Po izboru A.V. Cluba. Diskutabilno, ali zabavno.

Kato (Bruce Lee) iz Zelenog obada ne osvaja poziciju, ali se bar pominje.
 

Za koji dan izlazi Bad Luck And Trouble, jedanaesti roman sa tipom po imenu Jack Reacher u glavnoj ulozi.

Reacher je malo Jack Bauer (24), malo Bob Lee Swagger (serijal romana Stephena Huntera; novi film Shooter), malo Travis McGee (serijal romana Johna D. MacDonalda). Uvek mi se javi neka druga mešavina da bih ga opisao.

U svakom slučaju, barbarogenije, grubijan mekog srca, nežna životinja ("nežna" shvatiti veoma uslovno). Bivši vojni policajac, on trenutno skita Amerikom izvan svakog sistema, usput pomažući poznatim i nepoznatim u nevolji. Nema adresu, telefon, ili e-mail, ali zato ima bankovni račun. Kada mu u novom romanu uplate 1.030 dolara, on brzo zaključuje da je neko iz njegovog bivšeg života u sosu ("1030" je vojnopolicijski kod za SOS).

U seriji podžanrova, do sada smo ga, između ostalog, videli u vesternu, u potrazi za serijskim ubicom, under cover, kako pokušava da spreči atentat na potpredsednika SAD. Romani su ponekad pisani u prvom, ponekad u trećem licu. Rečenice su kratke, zapleti čelik-beton.

Njegov tvorac, Lee Child, Britanac koji piše američkije od domorodaca, danas je hjudž. Da bi prevazišao status najbolje čuvane tajne savremenog trilera, trebalo je samo deset godina da izdaje po roman godišnje, svaki bolji od prethodnog.

Ovde Child otkriva neke svoje profesionalne tajne.


 

Mechanical ducks, shark women that taste of liquorice, perverted sexual shenanigans in cramped office spaces, double-crossing Nazi apologists, bald-headed cultural subversives and celebrity deer-culling

U izdanju simpatičnog britanskog izdavača Serepent's Tail, u junu izlazi zbirka Perverted by Language koju je priredio Peter Wild, sa 23 priče "inspirisane tekstovima grupe The Fall". Od imena koja meni nešto znače, tu su weird-shit književna zvezda Steve Aylett, pisac mančesterskih hip-hop krimića Nicholas Blincoe, nova nada noir-a Nick Stone, SF-majstor Jeff VanderMeer, "urbani paranoik" Nicholas Royle i kralj savremenog nadrealizma Carlton Mellick III. Uz knjigu, naravno, ide i kompilacijski disk. "Prvo u seriji proznih izdanja inspirisanih rock i pop bendovima." Aleluja.
 

Pozornica u TV-seriji Lost pripada, pre svega, piscima. Tek onda imamo tu sreću da je i sve ostalo vrhunsko -- režija, gluma, muzika, dizajn. Zato je toliko i volim.

Kada sam pre dve godine -- sećam se kao da je juče bilo -- prvi put gledao pilot, prokomentarisao sam naglas: "J***te, ovo kao da je pisao Brian K. Vaughan!"

Krajem prošle godine objavljeno je da se dotični pridružio scenarističkom taboru. Prošle nedelje osvanuo je i taj dugo očekivani dan kada se zatvara pun krug; emitovana je prva epizoda sa njegovim imenom na špici. Povod za svečano balavljenje.

Na prvi pogled "Catch 22" možda ne deluje epohalno -- nailazio sam tu i tamo na pritužbe -- ali je baš po mom ukusu. Fanboy do kraja. Onima koji su se prvi put sreli sa njegovim delom na malom ekranu, mogu samo da kažem: dočepajte se stripa Y-The Last Man kako znate i umete. Isplatiće se.

Dok on ponovo ne dođe na red, prosto ne znam od koje poslastice iz ove epizode da počnem. Ko još nije gledao, razume se, nek' preskoči.

Rasprava o tome ko je brži, Superman ili Flash. Neočekivano "tajno poreklo" Desmondove poštapalice brotha. Jinova priča strave i užasa onkraj logorske vatre -- na korejskom. Intrigantna kontemplacija na temu žrtvovanja inspirisana odgovarajućim delom Biblije. "Ako ne budemo igrali ping-pong svakih 108 minuta, ostrvo će eksplodirati". Sva interakcija između Sawyera i Kate (posebno "mix tape" i "all you have to do is ask"). Scena seksa sa slobodnijim zahvatima nego što smo navikli.

