Neven Ušumović, "književnik iz Subotice/Zagreba/Kopra/Umaga", što reče jedan moj drugi drugar, zablogovao je pod naslovom "Jer tako se osjećam", a u rubrici Dnevnik zanimljivog online-magazina www.plastelin.com, gde se, između ostalog, osvrće na poznatu nam knjigu. Pod datumom 11.09.
 

LOST (ABC)

Još jedna serija koja me je prikovala za sedište. Ako me je VERONIKA MARS od stripadžija najviše podsetila na rad Eda Brubejkera, LOST je po mnogo čemu u ključu Brajana Vona, posebno njegovog hita Y-THE LAST MAN. Još od pojave 24, gutanje kompletiranih serija u cugu (ili nekoliko cugova) dobija sasvim novi smisao - nivo saspensa i misterije preko pažljivo tempiranih udica ovde je gotovo neizdrživ.

Serija postavlja nove domete u igrariji sa najraznovrsnijim podžanrovima (akciono-avanturističko-horor-fentezi-saspens) i očekivanjima gledalaca, najviše u retko viđenom dubinskom seciranju flešbeka kao forme. Saživljavanje sa likovima i lokacijom prosto je zastrašujuće. Naravno, možete da pretpostavite, izuzetno je zahvalna za maratonsko gledanje u velikim društvima. (Najzabavnije mi je što upravo oni koji sutradan rano ustaju traže da se pogleda samo još jedna). Šta reći? Tvorac Džej Džej Abrams dosegao je novi visoki stepenik u svom vrtoglavom razvoju.

Da budem potpuno iskren, ima posrtaja, naročito na polju suzbijanja neverice i povremene prekomerne doze šećera, o smrdljivim načinima održavanja statusa kvo da i ne govorim (iako je domišljatih tehnika za postizanje istog efekta neuporedivo više). Ali, dvadeset četiri epizode su to! Budući da je sveukupni utisak izvrstan, bio sam više nego voljan da im progledam kroz prste.

Skrpite li dovoljno slobodnog vremena, uspećete, poput glavnih junaka, da se oslobodite kakofonije modernog života, ako ništa drugo bar na dvadeset četiri sata. Minus cena karte do Havaja. U jednom pravcu, gnjah-gnjah.


JEBO SAD HILJADU DINARA, Boris Dežulović

Vratio se drugar s mora i ponudio mi na čitanje novog Dežulovića. Žanrovski gnom kakav jesam, odmah sam se obradovao misleći da se radi o CHRISTKIND, knjizi koja sadrži izvesne elemente fantastike i o kojoj sam čuo sve najbolje, ali brzo sam bio razuveren i primoran da se bolje upoznam sa čovekovim opusom.

Šta je tu je. Do knjiga iz Hrvatske ne dolazi se tako lako. JEBO SAD HILJADU DINARA izašla je nedavno u novoj ediciji Jutarnjeg lista o kojoj se mnogo pisalo u poslednje vreme i, naravno, progutao sam je. Nasmejao se naglas najmanje tri-četiri puta, a smeškao veći deo vremena. Zamerke koje imam toliko su analno-opsesivno minorne da ih ovde neću ni pominjati.

Dopada mi se gomila stvari: promišljena struktura, kako je lepo kada dijalog dominira romanom pisca koji zna sa dijalozima, u kojoj meri u motivaciji likova učestvuje seks, i, još i više, ono što nas najviše sprečava da zagrebemo po smislu života ("ne jesti masno, biti dobar prema drugima, ponekad pročitati neku dobru knjigu") - ljudska glupost. (Što reče Alan Mur, pokretačka snaga iza, ako ne baš svega na svetu, a ono najvećih zavera sigurno.) Ponovo mi se desilo da se, od DR STRANGELOVE i MASH naovamo, po ko zna koji put zapitam šta to antiratne satire čini toliko smešnim?

Verovatno pomaže kada su urađene vrhunski.


