Istina je.

Civil može prilično jednostavno da dođe do primerka "časopisa za Balkan", Think Tank. Ja ga pronašao na kiosku "Štampe".

Dvobroj 9-10, za jul i avgust, u celosti je posvećen stripu.

Temat "Hladan tuš Balkana" bistri drage domaće naslove, kao što su Bosanske basne Tomaža Lavriča, Max Debris Radeva i Stojanovića, El Azar Dejana Nenadova, Machu Pichu Radovana Devlića, Cat Claw Branislava Kerca, Ljubazni leševi Penevskog i Stevanovića, Bernard Panasonik Zorana Janjetova, La Bete Noire Macana i Jovanovića i Astroiđani Željka Paheka. Uopšte nije loše društvo.

U novoj rubrici "Phenomenon", piše se iz svih uglova o kome? O Alanu Fordu.

A tu je i serija tekstova o američkim strip-scenaristima novije generacije (i Frenku Mileru) - koja jednima može da deluje zalutalo, a drugima kao zdrava protivteža ostalom - među kojima i moja mala analiza karijere čoveka po imenu Ed Brubejker, naslovljena "Tvrd spolja, mekan iznutra".

Otprilike kao Think Tank.


 

Naporni spisateljski zadatak, jednolična vožnja ili leto an ženeral lakše padaju uz muziku. Šta se vrtelo na winampu u poslednjih mesec i (malo veći) kusur:

Gnarls Barkley. Kako stvari sada stoje, ako je suditi samo po tome koliko puta sam ga preslušao (i koliko puta me je iz izvukao iz dubokih dubina i lansirao u zdrave visine; već sam citirao tekstove u nekoliko prilika) ovo će suvereno biti moj album godine; mada takve izjave obično mame brutalni životni demantij; pogledajte samo šta se dogodilo Borisu Dežuloviću sa Zizuom (i to ne jednom već tri puta! al' ovaj poslednji me oduvao)... The Black Angels. Po broju preslušavanja (i količini mraka ušpricanog u srce), ovo bi za sada trebalo da bude broj dva; ne mogu da ga se zasitim nikako, a probao sam; kao sa QOTSA ili 16 Horsepower... Wolfmother takođe vrtim u besvest. Grešna zabava ili ne, rokarola baš po mom ukusu. It's not a zeppelin, it's an airship, airship!... A kad smo već kod cepelinizma, jeste, pojavio se i novi Helmet: možda grešim dušu, samo na osnovu jednog preslušavanja, ali bojim se da neće ni dobiti više; nema tu ničeg zanimljivog, ali, ruku na srce, nije ga bilo još od, recimo, Betty... Novi Tom Verlaine već na ripitu... Scott Walker, The Drift, pao mi je loše kao retko koji album u svežijoj istoriji... A TV on the Radio, Return to Cookie Mountain, koji sam dobio sa ispremetanim rasporedom pesama (zbog čega mi je "Playhouses" i dalje najveći favorit), uvukao se pod kožu lagano i sada neće da ode... Baš kako treba.
 

Niški "akademski list" Pressing , čijim naslovnicama defiluju Famke Jansen i Denise Richards, ima sajt. Primetite.

(A? Dobar hook?)

A u novom broju, #52, drugi i poslednji deo teksta o hororu na papiru.

U kome se konačno otkriva ko je ubica.
 

Imamo novi domaći "sajt posvećen fantastičnoj književnosti". Toga stvarno nikad dovoljno. Pogotovo u njegovoj usredsređenosti na pisanu reč.

Art-Anima je startovao nedavno, pod uredničkim vođstvom Novosađanina Dragoljuba Igrošanca. Za početak ima solidan izbor priča zvučnih domaćih imena, a - pored dežurnih rubrika kao što su vesti, prikazi, biografije učesnika i forum - tu je i atraktivna "edukacija", posvećena unapređivanju spisateljskog zanata mladih i starih, jedna od glavnih funkcija projekta. U njoj ćete, između ostalog, pronaći simpatičan tekst Darka Macana o upravnom govoru, Tima Vagonera o pisanju horora... i moju kontemplaciju (učena reč za trkeljisanje) na temu naslova.

Posetite. Naučite nešto. Zabavite se.

 

Već neko duže vreme mogu da računam na tri perioda u toku svoje kalendarske godine: kada čitam samo prozu, kada čitam samo stripove i kada ništa ne čitam, jer ne mogu. Još samo da prokljuvim od čega sve to zavisi.

Dobra vest je da su trenutno na smeni stripovi.

Sigurno ima veze s izdašnom pošiljkom koju mi je Božić Bata isporučio lukavo maskiran u poštara. (Što se vremena napolju tiče, i mogao bi da bude Božić.)

Čitajući osmu svesku 100 Bullets – koja je sa preko dvesta strana više sveščetina – po imenu The Hard Way (u Azzarellovoj igrariji s rednim brojevima zbirki verovatno se odnosi na kockarsko "hard eight"), prvi put sam posle dužeg vremena osetio naznake ushićenja iz vremena tokom upoznavanja sa serijalom.

