Dobri ljudi iz Niša, na čelu s Dexom Pantelejskim (Dejan Stojiljković) potrudili su se da upriliče promociju Crnih cipela na jedan zanimljiv datum.

Šta da se očekuje?

Sve. Ćaska, diskusija, filozofiranje (ovo najmanje, al' nikad se ne zna) o jednoj tanušnoj knjizi. Možda čak bude i zabavno.

Dakle, 25. maj, četvrtak, 19h, Klub SKC-a na Pravnom fakultetu, Niš.

Ko voli, može, nema šta pametnije... biće rado viđen.

I staro, i mlado.
 

Vokalno-instrumentalni sastav po imenu Denubridi prvi put je zvanično svirao u matičnom Beogradu.

U tih cirka sat i po spontanog samosagorevanja, sapatnički sam se iz ćoška znojio zajedno s bendom. Mogu zamisliti intenzitet njihove treme pred početak kada sam je ja imao.

Ali, onda su krenuli sa svojim jedinstvenim miksom hard'n'heavy popa – i to kako: laneganovskim duetom koji nas je u momentu sve sapleo – i sve je bilo u redu.

Ako zanemarimo sitne, očekivane nesavršenosti – a zanemarićemo ih, jer su sitne i očekivane, pa bio prvi koncert ili ne – malo je reći da je veče uspelo. Iako su došli uglavnom prijatelji i prijatelji prijatelja, a uz minimum reklame (simpatičan plakat, vidi sliku), prodato je čak 77 ulaznica, hej! To znači da je ljudi bilo i više, a svi koje sam video sjajno su se zabavljali.

Pre samog početka, s razglasa su nas zagrevali Wolfmother, a posle koncerta odgrevali Gnarls Barkley. Začuđujuće knap kombinacija.

Iščekujemo: snimanje singlice, spota, albuma.

A dok čekamo, uskoro nova svirka na istom mestu, pod povoljnijim uslovima. Jer, posle onoga što su pokazali publici (i gazdi), više nisu totalne novajlije.

Nema nazad.
 

Krajem prošle godine, Darko Macan mi je neobičnim sticajem simpatičnih okolnosti zatražio tekst.

Dobio sam zadatak da napišem esejčić na zadatu, široku temu – šta nas to plaši u književnom hororu, danas i u neka davnija vremena, i kojim sredstvima se taj strah postiže (budući da film, na primer, ima na raspolaganju mnogo efikasnije alatke). Napomenuo mi je da posle s tekstom mogu da radim šta hoću, ali mi nije precizirao za šta je njemu potreban.

Misterija, dopalo mi se.

A onda sam razvukao rok, što inače retko radim. Mislim, na kraju krajeva, rok nije bio ni ustanovljen, ali slutio sam da sam ga strašno prekoračio, jer sam mu tekst poslao tek u februaru.

Napisao sam ja njega odmah, u retkom naletu inspiracije, gotovo u cugu, što mi se takođe retko dešava, zbog čega je tekst dobio na pitkosti, ali mi je finalni proizvod delovao neizbalansirano i neartikulisano, pa je morao da odleži. Nadao sam se da ću, pre nego što ga pustim u svet, pronaći način da ga doteram tako da se i meni dopadne. To se nije dogodilo. Pred samo slanje još sam ga samo tehnički picnuo – makar nešto.

Onom Bitnom tekst se dopao, ali mi je stavljeno do znanja da je misteriozni rok stvarno probijen i da će morati da se traži novi dom za pisanije.

Nema veze, reče on. Nema veze, rekoh ja.

Tekst po imenu "Posečen na papir" ipak je završio tamo gde je prvobitno namenjen, u ovogodišnjoj antologiji zagrebačkog Društva za znanstvenu fantastiku SFERA, Zagrob, tematski posvećenoj hororu, je li, predstavljenoj krajem prošlog meseca na SFERAKON-u. Iste nedelje prvi deo teksta pojavio se i u niškom Pressingu (budući da sam poslušao onaj savet i tekst u međuvremenu ponudio i uredniku Deksi).