Sve zajedno, skladna mešavina humora i horora, u kojoj su dijalozi još skliskiji nego obično. Sve ono što se inače očekuje od dobrog starog Briana.

I, naravno, bezobrazni cliffhanger na kraju. Da se reč piše sa K, znali bismo šta predstavlja srednje slovo u njegovom imenu.
 

"Normalno, ja sam iskoristio autoritet roditelja da održim Kostu na liniji osnovne namere “da se bori protiv zamišljenih neprijatelja”, objašnjavajući mu da nemamo uslova da ubacimo robote, zombije i sl. stvari u spot."
 

Odmarao sam mozak gledajući u cugu dve sezone Aliasa. Tamo gde sam stao.

Zaključci:

Kompozitor Michael Giacchino je genije (dobro, to smo znali od ranije).

Scenarista Drew Goddard je genije (počeo s Buffy, prešao na Angel, sada na Lostu; uskoro će ga, hura, biti više i u stripu).

Treća sezona: superbrza naracija kompresovana do pucanja.

Četvrta sezona: Moguće je smisleno "resetovati" (Gavrilo Petrović) seriju u poodmaklom stadijumu, pa još u ušminkani mejnstrim koji nije tupav. Epizoda "Another Mister Sloane" je ozbiljan kandidat za titulu "najurnebesnije novine u zapletu ikad". Blago nama, ima i zuboškrgutanja: odavno tvrdim da su najbolje špice televizijskih serija one u kojima se ne pojavljuju glumci; morali su da pokvare postojeću savršenu nečim što liči na fotoalbum iz života jedne kurve.

Nekompatibilni žanrovi (sapunica i špijunski akcijaš) potentan su alhemijski hibrid ako se zapati. Pu-pu.

Ne znam kada je to serija navodno pošla nizbrdo, ali mi ostaje da vidim čudo neviđeno u petoj, završnoj sezoni: tajnu agenticu koja je trudna.

Mogući pitch kad je smišljan Alias: James Bond je imao kćerku i zvala se Modesty Blaise.
 

Kada uhvatite veliku knjigu u ruke, uplašite se neznatno manje nego kada počnete da je pišete.

Iako se u takav poduhvat ne upušta slučajno - naročito danas - shvatio sam da sam zvanično počeo da čitam Terror, novi roman Dena Simonsa, kada sam "samo zavirio u njega" a prvi put zastao na pedesetoj strani, što mi se odavno nije desilo ni sa mršavijim tomovima. Još samo sedamstotinak.

Potvrda stare dobre teorije da ne birate vi knjigu, već ona vas. Ova je odlučila da sa interesovanjem pratim ekspediciju dva prekookeanska broda na Arktik 1845; proza me je okovala poput paklene hladnoće sa kojom se bore njeni junaci.

Knjiga velika i teška kao brodski dnevnik. Treba mi veći noćni stočić.
 

battlestar galactica >> sezonska strategija oduvek im je bila - jake epizode na početku, u sredini i na kraju, ali su se u tekućoj najviše do sada opustili u trećoj cetvrtini. iako nijedna nije tako loša kao zvanično jedina loša epizoda serije ("black market"), strašno su me iziritirale poslednje tri: (epidemija međ izbeglicama, sjećam se Jovanke i RTB Bor), neprijatno me podsetivši zašto sam 80ih i 90ih mrzeo televizijske serije. čini se da su se sa izvikanim "maelstromom" vratili esenciji.

lost >> stara ljubav zaborava nema. još sam spreman svašta da im oprostim. čak i poslednju bljutavu hipijevštinu na konto obilja humora i čiste emocije.

24 >> jeste uveden agresivni element španske sapunice, ali šibanje je žešće nego ikad. i: znamo koliko je kloin majls sjeban, dosta s tim!

heroes >> serija od koje sam najmanje očekivao stalni rast kvaliteta tokom sezone. sve je tu: šokantna otkrića, obrti, klifovi hengerovi, akcija, uzbuđenje. ako to što sam usput zavoleo i ispočetka mi antipatične likove nije dokaz magije na delu, ne znam šta je. najveći šok: onaj jeph loeb zna da piše. u poslednje vreme ništa hleb i salata, samo meso. sve u čemu je lost grešio ove sezone, ovi su odigrali kako treba. ne sumnjam da će tako biti i sa finalom... ipak, na drugoj sezoni se poznaju junaci. fige.