Izdavač Paladin nas je pred ovogodišnji Sajam knjiga obradovao najnovijom poslasticom: antologijom originalnih domaćih priča o urbanim legendama u izboru Gorana Skrobonje koja mi vizuelno i po sadržaju izgleda bolje od prethodne, a daleko od toga da je Beli šum bio mačji kašalj.

U Istinitim lažima predstavljena je dvadeset i jedna priča, na čak četiristo strana, primetno sitnijeg fonta.

Biće šta da se čita i u čemu da se uživa:

1. Ilija Bakić - KULA U RUŽI VETROVA
2. Darko Tuševljaković - DOK NE DOĐU ŠEJTANI
3. Adrijan Sarajlija - ABRAKADABRA
4. Jovan Ristić - GODINE U MAGLI
5. Nikola Petrović - DEVOJKA U BELOM
6. Vladimir Lazović i Miroslav Lazović - MUZIKA SRCA
7. Milivoj Anđelković - TRIDESETI DAN KOŠAVE
8. Vesna Ilić - ISTINITE LAŽI, ili REČ-DVE O BACANJU KOCKICA
9. Petar Petrović - 'AJDE DOBRO, SVAKOM SE TO DESI PONEKAD, AL' TI, TI GA BAŠ PRETERA, BRATE
10. Oto Oltvanji - LEPŠE NEGO PTICE
11. Goran Skrobonja - POKLADE
12. Aleksandar Žiljak - JURA
13. Marko Pišev - GOSPODIN PEPERMINT
14. Ivana Milaković - ČELJUST KOJA DRŽI PRST
15. Zoran Pešić Sigma - TAJNA KOLIBE OD PEČURAKA
16. Spomenka Stefanović Pululu - MARA
17. Ivan Nešić - ODRAZI U RETROVIZORU (BLIŽI SU NEGO ŠTO SE ČINI)
18. Dejan Ognjanović - SEKTA PRLJAVIH
19. Dejan Mujanović - KUĆA LJUBAVI
20. Marjan Cvetanović - MANASTIRIŠTE
21. Zoran Ćirić - NOĆNA KRETANJA

Zastupljene su urbane legende o trajanju košave, hobijima Gorana Bregovića, KST-u, gradu Vršcu, beogradskim taksistima i lagumima, fantomima u prestoničkom noćnom prevozu, tajnama veštačkog jezera kod Zvornika, nasleđem rata u Bosni, partizanskim filmovima, somovima u jezeru Jarun, sektama u Nišu, staricom koju pojedu njene mačke, itd.

Među pričama se krije jedna čiji sam veliki fan. Kada samo pomislim da je njen autor do pred sâm kraj roka za predaju radova planirao da obradi sasvim drugu urbanu legendu...

Sada treba sesti i napisati priču za narednu antologiju, o Apokalipsi. Nema zabušavanja: sticajem okolnosti znam sižee dveju budućih pripovetki, a pisci obe pucaju iz najjačih oružja.

 

Ljudi se uspešnije zbližavaju tokom putovanja. Posebno ako putuju u starom dobrom kupeu.

U utorak 06.10. oko podneva, kada smo, vozom koji do granice vozi presporo a posle nje prebrzo, pošli na petu Reviju malih književnosti iz okruženja u organizaciji zagrebačkog književnog kluba Booksa, gde je ove godine predstavljena Srbija u osmočlanom izboru selektora Teofila Pančića, lično nisam poznavao nijednog od četiri pisca saputnika – Dana Todorović, Borivoje Adašević, Andrija Matić i Srđan V. Tešin – ali to se izmenilo već nekih šest sati puta kasnije.

Umnogome su pomogli generacijska bliskost, zajednička interesovanja, sličan smisao za humor (nije nam trebalo mnogo da pronađemo "zaveru" u činjenici da sam u tom trenutku jedini koji nije ekskluzivac Stubova kulture; tek kasnije će nam se pridružiti ostali "reprezentativci" Revije – Dragana Mladenović, Srđan Papić i Daniel Kovač – puleni drugih izdavačkih kuća, objektivno sprečeni da učestvuju od samog početka.) Nije škodilo ni što odjednom upoznajete toliko pisaca koji su talentovani i umeju da pišu. Šlag na sve bio je manje od "šest stepeni razdvajanja" između nas u vidu raznolikih zajedničkih poznanika. Svet je zaista mali.

