Kao što su pažljiviji čitaoci ovog sajta već više puta mogli da zaključe, jedan od događaja kojima se najviše radujem ove godine jeste pojavljivanje Three Days to Never, novog romana Tima Powersa, velikog književnog idola (što se u mom pisaniju, manje-više, vidi iz aviona), majstora za tajne istorije, vratolomnu akciju i fantastiku skrivenu u banalnom i svakodnevnom.

Nije mala stvar. Pauze između Powersovih dela su duge, a ova predstavlja i svojevrstan rekord. Prošlo je šest godina od izlaska njegovog poslednjeg romana, Declare.

Subterranean Press, prestižna mala kuća koja štampa predivne, retke i preskupe knjige, ima ekskluzivno pravo da objavi prvo tvrdoukoričeno izdanje, pre nego što se u avgustu pojavi zvanično, kod velikog izdavača, i tim povodom otkriva sledeće detalje iz sadržaja:

When 12-year-old Daphne Marrity steals a videotape of Pee-Wee's Big Adventure from her grandmother's house, neither she nor her college-professor father, Frank Marrity, have any idea that the theft has drawn the attention of both the Israeli Secret Service and an ancient European organization of occultists -- or that within hours they'll be visited by her long-lost grandfather, who also wants that videotape.

And when Daphne's teddy bear is stolen, and a blind assassin nearly kills her father, and a phantom begins to speak to her from a switched-off television set, Daphne and her father find themselves running for their lives through a southern California in which magic and the undead past are dangers as great as the guns of living assassins.

From ancient prophesies about Israel to the secret lives of Charlie Chaplin and Albert Einstein, this breathtaking novel throws a suburban father and daughter into the midst of an ancient supernatural battle.

Siže nije ništa posebno, bar meni, naročito zato što neprijatno podseća na ukrštanje između Potpaljivačice Stephena Kinga i Powersovog sopstvenog romana iz 1996., Expiration Date. Međutim, knjiga je velika (preko četiristo strana u hardkaveru, što znači više od petsto u džepnjaku), i ja se pouzdajem u to da u njoj ima još dovoljno mesta za štošta novo i intrigantno -- ruku na srce, prepričano deluje kao da se odigrava u prvih nekoliko poglavlja.

Čak i ako grešim, razloga za slavlje je i previše.
 

Izašao je #2! subotičkog "fanzina sa strip i ilustraciju" po imenu Šut u mozak, u izdanju Fondacije za omladinsku kulturu i stvaralaštvo iz Subotice, FOKUS, "dežurnog krivca" za slične pohvalne aktivnosti koji se već pominjao na ovom sajtu.

Kako to izgleda? Weird logo, profi štampa, 100 strana, petnaestak stripova raznih dužina. Ovaj broj, za razliku od prvog u kome je bilo i stranih autora, posvećen je isključivo domaćim radovima, autorskim ili nastalim u okviru grupnih crtačkih sesija. U svom žanru -- grafički ekstravagantan i mračan underground -- dobro se nosi sa svetskim pandanima.

U broj je uvrštena i "Šahovska tabla" (uzorak ovde), zajednički strip više autora (među kojima je i legendarni Septic), rađen na smenu tokom "grupnjaka" od pre nekoliko godina, neobičnog preloma table, a po tekstu verovatno najhermetičnije priče vašeg domaćina ikad (u to vreme pod uticajem mlađih britanskih mračnjaka).

Za dodatne informacije u vezi s izdanjem obratite se uredniku, Miroslavu Lazendiću, na gnoj2050@yahoo.com. Učinite uslugu, sebi i drugima: šutnite se malo u mozak.
 

Lista k'o lista, za one koji vole. Krajnje subjektivna, kataloškog tipa, pokušava da obuhvati izvore čistog zadovoljstva jednog konzumenta u okviru jedne kalendarske godine. Dakle, najviše uživanja, najmanje strogih parametara ili, ne daj Bože, trendseterskih pobuda. Dvehiljade peta, ni bolja ni gora od prethodnih, još uvek je pružila dovoljno razloga da se čaša doživi kao polupuna. Iz ove pozicije, prema svemu što je najavljeno, dvehiljade šesta deluje kao, u najmanju ruku, podjednako hedonistička. Jedva čekam.



muzika

Što se albuma tiče, jedini kriterijum za hijerarhiju bio je broj preslušavanja (što je, čini se, dovoljno indikativno).

