Svako mora da ima neki.

Ako još niste pronašli svoj, dok se ne desi, tu je Huper 440.

Festivali, lajvovi domaći i strani, bolničke serije, fenomen Peter Berg. Cakum-pakum letnji broj.

I ako je istina, jer još ne mogu da verujem, kraj serijala "Neke druge osamdesete", šmrc.

Što se Pop Lita tiče, ne preterano delotvorna taktika je jezom protiv vrućine. "Ko se boji pisca još", iliti priča o tipu po imenu Ramsey Campbell.

I, naravno, u tekstu se potkrala greška. Misleći na "sedmu umetnost", napisah "deveta". Iz aviona se vidi kakav eskapizam, jedan od, mi je na pameti.
 

Za mene se na koncert Nicka Cavea ne ide reda radi, jer nema ništa bolje, ili zato što svi idu. Ja sam fan. Zbog toga sam se u sredu uveče sredio kako dolikuje. Kao što bi neka darkerka stukla kontingent šminke za omiljene gotičare.

Posle brijanja sam ostavio južnjačke brke. Rekoše mi da podsećam na Earla iz My Name Is. Ne znam kako, ali, eto, može da prođe.

O samoj svirci nije lako pisati. Isprva sam mislio da neću ni moći.

Šta je ono bilo?

Od srećnika koji su calenzovali nejeftinu kartu uglavnom ćete čuti da je to najbolji koncert u njihovom životu. Ili makar u Top 5. Da je vredelo svake pare.

Nije kliše, ti ljudi se ne šale. Tako nečem se retko prisustvuje.

Gotovo dva i po sata, koliko je sve trajalo, levitirao sam u snolikom stanju. Preuranjeni zli komentari na račun mesta zločina potpuno su promašili temu. Ako ništa drugo, Arena i masa u njoj samo su doprineli scenografiji pakla i atmosferi raja.

Druga kriza srednjeg doba ili ne – a novi imidž je svakako deo te priče – Cave je već neko vreme više rock nego šansona, tako da tu nije moglo biti previše iznenađenja. Ali, ovo je bio rawk! The Bad Seeds su glasniji od tri metalska benda zajedno. Drugar koji se nalazio na pola puta između bine i miks pulta tvrdi da u bubregu više nema strano telo koje ga je mučilo pre koncerta.

Dva seta bubnjeva, plus perkusije. Sâm Cave malo-malo pa na gitari. Kao što je onomad primetio Mark E. Smith, dupe mu i dalje čuva Mick Harvey. A posle dvadesetak godina saradnje sa jednim ludakom (Blixa Bargeld), inspiraciju je pronašao u drugom. Taj Warren Ellis je derviš, tasmanijski đavo, Raspućin. Alan Moore sa violinom.

Pesme sa poslednjeg albuma savršeno su se uklopile u takav štimung; da ne govorim o zadovoljavajuće visokom procentu "starih stvari". "Tupelo", dok napolju besni nevreme. Sa izuzetkom prvenca i Kicking Against the Pricks – dobro, i onog baksuznog diptiha iz 2001/2003 – svi ostali albumi zastupljeni su sa najmanje jednom pesmom, često više. Henry's Dream je kriminalno zapostavljen, ali pretpostavljam da bi tako moglo da se zakera do sutra.

Pedesetogodišnjak se kretao na bini kao na oprugama. Duhoviti jedan motherfucker (povodom inspiracije iz života za "Deannu": "With her brains and her looks, we made a terrific couple."). Pola sata pred kraj, izvinjavao se zbog glasa koji mu je otkazao (na scenu je navodno izašao bolestan), ali ni to ga nije zaustavilo. Prihvatao je želje iz prvih redova, zbog čega je deo repertoara bio predivno neočekivan. Na momente je, za jednog takvog tipa, pokazivao šokantne znake razneženosti.

Uživao sam u maltene koreografisanom plesnom nastupu četiri devojčice ispred mene (kad kažem devojčice, mislim devojčice), koje zasigurno još nisu bile rođene u vreme objavljivanja "Your Funeral My Trial", pesme na koju su se najviše razmahale (ma, meni je izgledalo da ih još nije bilo na ovom svetu ni za Let Love In, ali dobro). Malo je falilo da ih priupitam čiji je to ćale, ili ujak, krivac što su navučene. I da li možda nosi brkove.
 

