Kažu da se bolje prodaju knjige sa obnaženom ženom na korici.

Uredništvo časopisa Esquire je, izvrnuvši teoriju naopačke, otišlo korak dalje: umesto curu na knjigu, stavilo je knjigu na curu. Nova priča Stephena Kinga završila je ispisana po telu izraelskog supermodela Bar Rafaeli.

"Morality" je u celosti objavljena u julskom broju časopisa posvećenom "pričama našeg vremena".

Bar je izjavila kako nikada nije videla ništa slično i da je želela da bude prva koja će to uraditi.

I to u slučaju jedinog pisca kome reklama zaista nije potrebna.

I'll be damned.

 

Zoran Trklja je na svom blogu u ponedeljak startovao zanimljivu rubriku nazvanu "Moj drug".

U intervjuima tipa (pop)kulturno-ispovedna lična karta do sada su se predstavili multitalentovani Subotičani Bane Vukosavljević, Leonid Pilipović, Darko Kovačević i Geza Antal.

Danas se tom finom društvu pridružio yours truly.

Rubrika će se nastaviti do kraja nedelje. Vredi čekirati.

 

Tek je početak maja, a već sam pročitao ozbiljnog kandidata za knjigu godine.

Roman se zove The Gone-Away World (2008), napisao ga je Nick Harkaway. Na koricama sam saznao koliko ima dnevnih listova u Velikoj Britaniji: svi odreda su se o romanu izrazili u superlativima.

Ako niste čuli za Nicka Harkawaya, to je zato što niste ni mogli – ovo mu je prvenac. Jedan od ubedljivijih, zajebanijih prvenaca koje sam čitao.

Takođe, radi se o pseudonimu iza kojeg se krije sin jednog od mojih omiljenih pisaca. Pošto smo videli šta ume Stephen King mlađi (Joe Hill), na red je došao sin Johna le Carrea.

Eto. Doživesmo da i književni giganti dobiju dostojne književne potomke (koji su im uz to još i biološki potomci). Pretpostavljam da podjednako daje za pravo i genetici i empiriji (odrastanje u književnoj familiji ne može da škodi).

(Zanimljivo je da je već "John le Carre" pseudonim: senioru u biometrijskoj ličnoj karti stoji "David Cornwell", a junior se opredelio za sličan nastup jer su rafovi knjižara zauzeti raznim drugim, poznatijim Cornwellima.)

The Gone-Away World je naučna fantastika, ali ne tek tamo neka, već besna političko-sociološka satira epskog zamaha. Glas je jedinstven: naš pripovedač je pametnjaković, cinik, šeret. Zvuči otprilike kao kad bi Joseph Heller pisao SF. Ma zvuči kao kad bi John le Carre pisao SF. (Uzdah.) Zvuči kao kad bi Kurt Vonnegut pisao SF (čekaj, pa on ga i jeste pisao). Samo sa nindžama.

Ukratko, zvuči kao Warren Ellis. I bolje.

U mikser firme "postapokaliptični supermatik" ubacite Pobesnelog Maksa, Samuraja Džeka, bilo koju pustinjsko-zalivsku crnohumornu ratnu priču – i još uvek nismo ni blizu. Kurcšlus u bliskoj budućnosti nastaje kada se prvi put upotrebi najnovije "oružje totalnog uništenja", tzv. Go Away Bomb, "bumba" koja čini da vaši neprijatelji nestanu... bukvalno. Naravno, po starom dobrom principu kauzaliteta, jedno tako temeljno poigravanje sa zakonima fizike mora da ima nepredvidive i tragične posledice.

Roman je pun filozofije, seksa i akcije (ratna dejstva ali i hongkongška šorka). U ratnom vihoru pratimo dogodovštine buntovnih studenata, plemenitih modernih pirata, posebno iritantnih pantomimičara, nadrealnih nusproizvoda nekontrolisane mutacije, akumulator-svinja i kolateralnih ovaca (ove poslednje predstavljaju veliku praktičnu smetnju na frontu). I, da ne zaboravim, nindži – koji su uz to još i negativci.