1. Queens of the Stone Age Lullabies to Paralyze
2. Bloc Party Silent Alarm
3. Gorillaz Demon Days
4. The Arcade Fire Funeral (2004)
5. dEUS Pocket Revolution
6. Ladytron The Witching Hour
7. My Morning Jacket Z
8. Low The Great Destroyer
9. LCD Soundsystem LCD Soundsystem
10. Warlocks Surgery

Ako ne obratimo pažnju na godinu kopirajta, više i od svih ovih, poslednjih pet-šest meseci suvereno mi je obeležio kompletan opus benda po imenu 16 Horsepower i to nastavlja da čini. Omađijan sam, bez mnogo nade za raščinjavanje čini.


serija

Kao što je već negde rečeno, u 2005-toj televizijska serija je zamenila film. Kod mene svakako, ali pouzdano znam da je slično bilo i u mnogim drugim domovima. Religiozno sam pratio THE WIRE, DEADWOOD, 24, ALIAS, VERONICA MARS, MY NAME IS EARL.

Ipak, moj i život mnogih prijatelja u prošloj godini protekao je u znaku samo jedne. All roads lead to... LOST. Kompletna prva sezona ujedno je i prva serija uopšte koju sam pazario na DVD-ju. Nenormalni sam lostie i tim se dičim; bez problema bih nosio majicu s natpisom 4 8 15 16 23 42 (a jednog dana i hoću).


film

Najviše je izvisio, jer sam za njega izdvajao najmanje vremena. Od onoga što mi se posebno dopalo sa ovogodišnjeg bioskopskog repertoara izdvajam OLDBOY, SIN CITY, KISS KISS BANG BANG, WALLACE & GROMIT IN THE CURSE OF THE WERE-RABBIT i THE INCREDIBLES (koji se prelio u 2005.)


knjiga

Od friških, pre svega PHANTOM NIGHTS Johna Farrisa, A HANDBOOK OF AMERICAN PRAYER (2004) Luciusa Sheparda, TRANSGRESSIONS (gigantska zbirka mini-romana i novela pod uređivačkom palicom pokojnog Eda McBaina), JEBO SAD HILJADU DINARA Borisa Dežulovića, THE NARROWS Alexandra C. Irvinea (dok se čeka Tim Powers i Irvine može da posluži; iako daleko od savršenog, ovaj poslednji je bolji od prethodnih) i THE PORTRAIT OF MRS. CHARBUQUE (2002) Jeffreya Forda (favorit; a ima ga i u prevodu).

(Sledeća na listi čekanja je WOKEN FURIES Richarda Morgana. Pošta mi je zaturila NOVEMBER MOURNS Toma Piccirillija. Nisam uspeo da se probijem do kraja: A GENTLEMAN'S GAME (2004) Grega Rucke, smorio me je; FROZEN Jaya Bonansinge, od koga sam očekivao nepretenciozan, vešto napisan triler, a dobio nepodnošljivu količinu ošljarenja i izveštačenosti neprimerenu nekom ko se izdaje za štićenika Petera Strauba i Davida Morrella; i MIND'S EYE Paula McAuleya, prema sadržaju blisko onome što i sam pokušavam da pišem, ali je čitanje zbog nečega zapelo još pri početku; njoj ću svakako da pružim još jednu šansu.)

Knjiga koju sam najviše voleo prošle sezone bez obaziranja na godinu proizvodnje, ili možda baš zbog nje: THE END OF THE TIGER (1966) Johna D. Macdonalda. A još nisam ni neki ljubitelj zbirki.


strip

Nisam se pretrgao ni u iščitavanju stripova, i dalje tvrdoglavo američkih, pogotovo ne novih. Osetio sam pad u 100 BULLETS, drugi trejd THE LOSERS bio je daleko ispod nivoa prvog, među retkima sam kojima se dopao WOLVERINE Marka Millara, a pored dežurnih krivaca u koje uvek možete da se pouzdate (SLEEPER, Y-THE LAST MAN) posebno su me se dojmili WE3, RUNAWAYS (koji mi je možda bolji i od Y), i FELL, prvi pravi strip Warrena Ellisa za koji mogu da kažem da mi se bezrezervno dopao.
 

