svoja govna, što bi rekao Klinar.
4
Uhvatio je sebe kako pijan krstari gradom u peglici.
Nemojte da vozite dok pijete, deco; profesionalci smeju, to se zove istraživačko novinarstvo. Obišao je još nekoliko mesta, kao slučajno, na koja je izlazila Veštica. Ništa. Kući je pošao preko Kneza Miloša, da baci pogled na zgradu Generalštaba. Osim klasične građevinske metalne ograde koja je opasavala lokaciju, ništa nije ukazivalo na to da će tu sutra početi ozbiljni radovi.
Više nije osećao optimizam sa početka večeri. Nerviralo ga je sve: što ulični ukrasi nisu poskidani od Nove godine, što se vetar pojavio niotkuda, što on mora da plaća za Đoov bezobrazluk. Nedostajao mu je mesec, velika uteha.
Uz Kneza Miloša pela se suncem opaljena optimistkinja na trkačkom biciklu. Iz kačketa na temenu izvirala je duga plava kosa; bronzanonarandžaste butine u uskom plavom šortsu dobro su se nosile sa usponom – zatezale su se i opuštale kao strune kontrabasa. Iako mu je brzo nestala iz vidokruga, pred očima su mu i dalje bleskale njene snežnobele čarape. Koliko je sa ove udaljenosti mogao da oceni, bila je mlada i lepa: šta ju je teralo da tako muči telo u ovo nedoba? Sportistkinja nije mogla biti udaljenija od njegovog sveta; dok je on napuštao noćno poprište, ona je preuzimala dnevnu smenu.
Ništa što se dešavalo noću nije suviše fantastično. Normalni spavaju, ludi su budni. Trebalo bi da se navikao, ali je svaki put bio zatečen. Plavojka na biciklu nestade iz retrovizora, a on dade gas.
Putem je pokušavao da ne misli o ljigavim novinarima koji bi se zavukli u svaku i svačiju rupu, slavnim kriminalcima u zbegu, narodnjakinjama koje su postale zabavnjakinje, predsednicima vrdalamama i neuračunljivim prijateljima.
Nije bilo teško. Mislio je samo na nju, svoju Vešticu, svakog dana, nekad mu se činilo svakog sata. Kakav će mu turbo-egzorcizam biti potreban da je zaboravi? Za početak, pokušao je sa hranom. Na Slaviji se na kiosku “Pantljičare” častio lazanja-pljeskavicom za poneti koja se gotovo rastopila do kuće.
Kuća je bila u Prote Mateje, u mraku i veći deo dana, ulica kao izmišljena za njega. Zidovi oko dvorišta bili su predivno visoki, produženi krovovi kosih uglova pravili su duboke melem-senke. Kružni tok bio je tu odmah iza ćoška, da krošnje drveća nisu tako guste i visoke imao bi savršen pogled na hotel “Slavija”. Bio je izolovan i skriven u centru grada, kao što je izolovan i skriven u centru javnog života.
U skučenom dvorištu, peglicu je smestio pod ceradu razapetu preko gornjeg kostura kamionske prikolice. Otkrio je da je negde usput polomio zadnje levo svetlo, temeljan fijasko od večeri. Ušao je u kućicu sa zapečenim roletnama i za sobom zatvorio vrata najsavršenijeg dihtunga na svetu. Popalio je šarena svetla za štimung, jedina kakva je imao.
Tuširanje ga nije istreznilo. Još je bio polumokar i opasan peškirom kada je melodija lake konjice na mobilnom označila Pepeljugin čas. Opomena na poslednji trenutak da se krene iz grada i bezbedno stigne kući, obično šezdeset minuta pre svitanja, jer je sat vremena dovoljno da se stigne od bilo gde do bilo kud.
Kad god bi se vratio mnogo pre roka, zaboravio bi da poništi alarm. A kada bi se alarm na kraju oglasio, bez obzira na to što je on već odavno na sigurnom, u dubokom hladu, uvek bi ga, makar na čas, uhvatila panika.
Kao sada.
Oliver Novak nije menjao dan za noć zato što voli, ili može, već zato što mora.
5
Šta lekari uopšte znaju?
Šta god šačica šarlatana opsednuta nedokumentovanim slučajevima samozadovoljno tvrdila (“Smem li da opišem vaš slučaj u doktorskoj disertaciji?”), nije bio pravi albino. Kao prvo, nije imao belu kosu, već sivkastosmeđu, sa naznakama temperažute. Nije imao crvene oči, novac neće doći: mnogi su mu rekli da su mu oči najzelenije koje su u životu videli, prave male radioaktivne mentol-bombone. Zbog njih je imao blago nadrogiran pogled, onaj koji prodire u dušu.
Nema za čim da žali, jer nikada nije previše podnosio prirodu. Aktivirala mu je niz minuciozno osmišljenih, sadističkih alergija. Planeta Sunce, pak, za njega je postala nepodnošljiva još u pubertetu.
Ako bi proveo više od pola sata na dnevnom svetlu, usledili bi crvenilo, visoka temperatura, povraćanje i dvonedeljna vezanost bukagijom za krevet. Na more je prestao da ide ubrzo nakon što je počeo: tri leta provedena u Makarskoj s majkom i očuhom bila su sada tuđa sećanja. Nastavnik likovnog iz osnovne škole koji ih je vodio na ekskurziju na Kranjsku Goru morao je pred disciplinsku kada je posle celodnevnog logoraškog šetanja razreda po slovenačkim planinama na majskom suncu Oliver završio u lokalnoj ambulanti. Na majčin nagovor se lično zauzeo za nastavnika da ovaj ne izgubi posao.