Piščeva nesvakidašnja odluka – da se posle uvodnog poglavlja, bez ikakvog upozorenja, upusti u flešbek od trista strana koji mu dođe neka vrsta predistorije, kako likova tako i sveta – u teoriji ne bi trebalo da funkcioniše. Da stvar bude gora, roman je pisan dugim, predugim rečenicama, izdeljen u duga, preduga poglavlja, što u teoriji tek ne bi trebalo da radi. Šta da vam kažem. Teorija i praksa nemaju mnogo veze jedno s drugim.

Ali. Jer ima i ali.

Sve je skoro savršeno do jedne tačke, malo preko polovine knjige, kada sledi Obrt. Iako je radnja pažljivo posoljena finim fer nagoveštajima poput vanilinog šećera, mogli smo i bez naizgled suviše jeftinog štosa za tako obimnu knjigu. Pošto sam poslednji na svetu koji bi smeo da se žali na tu sortu zahvata – a i da ne bih bespotrebno dalje spojliro – reći ću još samo zašto? i aaargh (zvuk koji ispušta čovek dok jede sopstveno stopalo).

To je bila moja prvobitna reakcija. A onda je bes prošao, jer, da ne poverujete, knjiga se na pomenutom triku nije izduvala, nego je nastavila da vozi, i bila podjednako dobra, ako ne i bolja. Uprkos ispraznoj teoriji i prethodnim lošim iskustvima.

Jedan-nula za genetiku.
 

Nije još jedna kuknjava o svetu u kojem živimo (hm, mada...), već naslov priče napisane za treći broj Kartona, subotičkog časopisa sa podnaslovom "kultur propagandni list Fokus Fondacije".

Karton sadrži tematske prozne i esejističke radove na srpskom i mađarskom jeziku, kao i reprodukcije radova mladih umetnika. Tema broja je internet.

Štampa se pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i stoga može da se nabavi besplatno, od Fokusa, ili na adresama subotičkih kulturno-obrazovnih ustanova.

Ovaj broj mi je posebno drag: featured artist je Leonid Pilipović, koji se pobrinuo za naslovnu, a poslednja strana predstavlja svečani povratak stripu Damira Šmita ("Zadah neta").

Ilustrovana Septikovim crtežima, "Spora smrt procesora sveta" je hermetična boleština o prvom net detektivu, prvoj porno teroristkinji i neprvoj državi koja špijunira građane putem visoke tehnologije, sve kroz prizmu neskrivenog, staromodnog ludizma, jer je dobar za vaše zdravlje. Pozdravio me Warren Ellis.
 

Na ulici sam više puta čuo kako se slučajni prolaznici, obični ljudi poput vas i mene, najnormalnije pozivaju na "svetsku ekonomsku krizu".

To je to. Ne može biti dobar znak. Čak i da krize još realno nema, ako se dovoljno puta ponovi naglas...

SEKA je već bez šale pogodila svetsko izdavaštvo, uostalom kao i svaku drugu oblast. Nažalost, ne raspolažem egzaktnim podacima kako to izgleda kod nas (često ćete čuti da nije ni važno, jer je ovde "kriza i inače"), te ću se zato poslužiti precizno dokumentovanim i sve brojnijim primerima iz anglosaksonskog sveta.

Časopis Realms of Fantasy ugašen je posle 100 brojeva i petnaest godina izlaženja. Book World se vraća pod okrilje Washington Post-a kao puki podlistak. Publishers Weekly je ostao bez glavnih urednika i nekih prikazivača. Sve su češća masovna otpuštanja kod velikih i malih izdavača (ružno je stradao HarperCollins, jedan od reprezentativnijih domaćina za žanrovske pisce), a, očekivano, drastično je opala i prodaja knjiga (neću navoditi procente iz novembra, suviše su depresivni).

Možda najalaramantnija od svih jeste vest da je Random House Canada uveo zabranu svojim edicijima da se među sobom nadmeću oko nekog rukopisa, što će značajno umanjiti predujmove za pisce (od kojih profesionalci najčešće žive), ali i nezavisnost u uredničkim odlukama.

Kao što i slučajni prolaznici mogu da vam kažu, to je tek početak. Postoji teorija da kultura & umetnos' posebno cvetaju u krizna vremena, ali ne bih se previše tešio time. To vam je kao s onom starom dobrom o "ratnoj književnosti" zasnovanoj na iskustvima iz prve ruke: rat prvo treba preživeti, a onda i da vam bude do pisanja o njemu.

