08.03.2011

Ko se boji pisca još?

posted by admin

in blog, Huper

Rubrika „Pop Lit“, Huper #440, jul 2008.

 

„Zovem se Remzi Kembel. Ja pišem horor.“ Prikladno parafrazirajući slavnog režisera Džona Forda, ovako se predstavlja najveći živi pisac strave i užasa (ako se složimo da je Stiven King postao suviše raznovrstan za tu titulu… a složićemo se). Možemo li se prestraviti između po definiciji bezbednih korica knjige, makar približno koliko u zamračenim bioskopskim salama? A šta to više i može da  nas uplaši danas? Ovaj autor sa papira uporno viče bu! već četrdeset godina. I svaki put se trznemo.

Remzi Kembel je rođen i živi u Liverpulu, što znači da govori bitlsovskim akcentom. U startu ima veliku prednost nad većinom prekookeanskih kolega samom činjenicom da je horor po svojoj prirodi nekako… britanski.

Zaboravite na vampire, vukodlake, zombije. Duhovi mogu da prođu, ali ne oni od čaršava, jer Kembel „piše priče o duhovima za ljude koji ne veruju u njih“. Tradicionalan samo što se tiče discipline, besprekorne rečenice i kontrole kvaliteta, Kembel je u stvari modernista: posebno po dezorijentišućoj urbanoj teskobi koju je doveo do savršenstva. Kod njega se i obična šetnja kroz pešački tunel u vreme špica pretvara u vrhunsku noćnu moru.

Prvu pripovetku objavio je sa petnaest godina, pod uticajem večito nedovoljno priznatog velikana horora, H.P. Lavkrafta – dođe mu kao pripravnička faza u struci – ali se rano iščupao i istakao originalnim stilom i idejama, najpre zbirkom pričâ koje izvor jeze pronalaze u banalnom i svakodnevnom, prigodno naslovljenom Demons By Daylight (1973). U međuvremenu, objavio je preko dvadeset romana i sakupio priče u petnaestak zbirki. Danas su mu glavni uzori Grejem Grin i Vladimir Nabokov.

Za razliku od većine „loših“ pisaca horora, umesto da zgrozi i zgadi, Kembelova primarna misija je da uznemiri; iako ume da bude i neprijatno eksplicitan kada treba, njegovo je najjače oružje postepena gradnja nelagode. Zaštitini znak mu je liverpulski sumoran, nadrealistički i iskrivljen pogled na svet, kao kroz izmaglicu tripa na LSD-u („Deca su odbijala loptu o zid crkve. Isus je pružao ruke da je prihvati.“)

Poput one stare dobre „ako ste i paranoični, to ne znači da vam neko ne radi o glavi“, strahovi Kembelovih fobijama sklonih junaka obistinjuju se po principu „uvek je gore nego što slutite“. A najveći strah – opet tako britanski – jeste onaj od neprijatnih društvenih situacija: zatekli ste se u nepoznatom okruženju, među večito kritički raspoloženom rodbinom ili usred neke strane kulture, gde vas svi nešto gledaju ispod oka, svakog časa nekim bezazlenim potezom možete da se oglušite o nepoznatu a važnu konvenciju – obično to i činite – i svi znaju poentu vica osim vas (prosto zato što je na vaš račun). Svakim pokušajem da ispravite prethodnu grešku još se više ukopavate. Znate već kako je to.

Kembelovi junaci često se gube na manje ili više egzotičnim lokalitetima (buvlja pijaca u mediteranskom turističkom mestašcu, grčko ostrvce na koje su u davna vremena proterivani gubavci ili – moj favorit – naizgled običan provincijski pansion čiji gosti željno iščekuju plaćenog zabavljača i, pogađate, greškom pomišljaju da ste to baš vi). Ono što ne biste zaključili na osnovu sižea, sve tri pomenute kratke priče sadrže inovativne fantastične elemente koji samo dolivaju ulje na vatru.

Njegov opus se i inače pregledno deli na „natprirodni“ i „psihološki“, a romane im posvećuje na smenu. U prošlosti je imao polovičnog uspeha u ovom prvom, jer je efektan natprirodni horor najzahtevnija rabota na svetu. Svestan toga, Kembel posle svakog „slavnog promašaja“ ulaže dodatni napor u naredni projekat. Svi se slažu da je konačno trijumfovao sa The House on Nazareth Hill (1997), njegovom specifičnom verzijom uklete kuće, i The Darkest Part of the Woods (2002), njegovom specifičnom verzijom uklete šume, sa sve pečurkama koje izazivaju halucinacije i zlokobnim Čovekom-grančicom. Brrr.