Znate sve.

Vaš najbliži kiosk. Bolničko H u levom ćošku. 109 dinara.

Trk.

Pop lit #5: "Pas koji laje i ujeda."

O Jamesu Ellroyu, kome drugom.
 

To je to. Radi se rimejk filma The Fury Briana De Palme iz 1978. godine.

Ništa specijalno, potez u skladu sa trendom podgrevanja svakojakih drevnih horor naslova koji traje i nikako da prođe. Original je kljakav i beskrajno zabavan. U kinematografiji su se retko mešali žanrovi koji su tu smućkani. Ima nezaboravnu zaključnu scenu, što zbog eksplicitnosti, što zbog neobične antiklimaktične note.

Pisanje scenarija povereno je novajlijama po imenu Brian McGreevy i Lee Shipman, u struci poznatim po spec-scriptu Of Every Wickedness, o prvom serijskom ubici u Americi, koji, kako to obično biva, verovatno nećemo videti realizovan na velikom platnu.

Zašta onda srce radi bim-bam-bam? Zato što je De Palmin film zasnovan na knjizi Johna Farrisa, a to je, i ptice na grani znaju, dovoljno da ovaj inače trivijalni info za mene postane vest meseca.

Neuhvatljivi John Farris uhvaćen je pre neki dan tokom potpisivanja najnovije, 37. knjige, Avenging Fury, na predivnom mestu koje se zove "Dark Delicacies", knjižari specijalizovanoj za horor u Burbanku, u Kaliforniji. I priupitan za mišljenje.

Inače, Avenging Fury je treći i poslednji deo ovomilenijumskih uslovnih nastavaka originalne knjige - koja je izašla pre 32 godine i smatra se nedvosmislenim začetnikom svih priča o vladinim tajnim projektima vezanim za paranormalno (u koje spada čak i jedan X Files). Ako se pitate koliko je zastarela, reći ću vam da se čita kao da je napisana prošle godine, a za to imam i pouzdane svedoke. Tri šatro-nastavka su, naravno, sumanutiji, glasniji, vulgarniji, raskošniji i nakrcaniji naučnom fantastikom i fantastikom od izvornika (iako ih i u njemu ima sasvim dosta).

Oduševio me je neki tip na netu koji je izjavio da ga sadržaj filma Furija umnogome podseća na roman Firestarter Stephena Kinga, "iako je ovaj objavljen posle premijere Furije." Ma nemoj. Onda se kaže Potpaljivačica podseća na Furiju, genije.

Tokom godina mnogo se pričalo o toj sličnosti. Kad god su za nju prozivali Kinga, on bi slegao ramenima i odgovarao: "Potpaljivačica stvarno liči na Furiju. Ali, i Furija liči na Keri, tako da se to onda potire."

Ne baš.

Ako želim da teram mak na konac, King jeste prvi smestio telekinezu i srodne joj nadnaravne moći na papir, to nije sporno. Ali... Keri je roman senzibiliteta "ozbiljne" književnosti, o natprirodnom u svakodnevnom, "sapunskom" (tačnije, srednjoškolskom, za koje je, sasvim slučajno, Farris u to vreme bio tatamata), dok Furija obrađuje istu temu u okviru špijunskog horor akcijaša. I Potpaljivačica je špijunski horor akcijaš. Sličnosti su, dakle, mnogo određenije. Da ne pominjem da se u obe knjige pojavljuje vladin agent koji je "etnički Indijanac" (ha!).

Nebitno, ali da se zna. Nego... šta veli čika Farris na čitavu rabotu sa rimejkom? U suštini, kaže da čuo je da su ti scenaristi mnogo dobri. Kaže, srećno im bilo. I plače na putu do banke. (Zaslužio je.)

Pošto je onomad sâm adaptirao sopstveni roman za De Palmu, vrlo dobro zna da nije iskorišten ni deseti deo složenog zapleta i u tome vidi potencijalnu svežinu nove verzije (mada sve miriše na to da će se rimejkovati film, a ne raditi nova adaptacija knjige).

