U subotu, 26.11.2005., promocija Crnih cipela u subotičkom Yu Festu, u 21.00. U ulozi domaćina i mučitelja jadnog gosta, koordinator čitave rabote, Darko Kovačević.

Odmah posle, premijerni koncert mojih prijatelja, beogradskog benda Denubridi. Zapamtite to ime. U redu, pokušajte da ga zapamtite.

Šta sviraju, svi pitaju. Ah, samo neka se mistifikuje. Ludilo je, čuo sam, stiglo čak do "postmoderni bluz". Što na neki perverzni način uopšte nije bez vraga.

Inače, veče je deo više sličnih događaja (bar dva) u organizaciji Fokusa (Fondacija za omladinsku kulturu i stvaralaštvo) pod nazivom – pokušajte da se ne smejete – "Urbani kauboji"; dva vikenda kasnije, u istom književno/koncertnom aranžmanu nastupa Marko Vidojković sa svojim bendom On the Run.

(Ovo možda sugeriše da su Denubridi "moj" bend, što oni svakako jesu, ali samo "moj dragi bend", budući da muzički ne mogu da im doprinesem više od Beza iz Happy Mondays.)
 

Za Sajam knjiga izašao je moj najnoviji prevodilački mukotrud, Prestonica nasilja Džordža Pelekanosa, u izdanju Samizdata B92.

Pelekanosa bih svrstao među svežiju krv modernog kriminalističkog romana, kao što su Denis Lehejn (Mystic River) i Majkl Koneli (Blood Music), ne samo zato što su bliski generacijski, već i zato što im je zajednički naizgled jednostavan i grub stil, popularni serijali (ali i česti hrabri otkloni od istih), koketiranje sa mejnstrimom i gotovo mitska vezanost za matični grad (Boston kod Lehejna, Los Anđeles kod Konelija i, naravno, Vašington kod Pelekanosa).

Pelekanos do današnjeg dana ima kompletirana tri serijala:

trilogiju o privatnom detektivu Niku Stefanosu, introspektivnom alkoholičaru, koji u pauzi između slučajeva 'ladno posećuje koncerte Fugazija;

sagu u četiri knjige o četrdeset godina vašingtonskog podzemlja viđenu kroz prizmu lokalne grčke zajednice, neka vrsta odgovora na Elrojev slavni "L.A. kvartet";

i četiri surova a sentimentalna "urbana vesterna" o privatnodetektivskom tandemu, Dereku Strejndžu i Teriju Kvinu, sa blagim ukusom Pelekanosovog omiljenog blaxploitation-a, jedinstvenog filmskog (i ne samo filmskog) pravca sedamdesetih kada su se "pocrnjavale" prepoznatljive žanrovske forme.

Najnoviji roman je za sada samostalno, zaokruženo delce koje je nastalo pod očiglednim uticajem rada na televizijskoj seriji The Wire (punopravnom nasledniku serije Homicide: Life On the Street o kome će uskoro biti više reči na ovom sajtu), čiji je Pelekanos producent i za koju povremeno piše scenarije. Radnja je smeštena u crnački geto, bavi se problematikom vrzinog kola trgovine narkoticima iz ulične perspektive, a poseban šmek knjizi daje činjenica da priča nije ispričana iz vizure "policajaca i gangstera", već živuljki sa najniže lestvice zločinačke hijerarhije, nepopravljivih i onih koji žele da se poprave (radeći npr. u društveno korisnim ustanovama kao što su "policija za životinje"), ali i socijalnih radnika za uslovnu slobodu koji se trude da rekonvalescente održe na "pravom" putu.

Već po samom sadržaju ove krimi-drame može se zaključiti da je naglasak mnogo više na "drami", o čemu nedvosmisleno govori i originalni naslov knjige, Drama City. (No shit?) Inače, to je jedan od novijih nadimaka za Pelekanosov omiljeni grad, neprevodiva igra reči koja je zadala glavobolju prevodiocu i uredništvu, te je na kraju odabran naslov koji najviše podseća na domaća bioskopska distributerska rešenja iz već pomenutih sedamdesetih.

Što da ne.

Pelekanosu bi se verovatno dopalo.
 

ALIAS
Opirao sam se ja mnogo ovome. I još uvek mogu da razumem one kojima je krajnje neatraktivno, ili ih nervira iz bilo kog razloga. Ali. Ali, u međuvremenu sam se navukao.

