I can’t do it if I’m bored or depressed or feeling unconfident. Once it’s working, I can write anywhere

M. John Harrison je jedan od praočeva relativno novog, širokog pravca u fantastici po imenu new weird. Vrsni stilista, piše "književnost" sa primesama horora, ali i simpatične, inteligentne spejs opere. Dojmile su me priče kao što su "Anima", "Isobel Avens Returns to Stepney in the Spring" ili "The Great God Pan". Ovu poslednju proširio je u hvaljeni roman The Course of the Heart.

Kad malo bolje razmislim, ne znam kako sam uopšte propustio da ga se dokopam. Podsetnik: pomeriti na vrh shoping liste.
 

Serija koja je imala neke od najpametnijih scenarija izvan HBO-univerzuma otkazana je posle tri godine.

Tek treba da pogledam poslednju sezonu. Možda je odluka imala smisla, ali nešto ne verujem.

Ne mogu da se otrgnem osećaju da je postojao još buljuk neispričanih priča koje je vredelo videti.
 

...sem ako ne misliš ozbiljno. Prošla je nedelja Subotičkih Gitara (i Nevera) u Beogradu. Posle čitavih devet godina postojanja, Neverhood se prvi put predstavio beogradskoj publici u petak, u Living Room-u SKC-a. Uprkos bojazni organizatora, pojavilo se sasvim dovoljno publike, a zahvaljujući "menadžerskom" trudu, sve je funkcionisalo kao sat. Čak i u mosh pitu, ha-ha. Artikulisan zvuk, (pevač Staja: "Prvi put čujem kako zvučim"), optimistični bes, skakanje i overall dobra zabava. "Teshik-izvol'te" dvaput, na izvol'te.
 

Gripčina - Pere Ubu 1:0. Ugh. Šta mi je onda preostalo? Da na četvrtom danu festivala "Ringu Ringu" (D.Šmit) u Rexu podržim zemljake, subotičke post-rockere Ana Never ("...ali ne možeš isterati selo iz momka"). Priznajem: jedan od mnogih grehova za koje ću odgovarati jeste olako i neumereno sprdanje sa post-rockom, i to ne naročito inventivnim šalama ("Pink Floyd za radničku klasu"). Sada bez zezanja. Bio sam prijatno zatečen ozbiljnom svirkom u registru Mogwai/Tortoise, ali, što je bitnije, i izvan njega, do mere da su lako dočarali osobenu dimenziju vangogovski "plavog iznad žutog" (uz nemalu pomoć video radova Branislava Filipovića u kojima se momak bezbrižno valja u žitu u haljini i sa ružom na usnama, heh). Poslednja njihova svirka koju sam gledao još je iz vremena kada su na basu imali prestižnu devojku sa gudalom; prilično davno, dakle. Ovaj današnji četverac delovao je uigrano, usredsređeno, efikasno. Škripa! Buka! Baš ono što je falilo ovom neizlečivom noiseru.
 

Lucius Shepard, jedan od autora koji je obeležio naučnu fantastiku osamdesetih, hiperaktivan u novom milenijumu i snalažljiv u svim žanrovima, surovi filmski kritičar i pisac koga sam dvaput imao zadovoljstvo da prevodim -- ima blog. theinferior4 deli sa kolegama (Elizabeth Hand, Paul Witcover, Paul Di Filippo). Kratke priče, kontemplacije o boksu, nagrađivanje čitalačkih saveta povodom neudomljenih proznih segmenata. Uobičajeno.
 

ABC has set an end date for "Lost." The Emmy-winning adventure series will run for 48 more episodes over three seasons. Each season will consist of 16 episodes, which will air uninterrupted.

Svemu dođe kraj, ha. Kada samo pomislim u kakve je sve horore ovo moglo da se pretvori.

Dobra, dobra vest.
 

Zaljubljen sam u Johna Farrisa. Ne znam kako to drugačije da nazovem.

