Mnogo sam voleo svoj sajt. Još ga volim.

Ali, bilo je krajnje vreme da se ide dalje.

Novu verziju naći ćete na istoj adresi.

Ništa epohalno. Neophodno osveženje. Prolećno spremanje.

Veliko hvala Damiru i Robertu, uz svesrdnu pomoć drugog Damira, autorima ruha koje vidite, jer bez njih...

Imao sam nešto svoje, originalno, vredno, što mi pristaje, a dobio sam ga na poklon, od likova koji su toliko dobri u onom što rade da drugima svoje usluge naplaćuju. I, po mom mišljenju, nikad dovoljno da bi bilo potpuno zasluženo.

Link za ovaj sajt će i dalje postojati u obliku neke vrste arhive, jer su tu uglavnom korisne stvarčice poput vesti vezanih za minuli rad, reportaže sa gostovanja po raznim divnim gradovima naše i susednih zemalja, manje ili više nadahnuti izveštaji s koncerata, i geekovske zanimacije, kao što su dobronamerne preporuke za pročitano i pogledano, ili nezaobilazne godišnje liste.

Neprestano mi je zamerano da sam mogao češće da se javljam, ali je bilo i onih koji su mi ukazali na nešto čega ni sam nisam bio svestan: sajt je, kako-tako, živ evo već šestu godinu, dok su se slavniji i bitniji u međuvremenu gasili. Ne mislim da je to samo po sebi neka posebna preporuka, ili da treba da tapšem sebe po leđima zbog toga, ali valjda je i to nešto.

Počelo je odbrojavanje. Jednocifreno, sitno, do novog sajta. I nove knjige.
 

Preko na blogu kolege Gorana Skrobonje nalazi se iscrpan ilustrovani izveštaj o neformalnom slavlju od pre neko veče, naslovljen
"Veče kod Tri šargarepice 3"

Prijalo je. Pogotovo zato što smo neposredno pre toga Petar Petrović i ja proveli dva sata na četiri lokacije hladnog terena: bezgranično talentovanog Džej-Bija zamolio sam da pomogne da zgotovimo skroman promo materijal.

Dakle, ništa posebno. Drink-, eat-, an' talk-a-lot. Sve piše.

Standardno nefotogenični ja na ovim fotkama možda izgledam kao da u pozadini ide himna, ali one su samo iz serije u kojoj zaklanjamo svetlucave ornamente da paranormalno ne ometaju sesiju.
 

Ovaj je iz pera prijatelja, izvučen iz njegove neformalne liste čitanja, pre nego što je Kičma noći uopšte izašla, ali ne mogu da odolim želji da ga prenesem, jer je ipak prvi.

Takođe, overite ostatak liste "Najbolje od pročitanog u 2009. na Art-Animi, jer Darko ima da nam kaže štošta zanimljivo (podsetio me je da sam na svoju listu neobjašnjivo propustio da uvrstim zbirku priča Mrve pod kožom i zbirku pesama Uroboros Aleksandra Markovića, iako sam prošle godine obe progutao dok si rekao keks).

Dakle, D.S. Tuševljaković o Kičmi noći:

"Za sve postoji prvi put, pa tako sada prvi put imam priliku da pišem o romanu koji tek treba da se pojavi u knjižarama. Koliko nas je Oto obavestio, ugovor je potpisan, knjiga, baš kao i prethodna, izlazi za Samizdat B92 i možemo je očekivati uveliko pre visibaba. Taman da nam nešto istera hladnoću iz kostiju, jer...

Kičma noći je brz triler koji čitaoca nosi od prve do poslednje stranice poput talasa na pučini i ne dozvoljava mu da predahne, pri čemu ga ne umara, već mu, naprotiv, u bliskom, ali oneobičenom okruženju savršeno doziranim informacijama otkriva svet za koji nije znao da može da postoji. Lične i nacionalne zaostavštine iz prošlosti, zataškavani državni projekti, političke igre i sjaj i beda estrade, život malih ljudi i otkopavanje velikih tajni, neobični leševi i još neobičnije neuhvatljive siluete u mraku, izvrstan su preduslov za avanturu od punih pet stotina strana u kojoj je teško ne uživati. Oto nam od dve Srbije, one koju dobro poznajemo i one koja je malo ‘pomerena’, čini amalgam koji se po širini zahvata retko viđa i u stranoj, a kamoli domaćoj produkciji. Osvetljavanje likova – mapa njihovih unutrašnjih i spoljnjih pokreta nalik je mreži krvnih sudova koja prožima telo knjige – uspelo je do te mere da po sklapanju korica oni ostaju da žive oko nas, postaju nam komšije, poznanici, ljudi o kojima se priča.