Još se nisam dokopao nijednog, ali hoću.

A nisam video ni novi broj časopisa Think Thank, dvobroj 7-8, koga navodno ima na svim kioscima, i u kome, pored raznih drugih zanimljivosti, može da se nađe i moj stari tekst o Preacheru, iz sada već daleke 1999. (blago i nužno osvežen za ovu priliku). Iz ove perspektive nekako je... prost za moj ukus, ali to, na kraju krajeva, neko ciničan (ili posebno dobronameran) može da doživi kao osvežavajući kvalitet u mom radu.

 

winamp
The Black Angels "Passover" (2006)
Na ovu masnu, izfuziranu teksašku neo-psihodeliju - koju je preporučio, verovali ili ne, Matthew Fox, Jack iz Lost-a - navukao sam se posle prve pesme. Bend je bio tako ljubazan da sam nadene ime žanru koji svira: "Native American Drone N' Roll". Svaka čast.

DVD player
Carnivale
Neko kaže Bradbury plus Faulkner plus Brecht; neko, opet, kaže Plodovi gneva plus Freaks Toda Browninga plus The Stand. U svakom slučaju, HBO-ovska poslovična lirika, sporost i suptilnost u drugoj i poslednjoj sezoni (jer je serija ukinuta) zamenjeni su žestinom, napakovanošću i šokovima. Ostaje žal za gomilom nerasvetljenih podzapleta. Šajze.

noćni stočić
The Stand, Stephen King
The Honourable Schoolboy, John Le Carre
Zato što The Stand prečesto pominju dežurni krivci kao ključnu inspiraciju. I zato što ću s njim konačno iskupiti grehe ignorisanja ranog opusa njegovog pisca.
Zato što Le Carreova "trilogija o Karli" mora da se završi.
Zato što se već duže vreme primam na puku pripovedačku snagu, a dvojica starih majstora su u tom pogledu herkuli.

(u sledećoj epizodi: frižider, kanta za smeće i test "plavim svetlom" na posteljinu)
 

Sinoć je u Malom klubu Doma omladine filadelfijski sastav Marah organizovao žurku.

Ovako:

Vidim da nisam bio jedini zaveden već od prvih taktova – ne sećam se kada sam poslednji put bio na koncertu sa tako velikom fluktuacijom godišta publike: oko mene su plesali svi, od devojčica do vremešne gospode, i svi nasmejani i bespovratno zamađijani. Priča o Niku Hornbiju i Stivenu Kingu, piscima-promoterima benda, sada je već pomalo izlizana, ali moram da primetim da je nastup privukao i nezanemarljiv broj "knjiških tipova".

Tri gitare izazivaju strahopoštovanje, šta god da se svira. A svirao se dobro uparen a neočekivan spoj Bosa Springstina i The Replacementsa – oba poznata po tome da se njihovi fanovi u nas ne mere armijama.

Ali: sve je zvučalo mnogo više i mnogo bolje, čak i od toga. Neka me vrag odnese ako na momente nisam osetio veselo-tužni šmek The Clash-a (druga stvar koju su odfurijali bila je "In the City" od the Jam), što će reći, pravi radnički bend za radničku klasu, zicer pred Prvi maj.

A bend je, bogami, radio. Posle koncerta, u hodniku sam u prolazu čuo rečenicu: "Bilo mi je super, ali posle petog bisa više nisam mogao."

Kakva dobro nauljena mašina za zabavu (u redu, i treba da budu ako su on the road od oktobra). Kakva osvežavajuća bratska binska dinamika braće Bjelanko. Kakav showmanship.

Plus, najbolje šale iz hotelsko-kombijevskog života koje sam čuo. Umesto da smore, svi rokenrol klišei upotrebljeni da razgale. I lažnih krajeva pesama više nego kod... Pitera Strauba (da ne bude stalno samo King.)

