Očekivalo se, pričalo se, nagoveštaji su postojali, ali svejedno je došlo kao šok. Čovek se uvek nada, a loše glasine se uvek ispostave tačnim.

Odlukom generalnog direktora Politike, Huper od juče više ne postoji. Navodno nije jedini časopis na listi za odstrel u toj kući, ali to sada više nije ni važno.

Baš, baš šteta.
 

Evo zašto sam bio i ostao.
 

U poslednjem ovogodišnjem Huperu, ako ne računamo poneku simpatičnu inovaciju – naročito u izgledu rubrike Pop lit – dizajnerski podmladak nastavlja utabanim smernicama dosadašnjeg šefa art direkcije Andreja Dolinke.

Bilo je zabavno posmatrati tokom godine nužnu evoluciju odela koje ne čini čoveka ali zato mnogo znači. Znam da su neki moji drugari, inače ljubitelji modernog, vajerdovskog look-a, onomad pali na dupe kada su prvi put videli broj iz Andrejeve "srednje" faze. (Naravno, logičnim asocijativnim putem odmah je usledila lekcija o prekoj potrebi za većim prisustvom ovog časopisa na netu, ali to je već druga priča; Huper nije jedini koji može imati koristi od te mudrosti, eh.)

Elem, negde između dve dominantne teme novog broja (space disco i 007), među pregršt zanimljivih članaka koji se kreću od npr. zlih očeva i zlih majki na filmu do popularne nauke u aktuelnim televizijskim serijama, uglavila su se čak tri teksta o staroj dobroj knjizi, plus jedan o mlađem dobrom stripu. Nije loše za magazin sa naglaskom na neuporedivo moćnijim medijima.

Pored stalnog kvarteta prikaza novih izdanja na našem jeziku koji nam iz meseca u mesec pouzdano servira Dušanka Jelenković i teksta o nezaustavljivom fenomenu po imenu Stephanie Meyer, američkom odgovoru na J. K. Rowling, Pop lit za kraj 2008. godine naširoko razglaba o Hard Case Crime-u. To je ona edicija starih i novih klasika petparačke književnosti o kojoj sam već balavio na ovom sajtu.

Hard Case Crime je ove godine proslavio četvrti rođendan a ovog meseca knjigu broj pedeset. Pop lit broj deset nosi zicer naslov "Pulp is not dead".
 

Moj prijatelj i zemljak (zemo), Subotičanin Darko Kovačević, objavio je prvenac Njena tranzicija za beogradsku podružnicu hrvatskog izdavača VBZ.

Teglajn: Dok svi oko nje konzumiraju "vinjak za doručak, bensedine za marendu", junakinja romana "Njena tranzicija" Darka Kovačevića nastoji da vrati osećaj reda u sopstveni uzdrmani život.

Pisac za sopstveni roman kaže da je u žanrovskom pogledu "chick-lit", ali "neskromno smatram da sam neprimetno i nenametljivo uspeo da udenem i nešto malo više jezičkih i intelektualnih detalja (komplikacija) od npr. standarda Medlin Vikam (aka Sofi Kinsela)." Samo po sebi dovoljna preporuka da se overi.

Kao i gostovanje autora uživo, na beogradskom Sajmu knjiga, hala XIV, ul. Vaska Pope, štand #1969, petak, 24. oktobar, od 12 do 13h, i od 16 do 18h.
 

stacitate.blogspot.com je ekskluzivno igralište Miće Vujičića, novinara slobodnog strelca (za sebe kaže "poznatijeg kao M.V."), na kojem dotično pitanje postavlja živopisnim... uglavnom nepostojećim likovima. I ne samo dok je Sajam u toku.

Ali, u toj gomili fiktivnih imena povremeno možete pronaći i neka stvarna, pa makar i zvučala kao da su izmišljena.
 

Huper i dalje prvog utorka u mesecu. Povodom četrdesetogodišnjice izlaska White Albuma, broj 443 se pojavio sa naslovnom stranom u četiri verzije. Kolektibilne, što se kaže. Odaberite omiljenog birtlisa.

(Znate za onu teoriju da se svaki fiktivni četvoročlani tim u popularnoj kulturi može podvesti pod tipove ličnosti iz liverpulskog benda? Na primer, Luke Skywalker je Paul, Han Solo je John, itd...)

Nenamerna tema broja, umetnici koji su nas u međuvremenu napustili (mnogo ih je). Desetogodišnjica DVD-a, formata od kog se polako opraštamo. Počela televizijska sezona. Marčelo otvoreno o novom albumu (ali i o vampirskim stripovima).