Kičma noći nije velika samo po obimu, već i po temi, ili temama, svakodnevnim i nesvakidašnjim, po likovima, načinu na koji je ispričana i jeziku kojim nam se obraća. Ona jeste obimna, ali nije opširna, i to joj je jedna od najvećih vrlina. Priča ni u jednom trenutku ne stoji, i pre nego što ste se ljudski namestili na stolici, već je došao kraj.

A zapravo je ovo tek početak.

Godspeed."

 

Danas sam potpisao ugovor sa izdavačem za novi roman.

Zove se Kičma noći.

Izaći će, kao i prethodni, za Samizdat B92. Nosi broj 64 u ediciji Busola (Crne cipele su broj 12). Objavljivanje je zakazano za februar. Tu je dok trepneš.

Biće to jedna obimna knjiga – samo u rukopisu ima skoro 500 strana – ali to nije nešto sa čim imam nameru da se hvalim. Zapravo se molim da veličina ne zaplaši ili odvrati čitaoce.

Žanr je, uslovno rečeno, krimi-horor (triler, dakle). Za one koje zanima, jeste, ima elemenata fantastike. Uglavnom, sve je prilično drugačije nego u Crnim cipelama.

Tražite na ovom mestu: naslovnicu, siže, odlomak i kalendar događaja.

Plop! Živeli.

 

Under the Dome (2009) Stephen King
Knjiga u kojoj sam najviše uživao ove godine, u svih hiljadu i kusur strana ("To mora da je rečnik. Ili novi Kingov roman."); nikad brže nisam pročitao ni upola manje. Kao što je i bilo za očekivati, ishod je radikalno drugačiji od The Simpsons Movie, sa kojim deli sumnjivu sličnost u osnovnoj postavci, ali je King svoju priču započeo još sedamdesetih, da bi je napustio shvativši kako nije dovoljno vešt da se izbori sa njenom glocal mitskom dimenzijom. Trideset godina kasnije, imamo majstoriju zrelog, opuštenog, nadmoćnog pripovedača.

The Gone-Away World (2008) Nick Harkaway
Naučna fantastika kao besna politička satira epskog zamaha. Debitant Harkaway je nadmašio sva očekivanja, uprkos Tački U Kojoj Se Sve Menja, ili baš zbog nje. Želim da čitam sve što napiše i želim mu bar delić bogate karijere njegovog oca.

Brasyl (2007) Ian Mcdonald
Sempl fudbala, kvantne fizike, rialiti šouova, DJ-kulture, kapoeire, Indijanaca i favela. Istorijska hronika, sociološka studija, filozofsko-naučna kontemplacija i kiberpankerski akcioni superspektakl. Sa formalne strane (ponegde i više od toga), niko mi neće verovati da ovo nisam pročitao pre nego što sam završio svoj roman.

Drood (2009) Dan Simmons
Zvanična i tajna književna biografija, hronika epohe, fascinantan uvid u nekadašnje izdavaštvo, sentimentalna melodrama i okultni triler. "Ko je lud, ne budi mu Drud", kaže Goran Skrobonja, prevodilac romana na srpski. E, pa na momente me je izluđivao, naročito sposobnošću da ispiše stotine stranica na kojima se ništa ne dešava, ali, između ostalog, zato i volimo Simmonsa.

Past Caring (1986) Robert Goddard
Posle niza promašaja, još jedna velikokalibarska preporuka Stephena Kinga koja je kod mene pun pogodak (rame uz rame sa Robertom Charlesom Wilsonom). Stogodišnje misterije. Obrti, uvrti, izvrti. Ispričano elegantnom, efikasnom prozom (King je zove "bistrooka"). Nije svaki od dvadesetak romana na tako visokom nivou kao prvenac i nekolicina ranih radova (u šta sam se uverio pročitavši još i Never Go Back iz 2006. godine), ali ovo je pisac po mom ukusu čak i u slučaju manjih ili većih promašaja.

A Fatal Inversion (1987) Barbara Vine
Tek moja druga Ruth Rendell, prva iz univerzuma "psiholoških saspensa" objavljenih pod pseudonimom. Nemoguće strpljiva orkestracija zapleta i neizdrživo prigušena teskobna boleština. Čaj u pet od kog obavezno pripadne muka.