Srce su mi ispunili nebrojeno puta, a slomili ga samo jednom. Budući da me inače začikavaju da se oblačim isključivo po koncertima, izgleda da ovaj put neću imati majicu za sezonu proleće/leto – ostadoše momci bez prethodnog kontingenta, a novi im još nije stigao.

Organizatoru, Ivanu Lončareviću od "Pop depresije", mogu samo da poželim da sledeći put napune makar komšijsku salu u istom prostoru. Jer, nije prava žurka ako nije more the merrier.

Zamađijan.

Zamađijan.


 

Prepoznajem nekoliko vrsta mirisa knjiga.

Jeste, jedan sam od onih koji otvore i onjuše novu knjigu čim je se dokopaju. Povremeno to radim i dok je čitam. Ponekad uspevam da prepoznam izdavača po mirisu bez gledanja (Bantam, kao najočigledniji primer). Kažu da je potreba uzrokovana nedostatkom vitamina ili već nečeg sličnog. Meni se uprkos tome i dalje dopada da njuškam knjige.

Ako ćemo pravo, raspoznajem i nekoliko vrsta mirisa polovnih knjiga. Ima prijatnih i neprijatnih, zavisi od toga kako se tokom godina ponaša određena vrsta štampe i papira, kao i gde su knjige držane. Prostorije zasićene duvanskim dimom nisu dobar prijatelj knjige, ali verovatno nisu ni bilo čega drugog. Ponekad umišljam da osećam da li se prethodnom čitaču/vlasniku knjiga dopala, mada najčešće verovatno nije, inače je se ne bi rešio; opet, verovatno i tu postoje izuzeci.

Posebno mi je zanimljivo kada naletim na knjigu koja izgleda kao da uopšte nije čitana, a pouzdano znam da jeste. Pitam se, kako li mu je uspelo. A onda shvatim da i sâm imam nekoliko takvih, koje sam na neki volšeban način konzervirao čitanjem.

U poslednje vreme više se radujem polovnim knjigama nego novima, a češće više uživam i u njihovom sadržaju.

S jedne strane, to je čisto psihološka stvar: radi se o knjigama iz nekog drugog vremena, ne nužno boljeg (ali verovatno), vremena koga više nema.

S druge strane, imam utisak da su se nekada pisale bolje knjige. I ne, nije to pitanje današnje bezidejnosti – ideje su podjednako čarobne i fascinantne danas kao što su bile pre četrdeset godina. Pogledajte samo šta radi Čajna Mijevil sa svojim Novim Krobuzonom, bilo da mu je radnja smeštena na cepelin, voz ili u srce samog megalopolisa koji se oteo kontroli i živi nekim svojim životom; premisu poslednjeg Gibsonovog romana, gde je glavna junakinja razvila žestoku alergijsku reakciju na potentne korporativne logoe, te je velika kompanija koristi kao konsultanta kada pravi nove, oslanjajući se na njenu pouzdanu telesnu presudu; genetski inženjering Tima Pauersa koji je pelcovao dva danas pomalo zaboravljena a između sebe prilično udaljena podžanra – lavkraftovski horor i lekareovski špijunac – u jedinstvenu sortu. I tako dalje, i tako bliže.
Od tih stvari zastaje dah.

Dakle, ne pričam o tome. Hoću da kažem da se nekada bolje pripovedalo. Tačka.

Shvatite to kako hoćete.

Jasnije, efektnije, iskrenije, jednostavnije, glatkije, pažljivije, saosećajnije, direktnije.

Nekada je to bio zanat. Danas je brza šema za bogaćenje ili Umetnost.

Da ne pominjem kako je polovno izdanje jedini način da nabavim određene knjige, jer uprkos kvalitetu, godinama više nisu u štampi. Vreme se okrutno poigrava sa dobrim piscima, živim ili mrtvim.