TOP TEN: THE FORTY-NINERS, Alan Moore & Gene Ha

Za ovo sam očekivao da će se ponosno nositi sa ostalim otkrićima meseca. Naime, od izgleda tvrdokoričenog pakovanja izdanja polazi voda na usta, crtač Gene Ha je razigran u futurističko-nostalgičnim sepia tonovima, ali, iako ima svojih momenata, ovo je na kraju jedan od retkih stripova Alana Mura koji me se nije previše dojmio. U svakom slučaju, sigurno ne toliko kao originalni TOP TEN, priča o super-policajcima u megalopolisu naseljenom isključivo super-građanima. Čovek kao da, eto, nije bio dovoljno inspirisan. Od početka deluje kao stilska vežba "što hiperrealističnije predstaviti kako bi jedan takav grad stvarno nastao". Fazoni su mi tanušni, svi fajtovi i problemi raspetljavaju se obično, gotovo antiklimaktično (a masovno uništavanje zlotvora pokrštavanjem velike količine vode postalo je naprosto... dosadno). U svakom slučaju, hladnije nego i obično od Alana Mura. Nadam se da će mi drugo čitanje bolje leći.
 

Ponovo preporuka Teofila Pančića za Crne cipele, ovaj put u Plejboju, gde je romanu možda više mesto.


Privatni detektiv usred Beograda, pred kraj Miloševićeve ere?! Nije to najveće čudo, ima i većih: u ono što u početku izgleda kao krimi-priča ubrzo će se uplesti zaumne Nečiste Sile, koje su povezane sa vojskom, haškim beguncima, ratom u Bosni... Intrigantan okultni triler mladog pisca do sada poznatog samo horor-fanovima. Pre čitanja proverite jeste li se dobro zaključali!
 

Odakle samo niču?

Ponovo na preporuku jednog od stripadžija koje cenim, Eda Brubejkera, koji bi pisao nešto nalik ovome kada bi kojim slučajem dospeo na televiziju, otkrio sam novu seriju potpuno po svom ukusu.

Veronika Mars je uspeli penzioni plan filmskog producenta Džoela Silvera koji je startovao prošle jeseni na UPN-u, i, suprostavljen žestokoj konkurenciji, uprkos skromnoj gledanosti a zahvaljujući podršci obožavalaca i kritike, preživeo prvu sezonu. Druga počinje za dvadeset i četiri dana.

Sadržaj? Pozajmićemo ga sa IMDB-a, jer je tu najbolje sumiran. "Nakon ubistva najbolje prijateljice i smene oca sa pozicije lokalnog šerifa, tinejdžerka Veronika Mars posvećuje život rešavanju komplikovanih kriminalističkih slučajeva u bogataškom mestašcu po imenu Neptun."

Da se odmah razumemo: na papiru recept nikako ne bi smeo da funkcioniše. U lonac ubacite apdejtovanu Nensi Dru (originalno), dajte joj slučajeve iz Rokfordovih dosijea (mudro), a sve smestite u Beverli Hils 90210 (skandalozno). Seriju zovu još i Teen Peaks (e, to je već duhovito, i ne sasvim pogrešno). Sve to posolite veštačkim tehno-fetišizmom jednih 24 časa, koji ja, kao klasičan tehnofob, obožavam. Naime, Veronika se služi najširim dijapazonom haj-tek igračkica iz ćaletovog standardnog P.I. asortimana, od špijunskih fotoaparata, preko bubica za prisluškivanje, do uređaja za praćenje (da ne govorim o tome koliko se prljavim trikovima služi).

I imate hit.

Tip koji je osmislio čitavu rabotu, napisao je priče za sve epizode i scenarije za ključne, a zove se Rob Tomas, i, verovali ili ne, odgovoran je za Dawson Creek. Prvobitno je sa ovim likom želeo da napiše roman, i to se oseća. Serija ima standardni ansambl epizodista (uključujući i Kajla Sekora - Tima Bejlisa iz Homicide - u ulozi šmekerske verzije Bila Gejtsa). Kada su u hodu shvatili da žele veći naglasak na kriminalističkom elementu, tvorci serije su, nažalost, izbacili lik urednice školskog lista u tumačenju prelepe ćerke Sidnija Poatjea, Sidni Tamija.

