Iako je u međuvremenu udomljena na jednom sjajnom mestu (niški književni časopis Trash), priča "Opscena" se konačno pojavila tamo gde je oduvek pripadala. Preciznije, na usavršenijoj verziji tog mesta.

Pre tri ili četiri godine, bila je samo skromna ideja. Danas, Društvo ljubitelja fantastike "Lazar Komračić" objavilo je prvu knjigu u svojoj režiji, uredno potpisano kao izdavač, i to kakvu. Naslov: Ugriz strasti, podnaslov: priče erotske fantastike. Priredio Pavle Zelić, pogovor u vidu stručne igrarije "o naučnoj fantastici i seksu" napisao uvek pouzdani Mića Milovanović, a na okupu je 16 priča na zadatu temu većine meni omiljenih domaćih fantastičara.

Plus, da ne poveruješ, Milorad Pavić.

Onda će vas u oko ubosti oprema: ne samo da je ključaonica na korici prorezana tako da kroz nju može da se gvirne na obnaženu vilu, već uz svaku priču ide i ilustracija - u boji! - mladih snaga domaće strip scene i, da ne poveruješ, nema ćorka u burencetu. Ono što me je oborilo s nogu - a što je retkost čak i za ilustratorsku praksu u Inostranstvu - crtači su očigledno čitali priče.

Iako volim da utičem na pakovanje svakog svog proznog teksta kad god mogu, ovaj put se control freak u meni uspavao, a ispalo je da ne može bolje (možda znak da treba da odustanem od slične prakse u svim oblastima?) U priči punoj vizuelnih zicera, "pornić kao Zona sumraka (ili obrnuto?)", Aleksandar Arsenić je izabrao najbizarniji, a najmanje skandalozan (što nije bilo lako), i, slučajno, savršeno nabo moju najdražu scenu; onu koju sam najživlje zamislio. Impresioniran. (Jedini crtež koji mi je možda više legao u jakoj konkurenciji je onaj u izvedbi Ivana Šainovića za "Nema molitve za umiruće" Darka Tuševljakovića.)

Ilustracija me je čak naterala da ponovo iščitam sopstvenu priču, nešto što izbegavam da radim kada se jednom pojavi u štampi (uvek se setim komentara muzičara čije sam ime zaboravio na izjavu Francisa Rossija iz Status Quo da u kolima sluša samo albume svoje grupe: Pa to je kao da piješ sopstveni urin!). Elem, "Opscena" je napisana 2003. godine, ali primećujem da deluje kao da je mnogo starija: upadljivo prisustvo video-kaseta, odsustvo mobilnih telefona i interneta, i iščuđenost nad fenomenom Velikog brata (koji je u međuvremenu postao opšte mesto). I sve nenamerno, hm.

Priče su raznolike, razigrane, samouverene. Trenutni favorit mi je "Big Beng" Aleksandra Markovića - koja je izazvala ne jedan nekontrolisani grč glasnog smeha - ali osećam da će se to menjati vremenom i u zavisnosti od noge na koju se ustalo. Pa pogledajte samo taj spisak.

Da ne poveruješ.

"Ménage a trois", Goran Skrobonja
"Na našem se to zove drugačije", Petar Petrović
"Bočica vilinskog praha", Ivan Zorić
"Poslednji let cara sokolova", Dragan R. Filipović
"Big beng", Aleksandar Marković
"Nema molitve za umiruće", Darko Tuševljaković
"Opscena", Oto Oltvanji
"Čekajući taksi koji niko nije pozvao", Milorad Pavić
"Uhvaćeni delići snova J. M.", Jasmina Mihajlović
"Hekata", Vladimir Lazović
"Vrišti, mutavi, vrišti", Ivan Nešić
"Celo", Ilija Bakić
"Toplesi i tange", Dejan Stojiljković
"Klub", Lidija Beatović
"Postanje 38:9", Ratko R. Radunović
"Osam slika visoke gustine", Zoran Stefanović

Oni koji se razumeju kažu mi da će se knjiga uskoro pojaviti u slobodnoj prodaji po pristupačnoj ceni. Skoro savršen novogodišnji poklon?
 

Znate onu staru dobru o revoluciji i njenom apetitu prema sopstvenom potomstvu? Na protestu televizijskih i filmskih scenarista onamo još se nije dogodilo, ali, kao poznati ljubitelj revolucija, samo čekam...