Širom sveta, knjižare sa polovnim knjigama bliski su rođaci. Čim uđem u neku, odmah se osećam kao kod kuće. Čak i ako vlasnik nije uložio trud u razvrstavanje (a najčešće nije), gotovo momentalno znam gde da potražim ono što mi treba. Vrlo brzo nalazim ono što mi treba. Ipak, volim da provedem neko vreme preko onog koje mi je bilo potrebno da lociram zanimljivosti, u slučaju da sam nešto propustio. Nije se jednom desilo da je kapitalac uleteo tek kod drugog pretresa.

Najveći deo uzbuđenja tokom potrage potiče od činjenice da ne znaš šta ćeš naći. Neki od mojih najvećih ulova bile su knjige koje mi se u tom trenutku nisu nalazile na najširoj listi prioriteta, čak mi nisu mnogo ni značile. Neki impuls naterao me je da ih imam, a važne su mi postale tek vremenom, ponekad i više godina kasnije. Kako sam samo posle zahvalan tom mlađem i mudrijem sebi.

Ništa, pak, ne može da se meri s ushićenjem koje se javlja kada ugledate žarko željeni naslov. Prvo krene lupanje srca i neverica. Osvrćete se oko sebe tražeći skrivenu kameru. Onda polazite brzo ka dotičnoj knjizi, čisto da vam je neko ne bi maknuo ispred nosa – nema veze što nema nikog u knjižari, ili što su potencijalni rivali negde daleko, zauzeti svojim kopanjem. Hvatate je u ruku i još ne verujete.

Da biste joj konačno rekli: "Moja si."

Što se "knjiga na engleskom" tiče, u Beogradu se sve to nekada odigravalo na nekoliko punktova. Bivša velika knjižara Plato (tu sam kupio svog prvog Trevisa Mekgija Džona D. Mekdonalda dok mi je još bio poznat samo kao pisac predgovora Kingovoj zbirci Night Shift). Pa mali Plato, dijagonalno iznad velikog.

Oni, nažalost, više nisu u igri.

Kartonske kutije ili prostirke kod Filozofskog. Tu sam našao Mandžurijskog kandidata (kao i gomilu drugih Kondonovih knjiga), prvog Bernija Rodenbara Lorensa Bloka, gomilu naslova iz edicije Gold Medal (Donald Hamilton, Den Dž. Marlou, Džon D. Mekdonald).

Na Knezu, na ulici, pronašao sam dve možda najvažnije zbirke Harlana Elisona i The Eiger Sanction Trevenijana. Velika salata, ali tako to ide sa polovnjacima.

Sa Zelenim vencem, mestom koje bi trebalo da je san snova za ovakvu vrstu delatnosti, nisam imao mnogo sreće.

Možda najviše sreće imao sam u Prosvetinoj antikvarnici na ćošku Knez Mihailove koje od skora više nema. Tu sam iz nekog razloga propustio da kupim tvrdoukoričeni Mystery Walk Roberta Mekemona koji je godinama stajao u izlogu, dok je sunce nemilosrdno izvlačilo boju sa njegove naslovnice. Nisam često prolazio pored tog dela izloga, ali mislim da sam pouzdano mogao da ocenim protok vremena između dva nailaska po stepenu propadanja knjige. Kada sam se konačno smislio, neko se već odlučio da me pretekne.

Ali, tu sam imao i možda najveći ulov života, istina posredno.

Neprijatno je ići u lov sa još jednim zainteresovanim lovcem. Slabi koncentracija. Znoje se dlanovi. Prave se greške. Jednu takvu napravio sam kada sam ranih devedesetih pošao na safari u pomenutu knjižaru sa Goranom Skrobonjom. Našli smo se pred šest obojici potencijalno zanimljivih knjiga, a onda smo se, na naše veliko iznenađenje, lako dogovorili kako da ih podelimo. Prepustio sam mu Pitera Strauba, Roberta Bloha i Džona Farisa, a sebi uzeo Tomasa Tezijera i Džona Kojna. I odmah zažalio. (Čak smo ostavili jednog Bloha za sobom. Ludaci.)

Rez. Skačemo nekoliko godina napred.