U scenarističkom smislu, sve je tu: pravilno dozirana mešavina ljupkosti i svireposti, krajnje kompresovano pripovedanje, prepametni i britki dijalozi, izigravanje gledaočevih očekivanja, savršeno vladanje scenarističkim alatkama kao što su nagoveštaji, navođenje na krivi trag, napred-nazad flešbekovi i paralelni podzapleti.

Mimo pukih scenarističkih dostignuća: odlična moderna režija od koje nemam glavobolju i još bolja gluma. Onaj Enriko Kolantoni (poznatiji kao fotograf Eliot DiMauro iz Just Shoot Me), ovde kao Veronikin otac, jedan je vrlo ozbiljan glumac. Kristen Bel, glumica koja tumači naslovnu junakinju, postaće planetarna zvezda.

Uvodni segment često zna da bude neobično dug, sve dok se ne iskristališe problem. Čak je i špica savršena, sa sve imenima na iscepanim listovima sveske na linije, a uspeo sam da zavolim i stvar od Dandy Warhols (ne tu, već onu drugu), koja sasvim dobro definiše temu i ton koji preovlađuju.

Nacionalne televizijske mreže konačno su počele da uče od HBO-a. Dvadeset dve epizode (za razliku od HBO-ovih dvanaest/trinaest) i nijedna greška u koracima. Obrađeni su svi klasični zločini vezani za srednjoškolski uzrast i elitno školsko dvorište: nestali otac, kompjuterska prevara, nasilje u porodici, kult, serijalni davitelj, bomba, tajno društvo, otmica fudbalske maskote, rejp drag - čak i školska pornografija snimljena mobilnim telefonom! - ma sve sto vam padne na pamet, sa obrtima, i jednom velikom misterijom koja sve uokviruje. Likovi vremenom doživljavaju preobražaje kosmičkih proporcija, ali uverljivo.

Ukratko: retko su mi koje pokretne slike toliko puta nasadile šašavi kez na lice.

Glavna junakinja praktično hoda, diše (i fotografiše) i van malog ekrana; apsolutna je bombona od lika, od krvi i mesa, suza i žuči, i malko testosterona. Povrh svega, Veronika Mars kao fiktivan lik ima onu retku snagu da postane ikona. Kao Modesti Blejz.

Zapamtite to ime.

Volim te, Veronika Mars.
 

Prikaz iz vikend dodatka dnevnika Danas od 3-4. septembra 2005:

Novi prozni voz
Od špica crnih cipela trnu zubi

Oto Oltvanji: Crne cipele, Samizdat B92, Beograd, 2005.

Mića Vujičić

Svako može biti Agata Kristi, ali malo ko Herkul Poaro, napisao je u prologu svoje krimi priče "Mit o kazni" Srđan V. Tešin. U njegovoj prozi večito se glože pisac i njegovi pobunjeni junaci koji hoće da od pisca otmu svoju sudbinu. Čak ni kada im pisac zapreti karabinom, oni ne menjaju mišljenje. Dok Srđan V. Tešin pokušava da smiri tu pobunu koja postaje sve glasnija i svakog dana preti da pređe u revoluciju, glavni junak "okultnog trilera" Ota Oltvanjija "Crne Cipele" pokušava da povuče granicu između stvarnog i književnog sveta. Pokušava da odgovori na pitanje da li je on, imenom i prezimenom: Bruno Kostić, privatni detektiv zadužen za preljube i slično, zapravo Herkul Poaro, Agata Kristi, ili možda nešto treće. Da li živi u "radničkoj ili detektivskoj priči" i da li može postati književni junak. Da li je pravi život u krimiću ili je pravi život na Novom Beogradu? Gde se završava stvarnost, a gde počinje žanr roman?