U poslednje vreme bio sam najblaže rečeno nezadovoljan sporošću i ispraznošću nekih epizoda – ona papazjanija s tigrom kao najbolniji primer – a čašu je prelilo razvlačenje i nedorečenost segmenta sa favoritom Lupom Hjuzom u zatvoru (koji je krenuo dobro). Osećao sam se kao "lostovci" kada ne dobiju željenu porciju mitologije po epizodi, samo što u ovom slučaju mislim da se sve spustilo tik ispod nivoa tolerancije… A kad smo već kod Losta, i dalje ne mogu da se načudim konceptualnim sličnostima serije, pogotovo druge sezone, sa naših "sto metâka".

Elem, stara dobra Azzarrelova caka da potresnu priču koja otkriva deo makro-plana čitave rabote čuva za okrugle brojeve mesečnih sveski i u pedesetici je urodila plodom (hm, već smo na pola puta do kraja; tačnije, još i bliže – junska je sedamdeset treća).

Tu je i sedmodelna storija po imenu "Wylie Runs the Voodoo Down" i šta da vam kažem? Pored Vajlija, tu su Dizi, Šepard, Nju Orleans, džez i nadrealno nasilje. Perfectamente. Deveta zbirka, Strychnine Lives (šmekerski!), već je na putu. Nadam se da će mi je isporučiti poštar obučen kao hula-devojka (puste nade u milosrdnije vreme).

Odoh da se zaletim u preostale poslastice, a ako bude dojmova, biće i izveštaja. Aloha.

 

Kao što televizijske serije filmskim režiserima i producentima služe kao neka vrsta penzionog osiguranja, tako književni serijali piscima obezbeđuju socijalnu i svaku drugu sigurnost. Pogotovo onima koji su izgradili ime na samostalnim romanima. A da biste danas pokrenuli serijal, morate za to da imate dobar razlog. Ili još bolju ideju.

Christopher Fowler se proslavio okultnim trilerima i vratolomnim urbanim paranojama, smeštenim u voljeni mu London, koji je, naglašenim prisustvom istorije, geografije i drugih osobenosti, jedan od obaveznih protagonista svakog njegovog romana – od debitantskog Roofworld (1988), o tajnom ratu bandi na krovovima metropole, do zrelog Spanky (1994), o običnom smrtniku koji se po užem centru nadmudruje s alter egom u obliku naslovnog nestašnog demona. Sjajna prilika da avanzuje do smislenog serijala ukazala mu se kada je omiljene polukomične epizodiste iz romana Rune (1990), Darkest Day (1993) i Soho Black (1998), detektivski tandem Artur Brajant-Džon Mej, gotovo mimo njihove volje isturio u prve borbene redove.

Brajant je namćor i sanjar, Mej je šarmer i realista. Obojica imaju preko sedamdeset godina.

Osim po godištu, ističu se i po užoj specijalnosti: naime, pod okriljem Jedinice za neobične zločine (PCU: Peculiar Crimes Unit), oni već više od pedeset godina (!) rešavaju starinske, zlokobne slučajeve na granici natprirodnog, kojih se gradske vlasti stide, a obična policija ne želi motkom da takne. Priče o "Valdorfu i Štatleru krimića" savršena su posveta sunčanoj jeseni života: s perverznim ubeđenjem ističu slatke prednosti nepokorene pozne dobi u odnosu na oholu mladost, čineći potonju bar onoliko odbojnom kao što većina drugih pisaca, namerno ili slučajno, slika starost.

Drugi roman iz serije, The Water Room (2004), koji sam nedavno imao zadovoljstvo da čitam, savršeno podgreva pomalo zaboravljeni podžanr krimića po imenu "zaključana soba". Nakon relativno konvencionalnog početka, smrti usamljene starice pronađene u besprekorno suvom podrumu svoje kuće sa ostacima Temze u grlu, slede komšijski rat vodviljskih razmera, potraga za egipatskom relikvijom i rasvetljavanje tajne nestalih londonskih reka. Voda je u svakom obliku – kiša, memla, blato ili podzemni otpadni tokovi – tu samo da bi nama bilo neprijatno. Na momente sam imao utisak da su stranice pod mojim prstima potklobučene od vlage.

Fauler piše stilom koji, graciozan i često nezahvalno spor, koketira s mejnstrimom; kratke britansko cinične rečenice pune su oštrookih zapažanja o stanju života u Kraljevstvu. Najviše su me podsetile na specifičan glas Kima Njumena u kultnom romanu The Quorum (što ne čudi, budući da su njih dvojica bliski i po spisateljskom senzibilitetu, i privatno).