I druga kategorija, ova „realistična“, iznedrila je nekoliko kapitalaca: iako je modernim klasikom The Face That Must Die (1979) među prvima dao svoj doprinos mitu o najvećoj pošasti savremenog doba, neinstitucionalizovanom sociopati, zanimljivije ostaju varijacije na temu. U The Count of Eleven (1992), vlasniku video kluba život se pretvara u pakao pošto rutinski baca pismo lanca sreće u smeće i zbog toga čini baš sve da se taj lanac više nikad ne prekine. Sâm Kembel kaže da je u glavnoj ulozi zamislio „Stena Laurela kao serijskog ubicu“ i da romanu poseban kvalitet daje što „ne prestaje da bude smešan kada mislite da bi trebalo“. A znamo da humor i horor idu ruku pod ruku.

Pošto već honorarno radi kao filmski kritičar za BBC Radio Mersisajd, maštovito je utkao sedmu umetnost i u prozu. Ancient Images (1989), koju je stripadžijski mag Alan Mur nazvao „velikim košmarom od knjige“, govori o „zlom“ filmu snimljenom 1938. godine, „zaturenoj“ kolaboraciji ikonâ crno-bele strave, Borisa Karlofa i Bele Lugošija, za kojom nesmotreno traga znatiželjna montažerka. U The Grin of the Dark (2007), filmski kritičar se nameračio da zgotovi hroniku o zaboravljenom korpulentnom komičaru iz vremena nemog filma, poznatom po klovnovski širokom osmehu; u romanu žrtve umiru od smeha, bukvalno.

Ostrvski ironično, u Kembelovom svetu prava pretnja ipak potiče od samog pisca, bilo da vam je kao fiktivnom čitaocu ugroženo „samo“ mentalno zdravlje, kao u slučaju spisatelja za decu u proslavljenoj priči „Susret s autorom“, ili čak fizičko, u slučaju pisca krimića u romanu Secret Stories (2005). Ovaj potonji, pored pokušaja da ponudi definitivan odgovor na iritatno pitanje uporno servirano žanrovskim piscima („Odakle vam ideje?“), istovremeno je i zgodan povod da se prozbori koja o odgovornosti autora prema sopstvenim likovima ili neutaživoj žeđi publike za neukusom.

Ipak, zna se ko je neprikosnoveni kralj ironije. Život piše romane, pa makar bili i horor – ili pogotovo njih. U drugoj polovini devedesetih, kada je u anglosaksonskom svetu naglo opalo interesovanje publike zasićene književnom stravom, taj pad je fatalno pogodio i Kembela, ni krivog ni dužnog (ako zanemarimo zle jezike koji tvrde da je barokno težak i prezahtevan za čitanje). Bilo kako bilo, Kembel je pokušao da preživi sušu trilogijom mračnih trilera (The One Safe Place, The Last Voice They Hear i Silent Children), bez većeg uspeha, što je rezultiralo gubitkom izdavača na domaćem terenu (američki mu je ostao veran i u najtežim trenucima). Na zaprepašćenje prijatelja i kolega – možda više nego bilo čim što je napisao – Kembel je, prvi put od početka profesionalne karijere, bio primoran da potraži „pravo“ zaposlenje. Iskustvo od nepunih godina dana rada u lokalnoj podružnici knjižarskog lanca Borders – afirmisani pisac kao „obični“ nameštenik u knjižari je mučenje kakvo bi Kembel netremice priredio svojim baksuznim junacima – pretočio je u roman The Overnight (pravi prevod glasio bi „Inventar“). Antikvarnica sa polovnim knjigama i prašnjavim spisima kao mesto kojim špartaju duhovi nije ništa novo, ali zato moderna, kompjuterizovana, ušminkana verzija lišena istorije, sa sve kafićem, odeljenjem za igračke i rafovima sa džidžabidžama, nudi više prostora za igru.

Koliko god da ste zaludno nafilovani hororom, Kembel će vam uvek delovati sveže, te se onda postavlja logično pitanje što ga nema češće na filmu. Kao što su francuski sineasti svojevremeno poslovično cenili čitavu armiju američkih pisaca noir-a više od njihovih zemljaka, tako su Španci do danas jedini koji su ukazali dužno poštovanje majstoru, i to dvaput: Los Sin Nombre iz 1999. (gledali smo ga u domaćim bioskopima kao Bezimeni) i El Segundo Nombre  iz 2002. godine. Prosto da poželite da Kembel i dalje ostane isključivo u dometu radara istinskih posvećenika.

A jedan od njih možete postati i vi, jer sada znate: još postoji pisac čije delo zahteva određenu dozu hrabrosti kod čitaoca. Uz njegove knjige svetlo zaista ostaje upaljeno, a pred odlazak na spavanje rutinski se zaviruje pod krevet. Preko toga, za razliku od strašnih pisaca iz njegove vizije, Remzi Kembel je jedan tek bitlsovski bezazleni čika.

Comments are closed.