Naravno, moralo je da ide preko jedne druge velike serije, ali to je u redu. Pomoglo je što sam, naročito u prvoj sezoni, prepoznavao klice onoga što će postati LOST. Šta da vam kažem, the hatch se ovde pojavljuje već u osmoj epizodi! Jedna od najefektnijih minimalističkih špica ikada - do pojave Lostove, naravno (muzika: tvorac serije, Džej Džej Abrams) - čiji dizajn pomaže tokom epizode u izvođenju bezobraznih pripovedačkih elipsi. Glavna junakinja je loptica skočica po igralištu Zemljine kugle. Akciju neću ni da pominjem. Sabrane tekovine Džejmsa Bonda u poslednjih desetak godina, pa i više, izgledaju kao gerijatrija.

Serija je, realno, prepuna jakih, vešto realizovanih likova: Džek Bristou, Arvin Sloun, Markus Dikson, Vil Tipin, Majkl Von, spisku nema kraja. Čak i jar-jar-binksovski potencijal Maršala, Aliasovog Q-a, nije strašan ukoliko se odlučite da vas ne nervira, ili se samo naviknete na njega. Ponekad mi je i gđa Aflek briljantna.

Jedini minus koji bode oči su plačipičkaste scene praćene najgorim AOR-om za tinejdžere (kako se uopšte zove takva vrsta muzike?), ali, srećom, toga nema tako često, ponekad nijednom po epizodi.

Znalci kažu da je pad počeo da se oseća tek u trećoj sezoni, što znači da još ima oho-ho da se uživa do tada.


SMRT DJEVOJČICE SA ŽIGICAMA Zoran Ferić
Ferića sam prvi put slušao kada je na FAK-u 2003. u CZKD-u čitao iz zbirke Anđeo u ofsajdu. Nema šta, ostavio je utisak na mene svojim pripovedačkim umećem. Ovo mu je prvi roman koji je nakalemio na naslovnu pripovetku iz zbirke, što je, priznaćete, najpre žanrovski štos. Na koricama knjigu reklamiraju kao "mediteranski Twin Peaks". Okej, ostrvo je prepuno bizarnih likova, uvedeno je milion misterija (ubistvo chick-with-dick striptizete, nestanak tela šestogodišnje devojčice posle pogreba, neko cepa poslednja poglavlja krimića u lokalnoj biblioteci, neko pila leševe na pola da stanu u ostrvsku grobnicu, u lokalnoj ludari se navodno redovno vrše egzorcizmi itd.) Da sve bude luđe (može li?), u pozadini besni rat. S obzirom na njenu visokodigresivnu prirodu, priča je začuđujuće kompaktna. Žao mi je jedino što sam je nešto razvlačio (nije samo krivica knjige), jer bi mi lepše legla razrešenja misterija. Reći ću samo jedno: onaj teksaški perverznjak Džo Lensdejl je malo dete. I reći ću još samo jedno: jeste da ima krimića i horora, ali, ipak, najviše ima perverzije.

SON OF THE ENDLESS NIGHT John Farris
Kad smo već kod egzorcizma. Baš nešto razmišljam kako nije bilo mnogo slavnih, fiktivnih: pored očiglednog, knjige koja ga je inspirisala (The Case Against Satan Reja Rasela), i ovog najnovijeg filmskog, Emili Rouz, (plus recimo roman Oblivion Džeja Bonansinge: egzorcizam u Beloj kući, he he), ne previše. Son... je, u svakom slučaju, posle Blatijevog najpoznatiji. A kladim se i najbolji. Da je film, zvao bi se superspektakl. U trenucima neraspoloženja bilo koje vrste, u mom slučaju pomaže Faris - bilo koji Faris - a pogotovo jedan od boljih. Ovu konkretnu knjigu čitam treći put. Ako ikada u životu ostvarim pet posto njegovog poetsko-slikarskog talenta u prozi, biću srećan čovek. Frustracijom protiv depresije.

LIFE EXPECTANCY Dean Koontz
Već sam zažalio kupovinu ovoga. Pročitao sam prvih pedesetak strana krajnje zanimljive premise u cugu, ali sve vreme sam osećao kako mi je za upravo toliko jedinica opao IQ. I to je to. Odustajem. Zaista se više neću mučiti s njim. Pozovite se na ovo ako me ikada uhvatite u špajzu s nosom između korica njegove knjige. Odoh da nađem nekog... Dena Simonsa.