Sa druge strane, u oblasti pop-lita, 2009. godina za sada ne obećava ništa manje impresivne naslove od bogate prošle, ali mora se uzeti u obzir da je većina ovog ipak napisana ili pripremljena pre nego što je kriza udarila svom snagom. Kao i da bi neki od ovih autora pisali i objavljivali i da živimo u svetu Mad Maxa.

Selektivni primeri:

maj: Lee Child, Gone Tomorrow
jun: Robert Charles Wilson, Julian Comstock
jul: James Lee Burke, In the Valley of Ancient Rain Gods
avgust: John Farris, High Bloods
septembar: James Ellroy, Blood's a Rover; Richard Morgan, The Cold Commands; Ramsey Campbell, Creatures of the Pool
oktobar: Stephen King, Under the Dome; George RR Martin, A Dance With Dragons

Ove konkretne knjige odabrao sam zato što ću se potruditi da nabavim većinu, ako ne i sve. Po navici, ili kao comfort food, svejedno.

Doduše, sasvim mali broj u skupljem, tvrdom povezu. To uglavnom znači da raporti o pročitanom neće uvek biti aktuelni. Ipak je neka kriza, majku mu.
 

Retko pratim serije dok su u toku.

Posebno je mazohistički to raditi sa onom koja je u startu zamišljena da se gleda u cugu, ili je u međuvremenu takva postala, ali pomaže kada je iz nedelje u nedelju vraški dobra.

Sa zadovoljstvom mogu da objavim da je Dvadesetčetvorka u sedmoj sezoni došla sebi.

Nije da sam im nešto zamerao ni za prethodnu, ali poznajem mnoge koji jesu. To je otišlo tako daleko da je jedan od magova savremenog televizijskog scenarija, David Fury, bivši lostovac a danas glavna kreativna snaga iza 24, pretprošle godine (serija je pauzirala zbog štrajka scenarista) morao javno da se izvini najširem auditorijumu i obeća da se tako nešto više neće ponoviti. Obećanje je, naravno, ispunjeno.

Zanimljivo je da su dve kvalitativno najdoslednije komercijalne američke televizijske serije iz sezone zima/proleće 2009. trijumfovale upravo dijametralno suprotnim taktikama: Lost nesputanim komplikovanjem, a 24 ogolivši priču i vrativši je korenima.

Ne moraju na sve strane da pršte nuklearne eksplozije da bi kriza bila dostojna Velikog Jacka Bauera, ili da bi tvorci nadmašili sve ono što se desilo prethodnih "dana". Vrhunac razmišljanja u pravcu "šta još nismo radili" (toliko prost da se čudim što ga se ranije nisu setili) oličen je u dvanaestoj epizodi, tačno na polovini sezone, meni lično ubedljivijoj od bilo kojeg skorijeg bioskopskog akcijaša.

Preselivši se iz Los Anđelesa u Vašington, radnja je ubrzanija nego inače, ako je to uopšte moguće. Glavni negativac je urnebesan. Pošto 24 uspešno najavljuje trendove u američkoj politici, možemo slobodno pretpostaviti ko će biti naredni predsednik u stvarnosti. A adresovana je čak i javna debata o moralnoj opravdanosti mučenja osumnjičenih, zbog čega su se u poslednje vreme Jack i društvo posebno našli na tapetu (Stephen King brani Dvadesetčetvorku).

Shvatili ste. Sviđa mi se sve, a najviše novi lik, specijalni agent Renee Walker (i glumica Annie Wersching koja je tumači). Naravno, sve vreme držim fige da profesionalni odnos Jacka i Renee preraste u nešto više.

I pitam se... Kakav to perverznjak navija za romantiku u desničarskoj pucačini kao što je 24?
 

Kad vas iznervira tvrdokoričena knjiga od 800 strana, ne smete ni da je bacite preko sobe jer ćete zaraditi bruh.

Ponovo sam se zainteresovao za svog povremenog favorita Dana Simmonsa pošto me je nedavno oduševio romanom The Terror (2007), književnim pokušajem rasvetljivanja nepoznate sudbine ekspedicije na Arktik koju je vodio legendarni pomorac Sir John Franklin. Teror je kriv što nisam časio ni časka da odrešim kesu kada je Simmons nedavno objavio podjednako obiman, ambiociozan i istorijski orijentisan Drood (2009).