Ovo sa "žanr romanom" je prvi zaplet. Primetno je da je stalni atribut romana Crne cipele žanr roman, baš kao što uz ime pisca Ota Oltvanjija uvek ide ono da je autor žanr proze. No, razlika između njega i prosečnog pisca žanr romana jednaka je razlici između Supermena i Klarka Kenta. Dok žanr-pisac zna jedino pravila svoje dramaturgije i ima registrovanu firmu za izmišljenje dobrih zapleta, Oto Oltvanji (1971) caruje njegovim svetom. On drži u džepu čitav taj globus, zna sve pisce i sve junake, zaplete, ali poznaje i film i pop kulturu. Baš zbog toga u čitavu materiju ne ulazi samo sa sveskom pravila koje određuje fah, već kao neko ko poznaje sva lica toga sveta. On je, može biti, neka vrsta žanr-intelektualca koji, zahvaljujući svom čitalačkom trudu, sad može da pravi egzibicije. Može da se cinično igra zapletima i peripetijama, likovima, da hoda na rukama i tako stvori pseudopalp, koji u isto vreme predstavlja i krimić i ogled o krimiću, uz šta ide i nekoliko ozbiljnijih stvari gratis. Ili, ako ćemo parafrazirati estonsku narodnu poslovicu koju Oto Oltvanji navodi u prologu drugog dela, a koja kaže da vuk ima snagu jednog čoveka, ali um devetorice, mogli bismo reći da Oto Oltvanji ima snagu jednog žanr pisca, a um devetorice njih.

Sad sve zavisi od toga kako odlučite da posmatrate celu stvar. Ukoliko je posmatrate kao tvrdo ograničenu žanrovsku prozu, onda biste Crnim cipelama mogli zameriti izvesnu žanrovsku neopredeljenost, moguću jezičku neujednačenost i nedostatak tvrđih zapleta. Ali ukoliko je posmatrate kao pseudožanr, onda biste mogli otpisati neke nedostatke ove knjige. Tada biste mogli pohvaliti jaku igru sa "crnim cipelama" koja nudi neverovatno metaforičko dejstvo i, recimo, prvu rečenicu koja kaže da od špica crnih cipela trnu zubi.

Dakle, složena je ovo stvar. Netrpeljivost između pisca i književnih junaka koje je isti stvorio, već pomenuti Srđan V. Tešin razrešava tako što baca karabin, diže ruke od svega i poručuje čitaocu da sam napiše priču. Možda bi najbolje rešenje ovog slučaja bilo da se ovaj prikaz ovde zaustavi, a da svako uzme Crne cipele i donese sud. Ipak, ukoliko je na raspolaganju još nekoliko rečenica, treba napomenuti da je dobro što autori poput Ota Oltvanjija otvaraju jedno novo poglavlje u domaćoj prozi, poglavlje koje se u svetu davno rascvetalo. Crne cipele nadovezuju se na zanimljivu knjigu Ratka Radunovića Mi nismo bolesni (Narodna knjiga), koja, igrajući se opet žanrom, u pozadini nudi kratku istoriju palp filma. Zanimljivi i novi svetovi. Obavezno ih posetite.
 

Thumb-up preporuka iz nedeljnika Evropa od 1. septembra 2005:

CRNE CIPELE
Oto Oltvanji
Samizdat B92

Crne cipele su prvi potpisani solistički roman Otoa Oltvanjija. U kombinaciji tvrdokuvanog krimića, fantastike i horora, on pleni artikulisanim jezikom i neistrošenom bibliofilijom i obuhvata kriminalističke potencijale naše književnosti koji su praktično po prvi put dobili podršku elitnog izdavača. (V.T.)
 

U nedeljniku Vreme broj 764 od 25. avgusta 2005. prikaz Crnih cipela iz pera Teofila Pančića.