Za sledeći put ostajem dužan, od serija, THE WIRE i MY NAME IS EARL, stripova, FELL Warrena Ellisa i Bena Templesmitha, i muzike, recimo, Death From Above 1979.
 

Na 50. međunarodnom Sajmu knjiga u Beogradu bilo je sparno.

I, naravno, mnogoljudno.

Čak toliko da uglavnom svi o tome samo i pričaju.

Što se mene tiče, ja sam se na Samizdatovom štandu, po službenoj dužnosti, osećao čas kao Erik (pod stresom), čas, recimo, kao o'lađeni Robert Mičam (da baš ne bogartujem).

Srećom, fotke su vrlo milosrdne prema nefotogeničnom meni i uglavnom odražavaju ovo drugo. (Mada bi neki rekli pre, Bože sačuvaj, Erol Flin).

Na promociji u petak pojavilo se mnoštvo dragih lica, kojima od srca zahvaljujem na jednoj od najnasmejanijih promocija ikada; bar njih još toliko izvinjavalo se što nije stiglo zbog raznoraznih obaveza (uzrokovanih kapitalistički otežanim izvlačenjem sa posla), ali tu je zato bila i pokoja nenajavljena ekskurzija. Žao mi je jedino što u svom muvobezglavom stanju nisam stigao da prozborim više od reč-dve sa svakim, što se odnosi i na one koji su donosili knjigu na potpis.

Govornici su obavili svoj deo posla sa stilom. Teofil Pančić duhovito i ekspresivno, Boško Milin inspirisano i deduktivno. Uživao sam slušajući ih. Nakon kratko-slatkog oficijelnog programa, potpisao sam nekoliko primeraka knjige, a neki su, o da, uz posvetu dobili i crtež. Dao sam usput i pokoji intervju, svaki simpatičniji od prethodnog.

U subotu, još malo istoga, samo mnogo opuštenije. Možda smo mogli više zaista da se družimo, onako kako je definisano u nazivu dana, ali smo se zato bez problema svi osećali domaći. Nemala zasluga za to pripada pravim domaćinima štanda - curama iz Samizdata, koje su šipku sajamskog pčelinjeg zujanja postavile prilično visoko. Neka komšijski štand posvedoči.

Nakon svega, nisam bio raspoložen da radim dubinsku sondažu prodajne ponude na koju sam navikao organizam prethodnih godina. Imalo je verovatno veze i sa gužvom koju sam doživeo tragičnije nego ranije (opet ta gužva, je l'). Pored nekoliko zanimljivih naslova koje sam kupio prevashodno majci (Turski gambit Borisa Akunjina i Jacuzzi u liftu Mirjane Đurđević), a koje sam 'ladno mogao da kupim i sebi, na kraju sam se častio samo sedmicom, osmicom i devetkom strip-časopisa Q i pretposlednjim Dinom Kuncom (ništa me ne pitajte).

Kao što se da pretpostaviti, ovaj, pedeseti, Sajam, neću tako lako zaboraviti. Živeli.
 

Moj izdavač se postarao da ima čime da se pohvali na Sajmu knjiga.

Drugo izdanje Crnih cipela, pored većeg tiraža, ima jasnije odštampanu koricu, svetliju fotku autora, citate iz recenzija (tzv. blurbove) pozadi – i meni najzabavnije od svega – deblji papir, tako da knjiga izgleda voluminoznije. Ha! Plus, ispravljeni: jedna štamparska greška, jedan lapsus i jedna stilska omaška. Skoro pa savršen proizvod. Nije fer, znam, ali oni koji su malo sačekali biće sada nagrađeni – pogotovo kada se uzme u obzir da će knjiga moći da se kupi na štandu izdavača uz nezanemarljiv popust. Tako mu je to.

Promocija knjige održaće se četvrtog dana Sajma, u petak 28. oktobra u 14 časova, na štandu Samizdata B92, u Areni Hale 1.

Naklon gostima-govornicima: Teofil Pančić, književni kritičar i kolumnista Vremena, i Boško Milin, filmski kritičar i profesor FDU.

Svratite.

Takođe, za naredni dan, subotu 29. oktobra, u isto vreme na istom mestu najavljeno je nešto što se zove "druženje s piscima Samizdata B92".

O, da. I mene zanima kako će to da izgleda.

 

U novom, 49-om broju niškog časopisa Pressing, književno-pop-kulturnog magazina vrlo udaljenog od uštogljenosti koju sugeriše njegov podnaslov, pored pregršt zanimljivih stvari, možete da naletite i na "slobodan i opušten" (ha!) prikaz one knjige iz pera urednika Dejana Stojiljkovića. Pročitaj ovde.