Tu, međutim, sve postaje još zanimljivije. Farris kaže i da su u toku pregovori za snimanje televizijske serije po novim romanima.

Što je, naravno, vest meseca broj dva.

Ako serija i prođe, znam kolike su šanse da će je monumentalno usrati.

Ali, čovek mora da se nada, ne?
 

Siže? Bata, partizanski filmovi i stvorenja na slovo na slovo z.

U zbirci priča sa stalnog literarnog konkursa u organizaciji sajta "Art-Anima" i kruševačkog nedeljnika "Grad". Gde vas čeka pregršt zanimljivih imena.

"Objavljivanje knjige nije motivisano komercijalnim momentom, već isključivo promotivnim, pa će tokom maja i juna biti besplatno deljena na književnim promocijama u više gradova Srbije."

E, da. Baksuznim sledom događaja i potpuno nenamernom greškom, međupoglavlja u objavljenoj verziji "Lepše nego ptice" nisu odvojena, što prilično otežava čitanje.

Pauze pokušajte da ucrtate sami.
 

Tako glasi biografija američkog trija Shellac na allmusic.com (ostatak pročitaj ovde), što smo doslovno i dobili u nedelju, 11. maja, na brodu "Letnja šikara". Tokom pomenutog Q&A, na sumanuto pitanje iz mase: "Jeste čitali Zamak Franca Kafke?", usledio je odgovor Boba Westona: "Nisam. Ali sam gledao crtani film." Taj divni bastard humor. A ja još mislio da mora da nas smatraju velikim ludacima što smo ih smestili na barku.

Prvo, Steve Albini se fizički zere nije izmenio već dvadeset godina (opasao je gitaru oko struka, naravno). Drugo, ubedljiviji je nego što sam zamišljao; pored njega, sada mi i jedan Henry Rollins deluje kao, da prostite, geek. Pozvao je prisutne na druženje posla bisa odsviranog u cugu sa glavnim programom i lično rukovodio prodajom majica, vinila i diskova, a svojim očima sam video kada je mrtav 'ladan prihvatao demo snimke lokalnih entuzijasta; ne nalazite se svaki dan na pljucomet od producenta (ili, kako on insistira, "audio engineer") imenâ u rasponu od Pixies, Nirvana i PJ Harvey, preko TAD, Wedding Present i Poster Children, do The Stooges, Bush i Page and Plant.

Prvi put sam čuo Big Black cirka 1988. godine, nekih godinu dana posle raspada. Samuraj mi je u produžetku traženog The Great Rock & Roll Swindle na kaseti od 90 minuta lucidno i bez komentara dosnimio prve četiri pesme sa albuma Atomizer i tim prostim činom temeljno izmenio život. Prva reakcija mozga zavedenog idejom školskog nadoknađivanja propuštenog punk-gradiva ("Born too late!") bila je: "Šta je ovo? Ritam mašina?", da bih se vrlo brzo zatekao kako premotavam Pistolse i mazohistički uživam u opasnom i uzbudljivom zvuku neočekivanog bonusa kao što je "Jordan, Minnesota" ili "Kerosene". Još kad sam otkrio da su tekstovi praktično uglazbljena Crna hronika, pronašao sam jednu od najomiljenijih grupa svih vremena. Od onih gde ti se "dupe trese od buke".

Naravno, u nedelju nismo čuli ništa ni od Rapeman, a kamo li Big Black. Albini ozbiljno shvata tu zajebanciju i, pored opsesivne posvećenosti analognom zvuku i snimanju bendova đuture "live in the studio", ne osvrće se previše za sobom. Dakle, ni traga od padanja u iskušenje povlađivanja ili tezgaroškog mentaliteta. Skoča od Gistro FM-a mi je pokazao kako mu je drhtala ruka sa ajpodom dok ga je intervjuisao, ali mi je otkrio i da ne moram da brinem: Albini više nije u svađi sa Davidom "The Jesus Lizard" Yowom. Čak su večerali zajedno dva dana ranije.