Dracula Cha Cha Cha (1998) + "Cold Snap" (2007) Kim Newman
Ne znam zašto sam je skinuo sa police i začitao se, ali za to služe privatne kolekcije. Ispostavilo se da mi je najbolja u trilogiji Anno Dracula. Budući da Newman iz neobjašnjivog razloga već godinama ne objavljuje celovečernje knjige, za svežiji opus morao sam da se zadovoljim velikom novelom "Cold Snap" – među njegovim vrhunskim radovima.

The Best Horror of the Year: Volume One (2009) Ellen Datlow, ed.
Posle dvadeset godina, jedan veliki izdavač ukinuo je prestižni serijal The Year's Best Fantasy & Horror, a jedan mali udomio otpuštenog urednika polovine projekta i ponudio joj novi početak (usput obradovavši sve one koji su godinama kukali kako moraju da plaćaju i polovinu koja ih ne zanima). Uz izuzetak nekolicine sjajnih dežurnih krivaca (npr. Glen Hirshberg, William Browning Spencer, Laird Barron), većina su mi nova i nepoznata imena. Kako i treba.

Prošlogodišnje knjige koje sam izgarao da čitam: Dark Places, Gillian Flynn. The City & The City, China Mieville. The Tourist, Oleg Steinhauer. Chronic City, Jonathan Lethem. Pandemonium, Daryl Gregory. One sada imaju prioritet.

Takođe:

Ne sećam se kada sam sa strpljenjem i uživanjem pročitao toliko domaćih knjiga kao ove godine. Konstantinovo raskršće Dejana Stojiljkovića, Fotofobija Marka Piševa, Nastaviće se Ilije Bakića, Tragična sudbina Morica Tota Dane Todorović i Kroz pustinju i prašinu Srđana V. Tešina. Svih pet pružilo mi je brojne trenutke velikog zadovoljstva, uprkos činjenici da sve pisce poznajem lično (a prema njima sam nesvesno uvek kritičniji). Što je najlepše, na gomilici za čitanje ostaje mi priličan broj zanimljivih naslova: još dve zbirke Ilije Bakića, koji je tokom prošle godine izdao čak tri, neverovatno dostignuće samo po sebi (U odvajanju i Bagra diše, najuža konkurencija za naslov godine); zatim, romani preostalih saputnika na festivalu u Zagrebu (Čovek iz kuće na bregu Borivoja Adaševića i Šaht Andrije Matića, koji je stigao do uže šire konkurencije za NIN-ovu nagradu), ali i roman starog prijatelja (Makovo zrno Nevena Ušumovića). A tu su i dva rukopisa, romani D.S. Tuševljakovića i Gorana Skrobonje. U 2010., dakle, kupujem i čitam domaće.
 

In the Electric Mist
James Lee Burke mi je omiljeni pisac još od ranih devedesetih, a In the Electric Mist With Confederate Dead jedna od omiljenih knjiga među 18 (!) u kojima se pojavljuje prokleti detektiv i vlasnik radnje za ribolovačke mamce, David Robicheaux. Drugi deo naslova je 'ladno otfikaren da ne zbunjuje posetioce bioskopa, ali polovina koja ostaje, nažalost, nema magiju. Pošto zalazimo duboko na teritoriju kejdžuna, ima smisla da film snimi Francuz, a snimio ga je predivno; novina je što je Nju Orleans smešten u period posle Katrine iako je roman iz 1993. godine, ali pisac je ionako tragediji posvetio noviji naslov iz serijala, The Tin Roof Blowdown (2007), tako da je to okej. Tommy Lee Jones jeste Dave Robicheaux, što se znalo još kada je kupio ekskluzivna prava na ekranizaciju Dixie City Jam (ali ga nije snimio).

Star Trek
Zadovoljiti fanove, slučajne prolaznike i sledeću sledeću generaciju? Nemogućija misija od Nemoguće misije 3. A Kapetana Kirka pretvoriti u potpunog klovna a da ipak ostane heroj? Potez genija. Pozdravili vas "odblesci sočiva" (lens flares).

Inglourious Basterds
Austrijanac je sjajan, ali je Brad Pitt još bolji (šifra: "Arivederci"). Tarantino me nije ovako zabavio od Pulp Fiction. Kako ono beše, nije istorijski autentično? Ha-ha, zezate.

Up
Ka-kaa! Raar! Jules Verne i Arthur Conan Doyle za digitalnu generaciju. Još mi se nije desilo da mi se tako stegne grlo u prvih pet minuta nekog filma, kamo li animiranog.