U svakom njegovom delu osećam se bukvalno kao kod kuće. Čitajući You Don't Scare Me (2007), najnoviji, trideset treći roman (bar prema korici; po mojoj računici, trideset šesti) često sam pomislio: i ja bih ovo ovako! Mnogo češće bih zaključio: ovako neću znati nikada. Svejedno, dobar je osećaj imati najmanje jednu srodnu dušu među piscima.

Farris John je stara garda, kakve gotovo da više nema. Znate već, Stephen King, John D. MacDonald, John le Carre. Zajednički im je ekstrasenzitivni, gotovo vanzemaljski doživljaj sveta i urođeni talenat za pripovedanje. Pre više od decenije, uspostavio je tempo izdavanja nove knjige svake dve godine. Nije loše za jednog sedamdesetogodišnjaka. Da sve bude bizarnije, deluje življe, žešće i žovijalnije od većine dvostruko mlađih, ne samo po ogromnom iskustvu -- zvučao je kao da zna više o životu od mene i vas još sa dvadeset -- već po mladalačkoj, gotovo pankerskoj energiji. Poslednjih godina aktivniji je nego inače, pogotovo na polju kraće forme (koja mu nikada nije bila jača strana).

Prošli, zapaženi roman Phantom Nights (2005), kritičari su okarakterisali kao southern gothic, što nije bez vraga: prisutni su natprirodni elementi, ali ne kao izvor zla. Pre toga, nanizao je triling hičkokovskih suspensa i dve žanrovske mućkalice od koje vam se zavrti u glavi. Ovaj novi je, pak, čistokrvni, na momente istinski neprijatan hororčić. Sve posoljeno komentarima na savremena socio-politička gibanja u Americi (što je uživancija čitati kod njega, budući da češće radi besprekorno dočarane istorijske periode).

Crow Tillman je lik koji zaslužuje posebno mesto u Aleji velikih negativaca. Prevarant, silovatelj i ubica sa veštačkim okom u koje je urezan crtež munje. Po glavnu junakinju, matematičkog genija Chase Emerick, opasniji je mrtav nego za života (a i tada je za sobom ostavio košmar). Posebno uživa da se iživljava na dragim joj osobama -- bivši momci su se svi odreda loše proveli -- a priča počinje kada upozna jednog koji bi mogao da bude "onaj pravi". Ova je od onih u kojima ćete više uživati što manje znate o njenom sadržaju.

Podsetila me je na hibrid Farrisove ponajbolje i najneuspešnije tvorevine. Prva je jezivi superspektakl, Son of the Endless Night (1984), u kojoj nas napada sa čim stigne. U uvodnoj reči druge, The Axman Cometh (1989), neviđenom formalnom eksperimentu sa tokom svesti, Pisac moli Čitaoca da pokuša da je pročita u cugu zarad jačeg efekta. Ovde se isti princip očitava u kratkim poglavljima pisanim u prvom licu koja se smenjuju među glavnim likovima i dva vremenska toka radnje, a još više u segmentu od tridesetak strana u obliku kvazi-filmskog scenarija (plus dijalozi bez navodnika u flešbekovima; fora maznuta od Velikog Cormaca McCarthyja).

Nisam završio You Don't Scare Me u jednom već u dva cuga-- nešto što mi se davno nije desilo sa nekom knjigom -- a uplašio sam se na više mesta.

Namiren čekam 2009.
 

Šta se dešava kada dvojici ortaka neznanac ponudi da učestvuju u "Srpskom ruletu", suludoj igri lokalnih taksista? Da li život vredi više od 300 nemačkih maraka? Hoće li se provozati levom stranom druma u olupanom golfu za čijim volanom je pijandura koja nema šta da izgubi?

Zbirka priča Dejana Stojiljkovića, Leva strana druma (SKC Niš, 2007).

Soundtrack za ovu knjigu uradili su: New Order, Depeche Mode, Happy Mondays, The Stone Roses, House Of Pain, Mike Oldfield, Oasis, Ekatarina Velika, Deep Blue Something, The Smiths, The Pogues, Bryan Ferry, Pink Floyd, The Doors, Everlast, Predrag Živković Tozovac, Miroslav Ilić, Toma Zdravković, Predrag Gojković Cune.

Samo u najboljim knjižarama.