Oto Oltvanji

Dejan Stojiljković

2005-10-23 20:55:01

Pressing
broj 49, septembar-oktobar 2005

Oto Oltvanji - "Crne Cipele", roman (Samizdat B92, 2005)
CRNO BELI SVET

Roman CRNE CIPELE, okultni triler napisan od strane jednog od vodećih domaćih žanrovskih pisaca, nije samo oštar uređivački zaokret kada su u pitanju ''veliki'' domaći izdavači već i putokaz u kome treba da se kreće njihova izdavačka koncepcija. Jednom davno, Tonči Vrdoljak (čini mi se) izrekao je antologijsku rečenicu: KAKAV MEJNSTRIM, TAKAV I ANDERGRAUND. Ni danas, u eri interneta, Jelene Karleuše i Isidore Bjelice te devalvacije svega i svačega (od kvaliteta piva do NIN-ove nagrade) ovoj konstataciji nema šta da se doda... Možda zrnce soli ili žlica vegete... Zovite mi Stevicu Karapandžu i Olivera Mlakara, ost'o sam bez senfa na koti 506 - ''Južna Pruga''. To i nije toliko loše. Mog'o sam, recimo, da ostanem i bez ideja i zdravog razuma k'o žiri za ''Vitalovu'' i NINovu nagradu pa da iste udelim nesrećnom Tasiću za zbirku smaračkih eseja... Gde sam ono stao? Ah, da... Crne cipele. Kako je to biti u njima? Zašto je Bruno Kostić, nesrećno dorćolsko njuškalo, upao u vrlo zajebanu igru između dvoličnih generala, paravojnih formacija, DB-a i mafije? Ko je smestio kome i zbog čega? I zašto domaći privatni kljunovi preferiraju ''Pelinkovac'' u malim flašicama, takozvanim ''unučićima''? Sve ovo možete (a i ne morate) da saznate ako pročitate Otov roman koji je baj d vej već kaparisao mesta na bestseler listama. Srećom, Oltvanji ne pati od mnogih boljki koje su zapatili mnogi njegovi ''podzemni'' kolege pa je iz ugd-a u mejnstrim (bar kad je izdavač kod kog se ''uhlebio'' u pitanju) skliznuo lako i bez težih posledica, izbegavši gorepomenutu konstataciju čika Tončija. Njegov roman je i mejnstrim i andergraund, od svega pomalo i od svega najbolje.

S obzirom da sam jedan od pametnih ljudi koji su radove Ota Oltvanjija mogli da potpišu kao urednici rado ću sa ovim tekstom (a i sa ono malo ugleda i jetre što mi je preostalo) da posvedočim da se radi o jednom vanserijskom zanatliji. To nije ni čudo s obzirom na činjenicu da

a) se radi se o načitanom i pismenom momku
b) koji je čit'o mnoge klasike kako žanra tako i mejnstrima
c) a neke je čak i prevodio, obratiti pažnju na ''Kiša kao metak'' Dejvida Šoa i ''Zlatna krv'' Lusijusa Šeparda
d) konkurencija u žanru a i van njega i nije neka
e) Oto je rođen posle 1970.

Sve ovo ide u prilog portretu idealnog mladog domaćeg pisca koji je načitan, obrazovan, dobro obavešten, vredan, prisutan u periodici, operisan od sujete... Svakako, možda Oltvanji i ne ispunjava sve ove nabrojane uslove, ali svojim radovima pokazao je da poseduje neke od pobrojanih osobina. U prilog mu, naravno, ide činjenica da su mnogi njegovi kolege sve drugo samo ne ono što sam pobrojao.