Goran je uvek sa sobom vucarao torbu punu knjiga. Zato što mu je torba već bila nabijena do pucanja, knjige koje mu je vraćao Sale Marković, Funland Ričarda Lejmona i Ferisov All Heads Turn When the Hunt Goes By iz opisane podele plena, morale su da prenoće kod mene, uprkos mojim protestima i činjenici da mi se nijedna nije čitala, al' ama baš nimalo. Na kraju, ni sâm ne znam zašto, prihvatio sam se Lejmona, pročitao ga u dahu i ludački se zabavio.

Oko ove druge obigravao sam kao mačak oko... već nečega, često je uzimao u ruke, zagledao, započinjao, odustajao čim bi radnja i jezik postajali komplikovani (na prvoj strani), i tako iznova. Dok me jednog leta sredinom devedesetih, posle nekoliko pročitanih "komplikovanih" strana, knjiga više nije pustila i od tada sam zaljubljen u nju. Jeza me prođe pri pomisli koliko je malo falilo da ne otkrijem svog omiljenog pisca. Kazaćete, ma našao bi ti njega nekom drugom prilikom, ali u to zaista nisam tako siguran. Sve je u tajmingu.

U redu, ne pričamo sada o sadržaju, već o tom određenom primerku, ne preterano očuvanom, zastarelog dizajna slova (reljefni, drečavozeleni) i crteža (palpovska devojka sa gusarskom sabljom), u predivnom Fawcettovom izdanju koje podseća na Gold Medal (iako bi jače jaje verovatno bilo imati originalno izdanje kratkotrajnog Playboy Press-a).

Ta konkretna knjiga iz antikvarnice na Knezu na kraju je ipak završila u mom posedu. Naime, Goran i ja smo slučajno otkrili da je druga Ferisova knjiga koju je posedovao, nova novcijata, pod bezveznim naslovom Bad Blood, zapravo ta ista, samo što su Britanci smatrali da originalan naslov ne valja i da će se ona ovako bolje prodavati. Goran mi je velikodušno ponudio da biram koju ću zadržati, a vi sada možete da pretpostavite da tu nije bilo nikakve dileme. Toj knjizi sam prosto bio suđen.

To čak nije jedina knjiga Džona Farisa koju sam pronašao u Beogradu: ubrzo je naleteo i rani bitan roman When Michael Calls (u Platou), a Andrej D. je bio tako ljubazan da mi pre nekoliko godina ustupi svoj sajamski ulov, The Uninvited. Znam pouzdano da se negde po gradu mota i Catacombs (kako, nekom drugom prilikom) i imaću je kad tad.

U istoj knjižari pronašao sam Aground Čarlsa Vilijamsa i to u trenutku kada mi se na čitavom svetu čitao samo on (a još ga nije bilo na mIRC-u, niti je bilo moguće na bilo koji način poručiti ga preko bare). Neugledni, mršavi, britanski džepnjak iz 1961. Moja majka, koja mi je taj dan slučajno pravila društvo u bazanju po neprovetrenim prostorijama punim polica, ni dan-danas ne može da zaboravi kako sam, kada smo u pauzi šopinga ostavljali kupljene stvari u kola subotičke registracije parkirana u centru grada, izvukao knjigu iz kese i poneo je sa sobom, u slučaju da neko ukrade automobil. Čudna postavka prioriteta, znam.

Upravo te, prethodne ruke, bilo da ih je bio samo jedan par ili više, čine da mi polovna knjiga bude utoliko vrednija kada je se dočepam. Iako novu knjigu volim prvi da pročitam, pre nego što je prosledim zainteresovanom prijatelju, kod polovnih nisam ljubomoran na prethodnog vlasnika. Njegovo rukovanje knjigom ne doživljavam kao nasilan čin, ili, ne daj Bože, prljanje. To je kao da na raspolaganju imam nekakvu veliku, privatnu biblioteku koja nije ograničena samo na jednu zgradu, u kojoj nema rokova za vraćanje, niti članskih kartica. Radi se o prilično jakom osećaju slobode.