Novi PRIKAZI ubuduće će moći da se pronađu u istoimenom, segregacionom odeljku na ovom sajtu. Povremeno se isplati posetiti i druge zabačene sobičke poput GALERIJA i INTERVIEW. Namig.
 

Jeste, zapušavam rupe na spisku pročitanih romana Stivena Kinga.

Zašto bih to radio, pitaće neko. Pogotovo ako sam svojevremeno već štiklirao desetak njegovih dela. To je sasvim dovoljno, ajmo klasiku, život je kratak!

Kao što rekoh više puta, neki ljudi zaslužuju stalnu pažnju. Pogotovo ako pišu trideset godina, imaju mnogo više dobrih knjiga nego loših, ne obmanjuju čitaoca, ne boje se da rizikuju, podržavaju kolege umesto da ih spotiču i uspevaju da ostanu neiskvareni bilo kakvim (a pogotovo planetarnim) uspehom. Malo li je?

Nije.

Bio sam prijatno iznenađen njegovim skorijim knjigama koje su prvobitno samo prošle pored mene (ili sam ja prošao pored njih.) Uživao sam u Bag of Bones i From a Buick 8. I zato odlučio da štikliram neke neoverene iz ranog opusa i vidim šta će se dogoditi.

Verovali ili ne, jedna od njih je Salem's Lot (odličan predlog Gorana Skrobonje za prevod naslova: Salemovo.)

Zašto mi je baš ta promakla? Ta smatra se boljom ranom Kingovom knjigom. Kao ključan uticaj na svoje pisanje navode je mnogi iz plejade žanrova. Između ostalih, advokat, teoretičar i pisac Daglas Vinter ističe je, uz The Dead Zone, kao svoju omiljenu (što je poslužilo kao dobar štos kada je u svojoj antologiji Prime Evil (1988) objavio Kingovu novelu "The Night Flier" koja na zgodan način spaja upravo dva pomenuta romana).

Kao prvo, ne volim vampire. Šta tu može zanimljivo da se desi?

Ne ljubim posebno ni Stokerovog Drakulu po kome je roman modelovan.

Ekranizacija Toba Hupera, koju do dan-danas nisam odgledao, urezala se u kolektivnu svest, pa i moju, slikom jeftinog Nosferatua koji izgleda prosto tupavo (a najnovija, serijska, verzija kažu da je još i gora).

Znajte da mi primerak knjige tavori na polici još od 1988., od petonedeljne posete Njujorku, kada sam pokupovao gomilu do tada izdatih Kingovih džepnjaka. Najradije bih sada izljubio tog bivšeg, pametnijeg sebe, jer sam danas imao retku priliku da čitam sedamnaest godina staro netaknuto izdanje. Kao da sam otvorio neko skupo, staro i slatko vino (a u vina se ne razumem, priznajem).

Stvari stoje ovako:

Salemovo je Kingov drugi roman.

Izašao je pre tačno trideset godina.

1975.

Potpisnik ovih redova te godine napunio je četiri godine. Da sve bude zanimljivije, svedoci tvrde da je u razdoblju između cirka pete i petnaeste godine svaku priču iz svog bogatog iskustva počinjao sa: "Kad sam imao četiri godine..."

SFRJ je bez daha gledala Grlom u jagode, treću sezonu Pozorišta u kući, Salaš u malom ritu.

Retki su bili domaći udarnici bliski žanrovskom pripovedanju. Od meni zanimljivih: Pavao Pavličić je objavio drugu zbirku pripovedaka, Vilinski vatrogasci, koja je još uvek bila više fantastika nego krimić, Frederik Ešton je štrikao Lunove u srednje-ka-poznoj fazi, a Milan Nikolić više nije bio među živima.

Hiljadu devetsto sedamdeset peta usledila je svega četiri meseca nakon Niksonove ostavke. Američki predsednik dao ostavku, jebote.

Iste godine, Piter Straub, "horor pisac za intelektualce", obeshrabren slabom prodajom svog prvog "književničkog" pokušaja, a osokoljen dobrim prijemom Kingovog prvenca, objavljuje prvu "žanrovsku" knjigu, Džulija. Jedna druga Straubova priča o duhovima, Priča o duhovima, gotovo u potpunosti sledi strukturu Salemovog.