U tom svetu ni Zagreb nije daleko, iako su neke razlike u odnosu na Beograd frapantne: vozilo će se svaki put zaustaviti na pešačkom prelazu pre nego što iskoraknete, sleduje nagrada onom ko ulovi bilo kakvo smeće na ulici, ali i razočaranje urednim gašenjem noćnog života u jedanaest (rešenje za ovo našlo se u Jazz Clubu, Krivom putu i Jabuci). Iako je baš tih dana ukinuta zabrana za pušenje po kafićima na snazi skoro pet meseci, pušači su i dalje ugrožena vrsta.

Ipak, ono nad čime sam se uporno najviše sablažnjavao bio je status superzvezda lokalnih pisaca očigledan na svakom plakatu, bilbordu ili platnu razapetom iznad najprometnijih saobraćajnica – uprkos tome što su me domaće kolege ubeđivale da bi se netremice menjale za ovdašnji status "bednijeg od šugavog psa" dok god se o njihovim knjigama piše tako redovno i često kao kod nas.

Pod budnim okom naših super-domaćinki Mike i Vanje, svako veče u Booksi nastupao je novi dvočlani ili tročlani sastav, uz jednu pauzu rezervisanu za "tulum", kada su nam svojim pojavljivanjem veliku čast učinila neka od najvećih imena hrvatske književnosti.

U subotu ujutro, reprezentacija se – na našu veliku žalost – razbila na tri dela i uputila ka Dubrovniku, Zadru i Rijeci, na nastupe u tamošnjim srodnim institucijama. Zahvaljujući savremenim tehnologijama, u realnom vremenu smo nastavili da razmenjujemo utiske sa različitih strana, usput sanjareći o direktnoj povezanosti makar videolinkom ako se u doglednoj budućnosti organizuje slično razgranat događaj. Utehu sam pronašao u svojoj žrebom izvučenoj destinaciji, gradu na kapiji Istre, koji mi je u startu legao u svakom pogledu, u čemu su prilično pomogli domaćini iz Katapulta.

Ljubav je izgleda bila uzajamna. Odluka doneta još na književnoj koloniji u Sićevu da ne čitam najreprezentativnija dela, već odlomke iz neobjavljenog romana i ovde je dala rezultata: tokom nastupa u Rijeci bili smo nagrađeni apsolutnom pažnjom publike a, posle čitanja, i najdužim aplauzom koji sam dobio u životu. Prema izveštajima, slično su prošle i ekipe iz Dubrovnika i Zadra.

Posle uspešne ekskurzije preostalo nam je da se – ponovo u okrnjenom sastavu, doduše – tamo odakle smo došli vratimo vozom, minus stari dobri kupe, daleko od stranaca koji smo bili na početku.
 

"Oni i one nisu nikakva grupa, pravac, kružok, serkl, izam, škola, pokret; ne znam poznaju li se međusobno, vole li se ili glože, čitaju li se, i pravo da vam kažem – baš me briga. Ovde su zarad svojih individualnih talenata, i to ne onih 'obećavajućih' (treba se posebno čuvati pisaca koji 'obećavaju') nego ostvarenih, mada znam da će većina njih tek napisati svoje najbolje knjige, što je sasvim u redu," tvrdi Teofil Pančić, izbornik ovogodišnje Booksine Revije malih književnosti koja u svojoj petoj pojavnosti predstavlja njegov izbor mladih književnica i književnika iz države Srbije. Uvodni tekst Teofila Pančića 'Osmero protiv entropije' u cijelosti možete pročitati na portalu booksa.hr (http://www.booksa.hr/vijesti/ostalo/1726), a mi vas zovemo da budete u Booksi od utorka do petka."


 

Proveo sam gotovo nedelju dana radnog odmora u književnoj koloniji u Sićevu, u organizaciji Niškog kulturnog centra.