Nu, stvari izgledaju dovoljno mračno i bez toga.

Posle kumulativnih osam dana intenzivnih pregovora, rešenje je dalje nego što je bilo na početku. Komunikacija između suprotstavljenih strana pala je na niži nivo nego između ljudi i Cajlonaca. Iako se štrajkačkim centrima kao što su Los Anđeles i Njujork pridružio i San Francisko, poslednje protestne aktivnosti pre Nove godine podrazumevaju još samo šetnju od sedam milja i miting pisaca dnevne programske šeme i telenovela u ponedeljak, 17. decembra, i performans pisaca krimića nazvan "Mesto zločina" (ispred sedišta Alijanse producenata) u utorak, 18. decembra. U petak, 14. decembra, dobrotvorni nastup na UCLA održali su Tenacious D., Eddie Izzard, Sarah Silverman, Patton Oswalt i Andy Dick.

Za one koja ova tematika još zanima, detaljan i pregledan presek dosadašnjih zbivanja sa sve genezom problema (zaključno sa krajem novembra).

Kako će izgledati televizijski program od naredne godine? Niko ne zna. Od dve moje omiljene serije koje su startovale ove godine (pa još na istoj mreži), jedna je u poslednji čas uspela sebi da obezbedi drugu polovinu sezone, dok je druga, šmrc, hladnokrvno smaknuta. Iako se bliži vreme emitovanja novog materijala dragih naslova kao što su 24 ili Galactica, koji je napisan ili snimljen pre nego što je počeo štrajk, konkretnih datuma još nema. Izuzetak je Lost - koji je do najavljene premijere četvrte sezone (6. februar 2008.) uspeo da završi čak osam epizoda - ali tome ću ionako verovati tek kad ona bela slova ponovo budu kidisala prema meni iz mraka. Za to vreme, zadovoljite se svakog ponedeljka novom dvominutnom mobizodom.

Što se pravih stvari tiče, štekujte ono što imate, jer, prema prognozi jednog mog premudrog (i pesimističnog) prijatelja, jednog dana sve što niste pogledali vredeće više od suvog zlata.
 

Te zime je bilo vruće u Holivudu, na nebu je pisalo WGA...

Udruženje pisaca Amerike (Writers Guild of America) već je treću nedelju u štrajku. Oni zahtevaju tantijeme za onlajn emitovanje igranog programa (TiVo, streaming, iTunes), za šta trenutno dobijaju krompir: internet aktivnosti nisu regulisane postojećim zakonima i ugovorima, a generišu dobit producentima (iako ovi to kategorički negiraju). Da sve ne bi ostalo na nivou apstraktnog, prozvano je šest vlasnika televizijskih imperija, imenom, prezimenom i adresom.

U tradicionalno sindikalnim Državama, svi esnafi u proizvodnji pokretnih slika odvajkada su precizno zaštićeni osim scenarista, koji su u najboljem slučaju bili priznati tek simbolično. Zašto je to tako? Današnji prezrivi odnos prema piscima najsimptomatičnije je oličen u komentaru jednog balvana na internet diskusiji povodom štrajka: "Nadam se da neće dobiti ništa. Šta oni zamišljaju, ko su? Oni su pisci, pobogu, a ne glumci!"

Štrajk je pravi pravcati, crveni. F.I.S.T. 2007. Hoffa is undead. Plodovi gneva 2: Povratak Toma Džoda. Scenaristi svakodnevno živahno tabanaju ključnim lokacijama Holivuda i Njujorka izvikujući parole. Pozicije štrajkača i producenata u ovom času ne mogu biti udaljenije, ali makar je nova runda očekivano tvrdih pregovora najavljena za 26. novembar.

Šta je sve na kocki?

Ako štrajk potraje tri meseca, ova televizijska sezona je završena, a naredna neće početi do 2009. Procene su da filmski scenariji na šteku mogu da potraju do proleća. Svi late night show-ovi ne emituju se iz solidarnosti prema piscima viceva koji se u njima rabe, a televizijskim programom dominiraju "rijaliti šouovi". Već su pale prve prave kolateralne štete zvučnih imena kao što su Battlestar Galactica i Bionic Woman, a bojim se da priči tu nije kraj. Gungula je, na primer, ubrzala proces gašenja jeftinijih kanadskih studija usled najnovije neusklađnosti kursa američkog i kanadskog dolara.