Rubrika "Pop lit", prisutna. U prethodna dva broja (koja nisam pokrio na ovom sajtu), mogli ste da propustite ili čitate: Michael Chabon (H442) i Dan Simmons (H441). Zarad stilske vežbe, ovaj potonji je napisan kao svojevrsna posveta neprežaljenoj rubrici "Cult Heroes" Nicka Hasteda u Uncut-u.

U novom broju, pod naslovom "Kada žene crtaju vraga" - a u skladu sa drugom rezervnom temom ("Halloween") - ne jedna već pet spisateljica horora koje trenutno drmaju scenom. Andrej se potrudio da udovolji izvoljevanju tekstopisca i prilepi reprezentativne fotke autorki. Nisu baš duplerice, ali... you'll get the picture.
 

Dobro, ovo bi bila vest da ga već jednom nisam video. Sa onim bendom, baš kada je trebalo (retki slučaj da sam nabo). Još i dan-danas ponekad ne mogu da verujem kako sam Davida Yowa gledao sa the Jesus Lizard, u njihovoj verovatno najboljoj fazi, traživši se iz vojske na tradicionalno nedostižan dan za izlazak (ponedeljak), u tadašnjim nemogućim okolnostima uslovljenim mojim VES-om i zanimljivim vremenima (iz žanra "dabogda živeo u zanimljiva vremena").

Prošlog četvrtka uveče, kada uporno nisam prestajao da se šokiram odzivom publike – po slobodnoj proceni, pedesetak – Ivan mi je kao šestogodišnjaku objasnio da je bolje pedeset ovakvih, koji znaju na šta su došli i zašto, nego trista onakvih, od kojih je bar polovina zalutalo. I bio je u pravu. Od sada želim da idem samo na ovakve svirke.

Ipak, i dalje ne mogu da se pomirim sa tim da je odnos nedavnog odziva na Shellac i ovog koncerta realno stanje stvari: u svetskim okvirima, Shellac nikada nisu bili "ime" kalibra Lizarda (nekoliko Readinga zaredom na glavnoj bini, Lollapalooza, CBGB, itd.), što dodatno potvrđuju brojke koje je Qui imao dan pre u Zagrebu i dan kasnije u Ljubljani (ostatak Europe da ne pominjem). Ali, u konstelaciji ex-Yu scene, Beograd je hronično uvek imao najmanje sluha za ovakvu sortu muzike (noise-rock?), a videti producenta Nirvane uživo za neke je izgleda dovoljno po sebi. I to mu je to.

Posebno sam se zabavljao reakcijom retkih devojaka na Yowovo ponašanje. Kako i ne bih, kada im se na licima jasno videlo da ga se plaše. A kako i ne bi, kada sam ga se na momente i sâm plašio (a ja dobro znam ko je, šta je, i sve što ima da se zna). Šta bi tek bilo da to veče – i na kompletnoj turneji – egzibicionista nije bio u svesno suzdržanom izdanju?

Dakle, nije skakao u publiku – ne bi čak i da je imao gde – nije se tukao, padao po bini, nije nam pokazao jajca. Najbliže nekadašnjem ludovanju bilo je kada je jednu stvar izveo sa farmerkama podignutim preko košulje sve do pazuha, a narednu spuštenim preko pola guza. Iako vidno istrošen od alkohola i "dvostruko snažnijeg sijanja" (samo je dve godine mlađi od najvećeg uzora iz ranih dana koga smo pre par meseci gledali u punoj Areni i koji, ruku na srce, izgleda mnogo bolje), dao je sve od sebe, neuhvatljivim i raznovrsnim performansom još jednom pokazao da nije johnny-one note šarlatan (čak i ako ponekad sâm za sebe misli da jeste). Samo je jednom nasilno oborio stalak za mikrofon iziritiran njegovom portabl-rasklopivošću i, zatečen odobravanjem prisutnih, rekao nam teksaški razvučeno: "Hey, don't fuck with me, I'm a rebel." Taj spontani nivo cinizma anti-zvezde teško je dostići. Očekivano, usred nastupa je ispričao i jedan vic, i to dobar ("Šta kaže puž dok se vozi na kornjači?")

Klinci iz Qui prašili su ubedljivije nego što sam se nadao, povremeno nečastivo podsećujući na Lizarde (pored toga što su, teško mi je priznati, možda bolji muzičari). Moja prirodna zviždaljka našla se pred iskušenjem života kada ih je sa svega onoliko grla trebalo dozvati na bis, ali nam je ipak uspelo. Bis je, međutim, bio neplanirano kratak, jer se mušičavi gitarista iznenada i iz nepoznatog razloga nadrkao, poisključivao dugmiće i otperjao sa bine. Yow, dotadašnji glavni izvor zaziranja od nepredvidive reakcije, zbunjen i gotovo klinački postiđen, pokunjeno je pošao za kolegom iz benda.