Radnja ''Crnih cipela'' smeštena je, naravno, u Beograd, u vreme Miloševićevog režima i atmosfere čamotinje i diktature koju je pisac odlično dočarao. Sve je, dakako, moglo da se događa i u Nju Jorku, Skoplju ili Beloj Palanci, upravo zbog univerzalnosti postavke cele priče. Privatni detektiv, portretisan u maniru tvrdokuvane škole ovog žanra (dakle: alkos, bitanga, neradnik i raznosač pica) prihvata naizgled rutinski posao. Stvari kreću u smeru suprotnom od očekivanog i naš junak, Bruno Kostić, upada u veoma gadnu situaciju. KLIŠE! Čuje se neko mnogo pametan kako viče iz pozadine. Ućutkujemo ga nežnim udarcem pivske flaše po glavi i nastavljamo dalje. Tako je, liči na kliše, međutim Oltvanji u pravom trenutku ubacuje trunčicu horora kroz priču o izvesnom vukodlaku (vuku?) koji ima moć da čoveka učini besmrtnim. Zatim dodaje i mirođiju u vidu telepatski naklonjenih blizanaca koji priču svojim ESP koncima prišivaju na polje čistog SF-a. Stvari dodatno komplikuje zaokret u vidu razotkrivanja pravog identiteta glavnog junaka (o kome ne bih više, jer bi eventualni spojler mogao da vam pokvari čitanje romana). Sve ostalo je prilično OK i prilično u tradiciji žanra. Pucnjave, jurnjave kolima, zakulisane zavere, seksanje sa lepoticama... Maštovito postavljena fabula, dobri dijalozi, vešto vođenje radnje, dobro odrađeni portreti protagonista, sve su to dobre strane ovog romana. Negativne stvari jesu kratkoća (cca 173. strana) i zgusnutost radnje. Sve se odvija veoma brzo. Odjednom, iz sasvim mirnog dijaloga upadamo u puškaranje između glavnog junaka, terorista, murije i ko zna koga još... Vitla se utokama, beži se kolima, psuje se majka i familija, nesrećni čitalac lista strane trudeći se da u vrtoglavoj brzini ne ispadne iz džipa i udavi se u Savi. Sama kulminacija dolazi kao petostruki krešendo, zapetljane niti se raspetljavaju ali nekako ne toliko ubedljivo koliko se to očekivalo na samom početku. A moglo je i da bude više seksa kad je već Bruno krenuo da hefta operske dive i žene ratnih zločinaca....

Ipak, utisak je pozitivan, mada, ne toliko ubedljiv ako ste čitalac Otovih kraćih stvari (od kojih je jedna bila objavljena i u pretprošlom Pressingu a ostale po periodici: Sveske, Naš Trag, Znak Sagite, Politikin zabavnik...) gde je ovaj autor predstavio sebe kao veoma veštog pripovedača i stilistu. Stiče se utisak da se Oltvanji mnogo bolje snalazi u kraćoj formi, da pišući na duže staze zna da se raspline i zbuni, te tako uguši efekat saspensa i akcije kojima obavezno obiluju žanrovska ostvarenja.

No, to i nije neka velika mana, i navedene manjkavosti daju se ispraviti kroz praksu. Koliko ja znam, Oto će sledeće godine čitalačkoj publici ponuditi svoje novo ''dugosvirajuće'' ostvarenje u kome će, nadam se, otkloniti nedostatke prisutne kod ''Cipela'' i sebe ustoličiti kao predvodnika jedne nove generacije domaćih pisaca mlađe generacije.

To mu naravno, u bližoj budućnosti neće doneti nominaciju za neku od prestižnih nagrada, ali ako je za utehu, njegovo pisanje daleko je zanimljivije od pisanja onih koje te iste nagrade dobijaju.

Dejan Stojiljković

2005-10-04 04:20:23

Narodne novine
specijalan dodatak Kult
23.09.2005.

Oto Oltvanji - ''Crne cipele'', roman (Samizdat B92, 2005)

DETEKTIVSKA PRIČA

U padnaslovu ovog romana stoji odrednica ''okultni triler'' koja prilično dobro opisuje šta ćete naći među koricama knjige izašle u sada već kultnoj ediciji ''Busola''. Ne baš uglednom dorćolsko njuškalo po imenu Bruno Kostić, sredovečni čendlerovski tip privatnog kljuna sklon raznim vrstama poroka, pomalo mrzovoljan i pomalo ciničan, naizmenično se preganja sa vojskom, murijom, mafijom, te raznim vrstama paranormalnih pojava. Niz zapleta i podzapleta ispripovedani su vešto i precizno sa efektnim zaokretom na sredini, sve to začinjeno je duhovitim opaskama, osvrtanjem na na tako davnu metalik crnu prošlost i sve ono što ju je činilo tako nepodnošljivom.