Najbizarniji ulov bio je The House Bentlija Litla, džepno izdanje iz aprila 1999. koje sam pronašao u Beogradu aprila 1999. Jeste, za vreme bombardavanja (knjige, inače, nije bilo tu neposredno pre nego što su bombe počele da nam padaju na glavu). Iako sasvim nova, ona je morala da prođe kroz više pari ruku od samo dva dok je se ja nisam dokopao.

I dan-danas pitam se kojim je kanalima stigla. Iako je najverovatnije u pitanju nešto prozaično, tu bi mogla da se krije zanimljiva priča, sigurno zanimljivija i od samog romana.

Još jedan potencijal koji sa sobom nosi svaka knjiga kojoj niste prvi.

(Tekst prvi put objavljen u Emitoru 447, u septembru 2004.)
 

Slučaj je težak. I suviše dobar da bi bio istinit.

('Oće to svako malo.)

Još malo da balavimo na roto-romane? Ajde.

Američka edicija "Hard Case" živi već godinu i po dana ritmom od jedne knjige mesečno. Jasno definisana misija urednika Charlesa Ardaia bila je da objavljuje tvrdokuvani noir koji nije u štampi između 10 i 50 godina, knjige koje, kada ih se dokopate, teško ispuštate iz ruku, kratke a slatke (od oko 200 strana, za razliku od uobičajenih 350-400), kompresovane tako "da je iz njih nemoguće iseći makar i jednu scenu". Ako su reprinti, moraju biti vanvremenski, ako su friške, moraju po kvalitetu sadržaja i egzekucije da podsećaju više na vremena prošla nego sadašnja.

Sve to po ceni jedne bioskopske karte.

Prilično prosto, a? Manifest koji bi mogao da posluži mnogim piscima danas.

Spisku visokokaloričnih poslastica iz kataloga Hard Case-a nema kraja:

Manje zvučna, zaboravljena imena udarne ergele originalnih džepnjaka iz pedesetih i šezdesetih, tzv. "Gold Medal" (na čiji logo se HC ugledao), koji su, meni lično, najuzbudljiviji format i period petparačkih krimića ikada. Dakle, Donald Hamilton (tvorac Mata Helma, po kome su snimljene skrnave džejmsbondovske parodije s Dinom "Dino" Martinom), Wade Miller (autor romana koji je inspirisao Orsona Wellesa na perverziju poznatu kao Dodir zla), Richard S. Prather (otac serije nepravedno zapostavljenih krimi-komedija sa sedokosim Shellom Scottom u glavnoj ulozi).

David Dodge, po kome je Hitchcock snimio Drž'te lopova, karika koja nedostaje avanturističkog romana četrdesetih, čiji su radovi bukvalno iskopani iz nekog podruma ili sa tavana.

"Izgubljena" knjiga velikog Eda McBaina.

Dve žive legende, puta dva: Lawrence Block, sa dva rana, nenabavljiva romana; i Donald Westlake, s jednim normalnim i jednim pod pseudonimom (to jest, romanom o Parkeru, liku kao stvorenom za pitanje u radijskoj Velikoj rock'n'roll prevari: Npr. "šta povezuje glumce kao što su Lee Marvin, Robert Duvall, Jim Brown i Mel Gibson?")

Kao da to nije dovoljno, u špil je ubačen i poneki debitant ili zvezde u usponu, kao što su Ken Bruen i Jason Starr (u ovom slučaju u retkoj kolaboraciji pride).

A tu je i Stephen King, od koga je izdavač tražio samo velikodušni slogan, a ovaj prekinuo neubedljivu penziju i još velikodušnije mu poklonio roman s namerom da potpomogne prodaju.