Kraj godine, početak nove, rekapitulacije, analize, podvlačenja crte, lagao bih kada bih vam rekao da nisam slab na godišnje liste. Nove godine zato dolaze, bar meni. Znači, biće toga još, samo da se malo organizujem posle ovih bezglavih, ničim izazvanih provoda (i završim knjigu il' dve koje čitam, jer deluju kao da zahtevaju mesto na knjiškoj listi).

Do tada, zabavite se zbirnom listom impresija iz sveta muzike koja preti da se pretvori u pažnje vrednu tradiciju. "Pop-depresivac" Ivan L. zatražio je priču o omiljenoj pesmi iz 2005. od imena kao što su Steve Wynn, Robert Fisher, Jason Molina, Žikica Simić, Ken Stringfellow, Svetlana Đolović, Gordan Paunović, Aleksandra Nikšić, Dragan Ambrozić, Slobodan Vujanović/Freedom, Goran Tarlać, Dario Stajić, Moma Rajin, Miloš Ivanović Kepa i Aleksandar Lazarević. Vaš domaćin je zalutao među njih.

Hepi, meri, srećno.
 

Kad bi vam neko rekao da je slavna Homicide: LOTS jedna krajnje idealistička serija, biste li ga oterali tamo gde mu je mesto?

Ja prvi.

A, opet, nakon nedavne primerene reakcije tvoraca serije na sadašnje stanje stvari, ne možemo a da ne vidimo požrtvovano baltimorsko Odeljenje za ubistva, gotovo vidovnjački obdarene detektive "koji su tu da govore u ime mrtvih", kao hormonsku utopiju daleko od realizma po kojoj je svojevremeno cenjena.

Jer, kada danas pred sobom imamo naredni evolutivni korak Davida Simona u televizijskom kriminalističkom žanru po imenu The Wire, smešten deceniju kasnije u isti grad, jasno vidimo koliko se toga u međuvremenu promenilo: u konkretnim društvenim gibanjima, a zatim i u percepciji gnevnih ljudi koji nam ih opisuju.

Kao što verovatno i sami znate, stvari su se temeljno zagovnale. Dobra vest je da se konačno našao neko ko će to na valjan način da nam saopšti -- ako već ne na velikom platnu, makar preko malih ekrana.

Simon je u tu svrhu regrutovao moćne saradnike, na čelu sa briljantnim bivšim pandurom Edom Burnsom (nije onaj Ed Burns), dok kao povremena ispomoć uskaču nove superzvezde kriminalističkog romana, George Pelecanos i Denis Lehane, sveci zaštitnici komšijskih Vašingtona i Bostona.

Najočiglednija sredstva kojima se Davidova scenaristička ekipa služi su spora ekspozicija zarad kasnijeg kumulativnog efekta, duge sekvence, poetsko-ulični dijalog, konstantno žongliranje ogromnog ansambla (koji uključuje pedesetak likova u prvoj sezoni, u drugoj i mnogo više), od visokih administrativnih krugova gradskih vlasti, pa pripadajućom im lestvicom sve do policijskih prašinara, i, ekvivalentno, od anonimnih i nedodirljivih zločinačkih bosova do njihovih ušančenih vojnika; a dok smo na ulici, nije zgoreg zaviriti i u dvorište žrtava.

Prema jevanđelju The Wire-a, život pokreću političke mahinacije, jurnjava za statističkim rezultatima i metenje problema pod tepih, podgrejani slučajem, ljudskom glupošću i zlobom. Komplikovan sled događaja koji vodi do hapšenja nikada ne počinje od plemenite želje za borbom protiv kriminala, već obično nečijim interesom trenutka, a kada se jednom policijska mašinerija zakotrlja, najviše zahteva strpljenje i mukotrpan birokratski posao. Nama ostaje da uživamo u besprekorno dramatizovanom međusobnom nadklikeravanju policajaca i lopova uz pomoć moderne tehnike u oblasti prisluškivanja, dobre stare "pešačke" špijunaže i gotovo vojnog osećaja za strategiju.