Iste godine moj najdraži pisac, Džon Faris (doktor Džekil i gospodin Hajd ozbiljne književnosti/žanra), od koga je King po sopstvenom priznanju mnogo naučio, počeo je da piše svoj najpoznatiji roman, Furija, i jednom za svagda završio sa čistim glavnim tokom (pre toga u CV je ubeležio tri psiho-trilera bez elemenata natprirodnog).

U godini u kojoj je izašlo Salemovo pojavile su se i neke druge značajne knjige: Testament Dejvida Morela, Deathbird Stories Harlana Elisona, Cold Hand in Mine Roberta Ejkmana, Regtajm E.L. Doktorova, Illuminatus! Roberta Šeja i Roberta Antona Vilsona, Norstrilia Kordvejnera Smita. Nepunih godinu dana kasnije, pojaviće se, Bože nas sačuvaj, druga uticajna vampirska knjiga - Intervju sa vampirom En Rajs.

King je, dakle, tek bio objavio Keri, koju je i publika i kritika dočekala s oduševljenjem, i nakon toga mogao da izabere bilo koji pravac. Koliko god Keri bila naturalistička, sva kupana u krvi i barena u nelagodi, ona je ipak jedan ambiciozan, mejnstrimaški roman (radi se o gotovo čistokrvnom epistolarnom delu, majku mu!). King je negde ispričao kako je pre Keri bacio čak četiri dovršena romana u smeće od kojih nijedan nije bio žanrovski (a jedan čak hronika otmice Peti Herst). I , posle svega, odlučio se da radi miks Gradića Pejtona i Drakule!

Malo je reći da sam uživao. Pored držanja konzerviranog primerka u rukama, i samo pisanje podsetilo me je na stare-stare dobre knjige kakve se više ne pišu, možda čak iz vremena malko pre onog u kojem je nastala, na predivan ležerni stil Džona Mekdonalda, zapostavljenog velikana američke kriminalističke priče i realizma uopšte. I drugi Kingovi uticaji ovde su očigledniji nego kasnije. Pored zdrave doze Farisa (sapunica) i Mekdonalda (čitavo poglavlje-esej na temu života u varošici), tu su i Ričard Metison (King je toliko dobro apsolvirao patent "čudovišta u komšiluku" da bi radnja mogla da se dešava u bilo kom našem selu), pa i dašak Reja Bredberija (koji je, istina, prisutniji u Kingovoj kratkoj prozi). Digresije iz života junaka na koje se nezadovoljni čitaoci često žale kod Kinga ni ovde ne izostaju, ali su odmerene, skromne, efektne. Kakvo je uživanje prepustiti se talentu koji tek isprobava pun zamah krila, ali svakako vas nosi gde god poželite.

Na nagovor tadašnjeg urednika Bila Tompsona, King je iz završnice romana izbacio posebno nasilnu scenu sa pacovima, tokom godina se pomirivši sa tim da je to bila ispravna odluka; po meni, intervencija je suvišna, jer je događaj koji je zamenjuje banalan a podjednako surov, dok je prvobitni logičniji i utkan u tkivo priče gotovo od samog početka.

Međutim, isti čovek savetovao je Kinga da čitaocima ne otkrije odmah o kakvim se karakondžulama radi, već tu infomaciju servira natenane, sa što više tajnovitosti. Tompson mu je tada rekao, parafraziram: "Onako ćeš imati sto hiljada čitalaca, ali ćeš ih ovako imati milion." Dobar savet para (i čitalaca) vredi.

Kingov odličan roman iz 1998. Bag of Bones takođe ima pisca dođoša u vukotresini nad kojom se nadvila senka hiperzločestog bogataša, čak i misteriozni požar koji zauzima istaknuto mesto u lokalnoj istoriji, ali ove dve knjige u suštini ne mogu biti različitije. Kako i treba, je li.

Da obeleži jubilej izlaska Salemovog, Kingov prvi izdavač Dabldej u novembru ove godine planira luksuzno ilustrovano izdanje.

A da budem sasvim precizan, napomenuću da je, kao i većinu, King ovu knjigu pisao godinama, paralelno sa drugima, između oktobra 1972. i juna 1975.

I sa knedlom u grlu primetiću: kada je roman objavljen - te 1975-te - imao je dvadeset osam godina.
 

Vodič kroz Beograd Yellow Cab u broju 50 iz oktobra 2005. donosi "tribinski intervju sa Otom Oltvanjijem" koji je uradio Mića Vujičić.

Fin naslov.