Posebna finesa ovog zaljubljeničkog projekta su korice - nove ilustracije uspešno imitiraju negdašnji nesuptilni stil šund-romana. Zanosne lepojke u opasnosti, ili, češće, kao izvor opasnosti. Sumnjivi tipovi labilnih karaktera u senci. Nategnuti pištolji. Raspršeni novci. Između ostalih, regrutovan je Robert McGinnis, autor originalnih plakata za filmove o Jamesu Bondu, Doručak kod Tifanija i Barbarela. Numerisane, uniformnog izgleda na polici, knjižice su kolekcionarska polucija. Jedan od retko uspešnih primera kada je nostalgija upotrebljena zarad proaktivnog, produktivnog i - Bože nas sačuvaj - gotovo postmodernističkog efekta.

Budući da je izbor naslova naglašeno ekskluzivan, od pre rođenja edicije čitao sam samo jedan, Touch of Death, (a i njega isključivo kao veliki fan Charlesa Williamsa), a iz ove edicije za sada nabavio sramotna dva komada. Na obaveznoj šoping listi najmanje su mi još desetak.

Kao što rekoh. Težak slučaj.
 

Već godinama opsesivno lovim svaku manju ili veću proznu avanturu proslavljenih strip-scenarista, bilo da su pripadnici tzv. Britanskog talasa ili noviji uspešni američki primeri.

Zašto bih, pobogu, to radio?

Razlozi su "pod razno".

Zato što sam u ovu čitavu zezanciju s pisanjem ušao preko stripa. Iako sam se nekako, usput, usredsredio gotovo isključivo na pisanu reč, nikada se nisam rešio stripovske vizure, niti to želim. Prve ljubavi nas oblikuju; ne skidamo ih s trona čak i kada bismo to hteli.

Zato što, na osnovu onoga što pomenuti strip delatnici postižu u svom mediju – jedinstvene vizije, sveži zapleti, sulude ideje – verujem da bi u hemingvejevskom okršaju oduvali svakog pravovernog "spisatelja" njegovim oružjem. Klica za tu jeretičku teoriju potiče iz očigledne činjenice da se oni čak i u tom, "inferiornom", stripu, služe jezikom kakav retko srećemo u umetnosti danas, bila ona visoka ili niska. Njihova rečenica prosto vrca, varniči i vrluda.

Zato što želim da ih vidim "gole". Bez plašta kolaboracijske alhemije s crtačem, bez šminke vizuelnog pripovedanja, bez atraktivnosti specijalnih efekata. Guščije pero umesto crtačkog.

Zato što prozi često treba jedna takva romantičarska infuzija.

(To nesrećno i dosadno poređenje s engleskim romantičarima pretposlednjeg stoleća u ovom slučaju ima više smisla nego inače, jer se radi o retko skoncentrisanoj grupi svestranih talenata koji mahom dolaze s Ostrva.)

Ne moramo čak mnogo ni da gulimo kožu s glave pokušavajući da otkrijemo zašto su tako dobri. Radi se o prvoj generaciji stvaralaca koja je usvojila ogromno pop-kulturno nasleđe kao sopstveni genetski kod, te svoju finu paučinu plete iz tog repromaterijala. Uz to, njihova ljubav prema komercijalnom pripovedanju cepljena je neophodnim imunološkim otklonom evropskog senzibiliteta (koji često podrazumeva da u mladosti nisu gledali samo filmove, već da su pročitali i po koju knjigu.) I možda najviše od svega, zanat su ispekli u formi koja ih je naučila preko potrebnoj kompresiji, automatski ih lišavajući rasplinjavanja, lažnih literarnih pretenzija i izdrkavanja svih vrsta uopšte.

I kako onda te vajne stripadžije stoje s prozom?

Mešano meso.