Srećom, pa se među silnim njuškama nalaze i autentični marginalci, retko pristojni ljudi na razne načine skršeni žrvnjem stvarnosti, recidivi prošlog vremena koji u novom, u kome su se jednog dana iznenada probudili, nikako ne mogu da se snađu. (Kada je to poštenje i privrženost profesiji postalo prezrena osobina, pitamo se zajedno sa njima.) U toj borbi, oni, naravno, često mnogo više gube nego što dobijaju. Nekima od njih omiljena zabava je opijanje dok više ne mogu da stoje -- za šta dobro posluži hauba rođenih kola parkiranih pored napuštene pruge. I nemojte da pijete dok vozite.

Suva depresija, dakle. Kada me je nesmiljena snaga takvog opisa svakodnevice udarila u lice, pomislio sam: Ovako to funkcioniše kod nas, i nikako drugačije.

Ali, bogami, i u belom svetu.

Beznađe koje izbija iz samouvereno ispletene mreže zapleta podcrtano je formalnim dosetkama poput potpunog odsustva "filmske" muzike (dabome, osim kada je sluša neki od likova), povremenim kadrovima propuštenim kroz filter CCTV-a Bušove paranoične Amerike i svesno nenaglašenim završecima scena koji tako imaju triput jači udar od najbesramnijih cliffhangera. Prema rečima samog autora, "ne radi se o pravoj epizodičnoj seriji, već o filmu u trinaest knjiških poglavlja".

Od stalne menažerije Homicide-a tu su samo poneka draga i poznata lica u cinično suprotnim ulogama od onih koje su ih proslavile: Peter Gerety (Stuart Gharty) kao politički ambiciozni sudija, Erik Dellums (Luther Mahony) kao hipijevski opušten patolog, Callie Thorne (Laura Ballard) kao otuđena supruga glavnog junaka, dok pilot i njegov nastavak režira niko drugi do Clark Johnson (Meldrick Lewis).

Kada sam čuo prve hvalospeve 2002., u vreme emitovanja prve sezone, seriju svakako nisam ovako zamišljao, ali, verujte, niko i nije mogao. Kao takva, najbliža je autentičnom remek-delu u vizuelnom mediju koje sam imao prilike da gledam u poslednje vreme i za malecni prag moj najveći favorit kada se radi o magičnoj radionici TV mreže po imenu HBO.

Jer za HBO očigledno važe neka druga pravila. Literarnom analogijom samog Davida Simona, u gomili makar i zabavnog šunda televizijske ponude ponekad se krije i "ozbiljna" književnost.
 

Nastup u Zelenom zvonu otkazan.

Vajni pisci izgleda nisu pili dovoljno rasola.

Drugi pokušaj najverovatnije dvadesetog drugog.
 

Samizdat B92 i gost Teofil Pančić predstavljaju:
Marko Vidojković sa knjigom "Ples sitnih demona" i Oto Oltvanji sa knjigom "Crne cipele".

 

Najviše zahvaljujući Darku K., FOKUSU i Yu Festu, nastup je protekao bolje nego što bilo ko ima pravo da očekuje. Čar svega, čini se, bila je upravo u tome da se nije radilo ni o običnoj promociji, ni samo o koncertu, već o "događaju" specifičnog šarma.

Denubridi su svakako zvučali kao da im nije prvi put. I kao da nisu "postmoderni bluz, emo-kor, post-pop". A ako i jesu, prašili su k'o nezdravi. (I folirali se, je l', jer su iz Beograda, ha-ha.)

Da mi je neko rekao da tolika publika može da izgleda kao da je zanima duga & suva priča, i to još subotom uveče...

Hvala svima koji su bili.

A kako je izgledalo, možete pogledati ovde.