U najnovijem broju slavnog niškog književnog časopisa Gradina, 19/2007, u celini posvećenom domaćoj fantastici, u mnoštvu do sada neobjavljene proze utaknuta je i priča sa naslovom koji me uvek podseti na onu masnu pitalicu: "Kako se drugačije kaže 'stručnjak za papige'?"

"Ufolog" je horor maskiran u naučnu fantastiku, možda prva priča u kojoj sam uspeo da uplašim samog sebe. Na nekoliko mesta.

Što ne znači, je li, da ću i vas.

Reč urednika i sadržaj.


 

Stara mudrost kaže da ne treba slušati pisce kada se izvinjavaju za svoja dela.

Istorijat nastanka prvog romana Warrena Ellisa (odbijte, geekovi! samo slova, ništa slike) po imenu Crooked Little Vein (2007), međutim, dovoljno je zanimljiv i relevantan: kada je saznao da mu uz novu medijsku agenciju koja ga predstavlja u branši sleduje i književna agentica - tako što mu je ova jednog dana iznebuha tražila da joj pošalje nešto, bilo šta - Ellis se ponadao da će je skinuti s grbače nepovezanim fragmentima na kojima je izjutra razmrdavao prste pre nego što bi prionuo na pisanje ozbiljnih stvari (stripova). Dve nedelje kasnije, agentica mu je javila da je uspela da proda "roman". Njemu nije preostalo ništa drugo nego da ušije odlomke i popuni praznine.

Rezultat je zla crna knjižica koja se brzo čita, a teško vari.

Na korici, politička karikatura iz pera nikog drugog do Benjamina Franklina. I preporuke od imena kao što su Brad Meltzer, Joss Whedon, William Gibson, Kevin J. Anderson i Kinky Freedman.

Između korica? Uobičajeni Ellis, pa još bolje. Nekrofiličarski seks sa klasičnim detektivskim romanom. Potraga za tajnim Ustavom Sjedinjenih Država. Putovanje kroz naslovnu žilu kucavicu severnoameričkog kontinenta. Ubrzani kurs kroz evoluciju perverzije u eri interneta (od ubrizgavanja sonog rastvora u testise da biste ih značajno uvećali, do ubrizgavanja majmunskog izmeta u vene da biste... ne pitajte; sve istina, majke mi). Besna kontemplacija na temu pomerenosti moralnog kompasa sveta. I jedna predivna ljubavna priča.

Smešno, strašno, skandalozno.

Savršeno za plažu. I svaku drugu priliku.
 

Od kraja maja, kada se završila treća sezona Lost-a, kao da je prošla čitava večnost.

(I jeste.)

I još uvek se ni ne nazire taj februar!

Kao gotovo nikakva uteha, u junsko/julskom broju niškog Pressinga izašao je prvi sveobuhvatniji tekst o seriji koji sam napisao, naslovljen "LOST, uputstvo za upotrebu: 1, 2, 3, 4... Izgubljeni, ima nas još".
 

U okviru tradicionalnih valjevskih Tešnjarskih večeri, održava se niz razgovora posvećenih papiru koji život znači, vama i meni. Goran Skrobonja (već bio), izdavačke kuće Rende i System Comics. Plus, negde između, yours truly.

Pozivu sam se rado odazvao, posebno jer sam na istom festivalu već imao priliku da gostujem pre deset i kusur godina. I budem kraljevski zbrinut.

Moj ovogodišnji domaćin, mladi pisac Željko Obrenović, najavio mi je veče kao "opušten dijalog o Crnim cipelama, sa osvrtima na palp, strip, USA tv serije, noir, savremeni horor/triler, priču o prevođenju..." Prodato.

Probudi li se u vama mali geek... umlatite ga kašikom za cipele. Ako ste u radijusu, makar znate gde da ga izvedete.

Knjižara-kafić "Plato", sreda, 15. 08. 2007., 19 časova.
 

Prvi prikaz romana Sharp Objects (2006) mlade američke autorke Gillian Flynn na koji sam naleteo ima zgodan uvod: recenzent argumentovano obrazlaže zašto su današnje kvalitetne televizijske serije superiornije u odnosu na filmove, ističući činjenicu da televizijski scenaristi, za razliku od potpuno pogubljenih i razmaženih filmskih, ne traće ni minut našeg vremena (najviše jer nemaju taj luksuz) da bi nam saopštili krucijalan podatak ili pogurali priču napred. I odatle izvlači logičan zaključak da su oni koji sede u prvim redovima pred malim ekranima u povlašćenijoj poziciji da nauče koristan trik il' dva.

Zašto je to bitno za ovaj slučaj?

Gillian Flynn je glavna televizijska kritičarka renomiranog časopisa Entertainment Weekly. (Prosto da se čovek zapita važi li ista paralela za filmskog kritičara/romanopisca Stephena Huntera.)

Pažnju na roman skrenuo mi je autorkin kolega-kolumnista u dotičnom magazinu, večiti blurbmeister Stephen King, koji u zahtevnoj veštini komercijalne preporuke zna da potrefi bar koliko i da promaši. Na svakog Stephena Dobynsa ide jedan Bentley Little. Na svakog Johna Connollyja ide jedan Michael Connelly. Međutim, u ovom konkretnom podužem hvalospevu, čika Stivi je poredio knjigu sa delima jednog drugog pisca, čije sâmo pominjanje na mene deluje tako pavlovljevski da moram da obratim pažnju.