"Nadrkani basista" je na pola opomenuo publiku zbog nepristojne masovne upotrebe mobilnih telefona i predložio joj da prijateljima šalje SMS-ove kad se završi koncert, zar je to tako teško? Kako sada njemu objasniti specifičnost večeri u kojoj sviraju – paralelni zaplet zastrašujuće nalik nečemu iz 24 – i da su im svi ti ljudi (bar oni koji nisu bili objektivno sprečeni istim okolnostima) zapravo ukazali veliku čast popevši im se na palubu u jednom takvom času.

Obaška što sam davno među posetiocima video tako visok stepen poznavanja opusa benda koji ne može biti udaljeniji od svačijeg javnog dobra. Najopipljiviji dokaz bio je grupni svrš na prve taktove možda najvećeg "hita", "Wingwalker", koji postoji još samo na niskotiražnoj singlici u izdanju Touch & Go Records. Ubrzo posle, sledio je moj drugi lični favorit, "Prayer to God" (horsko urlanje refrena "Kill him, please God, kill him!" je nešto što mora da se doživi na licu mesta; baš kao i ozareno lice Antona iz Partibrejkersa u publici.)

Posle Nomeansno, još jedan bend za koji može mirne savesti da se kaže da nam nije došao prekasno. Čak i ako svira u izbornoj noći. Ili pogotovo tada.

Rečima samog gos'n Albinija: "Put it on a boat... You can't go wrong there."
 

Prošlo je mesec dana? Damn.

Gde se dede taj april? Šta sam radio? Čemu stremim? Ko sam? Iskreno, voleo bih da sam više pisao, ali to uvek može više. I bolje. Pogotovo sada kada posredstvom intervencije prijatelja ("Intervention!") imam alatku malo savremeniju od guščijeg pera.

A uvek tačniji i pouzdaniji od ovog mesta je novi Huper. Dok ne smislim nešto bolje, glumiću njegov zvanični sajt.

Dakle, na vašem najbližem kiosku potražite broj 438, sa koga vas mrko gleda lice koje ste možda već zaboravili. Čovek sa šeširom se vratio. Odličan Gavrin tekst podsetio me je da je te 1984. godine, a povodom drugog Indija u serijalu, Senjor Spilbergo skarabudžio izmišljotinu zvanu PG-13 upravo zato da bi moji vršnjaci i ja mogli neometano da pogledamo film. Makar u teoriji. Ionako smo ga na FEST-u gledali tek godinu il' dve kasnije. Molaram sudaram.

Broj ponovo izgleda boljše od prethodnih. I ima više tekstova koji me lično zanimaju da ih pročitam. Taj stalni napredak je dobra stvar, ne?

Moj doprinos: tekst o manijaku po imenu Warren Ellis pod naslovom "Novinar vas mrzi".

Pisac mrzi samo sebe.

Mesec dana. Damn.
 

To je taj dan u mesecu kada se časopis pojavljuje na kioscima. Retka stvar u koju mogu da se pouzdam.

Huper #437:

Dizajn, još bolji nego prošli put.

Marčelo, o drugarima u onoj kući (plus upitnik za Sky Wikluha koji neprijatno podseća na klinički, ali svejedno je zabavan).

Ivan L., o The Teardrop Explodes (čuo sam za bend!)

Gavra, o Angu Leeju.

Dimitrije, o Vrtgolavici.

Još: R.E.M. Prison Break, konceptualni, cover i tribute albumi, redovna rubrika Maje Uzelac i Freedom o lažnom snuff filmu.

POP LIT #3 počinje ovako:

"Na kraju knjige First Blood, koja je poslužila kao predložak za istoimeni film Teda Kotcheffa iz 1982. godine i inspiracija za potonji serijal o Johnu Rambu, ne gine samo smrtni neprijatelj glavnog junaka, revnosni šerif Teasle, već i – sledi spojler nad spojlerima – sâm Rambo, "za sve koji su ga videli samo bezvezni frajer koji stoji pokraj benzinske pumpe u Medisonu u Kentakiju". Knjige je bolja, što ne iznenađuje; veći šok je što je "otac" neuračunljivog vijetnamskog veterana profesor književnosti sa Univerziteta u Ajovi po imenu David Morrell."

Cena nepromenjena, ćoškasta i predivna.