Oto Oltvanji je svoj prvi kriminalistički roman objavio još sa 18 godina u legendarnoj ''Dnevnikovoj'' ediciji X-100 roto romana. Od tada pa do danas objavio je niz priča u časopisima Poltikin zabavnik, Sveske, Znak Sagite, Emitor, Naš trag itd. a pripovetka ''Intrigant'' objavljena je u aprilskom broju niškog akademskog lista Pressing u podlistku Tamna Zvezda. Oni koji su imali prilike da čitaju njegova ostvarenja posvedočiće da se radi o veštom i disciplinovanom zanatliji osobenog stila kome su pečat dali uticaji majstora takozvane ''žanrovske književnosti''. Oto Oltvanji je takođe i odličan poznavalac stripa, muzike i savremene pop-kulture tako da će pažljivi čitalac njegovog prvog romana pronaći reference na sijaset stvari, od Elvisa Kostela, preko Toma Vejtsa do Džona D. Mekdonalda. Ono što, eventualno, može zasmetati prilikom čitanja ''Crnih cipela'' jeste zgusnutost fabule i preterana brzina kojom se priča razvija tako da u jednom trenutku ne možete pohvatati sve konce radnje i ko, kako i zbog čega tu nekog ubija, prebija, vara i šutira u rebra špicastim crnim cipelama. Ako prevaziđete ovu ne tako veliku manu, uživaćete u prilično dobrom žanrovskom ostvarenju koje potpuno razbija ustajale klišee domaće književnosti po kojima je uspešan pisac samo onaj koji piše dosadne knjige.

Još jedna stvar koja se može zameriti ''Crnim cipelama'' jeste kratkoća. Čitava itekako zapetljana priča završava se na 173. strani tako da se misao o nastavku nameće sama od sebe. Na piscu ostaje da li će nastaviti sa serijalizacijom avantura Bruna Kostića a na domaćim kritičarima i urednicima da se ozbiljno zamisle nad do sada skrajnutom pozicijom tzv. ''žanrovske'' književnosti u nas i konačno razbiju zatucana shvatanja zbog kojih domaća književna produkcija kaska za ostatkom sveta par decenija. Krimić, fantastika i horor koje je Oto Oltvanji vešto isprepletao u svom romanu prvencu oduvek su bili potcenjeni žanrovi od strane domaćih književnih mudrijaša, tako da ova knjiga može označiti značajan napredak u osavremenjivanju i osvežavanju tradicionalno stereotipne domaće scene koja se zadnjih godina kreće na relaciji: nerazumljivi postmodernizam - dosadni sirovi realizam - pitka literatura za domaćice.

Neven Ušumović

2005-09-22 16:31:27

www.plastelin.com
11.09.2005.

Riječ je o političkom trileru s obratima tipičnim za fantastični horror. Postmodernističko poigravanje s ontološkim statusom pripovjednih svjetova i hijerarhijom pripovjednih instanci u tekstu, kod Otoa ne završava u aporičnoj, intelektualnoj fantastici - njegova je fantastika doslovna, žanrovski prepoznatljiva, sijamski blizanci-mozgolomci i njihova fantastična evolutivna veza s majevičkim dvojnim vukom, odnosno vukodlakom, učvoruju isprepletene narativne konce tvrdokuhanog beogradskog krimića. Kako, pomalo prostodušno, kaže sam glavni junak dvojna identiteta, detektiv Bruno Kostić i šljaker Marjan Popolac (u jednom tijelu!), pasionirani kolekcionar krimića (X-100. Trag. Zelena biblioteka.): (...) bilo mu je žao što nije čitao malo više naučne fantastike, možda bi bolje razumeo govna u kojima se našao.

Najzanimljivija strana ovog romana način je na koji su koncipirani glavni protagonisti; svi odreda dvojnog su, problematičnog identiteta u stilu mojih omiljenih pisaca Philipa K. Dicka i Viktora Pelevina (kojeg Oto vjerojatno nije čitao; njegov zaista nevjerojatan roman "Čapajev i Praznina", preveden je na srpski i nagrađen kao najbolji prijevod te godine). Ili su to dva bića u jednom tijelu, kao navedena horror-čudovišta, ili su kao glavni zlikovac, haški optuženik general Tošić, jedna "duša" u drugom tijelu (Tošić se, naime, zahvaljujući fantastičnim moćima koje je dobio od vukodlaka, preselio u tijelo svoga zeta Pintera!), ili su, kao glavni junak, dvije duše u jednom tijelu (u klasičnoj, realno mogućoj podvojenosti psihe između željenog i stvarnog osobnog identiteta)! Druga jaka strana ove knjige autorova je pripovjedna strategija, te kompozicija romana: u prvom dijelu priča glavni junak, u drugom djelu pripovijedanje se preko neutralnog pripovjedača lijepi za različite aktere, u trećem pripovijedanje ponovno preuzima glavni. Gledano iz perspektive tijeka radnje imamo vješto izvedeni obrat: dok na početku romana Bruno pije batine, na početku trećeg, on ih neštedimice dijeli! Sve počev od špica crne cipele. Na dubljoj značenjskoj razini, glavni junak je, kako sam kaže, prošao mentalno "silovanje" od strane mozgolomaca i postao detektiv iz svojih šljakerskih snova; on, međutim, prihvata na kraju tu mentalnu manipulaciju i odlučuje se da, sada također obdaren fantastičnim majevičkim moćima, napusti svoju obitelj i nastavi život kao isti, Bruno Kostić, detektiv. To je moment, koji Otou omogućuje ispisivanje cijele serije romana s ovim likom, živio!