Koloniju je 1991. godine osnovao dr Mihajlo Ignjatović, pisac i književni prevodilac iz Niša, a održava se u prostoru Umetničke kolonije koju je 1905. godine osnovala Nadežda Petrović.

Sićevačkom klisurom, sasvim netipično, vlada blagotvorno mediteranska klima, koja omogućava pojavu neobične endemske biljke po imenu primorska žalfija. Kao u "Panonskom mornaru", ovde je nekada bilo more, a priroda to nije zaboravila.

Ostali učesnici kolonije bili su prozaista i dobitnik NIN-ove nagrade Vladimir Pištalo; pesnici Marija Šimoković, Zoran Vučić, Miroslav Todorović i Stevan Bošnjak; autorka televizijske emisije o književnosti Jasmina Vrbavac; autor poema i izdavač Nenad Šaponja; i kolege fantastičari Goran Skrobonja, Ilija Bakić i Pavle Zelić.

Gosti iz inostranstva bili su pisac i izdavač Emanuel Ikonomov, i književni teoretičar Jordan Eftimov iz Bugarske; čudo od deteta, pesnik Ivan Antonovski iz Makedonije; prozaista i glumica Meri Ilić iz Španije; i renesansno talentovani Ranko Risojević iz Republike Srpske.

Dobitnik tradicionalne nagrade Ramondia Serbica za 2009. godinu, nazvanoj po pomenutoj feniks-biljčici, bio je pesnik Novica Tadić.

Što reče Ilija Bakić, ovo je prvi put da su na nekom književnom događaju visokog profila rame uz rame stajali "žanrovci" i "glavnotokovci". U susretu jedan na jedan, ispostavilo se da su nametnute razlike zanemarljive.

Izloženi agresivnom južnjačkom gostoprimstvu, zatrpani poklon-knjigama, obilato smo jeli i pili, i pričali o svemu i svačemu, od problematike klasifikovanja knjiga u CIP-u do izumiranja aorista. Učestvovali smo na okruglom stolu i književnoj večeri u Gradskoj kući, posetili Ćele-kulu i Đavolju varoš, i sreli se sa drugarom Dejanom Stojilkovićem Deksom.

Uspeo sam da vidim muzički nastup pesnika Bokerinija, pred koncert grupe Goribor u niškom klubu "Feedback".

Odmaram od odmora.
 

Završio sam treću ruku romana i poslao je prvim volonterima na procenu.

Pokrenuo sam lančanu reakciju koja se, sve i da hoću, više ne može zaustaviti.

Kao i obično, potrajalo je duže nego što sam mislio. Za pola godine, drugi napišu nov roman.

Uz opravdanu pauzu od mesec dana, ostatak vremena aktivno sam izbacivao suvišna objašnjavanja, dosadna ponavljanja i iste vrste izraza ili fazona. Peglao sam, usklađivao i uvezivao. Letele su digresije, doduše, još nedovoljno. U ulozi objektivnog posmatrača, zaključio sam da je pisac infantilno opsednut crtanim filmom i ženskim grudima.

Tokom rada na drugoj ruci, često sam dopisivao nov tekst (dva velika poglavlja i više manjih potpoglavlja). Rukopis je tako, neočekivano, nabubrio (egzaktna računica kaže 480 šlajfni). Napisao sam knjigu koja će iščašiti svaki zglob za vreme čitanja pred spavanje.

I pre nego što stignu prvi komentari, znam da još ima šta da se interveniše, ali, konačno, po prvi put, tekst liči na nešto. Podseća na priču koju sam želeo da ispričam.

Od danas iščekujem nezvanične presude. Oduzet od straha.
 

Posle dve i po sezone, Brian K. Vaughan više nije deo tima koji piše Lost.

Damon Lindelof kaže da je otišao na "zelenije pašnjake". Što reče jedan tip koji je među prvima reagovao na vest prvi put objavljenu ovde, koji su to pašnjaci zeleniji od Losta, pitam ja vas?

Sa izuzetkom "Shape of Things to Come" iz četvrte sezone, većina njegovih scenarija nije revolucionarna, ali mi je nekolicina prirasla srcu ("Catch 22", "Little Prince", "Namaste").