Da se razumemo: izgaram od želje da gledam svoje omiljene serije, vidim kuda idu, kako se završavaju, i patim što ih nema (ili nekih čak više neće ni biti), ali ovo je, kao što nam poručuju pobunjeni klepci reči, mnogo važnije.

I ja im verujem.

Najvatrenije pristalice protesta su istovremeno moji najveći heroji, koji, dok traje štrajk, najviše gube. Želite primere? Ronald D. Moore je već verovatno izgubio šansu da završi životno delo onako kako je zamislio (prekinuto snimanje poslednje sezone Galaktike posle trinaeste epizode, raspuštena kompletna snimateljska ekipa). Guruu po imenu Joss Whedon je, posle dugog odsustva sa malih ekrana a neposredno pred početak štrajka, odobrena nova televizijska serija, Dollhouse, koja sada visi u limbu. Damon Lindelof bi, po sopstvenim rečima, "mogao biti spaljen na ulici" ako Lost odsustvuje još godinu dana. I, konačno, za vreme trajanja štrajka oni ne dobijaju platu koja je značajno veća od iznosa za koji se bore.

Ali, svi odreda su ubeđeni da rade pravu stvar. Mnogo više od tek tamo nekog principa, ovo je ključna bitka za elementarnu zaštitu i, možda još važnije, priznavanje kreativnosti koje nijedan kopirajt na svetu ne može da pruži. Naročito ne onaj koji je naštelen tako da spreči selidbu miša sa četiri prsta u domen javnog vlasništva.

Ovo je taj prelomni trenutak kada bi sve moglo da se izmeni za pisce. Sve pisce. Ne odmah, i ne svuda u svetu, ali za početak.

Čitavu akciju doživljavam kao deo jedne mnogo šire priče. Ako zanemarimo sve veću bizarnost sveta u kome živimo, ovo je prvi put još od lažne uzbune zvane Y2K da primećujem autentične znake novog vremena, taj očekivani fin de siecle koji je izostao, da se preispituju zastarela pravila uzeta zdravo za gotovo iako više ne rade posao. Neki bistrooki i oštroumni ljudi su, Bogu hvala, primetili šta se dešava i odvažili se da nešto urade po tom pitanju. Nije ni čudo što su prvi na protestnim barikadama baš televizijski scenaristi, jer su poslednjih godina pokazali da su oni - a ne poluludi producenti, najmljeni režiseri ili razmažene zvezde - ti koji direktno utiču na kvalitet proizvoda. Radiohead eksperimentiše sa naplaćivanjem svog rada bez posrednika. Čini se da budućnost regulisanja kreativne svojine leži u Creative Commons.

Dabogda živeli u zanimljiva vremena, kaže ona fina kineska poslovica.

Zato ne idite nigde. Vratićemo se posle ovih ekonomsko propagandnih poruka.
 

Znam koju ću knjigu da pazarim za sledeće letovanje.

Ne samo zato što izlazi u vreme kada plaže ponovo postanu stvarne, već i zbog njenog morskog sadržaja.

Na ovim stranicama već sam gnjavio o magičnoj ediciji Hard Case Crime. Izbacuju ljutu bombonu svakog meseca: smenjuju se zaboravljeni klasici noir-a sa drčnim novim pokušajima. Originalne, naručene korice prizivaju zlatni period knjižica za razbibrigu od pre pola veka. Već su objavili bar jedan naslov polovine mojih omiljenih pisaca svih vremena.

A sada su se dokopali i najomiljenijeg.

Najavljen za daleki avgust 2008., Baby Moll je treći roman Johna Farrisa, iz 1958. Čovek je imao dvadeset dve godine i već je pisao kao pesma. (Naredne godine, imao je milionski bestseler.)

Prvo i do sada jedino izdanje pojavilo se pod pseudonimom "Steve Brackeen", ali danas više nema razloga za skrivanje. Prema priznanju genija koji stoji iza HCC-a, Charlesa Ardaia, pregovori s autorom o preštampavanju prošli su bez glavobolje. Pun pogodak: iako mi Farris više ne staje u jedan red na polici, ovaj naslov još nemam. Kao bonus, naslovnicu je uradio legendarni Robert McGinnis (ilustrator filmskih plakata za Bondove sa Conneryjem).

