Danas sam, ružnog li dana, svašta radio.

Ništa predugo, niti previše, jer, zaboga, ne bih ni stigao. Ali, stvarno svašta:

Odgovarao sam na mejlove, "pošast 21. veka" (Millar).

Prevodio namenske tekstove; one koji plaćaju račune.

Dorađivao i lickao staru priču, spremajući je za prvo objavljivanje.

Čak sam radio i... ono na čemu najviše radim ovih dana (mada je to najviše i ispaštalo, do vraga).

Poput ludog naučnika, dremnuo sam pola sata.

Uspeo sam i obavezno da prošetam, doduše kratko i po kiši, da ne bih poludeo između četiri zida.

Spremao stan? I to. Jer odavno nisam.

Sve to vreme išla je muzika, šizofrena, po običaju. (Iz nekog razloga, fiksirao sam se na ženska imena u naslovima pesama "alternativne muzike", jer nisu uobičajena pojava. Znate već, "Diane" Husker Du, "Geraldine" Gallon Drunk, "Elizabeth" Die Kreuzen, "Brenda" Jon Spencer Blues Explosion...)

Odgledao nekoliko epizoda 24 i temeljno popravio utisak o poslednjoj sezoni (čak toliko da bi - ukoliko se održi kvalitet - ova lako mogla da bude najbolja).

Stigao se na blogu svim ovim hvaliti (i usput štiklirati ovonedeljno javljanje).

Na kraju sam se osećao kao prototip porodičnog, multipraktik robota – biće da je zbog spremanja – iz neke stare naučnofantastične priče, robota koji je odahnuo kada je napravio inventar svega što je uradio tokom dana, našavši se slučajno na pola koraka do spoznaje smisla života, humanoidnog života, što je čitav korak više od onoga što je postigao bilo koji pravi čovek i... Hej, vraćaj kuglu, nevaljali robote!

Eto, tako je to izgledalo kod mene danas. Veselo, a? Mogu mislit'.

Da budem sasvim iskren – e, da je bar češće.

 

Heh, zgodno.

Baš kad sam zaboravio koliko sam voleo da čitam dečije knjige, naročito one koje su se ponašale kao da to nisu... koliko sam gutao, na primer, slatko-šašava i šašavo-slatka dela Ivana Kušana (koji je, meni lično - i tu ću možda izreći jeres - uvek bio nekako draži od Hrvoja Hitreca)... stigne novi roman Darka Macana.

Žuta minuta (2005) je podnaslovljena "rock'n'roll bajka", i to vam je najbolji mogući opis sadržaja. Jedna, doduše kratka, bajka u životu šesnaestogodišnjeg rock'n'roll zaluđenika (s blagom natuknicom da možda nije jedina koja ga čeka).

Stil je, kao i u slučaju većine stvari koje autor napiše u bilo kom mediju, duhovit, pitak, ma pesma.

Priča je, shvatili ste već, skladan brak između old school tradicionalnog hrvatskog dečijeg romana (iz, recimo, osamdesetih) i sasvim moderne priče (sa neretkim otrežnjujuće odraslim i savremenim detaljem), i, kao takva, zarazno zanimljiva. Svi likovi su lovable, čak i oni antipatični, a posebno naslovni (u ulozi Žutog već sam zamislio fenomenalnog klinca iz Dazed and Confused Richarda Linklatera).

Knjiga je jedinstvena i po ozbiljnom pristupu rock-ikonografiji, toliko ozbiljnom da bi mogao da prođe i u "romanu za odrasle". Strast jednog zaljubljenika prikazana je tako umešno da postaje univerzalna (zamenili je vi stripom, naučnom fantastikom ili, otkud znam, kompjuterima). Nažalost, iz opisanog postaje jasno da se radi o pomalo odumirućoj kategoriji - što zbog nezdravih trendova, tržišta koje ne zna za milost ili nezaustavljive entropije svih i svakakvih ideala. Ponekad nam je potreban prividan okvir dečije književnosti da nam objasni kako stoje stvari.