I slažem se. Sličnosti sa Johnom Farrisom postoje, naročito u pogledu moderne, izvitoperene južnjačke gotike, ali spisateljica tvrdi da je samo čula za njega (i ja joj verujem), a da su joj glavni uzori bili Agatha Christie i Dorothy Sayers.

Što je zaista teško poverovati, budući da se radi o sažetom, brzom i mračnom krimi-trileru nabijenom izopačenostima opšteg i, posebno, seksualnog usmerenja. Glavna junakinja je novinarka drugorazrednog čikaškog lista koju prijateljski nastrojeni urednik, u želji da popravi bedni status svoje novine, šalje u njeno rodno mestašce u kome nestaju devojčice predtinejdžerskog uzrasta. Ono o čemu roman stvarno govori je naizgled neumitan raspad neprikosnovene društvene ćelije poznatije kao porodica: svirepost roditelja prema deci, dece prema roditeljima i dece prema drugoj deci. Takođe, on je lucidno ali mračno putovanje duboko u žensku psihu i emocije – daleko od klišea "kako žene pate" na koji smo navikli – i to ne samo u slučaju naše junakinje: stranice su prenaseljene najrazličitijim tipovima žena, uključujući i armiju jaaako nevaljalih devojčica.

Odlomak na uvid:

They were hot little things, I had to admit. Long blonde hair, heart-shaped faces, and skinny legs. Miniskirts with tiny Ts exposing flat baby tummies. And except for the girl Jodes, whose bosom was too high and stiff to be anything but padding, the rest had breasts, full and wobbly and way overripe. All those milk-fed, hog-fed, beef-fed early years. All those extra hormones we put in our livestock. We'll be seeing toddlers with tits before long.

U Sharp Objects sve je oštro, od nazubljenih rečenica koje burgijaju glavu do zašiljenih komentara na ljudsko stanje, individualno i društva kao celine. Naslov se savršeno poklapa i sa neočekivanom, nezdravom opsesijom junakinje oštrim predmetima svih vrsta. Kad god bi naišao opis njenog izgleda, ne bih mogao da odolim a da ne prekinem čitanje i proučim fotografiju spisateljice na omotu. Jedan kroz jedan. Iskreno se nadam da svaka sličnost tu i prestaje.

Šta je najlepše od svega? Dve stvari, zapravo.

Roman je prvenac, ali to se da zaključiti isključivo na osnovu pomalo zbrzane završnice. Knjiga zato ima drugu dragocenu prednost u odnosu na zrelija dela prevejanih majstora: tegobna atmosfera, pregršt pojedinačnih scena i emotivna rezonanca bockaju vas dugo nakon što ste ceremonijalno zaklopili korice.

Drugi pun pogodak? Autorka je odlučila da fascinantni glavni lik ne postane serijski, već da se u drugom pokušaju oproba sa nečim sasvim drugačijim. Uvek podržavam.

Ah, ti prvenci. Literatura visokog rizika. U poslednje vreme, moja iskustva sa njima uglavnom su loša – jednom ću morati da organizujem rasprodaju svih onih kojima sam nezadovoljan – ali uprkos tome i dalje ne odustajem od kocke. Ne mogu da objasnim. Valjda zato što svako malo prosto mora da se nabode premija.

Kao u slučaju gospođice Flynn.

 

It was always stale, it was always getting out of date. I was not adding new stuff, nor did I really feel like adding new stuff, but I hate a stale website. Websites are just so early 21st century

Jedan od najvećih pisaca današnjice, Michael Chabon, ima novi roman, The Yiddish Policemen's Union, krimić smešten u alternativnu stvarnost. Na promotivnoj turneji, dao je kratak, moćan intervju za A.V. Club.

Još nisam sreo viđenje književnosti i čitalačkog iskustva sličnije mom.

Potpisujem i svaki drugi odgovor.
 

Danas zvanično izlazi Era Vulgaris, peti album Queens of the Stone Age. Na prvo, ali i nekoliko drugih slušanja, mislio sam da ga nikada neću svariti.

Dešavalo mi se već sa njima i ranije. Od svih, lako sam ušao jedino u R, prvi koji sam čuo. Međutim, "Banalno vreme" i pod tim okolnostima deluje kao tvrd orah. Uprkos stilskom šarenilu, često u okviru iste pesme, muzika je začuđujuće monotona i ravna (za šta krivim poguban uticaj onog zlotvora NIИ; prava sreća pa je Josh fiknuo sa albuma stvar koju je radio sa Trentom Reznorom, bez obzira na to što je naslovna).

Obrt se dogodio kada sam mu se najmanje nadao, zgoditkom preko klasičnog podvlačenja pod kožu. Melodija se uglavnom postiže karakterističnim zapevanjem, da bi dočarala tugu i melanholiju (što mi savršeno paše), dok stvar još više vade inovativni ritmovi. Have a little faith, kažu pametniji.

S druge strane, ja sam fan. Podozrevam da mnogi neće imati toliko strpljenja. Ovu ploču nije lako voleti.

Trenutni favoriti su mi "Turning On The Screw", "3s and 7s" i "River in the Road", ali najviše "Suture Up Your Future". Kada bih i želeo, nju ne bih uspeo da isperem iz glave.

Pisao sam već o tome koliko volim intervjue kao format, pogotovo ako su iscrpni i zanimljivi. Josh Homme je uvek zahvalan sagovornik.

Prethodni je možda još i bolji.