Kako bih i mogao? Savršeno se nadovezujući na prethodni post na ovom sajtu, Drood-ov ne toliko pouzdan pripovedač je Wilkie Collins, pisac verovatno prvog krimića u istoriji, bolesnik od reumatskog gihta i zbog toga dugogodišnji zavisnik o laudanumu i morfijumu. Centralna tema Wilkijeve pripovesti je njegov malko poznatiji prijatelj, saradnik i mentor po imenu Charles Dickens.

Sasvim dovoljno da tražite još.

Radnja se fokusira na pozni period života slavnijeg od dvojice romanopisaca, od trenutka kada je autor Olivera Tvista frikovskim čudom preživeo famoznu železničku tragediju kod Staplehursta, do njegove smrti na petogodišnjicu nesreće. Dickens i Collins su predstavljeni kao neka vrsta nategnute, anglosaksonske, spisateljske verzije Amadeusa i Salijerija. Obojica su opsednuti stvaranjem, ostavljanjem gotovo hipnotičkog utiska na publiku i međusobnim rivalvstvom.

Međutim, i u neiscrpnoj galeriji njihove ekstravagancije, ističe se kontroverzni pristup obojice prema lepšem polu: Dickens je, zaljubivši se pod stare dane u skoro trideset godina mlađu glumicu, bukvalno izbacio dugogodišnju suprugu iz kuće (poverivši majčinski aspekt staranja o desetoro dece supruginoj rođenoj sestri), dok je sâm Wilkie Collins godinama živeo u vanbračnoj zajednici sa partnerkom i njenom kćerkom iz prethodne veze, za to vreme redovno posećujući ljubavnicu koju je skućio kao podstanarku svega nekoliko ćoškova od rođenog doma.

Šta je od svega istina? Većina toga. Čak i toliko neverovatni podaci kao što je onaj da je Wilkie veći deo života proveo uveren u postojanje svog dvojnika (kao i da je ovaj napisao Wilkijev najpoznatiji roman, Žuti dijamant). A kada nešto i nije "istorijska" istina, instinktivno osećate da bi moglo da bude.

Pisci "tajnih istorija" – a Simmons je sa romanima poput The Crook Factory neosporno jedan od zapaženijih – najviše vole kada nabasaju na ovako zahvalan materijal. Bizarni, potvrđeni fakti su tu da vam privuku pažnju, a rupe između da ih popunjavate svojom verzijom. Za tako nešto odlično su poslužili Dickensovo dokumentovano neobično ponašanje u poslednjih pet godina života, ili jedini nedovršen roman, po imenu The Mystery of Edwin Drood, koji i dan-danas zbunjuje njegove hroničare. Simmons u svom Drood-u često deluje kao da samo spaja nepovezane tačkice u već poznatoj priči o Charlesu Dickensu.

Na šta onda Drood najviše liči? Na Wilkijevu omiljenu tvorevinu, viktorijanski "roman senzacije", tipično englesko učtivi izraz za "šund". U ključali kazan ubačeni su, u gotovo podjednakom odnosu, književna biografija, hronika epohe, fascinantan uvid u nekadašnje izdavaštvo, sentimentalna melodrama i okultni triler.

Da je Simmons makar nešto uradio kako treba govori činjenica da sam tako obimnu knjigu bez dvoumljenja ipak dovršio, umesto da sam se, svaki put kada bi me pisac izveo iz takta, posvetio nečem pametnijem. Prikaz Londona sredine devetnaestog veka je besprekoran, jedinstven i jeziv. Misteriozna naslovna figura, tajni egipatski kult u podzemnim grobnicama metropole, amatersko hipnotizerstvo i opijumska snoviđenja bili su dovoljno intrigantni da, ako je verovati koricama, zainteresuju i režisera Guillerma del Tora.

U čemu je onda problem? Posle svih raskošnih i tragičnih događaja, kao retko izvorno dostignuće romana nameće se zaključak da su pisci, koliko god genijalni bili, nužno i ludi. A to smo već ionako znali. (Doduše, retko tako genijalni i ludi kao Charles Dickens ili Wilkie Collins.) Imao sam dobru volju da progutam čak i predvidiv rasplet, ali nisam mogao da prihvatim da je Simmons morao megalomanski da uvrsti baš svaki faktografski podatak na koji je naišao, koliko god objektivno atraktivan bio. Roman često zvuči kao da su u njega kopi-pejstovani čitavi izvorni segmenti neke istorijske čitanke.