U prvi mah sam se iznenadio u kojoj meri pričom provejava seks, nagovešteni i nešto konkretniji, a onda sam se setio da je omladinsko štivo oduvek bilo idealno okruženje za povećanu hormonalnu temperaturu.

Iako ima jedinstvenu nit, roman je više epizodičan, ali čak i takvom, jedina zamerka mi je što se, bar u mom čitalačkom iskustvu (dva cuga), nekako prebrzo i naglo završava. U pogledu volumena - i stranica, i događaja - bio sam spreman na mnogo više. Ipak, sâm kraj je - setno-optimističan - pun pogodak.

Dakle, lahka vitaminska zabava. Baš ono što vam je doktor prepisao za dolazeće prolećne preokupacije.

I da budem do kraja subjektivan... Kako može biti loša tzv. dečija knjiga koja na svojim stranicama pominje Queens of the Stone Age!
 

Kao Šilja u starom vicu iz Mikijevog almanaha (bivšeg esencijalnog štiva, u kome su me posebno radovali Miki, Paja & Baja u izvedbi Đorđa Kavacana, kasnije stalnog gosta Strip Arta), kada mi je danas neko pozvonio, otvorio sam vrata i pogledao levo, pogledao desno - nigde nikog. Pogledao pravo - ono poštar. Nekada najvažnija uniformisana osoba u mom životu (pa i danas, da se ne lažemo; jedino su te uniforme nekako postale ležernije, a i što da ne).

I šta mi je lepo doneo? Paketić iz Niša, a u paketiću novi broj Pressinga.

Taj novi broj nije bilo koji, već pedeseti, za petnaest godina izlaženja.

Čestitke.

Pedesetka sadrži uobičajenu zdravu mešavinu politike, književnosti, filma, muzike i stripa (uključujući i ekskluzivni intervju sa Džonatanom Kerolom!), a u specijalnom dodatku koji proslavlja jubilej možete pročitati i moju "Retku krvnu grupu". Priča koja je neke iznervirala, druge ostavila ravnodušnima (a nekima čak bila simpatična) do sada je mogla da se nabavi samo u skromnom tiražu glasila Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić, u Emitoru broj 445. Ovaj put, neznatno ušminkana inkarnacija.

Broj je manje-više razgrabljen u regularnoj prodaji i do svog primerka ćete doći ako pišete na siic_pressing@yahoo.com ili Šumatovačka BB, 18000 Niš.


 

geek
Pronunciation: 'gEk
Function: noun
Etymology: probably from English dialect geek, geck fool, from Low German geck, from Middle Low German
1 : a carnival performer often billed as a wild man whose act usually includes biting the head off a live chicken or snake
2 : a person often of an intellectual bent who is disapproved of


Šta se to dogodilo sa Vorenom Elisom? (Vorner Elis, kako ga potkusurava Džos Vedon.)

Ili se nešto, možda, dogodilo sa mnom?

Najnovija tri mesečna serijala gos'n Elisa izuzetno su mi fino legla:

Fell (crtač: Ben Templsmit) Riskantan izdavački eksperiment koji je zasluženo više nego uspeo: 16 strana zaokružene priče po svesci bez reklama i sa nekim ukusnim DVD-bonusima, sve za $1.99. Koji, naravno, ništa ne bi vredeo sam za sebe da strip nije odličan, po priči, atmosferi, likovima, crtežu. Kao što sam autor kaže, nešto kao Spirit za ova nova, boženassačuvaj, moderna vremena.

Nextwave (crtač: Stjuart Imonen) Humoristička superherojska makljaža koja fercera. Nekima nije smešno, ali meni, bogami, jeste.

Desolation Jones (crtač: Dž H Vilijams III) O ovome sam već pisao.

E, pa, nešto sam kontao, pa reko' da podelim s vama. Ranije mu je dekompresija bila izgovor za odrađivanje posla. Ranije mu je imidž "čoveka sa milion ideja" bio izgovor da baš svakom od njih umasti papir. Ranije mu je... bah. Čini se da je konačno počeo mnogo više da ulaže sebe u pisanje. Ima taj luksuz da može da radi samo ono što mu se dopada (i po koju ponudu koju je nemoguće odbiti). Ne moram posebno da vam napominjem da se svi ovi naslovi rasprodaju čim se pojave. Da sam na njegovom mestu, zavalio bih se u fotelju, zapalio cigaretu i sipao sebi viski (hej, pa on to i radi!).