The Hangover
Smejao se i smejao, ali ovaj bi bio odličan i da je nije komedija. Priča, narode. Priča.

Knowing
Nema razloga za paniku na prisustvo Nicholasa Cagea. Uprkos zamerkama - od kojih je, ruku na srce, svega par opravdano - spadam među one koji su više nego impresionirani. Da sam ovo gledao u 3D, verovatno bi mi stalo srce. U ovo strašno post-Lost doba povremeno mora da naleti nešto ovako dobro.

District 9
Podsetilo me na rane radove Petera Jacksona - sa nemerljivo izdašnijim budžetom, razume se. Ista vesela ironija, razbarušena akcija i šeprtljasti glavni junak za kog prosto morate da navijate. Alegorija na savremena dešavanja me je ostavila ravnodušnim.

(500) Days of Summer
Pripovedanje na filmu je postalo samouvereno, a ovaj je samouvereniji od drugih (posebno kad se uzme u obzir da je debitantski). "Romantična komedija za one koji ne vole romantične komedije?" I mnogo više. Killer soundtrack.

Avatar
Mora sa naočarima, inače ne vredi. Zbunjeno pogledavši čitavih pola sata sa neispravnim primerkom na nosu, sve vreme smišljajući otrovne komentare tipa "sedamdesetih sam imao 3D razglednice koje su mogle više", sticajem srećnih okolnosti i iz sasvim banalnih razloga, isprobao sam naočare sa punom baterijom i bukvalno ostao bez daha. Nažalost, na tome se otprilike i završava.

Generation Kill DVD
Jedina televizijska serija u kojoj sam istinski uživao prošle godine (uz nemalu pomoć knjižice sa iscrtanim komandnim lancem i rečnikom vojničkog slenga, doduše). David Simon i Ed Burns su uber-autori za novi, i svaki drugi, milenijum; nije bitan žanr, jednako se dobro snalaze u kriminalističkom, dokumentarnom ili ratnom. Zaboraviti The Hurt Locker, moliću.
 

Posle svih ovih godina, nataloženog cinizma i preke potrebe za jednostavnošću u životu, besmislena želja da se sastavljaju liste, svode računi i meri destilovani kvalitet nije uminula. Ko bi rekao.

Kao i obično, jedino pravilo igre je broj preslušavanja.

Bruce Springsteen - Working On a Dream
Otkad sam ga "otkrio" pre koju godinu, Boss je pretplaćen na ovu poziciju.

Them Crooked Vultures - Them Crooked Vultures
Šta ima veze što supergrupe po pravilu ne valjaju? Ovo su praktično dvojica koji su bili ili jesu QOTSA , uz spiritualnu i konkretnu podršku Led Zeppelinera koji je u jednom trenutku čak bio pridruženi član Butthole Surfers. Šta tu ima da se ne voli? Od svih bendova, u bar tri pesme nečastivo liče na Primus. Toliko je bitan bas.

Soulsavers - Broken
Najdraži, najautentičniji i najzapostavljeniji glas današnjice u drugoj po redu saradnji sa jednim od poslednjih pravih trip-hop bendova. Na papiru zvuči sjajno, u praksi još bolje: pored Marka Lanegana, gosti su Mike Patton, Bonnie Prince Billy, Jason Pierce, Richard Hawley i Gibby Haines (kad smo već kod Butthola). "Unbalanced Pieces", "Some Misunderstanding" i "Shadows Fall" puštao na repeat dok nije postalo nezdravo.

Lily Allen - It's Not Me, It's You
Terapijsko ogoljavanje pred očima planete upakovano u zarazne pesmuljke koje muškarce umesto na pijedestal stavlja na listu za odstrel. Feminizam ima novo lice. Besno, tužno, a duhovito.

Yeah Yeah Yeahs - It's Blitz!
Ako ste, kao ja, verovali da ovo smete da propustite samo zato što je postalo disko, debelo ste se prevarili. Kao ja.

The Flaming Lips - Embryonic
Svakom se jednom u životu desi da pomisli kako je Novi talas najbolja muzika na svetu. Na red je došao Wayne Coyne. Ispočetka naporno slušalačko iskustvo postepeno prerasta u magično.

Arctic Monkeys - Humbug
Šefild na ekskurziji u kaliornijsku pustinju. Na momente zvuči kao da im Josh Homme nije samo producirao već i pisao pesme.