Od čega može da se zaradi bruh čak i ako se ne bavite sportom zvanim bacanje predimenzionirane knjige u dalj.
 

Uzmimo makar nakratko za ozbiljno teoriju da svako ima favorita među "večitim parovima" iz gotovo svakog segmenta umetnosti i popularne kulture. Stephen King ili Peter Straub. Sex Pistols ili The Clash. Superman ili Batman. Ti parovi mu ponekad dođu kao priručni psiho-test za instant profil ličnosti, makar u onom plitkom, spomenarskom smislu. Zabavite se dok saznajete nešto novo o sebi i drugima.

Kada se radi o klasicima grube škole krimića, uvek sam se smatrao "čendlerovcem" pre nego "hemetovcem". U ključnim pubertetskim godinama progutao sam u cugu kompletan opus prvog, dok sa drugim nije išlo iz više strpljivih pokušaja ni mnogo kasnije. Vrednost i lepotu pisanja Dashiella Hammetta, koji je značajno uticao na sve živo, od Ernesta Hemingwaya do Williama Gibsona, uvideo sam tek iz druge ruke, preko savremenog pisca po imenu Joe Gores.

Gores je, pre svega, originalna pojava. Poznat je po serijalu DKA, o bizarnim slučajevima agencije "repomena" (bezobraznici što vam plene auto ako niste platili sve rate u dogovorenom roku). Sa velikim Dashom deli štošta: spisateljski talenat, autentičnu detektivsku prošlost i rodni San Francisko. Zato nije bilo savršenijeg čoveka da odgovori na ubitačno teoretsko pitanje koje je postavio Goresov lukavi agent: "Šta bi bilo kad bi neko napisao detektivski roman sa Hammettom kao protagonistom?"

Istovremeno romansirana biografija i čistokrvni reš prepečen krimić, Goresov peti roman, naslovljen jednostavno Hammett (1975), pradeda je svih žanrovskih eksperimenata sa istorijskom ličnosti – pa još piscem – u glavnoj ulozi. (Više ih je nego što mislite.) Bitka sa tuberkulozom i alkoholizmom, preživljavanje pisanjem za petparačke časopise koji plaćaju po broju reči i velike ljubavi ispuštene iz ruku mešaju se sa nametnutim zadatkom da se raskrinka korupcija u vlasti i policiji Friska. Najsimpatičniji štos je da je roman svojevrsna stilska vežba: proza je hladna, ogoljena, sveznajuća, kao da ju je pisao sâm Hammett.

Ne izostaju šatro stvarni događaji kao inspiracija za buduće upečatljive scene u klasicima poput Malteškog sokola ili Staklenog ključa (koje, tvrdi Raymond Chandler, deluju kao da nisu viđene nikada ranije), ali tako nešto očekujemo u ovakvoj vrsti knjige. Bonus je dragoceni uvid u Hammettov stvaralački proces dok ovaj, paralelno sa zahtevnim intrigama koje raspetljava, lupa glavu nad rupama u zapletu dela koje piše. Duša romana upravo je Dashiellov unutrašnji konflikt između "detektiva" i "pisca", jer su njihovi nagoni direktno suprotstavljeni: obavezno piščevo saosaćenje sa ljudima i njihovim patnjama destruktivan je luksuz za posvećenog istražitelja.

Morao je da padne brutalan research. S jedne strane, svet radnje smeštene u kasne dvadesete je zarazno živopisan, neizdrživo surov i zastrašujuće stran, kao da se radi o dalekoj i dehumanizovanoj budućnosti jednog Neuromancera. Sa druge, bio sam fasciniran koliko je način života s početka dvadesetog veka moderniji nego što sam zamišljao. Naravno, malo toga se suštinski izmenilo u ljudskoj prirodi i odnosima tokom ovih osamdeset godina.

Dakle, po konceptu, Hammett je čist zicer, ali je po izvedbi još veće čudo. Poslužio je kao predložak za istoimeni film Wima Wendersa iz 1982. godine, sa sjajnim Fredericom Forrestom u glavnoj ulozi.

Red Harvest, Hammettov prvenac iz daleke 1929., tako je silom izborio mesto na mojoj gomilici za čitanje, da se nadoknadi propušteno.

Toliko knjiga, tako malo vremena.