"U crno obojeno u meni je sve"
(Jagger/Richards/Dragan Kojić Keba)

Oto Oltvanji (1971, Novi Sad, odrastao u Subotici, živi u Beogradu) pisac je od ranije poznat mahom onoj sekti čudaka – a nije ih u Srbiji tako malo – koja voli horror literaturu, što krvaviju to bolju. Hvala lepo, nisam žedan. Nakon niza više ili manje žanrovskih pripovedaka, Oltvanji je upravo objavio prvi roman (Crne cipele, Samizdat B92, Beograd 2005) koji je kanda svojevrsni iskorak u mainstream, ali tako da to nikoga ne zaboli, naprotiv. Što će reći da je Oltvanji suvislo inkorporirao žanrovske obrasce u priču koja se može ticati i onih čitalaca koji se onesveste kad vide iglu od injekcije... O čemu je ovde reč? Čitaoca će pisac uvesti u nove i još nerazgažene Crne cipele kroz uvodne scene koje su slika i prilika visokokonfekcijskog hard-boiled krimića, sa usamljenim, pretežno dekintiranim i temeljito životno sjebanim privatnim detektivom, luzerskom njuškom koja preživljava na košavnim beogradskim ulicama uglavnom uhodeći neverne supruge i raduckajući tome slične poslove iz domena detektivske male privrede. Sve dok, gotovo bukvalno, ne ugazi u nešto, u jedan tajanstven i bizaran posao koji će ga odvesti daleko, predaleko... Kad smo već kod ovog lepog početnog žanrovskog klišea, Hrvati još od socijalizma pa do danas imaju svog Nikolu Banića, nekadašnjeg inspektora SUP-a a sadašnjeg "privatnog istražitelja", a sve zahvaljujući neumornom Goranu Tribusonu, kojem je Banić idealan medijum za pretresanje tamne strane tranzicijske Hrvatske. Može li Oltvanjijev Bruno Kostić da bude Banićev beogradski takmac? Ne bi se reklo da Oltvanji ima takvih pretenzija, ali jedan takav bi nam svakako valjao... Nazad k priči: Oltvanjijev zgodno podnaslovljeni "okultni triler" dobija zamajac kada Bruno K. ni kriv ni dužan – mada, i to je pitanje... – upadne u dozlaboga zamršenu igru odmeravanja moći među tajanstvenim, podzemnim silama iz vremena pred kraj Miloševićeve vlasti, u mrežu sumanutog međusobnog razračunavanja zonosumračnih likova iz vojnog establišmenta, među kojima su i ozloglašeni haški begunci-kapitalci... Ne bi bilo ni poželjno ni korektno otkrivati potencijalnom čitaocu detalje zapleta, dovoljno je reći da se Oltvanji umešno poigrava oniričkim elementima, problematizujući identitet i samog po definiciji "zdravorazumskog" detektiva-pripovedača, te da u središte uzbudljive, zadihane priče uvodi "vukodlački" motiv kao metaforu Zla, onog večitog, neuništivog, paloj duši neodoljivo privlačnog: i rat u Bosni je, s jedne strane, apoteoza takvog Zla, a sa druge, tek zgodna podloga za potragu za svojevrsnim eliksirom tamne, onostrane, neljudske Moći... I to sve čini na način retko viđen ovde, tamno, teško i tmasto, dokazujući uzgred kako uvek ima načina da se suvislo progovori o onim "večnim pitanjima" kroz prizmu savremenosti, samo ako pisac to hoće/ume/sme. A one cipele iz naslova? E, te crne, sjajne, tvrde gilje lucidno su osmišljen dress code onih koji "nisu civili", onih koji imaju Moć, onih koji ne samo da biju i ubijaju, nego to rade s licencom; a to su oni pravi, zimzeleni horor-junaci u ovom delu sveta.
 

Darko Macan, zagrabački strip-scenarista, crtač, pisac, urednik i šta sve još ne, pravi renesansni tip čije mišljenje izuzetno cenim, napisao je na svom zanimljivom "dnevniku čitanja" po imenu Blogov kolac prvi zvanični prikaz Crnih cipela. Hura!