Postoji mogućnost da se Vaughan, kako se spekuliše, zaista posvetio nekom od pet-projekata koji se izravno tiču ekranizacije njegovih originalnih strip naslova - a trenutno se radi na nekoliko - ali ne mogu da ne primetim da se nesumnjivi kreativci ne zadržavaju predugo na serijalu.

Do sada smo videli leđa takvim veličinama kao što su Javi Marxuach, Paul Dini, David Fury i Drew Goddard.

Mrzim što večito zvučim kao ptica zloslutnica, ali stvarno je nelogično napustiti brod u ovom času, kada se finale finala privodi kraju, kakav god vas izazov čikao preko ograde. Proteklih meseci ukačio sam na više mesta nagoveštaje kako su u "sobi za scenariste" maltretirali malog ko, da prostite, Metallica Jasona Newsteada. Nadam se da sam isparanoisao. Nadam se da navijač Red Soxa i navijač NY Yankeesa ne slamaju saradnike ko The Ramones bubnjare.

Nadam se da je razlaz bio prijateljski bar kao kod Soundgarden.
 

William Goldman je napisao scenarije pola ključnih američkih filmova - ili ih, nepotpisan, doktorovao - na prelasku iz šezdesetih u sedamdesete (za drugu polovinu je zaslužan Robert Towne), ali, pre nego što je postao scenarista, bio je i ostao pisac, i veći deo karijere, paralelno sa holivudskim angažmanom, objavljivao prozu. Stephen King je za Goldmana napisao u svom slavnom romanu To da je jedini dobar pisac koji je posle odlaska u Holivud ostao dobar.

Najpoznatiji je, naravno, po Maratoncu, jednom od najpažljivije konstruisanih trilera svih vremena, ali i kultnoj humorističkoj bajci Princeza nevesta, kao i jednom od najvažnijih romana strave i užasa iz sve prisutnijeg podžanra o mađioničarima, Magija.

Goldmanova specijalnost je konstantno poigravanje sa čitaočevim očekivanjima. Obrt za obrtom za obrtom za obrtom, neumorno, na mikro, srednjem i makro planu istovremeno. Lawrence Block je svojevremeno izjavio da se, kad čita Goldmana, ponekad oseća kao da mamuran prati trikove sa kartama.

Sticajem okolnosti, upravo sam pročitao roman Braća, nastavak Maratonca, i blaženo sebi provetrio glavu. (Maratonac ima nastavak? Jeste, ni ja nisam znao. Na zapaženom mestu u knjizi, glavni junak drži besni traktat protiv filmskih i drugih nastavaka, pošast modernog vremena, jer druge umetnosti to nisu radile u ovoj meri, "zašto Leonardu nikada nije palo na pamet da naslika Mona Lizu II, Mikelanđelo se posle jednog hita zaustavio na Sistinskoj kapeli, čak ni Bergman nikada nije došao u iskušenje da režira Osmi pečat, ili Wilder da uradi Neki to vole hladno"). Cinizam oštar kao dijamant.

Elem, žanr ovog nastavka je, kako je negde napisano, "Twilight Zone meets Robert Ludlum looney-tunes" i ta vesela formulacija nije daleko od istine. Kada se pojavio 1985. godine, roman je zaradio neke prilično ružne kritike i, koliko sam uspeo da istražim, ispao katastrofa u komercijalnom i svakom drugom smislu, što bi moglo da objasni zašto Goldman od tada nije objavio ništa novo. I zaista je skrnavo, u odnosu na original otprilike kao Hanibal u odnosu na Kad jaganjci utihnu. A ja sam opet uživao.

Čak i u svom poznom, primetno slabijem izdanju, Goldman poseduje taj subverzivni nestašluk, gotovo autodestruktivni spisateljski instinkt, drčnost koja se graniči sa ludošću, preoštro oko za svet oko sebe i besramni anti-PC svetonazor toliko karakterističan za prozu sedamdesetih a toliko napadno odsutan iz književnosti danas.

Kraljevstvo za vremeplov.
 

Sve kaže u crtaću.