Onomad sam bio na visini zadatka: budući da je u novijoj fazi promocije omiljene mu lektire veliki Stiven King preporučivao pisce koji su mi se veoma dopali, nisam časio časka da overim njegovo tada aktuelno otkriće, simpatičnu kritičarku Entertainment Weekly-a, Džilijen Flin, koja se hrabro okušala u pisanju opakih trilera. Sharp Objects (2007) je bio svež, zanimljiv, skoro savršen. Iako su me bar tri domaća fana u međuvremenu zdušno uveravala da je njen “drugi album” podjednako dobar, ako ne i bolji, reagovao sam sporo, žrtva neorganizovanog života i trenutačne nezainteresovanosti za njenu specifičnu vrstu saspensa.
Kakva greška.
U drugom romanu Flinove, Dark Places (2009), Libi Dej je ljudska olupina koja je kao sedmogodišnjakinja preživela “Masakr na farmi u Kinakiju, u Kanzasu”, u kom je brutalno istrebljena većina njene porodice. Ritmički pravilno smenjuju se kratka poglavlja u sadašnjosti, kada glavna junakinja nerado pokušava da otkrije šta se zapravo desilo, i prošlost, kada jedan preživeli i jedan nastradali učesnik masakra proživljavaju poslednji dan pre kobnog događaja. Ovako izložen, siže možda zvuči kao da ste čitali nešto slično – ili maker gledali na Holmarku – ali roman je iznenađujuće lišen klišea: Flinova je u pripovedanju britka, uverljiva i samouverena; glas njene neizlečivo ranjene heroine je unikatan i besan, a priča neprestano bira neutabane staze i stazice. Nažalost, iako sve vreme nudi meso bez kostiju i žilica, ovo je jedan od onih romana koji sav ulog stavlja na kraj; na sreću, razrešenje narastajuće misterije sasvim je zadovoljavajuće.
Dark Places me podseća na više stvari. Kao prvo, na modernu, američku Rut Rendel: isti nivo mraka, boleštine i baksuznih sudbina. Zatim, iako je ujka Stivi već iskoristio to poređenje u vreme objavljivanja prvenca Flinove, ovaj roman me još i više podseća na Džona Ferisa, njegove južnjačke gotske romane, u kojima vas teroriše sračunatim odmotavanjem nezaustavljivih ruralnih tragedija. A podseća me, bogami, i na sjajni, zaboravljeni film River’s Edge, u kojem u svom besciljnom tumaranju tinejdžeri prave neoprostive greške, male i velike.
I uopšte, poseban kolorit knjizi daje to što flešbekovima suvereno vlada šmek osamdesetih: prvi problemi s ekonomijom – u Americi ili globalno, svejedno – kada porodice postaju bezobrazno bogate ili hardkor siromašne; često neosnovano paničenje oko satanističkih kultova; prve lažne prijave zlostavljanja maloletnika da bi se skrenula pažnja na sebe ili odvratila od pravih problema, jer je ova zabrinjavajuća pojava još suviše nova, nepoznata i strašna; i na kraju, mladež masovno sluša treš-metal, ha-ha. Svega se živo sećam iz prve ruke, mada ovde služi tek kao ilustrativni materijal za upečatljiv period piece: jeste, od ključnog trijumfa materijalizma, napirlatanih frizura i bonova za benzin, prošlo je, evo, već tri decenije.
Za treći roman, u položaju “pozor”, obećavam.