Nil Gaiman se gotovo u potpunosti prešaltao u književnika sa statusom. Kod Alana Moora je, posle jednog ozbiljnog romana i šačice priča za različite izvornike, sve i dalje na nivou incidenta, u iščekivanju drugog kapitalnog romana koji piše godinama. Slično je i sa Moorovim "kalifom umesto kalifa", Grantom Morrisonom, čiji su kratki prozni izleti sakupljeni u niskotiražnu rasprodatu zbirku, a njegov prvi roman (ozloglošeni The IF) u večitom limbu. Nekoliko prvih poglavlja romana Warrena Ellisa o Daredevilu (za ediciju koja je naglo abortirana zbog čega ga nikada nije završio) demonstrirali su mi ono što sam oduvek podozrevao – da bi bio fantastičan "pravi pisac" (što će imati prilike da dokaže ove godine kada mu izađe regularan roman). Paradoksalno, oni možda pišu tako dobro upravo zato što im proza nije primarna preokupacija (Morrison čak tvrdi da je klasična proza na neki način zastarela forma i da ono što želi postiže mnogo više kroz strip.)

Kako bilo, u areni proze voleo bih da vidim još Petera Milligana, Briana Azzarella, pa čak i Gartha Ennisa, iako su slabi izgledi za to. Ed Brubaker je više puta izrazio želju da se okuša samo u slovima na papiru, baš kao i Brian K. Vaughan, ali imajući u vidu njihovu trenutnu rasprodatost na strip-sceni, ko zna da li ćemo i kada to dočekati.

(Što se kretanja u suprotnom smeru tiče, Greg Rucka, koji je od skromne zvezde krimića postao još veća stripovska, nikada ne zapostavljajući prvobitnu vokaciju – do mere da je čak "novelizovao" svoju popularnu stripovsku kreaciju Queen & Country -- naslednike je dobio u vidu voljenog sci-fi/noir majstora Richarda Morgana i škotske spisateljice mračnih krimića Denise Mina.)

I tako, konačno, stižemo do tipa po imenu Mike Carey. Ove nedelje on se na velika vrata pridružuje prebezima.

Carey je u prošlosti uspeo u gotovo nemogućem: transformisao je tanušni spin-off naizgled ograničenog dejstva – Gaimanovu verziju Lucifera – u odličan dugovečni serijal koji se ovih dana završava istim brojem mesečnih svezaka kao Sandman iz kojeg je potekao (sveska broj 28 Lucifera jedna mi je od dražih priča ispričanih na samo dvadeset i dve strane). Ostavio je prepoznatljiv pečat tokom svoje smene na Hellblazeru. Usput nam je podario još neke nezanemarljive naslove, prevashodno favorit My Faith in Frankie, i ustoličio se kao vladar raskošne, složene hororične fantazije. Ovih dana preuzima dva velika superherojska serijala, čisto da pokaže da i to može.

Otud ne čudi što je The Devil You Know tek prvi roman u originalnom serijalu o Felixu Castoru, tvrdokuvanom plaćenom egzorcisti koji operiše po Londonu zatrpanom zlodusima. Drugi, Vicious Circle, najavljen je za oktobar, a Carey, uz sve pobrojane obaveze, već radi vredno – a kako drugačije – na trećem.

Čini se da s vremena na vreme svi točkići ležu baš kako treba. Prava je sreća da je bilo ko uopšte zainteresovan da se isprsi sa takvom vrstom dila – u ovom slučaju britanski izdavač Orbit – iako to verovatno ima mnogo više veze s uspehom serijala Laurell K. Hamilton ili Tanye Huff, via čarobnjačić koji će kad poraste postati Alan Moore; prava sreća je i što se ponuda koju je nemoguće odbiti ukazuje baš nekom kao što je Carey, koji, eto, uspeva da žonglira nekoliko mesečnih strip naslova istovremeno, plus dva kompletna romana godišnje, a da to ne utiče na pad kvaliteta njegovih radova.

The Devil You Know je dobrodošao doprinos sve popularnijem podžanru "okultnog trilera" (jasno vam je zbog čega mi je ovo dodatno zanimljivo). On je takođe petparačka literatura, ali ona najbolja, razuzdana, duhovito-ozbiljna. Carey sipa one-linere kao da ih je sâm patentirao.

Znam da knjiga neće biti kao strip, niti sasvim kao čista proza, ali nadam se da će sadržati pomalo od oba.

Dovoljno da me ispuni radošću ljubavi koja možda nije kao prva, ali je podjednako slatka.