Espers - III
Ove goth-folkere otkrio mi je Neven jesenas u Rijeci. Kaže, podsetilo ga na mene i, posebno, moju često neshvatljivu tinejdžersku ljubav prema šminkerima po imenu Bauhaus. Budući da se znamo od srednje škole, postavlja se logično i zastrašujuće pitanje menja li se iko ikada. Iako mi je prethodni album draži, i dalje su tu mračni rifovi na lutnjama ili tako nekim instrumentima.

The Jesus Lizard - Live in Nashville, 14 July, 2009
Stara ljubav zaborava nema. Pokušao sam da ignorišem link za skidanje snimka s ovogodišnjeg reuniona, naročito pošto nisam neki ljubitelj piratskih lajvova, ali već posle prvog slušanja poludeo sam kao nekad. Ispostavilo se da je fan baza slično reagovala, nazivajući ovo njihovim najvećim nesnimljenim albumom. Pomaže odličan kvalitet snimka, savršen presek karijere i dobro raspoloženje ponovo okupljenih muzičara. A tu su i poslovično neslane šale između pesama. "Koja je razlika između Michaela Jacksona i Farah Fawcett? Oko pet sati."

Chris Cornell (vs.Timbaland) - Scream
Grešno zadovoljstvo, ne godine, decenije. Dok je vremenom Cornellov izgled stekao zrelost, muževnost i patinu, njegov nepovratno propali rokenrol glas - zvuči k'o baba - posebno je krivo srastao sa Timbalandovim plesnim ritmovima i iritirajućim tribalnim "eeeh" i "aaah" kojim su ispunjene pesme jedne Nelly Furtado. Saobraćajna nezgoda od koje ne uspevam da odvratim pogled.
 

Iako mi je najčešće teško da u hodu artikulišem doživljeno, naročito ako je doživljaj intenzivan, moram da naučim da na superbrzom autoputu zvanom Internet postujem superbrzo. Inače, u čemu je smisao kačenja teksta o događaju od srede – u nedelju?

Neki će reći, bolje ikad nego nikad, da si nam ti živ i zdrav uopšte postovao. A, naravno, tu je i ta sitnica da u svojoj kući mogu da se ponašam kako mi volja – kao do sada – da mrtav 'ladan dignem noge na sto ako mi se prohte. Pa da vidimo koliko daleko ću dogurati tim pristupom.

Elem, Pop depresija concerts završi bogatu sezonu praskom.

Šta nije u redu s ovom slikom? Umiveni "Pogon" Doma omladine osvetljen kao na nekom pravom koncertu iz belog sveta, ozvučen da mi se "dupe trese od buke" (S. Albini) a da opet razaznajem svaki ton, i sasvim pristojno popunjen (da ne kažem rasprodat) za neki tamo bend iz Denvera po imenu Woven Hand.

Neki će reći da je David Eugene Edwards zadužio rokenrol prevashodno prethodnim bendom, 16 Horsepower, da ništa što je posle uradio ne može ni da prismrdi i biće u pravu, ali samo delimično. Nama je na noge došao posle četvrtog studijskog albuma narednog projekta – a neposredno pre izlaska petog – u inkarnaciji koja je odnedavno više funkcionišući bend (sa ključnim članom iz vremena 16HP pride) a manje muzička podrška čiji je glavni zadatak da prati ludilo harizmatičnog frontmena i autora.

I imali smo šta da vidimo (i čujemo).

U međuvremenu je propovednička kragna zamenjena peruškom indijanskog poglavice, vudu je đoran za šamanizam, pozvana je u pomoć i laka konjica rifova, a u obavezni bluz i gospel upletena gotika. Rezultat nije daleko od borbe na smrt između "Thin White Rope i Bauhaus na plemenskom savetu Apača". Kada se u jednačinu ukalkuliše genijalni novi strip Scalped Jasona Aarona i (našeg) R.M. Guere, jasno je da su "crvenokošci" ponovo u modi.

Kad god prizovem uspomenu na koncert, kao kroz izmaglicu tripa na pejotlu, atmosferu kojom provejavaju divlji konji, "prelepi tomahavci", i, kao i obično kod gos'n Edwardsa, dužna i zaslužena posveta svevidećem manituu, moje bledoliko srce je puno, presrećno i na mestu.

"Aleluja", što viknu neko iz publike posle drugog bisa. Ili, možda primerenije, "voah!".



Wovenhand performs Joy Division cover "Heart and Soul"
live in Dom Omladine Beograda, Srbija - November 25th 2009.