I to nije sve. Kad smo već kod gos'n Džosa Vedona - i njegove odlične forumske "šibačine" s Elisom - i on mi se dopada. Tačnije, super su mi stripovski izleti tvorca Buffy, Angel, Firefly (i da ne zaboravimo Toy Story): do sada sam iščitao Fray i Astonishing X-Men i želim još.

U čemu je poenta?

Sve se uklapa u moje pređašnje deklarisanje uber-Lostovcem. (Moram da vam ispričam, sad ćete shvatiti kolika je to gikovština, majko: u svima omraženoj dvanaestoj epizodi druge sezone u trećem planu jednog flešbeka vidi se građevina sa omota albuma Animals od Pink Floyd, koja se inače, drž'te se, zove Battersea Power Station! A? A? Hehehe. Ovo je skoro kao kad fizičari pričaju vic.)

Sve se to, opet, uklapa u visinske pripreme za okušavanje sa velikom zvezdom prozne naučne fantastike, Čarlsom Štrosom (čija se zajednička zbirka sa jednim drugim gikom, Korijem Doktorovim, zove "The Rapture of the Nerds"!)

Šta je ovo? Zvanično se spremam za inicijaciju u sveti red Gikova?

(Ih, k'o da pre nisam bio.)

Ajmo, gikovi, u modi smo...
 

Emisija "Prodor" na Radio Beogradu u četvrtak 02.03.2006.

Segment pod imenom "Dosije Srbija", s početkom u 10.30.

Neobavezna ćaska vašeg domaćina sa Tatjanom Milekić o... temi.
 

Promocija Crnih cipela u utorak 21. februara u Kulturnom centru Novog Sada sa početkom u devetnaest časova.

Veče će voditi Alen Bešlić, uz učešće kolega književnih kritičara Slobodana Vladušića i Milana Antunovića.

Domaćini mi obećavaju dinamičnu priču.

Vi sa pozivnim 021 - ali i ostali - svratite.
 

U Vremenu broj 789 od 16. februara, intervju s vašim domaćinom pod nazivom "Horor je ozbiljna zabava" (teške reči, he-he).

Zanemarite Erola Flina iz lokalnog fanki benda.

Moj je propust što autorka fotografije, Jelena Sanader, nije potpisana. Mea culpa, Jelena.
 

Kako se provode zimski dani?

Prilično standardno. Sve više radno.

A kad je radno, treba i goriva.

Taj Brian K. Vaughan je čudo. U dahu sam iščitao TAG, poslednju zbirku Ex-Machina, trećeg od strip serijala sa kojima dotični razbija već nekoliko poslednjih godina. Čista uživancija: naglašenije trilerozan, krvav čak, i podjednako političan, kao i do sada (sa gomilom ekstravagantnih detalja iz opštinskog života Njujorka). To me je nateralo da ponovo pročitam prvu zbirku, The First Hundred Days (jedan od boljih naslova u recentnoj istoriji... pa, naslova) i radikalno redefinišem prvobitne mlake utiske. Taj Brian K. Vaughan je čudo.

Pesme koje su šizofreno izlizale winamp (ništa fensi ipod, još; tehnofobi uvek kasne): "O'Sailor" Fiona Apple, "Monkey" Low, "The Greatest" Cat Power, "Pink" Boris, "Pass This On" The Knife, "Rue Des Tempetes" Young Gods (stari dobri).

Kad smo kod zamene za buljenje u kamin u dugim zimskim noćima, serije koje se prate na nedeljnom nivou (tzv. "kapavac") -- onom za koji te optuže da si veći ludak nego kad stučeš dvadeset epizoda za nekoliko dana -- druga sezona Lost, peta sezona 24 i prva sezona My Name Is Earl. Sve se drže manje-više dobro.