Pisac je toliko zaljubljen u te kvazirealističke, bizarne crtice da ponekad zanemaruje zaplet; međutim, time ponekad zgodno odvraća pažnju kvizovski raspoloženih čitalaca – ovu misteriju teško ćete razrešiti unapred sami. A koliko god to ponekad frustriralo, toliko i osvežava, pogotovo u eri konzumenata koji zahtevaju mozgolomke, usput zaboravljajući kako se opušta i prepušta pouzdanom pripovedaču.

Do ovog trenutka serijal je već doživeo četiri nastavka, a očekuje se još – umerenim tempom od jednog naslova godišnje, jer niko nigde ne žuri. Ako se Brajant i Mej, da kucnemo, ne brinu za svoje zdravlje, zašto bi njihov tvorac.

 

Putovanje je počelo novobeogradskim pumpadžijom koji me je odgovarao od točenja eurodizela, jer je suviše "posan".

Budući da i zbog najtrivijalnije obaveze od kuće krećem ranije, "u slučaju da se usput nešto desi", konačno se nešto i desilo. Zato sam posle gumi-defekta kod Paraćina u Niš ipak stigao na vreme.

Tu sam odmah bio uglavljen u dinamičan program, između otvaranja likovne izložbe i maturske večeri. Sve je obavljeno ekspresno, kao na pokretnoj traci, za šta su mi se sjajni momci koji su me ugostili neprestano izvinjavali. A nisu morali. Kao prvo, iz nekog volšebnog razloga, što su događaji oko mene bizarniji, ja sam opušteniji. A i ovako je bilo dovoljno vrednih, zanimljivih momenata.

Domaćin-govornik, mladi književni kritičar i prevodilac Nenad Župac, bio je nesrećan jer je, zbog ograničenosti vremena, prekinut neposredno pre nego što je poentirao (a kada mi je kasnije ispričao svoju teoriju o neophodnosti zajedničkog nastupa stilski srodnih autora, shvatio sam i zašto; neka, bar sam ja čuo); drugi gost-govornik, Dejan Kostić, urednik magazina Trash, ostao je bez čitavog govora (mada je imao toliko vremena da mi udeli kompliment života izjavivši da ga "Retka krvna grupa" podseća na Roberta Silverberga).

Najprijatnije me je iznenadio jedan od mladih gostiju iz publike, koji mi se posle zvaničnog dela zahvalio što sam ga u nekom svom intervjuu uputio na njegovu trenutno omiljenu televizijsku seriju (pogađate koju); ispostavilo se i da je fan "Pop depresije" (štaviše, mislim da je preko nje i stigao do mene), zbog čega je smatrao prigodnim da mi pokloni DVD pun njegovog izbora sveže muzike naslovljenog, drž'te se, "Evangeline Lilly's Fugitive Jukebox" (ispisano upečatljivim stripovskim logom). Ispostavilo se da bar dve trećine albuma nemam. Sjajno.

A moji veličanstveni domaćini, na čelu sa Deksom Pantelejskim, izložili su me najboljem primeru "južnjačkog agresivnog gostoprimstva", koje se sastojalo od sprovođenja po gradu, večere u ušminkanom restoranu koji smo imali samo za sebe, i ogromne količine SKC-ovih knjiških, magazinskih, stripovskih i muzičkih izdanja kojima sam opteretio kola pred breskrajnu zonosumračnu vožnju u povratku. Ovaj put bez "pucnja koji nije brisan".

U oba pravca su se slušali Gnarls Barkley, The Black Angels i The Pipettes (manje Neko Case i novi Twilight Singers).

Kada sam stigao, misleći da nikada neću, imao sam taman toliko snage da pogledam dvosatno finale druge sezone Lost-a. U čast dečka koji mi je poklonio DVD.

Dan je bio kompletan.

 

I nad blogom blog.

Pa zar još jedan?

Za ime sveta, što?

Ovako je išlo:

Momci iz weba B92 velikodušno su me pozvali da se pridružim njihovom pionirskom poduhvatu pokretanja sabirnog blog centra. A ja sam prihvatio.

Nadam se da će imati smisla.

Sklepao sam čak i neki labavi koncept koji bi trebalo makar malo da odstupa od onoga što se dešava ovde. Možda sam mogao da izbunarim i nešto pametnije, ali za sada će stvari da izgledaju ovako:

Kod kuće ću se konzervativno i besramno držati "lika i dela", polukorisnih informacija, radnih tema i nadasve gikovsko-fanovskog pristupa u vidu balavljenja nad onim što volim, ponekog stidljivog "eseja" ili dobronamerne preporuke. Daću sve od sebe da ne bude dosadno kao što zvuči.

Na blogu B92 pokušaću da... komentarišem – čini se da ovih dana svi samo to i rade – i to teme koje su unekoliko opštije, i, bar za početak, sadrže poklon-link kao inicijalnu kapislu. Daću sve od sebe da ne bude dosadno kao što zvuči.

I bez egzibicionizma, molim lepo. Privatnost, neblogovski od mene, još izbegavam na oba mesta.

Baš da vidim dokle može.