Trebalo je da znam. I od najvećeg ludaka uvek ima veći.

 

Ako ne računam Iana Fleminga u famoznom abridged izdanju (znate već, skraćeno i pojednostavljeno, za decu, strance i one malo sporije), prva knjiga na engleskom koju sam pročitao bila je Misery Stephena Kinga cca 1988. godine, što danas čini lep mali zaokružen jubilej.

King i ja se znamo odranije, naravno. Ime sam mu zapamtio sredinom osamdesetih, u tada popularnom časopisu Yu Video (kakvo ime, i kakvom formatu posvećen), na minijaturnom plakatu remek-dela sedme umetnosti poznatijeg kao Children of the Corn, i sa velikim entuzijazmom ga jedno vreme izgovarao "Štefan". Kao i većina, uostalom.

Imao sam još i tu sreću da u to vreme budem veliki fan Zorana Janjetova – našeg stripadžije koji je u međuvremenu postao internacionalna zvezda – u čijim ste stripovima, ako biste lupom zagledali police sa knjigama u pozadini pojedinih crteža, pronalazili svašta zanimljivo i korisno. Sve dok jednog dana, u rubrici "Greta Farenheit" (Mikke Musse!), koju je Janjetov redovno pisao i crtao za vojvođanski omladinski list Glas omladine (I kid you not), nismo čašćeni komparativnom tabelom svih Kingovih do tada objavljenih romana (poslednji je bio It) i filmova snimljenih po njima, koju sam ekspresno naučio napamet. Ta mračna vremena pre interneta.

Sama činjenica da se u ovo internet-prosvećeno doba još ćeram sa Kingom – a daleko od toga da sam jedini – već mnogo znači. A tu su onda i njegova konkretna nemala dostignuća: ne ponavlja se (uglavnom), neprestano eksperimentiše i napreduje, štancajući knjige vredne čitanja, čuvanja i ponovnog čitanja evo već trideset pet godina; lista pet najdražih mi njegovih romana sadrži čak dva naslova iz poslednje decenije, a moraću da je proširim na šest da bi obuhvatila najnoviji.

Duma Key (2008) je čudo koje je teško prepričati, posebno ako ne želim da kvarim zabavu budućim čitaocima. Progutao sam šeststo tvrdokoričenih strana kao da mi život od toga zavisi, a leglo mi je... nikad bolje. Šta da vam kažem, žao mi je što sam završio, vrpoljim se po stanu već dva dana ne znajući koju sledeću da odaberem sa "gomilice za čitanje". Kad vam se poslednji put desilo?

Roman je pisan u prvom licu, svesno pročišćenijim stilom (čak i za Kingove standarde, pošto je u međuvremenu ostvario neka zavidna dostignuća na tom planu), lagano kao da sve vreme improvizuje. Kao i u većini skorijih slučajeva otkako je promenio izdavača i postao neka vrsta cenjenog akademskog građanina, knjiga počinje i dobrim delom se zahuktava kao "ozbiljna" književnost, meditacija na temu prirode umetnosti, sećanja, gubitka i bola (fizičkog i emotivnog), i razvoda kao tragično svakodnevne pojave. Iako taj aspekt nijednog trenutka neće izgubiti, na ključnim raskršćima priča će poći neočekivanim pravcima, nikad neprirodno, jer su vam svi ključni elementi za tako nešto već bili pred nosom, samo niste znali gde i kako da ih uklopite. Ne strahujte, nema tu nikakvih shyamalanovskih obrta, ali je ipak koeficijent nepredvidivosti za jednu Kingovu knjigu prilično visok. Već po tome kako tretira "misterije" vidi se da mu je ovo prvi pravi post-Lost roman.

Dakle, da rezimiram: počinje kao mejnstrim, završava se kao hardkor žanr, i, iako je ono malo oficijelne kritike što sam video pozitivno, a reakcija brojnog čitalaštva bezrezervno obožavanje (bacite pogled na Amazon), podozrevam da ima onih kojima se takva sorta evolucije unutar iste korice neće dopasti. Lično nemam nikakav problem sa načinom na koji je to izveo, čak naprotiv... Hm, bojim se da sam već rekao previše.

Zato ću reći još samo ovo. Posle Kingovog četrdeset i nekog zvaničnog romana, sa zadovoljstvom mogu da objavim – bar što se mene tiče – ćeraćemo se još.