Proverite sami, prvo poglavlje zvuči više kao ljubić nego krimić - doduše mračni - ali takav vam je Farris. Profesionalno deformisan, proškrgutao sam zubima od muke na tuce mesta nad lakoćom, ležernošću i lepotom pisanja. Dvadeset dve godine.

U ulozi čitaoca, uživao sam kao budala.
 

Ovo sad već počinje da liči na one nevesele crno-bele stranice pri kraju dnevnih novina, ali, nažalost, odlaze, jedan po jedan. Pre nedelju dana, ostali smo bez još jednog pisca za sva vremena: rođeni njujorčanin, Ajra Levin, koga je Stiven King nazvao "švajcarskim časovničarem trilera", umro je u 78. godini. Većina filmskih ekranizacija njegovih dela smatra se uspešnim, jer mu je arhitektonika toliko besprekorna da su režiseri prosto bili primorani da štreberski slede predložak. Za pedesetak godina spisateljske karijere napisao je svega 7 romana, što nije nikakav uzor produktivnosti, ali je zato udario kulturološki pečat kao nijedan drugi pisac njegove generacije. Započeo je čitavu satanističku histeriju Rozmerinom bebom (1967). Momci iz Brazila (1976) su se među prvima poigrali sa kloniranjem (i to austrijskog soboslikara!). U Stepfordskim ženama (1972), u istom romanu je servirao i paranoju i rat među polovima. Brodvejski hit Smrtonosna klopka (1978), koji se igrao i na našoj sceni, prava je majstorija u mešanju šibica i navođenju na krivi trag, demonstrirana još u prvencu, Poljubac pre smrti (1953). Obrukao se jedino nepotrebnim nastavkom, Rozmerin sin (1997). Ostao je predugo suštinski zaboravljen (nije pomogao ni skorašnji rimejk Stepfordskih žena), krajnje nepravedno: njegove knjige nemaju rok trajanja a imaju čemu da nauče pisce, sadašnje i buduće.
 

Norman Mailer, mali div američke književnosti, umro je u subotu, u 84. godini. Doživljavao sam ga kao prototip modernog "muškog pisca" pre nego, na primer, Henrija Milera ili Čarlsa Bukovskog. Za mene ključni roman, Američki san (1965), pročitao sam na ključnom mestu za tu vrstu otkrovenja -- u vojsci. U jednom periodu nameračio sam se da progutam svaku njegovu knjigu koju nađem -- uključujući i ekspresionističku biografiju Merlinke -- ali sam prestao da ga pratim od devedesetih, kada je značajno proredio objavljivanje. Skandal-majstor, "intelektualni siledžija", simbol autora koji je prerano postao slavan -- prvenac Goli i mrtvi (1948) izdao je sa dvadeset pet godina -- pa su mu seks, droga i alkohol udarili u glavu (što je direktno uticalo na kvalitet i kvantitet radova). Autor legendarnih izjava kao što je: "Već sam zaboravio kako izgledaju pisanje i seks bez marihuane." Znao je da piše kao san, ali i povremeno mrtav 'ladan bogohuli opisujući svoje likove preko aktuelnih glumaca. Pokupio je Pulicera za sjajne Vojske noći (1968) i Dželatova pesma (1979). Veliki ljubitelj boksa, profesionalno i privatno, objavio je spektakularan esej u časopisu Esquire o tome kako je ukrstio rukavice sa glumcem Rajanom O'Nilom. Šest žena, devetoro dece. Režirao je šačicu filmova, od kojih mi je skrnava adaptacija sopstvenog romana Muškarčine ne plešu (1983) posebno prirasla srcu.
 

Another blogger bites the bullet.

Naslovljeno: procedura. Podnaslovljeno: funkcionalnost. paradoks. smrt. I to i dobijate.

Subotica via Novi Beograd. Ili obrnuto.

Geografska konfuzija slična ovom blogu.
 

Sve što čitam direktno se odražava na ono što u tom trenutku pišem.

