„Znati složiti košulju u kofer ili plesati valcer bile su samo neke od ne sasvim beskorisnih veština kojima su ga naučili roditelji. Za kratkog života uspeo je da presavije više skupih, uštirkanih košulja i zavrti par neverovatnih lepotica, ali nikada nije stekao utisak da je ijedno naučio kako treba. Bar ne onako dobro kao što su to radili mama i tata. Smatrajući sebe prevarantom i uljezom, čekao je dan kada će stvarno ovladati tim sposobnostima. Kad se desi, govorio je sebi, biće to konačna potvrda da je odrastao. I dok je čekao, omakle su mu se prve ozbiljne gluposti. Toliko mu je trebalo: od lepo vaspitanog deteta do neobuzdanog divljaka u nekoliko polukoraka, iz dosade i neznanja, kad je već izašao iz puberteta. Posle javnih ekscesa i posla sa policijom, više se nije moglo nazad. A za sve su bile krive košulje i valcer.“