Doktori su se češkali po glavi i gađali savetima, ali saveti nisu pomagali. Nisu pomagali šeširi širokog oboda, fantomke, rukavice ili suncobrani; ako bi i zaštitio kožu od osipa ili opekotina, glava bi mu se, čak i zaštićena, raspadala na dnevnom svetlu.
Pomagalo je skrivanje. Nikad nije saznao je li ubrzano spiskao tanušne rezerve otpornosti na Sunce stečene rođenjem ili je sâmo sunce u međuvremenu postalo otrovnije. Možda oba. U svakom slučaju, vredelo je samo da izbegne vojsku, i ni za šta drugo.
Koliko god jake, sijalice mu nisu smetale, ali posle određenog perioda neprekinutog noćnog života, postajao je osetljiv na sve vrste svetla, posebno neonsko. Ipak, odbijao je da nosi tamne cvikere, iz skromnog buntovničkog kaprica, nepristajanja na konvenciju, poslednjeg tračka demonstracije slobodne volje. Osim toga, tamni cvikeri kad padne mrak, gde je tu praktičnost? Kako je mračan ovaj Rim, kroz nos će Roberto Benjini. Jao, krvave cevanice, urla Bil Hiks.
Nije gluvario svako veče, ali trudio se da izlazi što češće, da ne izgubi vezu sa svetom. Posećivao je sve događaje. Što su duže trajali, manje vremena bi mu preostalo do jutra. Džet-set žurke. Modne rejvije. Koncerti. Striptiz barovi. Kafane po železničkim i autobuskim stanicima. Noćne projekcije filmova. Čak i svadbe. Zimi je izlazio više nego leti. Zato mu je ova poslednja apstinencija od sveta tako teško pala.
Dvadeset drugi mart. Kakvo veče.
Kao kada posle prvobitne oduševljenosti sopstvenim rođendanom vremenom počneš da ga se gnušaš, a onda nesvesno i da ga zaboravljaš, tako se i Datum prišunjao Oliveru, na kvarno, nenajavljen. A Datum na neki način jeste bio rođendan. Njegova rođennoć.
Bilo mu je muka i ne samo zato što je popio. Zažalio je što je uopšte prekidao zimski san. Večerašnji izlazak nosio je nedvosmislenu poruku: a da se meda ipak vrati u pećinu? Priznaj da ti je lepše u izolaciji, Kaspare Hauzere. Pijano se zarekao da neće ponovo izaći još najmanje tri meseca.
Seo je da piše, ali nije proizveo ništa upotrebljivo. Srećom, lager mu nije bio sasvim istanjen: posle spavanja, gledanja televizije, slušanja muzike i blejanja nema šta mnogo da se radi u samonametnutom izgnanstvu osim da se piše: zimus je ispisao tekstove na temu svega što ga tišti, sa podugačke liste.
Progutao je šaku vitamina – za njegovo stanje najbitnijih, A i D – i uvalio se u omiljenu poluraspadnutu fotelju pred televizor sa čašom tetkine jabukovače.
E, pa srećan ti Datum, Psihosome.
Pitao se da li mu u životu nedostaje više ljudi. Prijatelja? Ženâ? Kome su još one potrebne. Nedostajala mu je jedna, ali kada je ona u pitanju nije mogao sebi da veruje, kao što lečeni alkoholičar ne sme da popije ni malo pivo kad je žedan. Sve češće nije uspevao da dozove njen lik iz sećanja. U kući nije držao nijednu njenu sliku, a planirao je da tako i ostane. Kad smo već kod alkoholičara, ova je u tvoje zdravlje, Veštice. I ova.
Zazvonio je telefon, fiksni. U šest ujutro. On poskoči u fotelji.
“Ćao, Oli.” Odmah je prepoznao glas: Elena Tripković, rođena Mikić, zakonita supruga njegovog najboljeg i jedinog druga. “Znaš li gde je Vlada?”
Elena ne zna gde joj je muž, ništa novo, jedino što njega nikad ne zove zbog toga. “Nešto se desilo?” upita on.
“Ma jok. Samo se pitam da li možda znaš.”
“Pojaviće se”, reče Oliver, setivši se da Vlada još nije odgovorio na šugu. “Siguran sam da nije ništa.”
“I ja”, reče Elena, zvučeći neprikriveno nesigurno. Još jednom se izvinila što ga je uznemiravala.
Oliver bi se rado zabrinuo da je imalo smisla: Vlada je redovno pravio slične pizdarije, što je bio deo njegovog neodoljivog šarma. Samo je još njegova žena to odbijala da prihvati.
Nesanica, koje se Oliver plašio više od svega na svetu, znala je temeljno da mu sjebe dan (noć), ali protiv nje naprosto nije bilo leka. Ubijajući vreme dok se ne jave Elena ili Vlada, buljio je u televizor satima. Zadremao je uz Striptiz aerobik, zaboravivši na katastrofalni izlazak i svoju Vešticu, a polupraznu čašu sa rakijom prevrnuo je u indijski sag koji je nasledio od Kromanjonca, svog drugog oca.
Njegove svinjarije ne bi znao da pospremi ni Draža Reciklaža.
Copyright © Oto Oltvanji, 2010.