Zato u toj fazi volim da gustiram pisce koje smatram u svakom pogledu nedostižnim, da mi posluže kao pozitivan i sugestivan primer. Iako rado šaram, obično izbegavam one ozloglašene po kratkim, iscepkanim rečenicama, jer sam im i sâm sklon; ne treba mi još podsticaja u tom pravcu. Dakle, ni kap alkohola alkoholičarima: zbogom, James Ellroy, au revoir, Lee Child. Bar dok traje posao.

Kratke rečenice. Prema mom dosadašnjem iskustvu, kada insistiraš na rafalnom pristupu, posle nekog vremena počne da otupljuje. Povrh svega, zvuči pretenciozno i lažno.

A onda sam sopstveno pravilo prekršio sa knjigom po imenu The Wall (2006), ne iz pera Rogera Watersa, već pisca po imenu Jeff Long. Čovek se izražava gotovo isključivo sintaksom kratkih rukava, ali dovoljno dobro da mu ne odolim. Nije me omela čak ni svesrdna preporuka Dana Browna na korici.

Tečnije i pametnije od iseckanog, hevimetalski dubokog Richarda Christiana Mathesona, majstora sažete forme i najkraćih rečenica na svetu, na koga me je stilski pomalo podsetio, Long umesto minijatura piše – kako mu samo prezime kaže – romane pristojne kilometraže. Koliko god šašavo zvučalo, stručnjak je za "planinarski horor", ali ne onaj proistekao iz koškanja i mirenja sa majkom prirodom u maniru Oslobađanja (mada nužno ima i toga, njegova insajderska zapažanja pretvaraju svet vertikalnog pentranja u neovozemaljsku rabotu), nego iz čistokrvnog natprirodnog koje je, eto, slučajno smešteno u prepoznatljivi alpinistički milje.

When God throws angels down, it starts like this.
A breeze stirs. It carries the slightest distraction, a scent of trees perhaps, or a hint of evening chill, or a song on a radio in a car passing three thousand feet below. In some form, temptation always whispers.
High above the earth, toes smeared against the stone, fingers crimped on microholds, the woman turns her head. Not even that: she turns her mind, for an instant, for even less. That's all it takes.
The stone evicts her.
The wall tilts. The sky bends. Her holds... don't hold.
She falls.

Long se krajem prošlog veka proslavio romanom The Descent. Uzdah. Nema veze s onim The Descent, finim horor filmićem Neila Marshalla od pre koju godinu, mada bi se savršeno uklopio u hibridni koncept "ekstremni sportovi sreću stravu i užas". Longovo "spuštanje" još je veća perverzija koja zvuči malne southparkovski: mešavina fantastičnog horora, staromodnog putovanja u središte zemlje i militarističkog sf-a opisuje naučnu ekspediciju u Pakao kao opipljivu fizičku lokaciju ("Ako je postojao istorijski Isus, zašto ne bi postojao i istorijski Sotona?") Ove godine je dobio nastavak, kako drugačije nego Deeper.

The Wall, pak, govori o dvojici bivših hipika ("Vijetnam, Kamelot i Apolo bili su deo njihovog standardnog rečnika") koji se vraćaju na mesto mladalačkih podviga, da bigchill-ovski još jednom pokore hiljadu metara planine El Capitan, tzv. "američki Everest", koji im je simbolično i praktično obeležio životne filozofije, karijere, ljubavi. Uz saundtrek na kom se smenjuju Janis Joplin, John Mayall i čaranje bitnika.

Dobro sam se zabavio, žaleći što knjiga nije savršena (mada je vraški blizu). Bez sigurnosnog užeta diže se u visine upravo u svojim sirovim prirodnjačkim interesovanjima: mučnom potucanju po planinčugi, besprekorno tempiranom gomilanju komplikacija i sporadičnim nagoveštajima jeze, dok se povremeno nađe u slobodnom padu tek kada, relativno kasno, na scenu izađu onostrani bubuši (slično gorepomenutom filmu). Telegrafisani fantastičarski obrt nazire se, nažalost, još negde iz podnožja. Možda je klifhengerska tematika dovoljno zanimljiva za sebe, a možda dobar natprirodni horor ostaje jedna od najtežih kota za osvajanje.

U svakom slučaju, omatorelo se; ne samo surovo probuđeni protagonisti, već izgleda i poneki uspavani skeptični čitalac.

Nazad na šljaku.