Tu je, ipak, i kraj prijateljskim hvalama: svi elementi pripovjednog teksta toliko su podređeni pogonskom mehanizmu priče i napetom iščekivanju njezinog raspleta da roman djeluje gotovo minimalistički šturo, više poput scenarija (u posveti saznajemo da je Oto sanjao o stripu s ovim junacima). Nakon manirističkog ekspresionizma s početka, gdje tekst sve puca od eksplozivne jezične metaforike i beogradskog slenga, stil se od drugog dijela u skladu s promjenom pripovjedačke pozicije umiruje, ali i sve više popušta pod ponekad banalnim, ponekad "pre-funkcionalnim" replikama. S druge strane, upravo ovakva šturost tekstualne razrade onemogućuje i jače produbljivanje značenjskih okosnica teksta, tako da, na primjer, i politička aktualnost teksta djeluje više kao šmek nego kao angažman.

Zanimljivo je da Otov roman više sjeda u niz romana nastao forsiranjem horrora s političkim konotacijama u hrvatskoj književnosti od strane Ferića, Dežulovića, Brešana i Špišića, nego u, recimo, Ćirićevo ili Novakovićkino poigravanje sa žanrovima u srpskoj književnosti. Igrom slučaja Ferić i Oto su se i sreli na beogradskom FAK-u, prije nekoliko godina. Vrijedilo bi sada komparirati Ferićevu "Smrt djevojčice sa žigicama" i Otove "Crne cipele"! Otoa u Istru! - već smišljamo umašku književnu večer.

Teofil Pančić

2005-09-22 16:22:28

Playboy
broj 21, septembar 2005.

Privatni detektiv usred Beograda, pred kraj Miloševićeve ere?! Nije to najveće čudo, ima i većih: u ono što u početku izgleda kao krimi-priča ubrzo će se uplesti zaumne Nečiste Sile, koje su povezane sa vojskom, haškim beguncima, ratom u Bosni... Intrigantan okultni triler mladog pisca do sada poznatog samo horor-fanovima. Pre čitanja proverite jeste li se dobro zaključali!

Mića Vujičić

2005-09-22 16:16:34

Danas
03.-04.09.2005.

Novi prozni voz
Od špica crnih cipela trnu zubi
(Oto Oltvanji: Crne cipele, Samizdat B92, Beograd, 2005.)

Svako može biti Agata Kristi, ali malo ko Herkul Poaro, napisao je u prologu svoje krimi priče "Mit o kazni" Srđan V. Tešin. U njegovoj prozi večito se glože pisac i njegovi pobunjeni junaci koji hoće da od pisca otmu svoju sudbinu. Čak ni kada im pisac zapreti karabinom, oni ne menjaju mišljenje. Dok Srđan V. Tešin pokušava da smiri tu pobunu koja postaje sve glasnija i svakog dana preti da pređe u revoluciju, glavni junak "okultnog trilera" Ota Oltvanjija "Crne Cipele" pokušava da povuče granicu između stvarnog i književnog sveta. Pokušava da odgovori na pitanje da li je on, imenom i prezimenom: Bruno Kostić, privatni detektiv zadužen za preljube i slično, zapravo Herkul Poaro, Agata Kristi, ili možda nešto treće. Da li živi u "radničkoj ili detektivskoj priči" i da li može postati književni junak. Da li je pravi život u krimiću ili je pravi život na Novom Beogradu? Gde se završava stvarnost, a gde počinje žanr roman?

Ovo sa "žanr romanom" je prvi zaplet. Primetno je da je stalni atribut romana Crne cipele žanr roman, baš kao što uz ime pisca Ota Oltvanjija uvek ide ono da je autor žanr proze. No, razlika između njega i prosečnog pisca žanr romana jednaka je razlici između Supermena i Klarka Kenta. Dok žanr-pisac zna jedino pravila svoje dramaturgije i ima registrovanu firmu za izmišljenje dobrih zapleta, Oto Oltvanji (1971) caruje njegovim svetom. On drži u džepu čitav taj globus, zna sve pisce i sve junake, zaplete, ali poznaje i film i pop kulturu. Baš zbog toga u čitavu materiju ne ulazi samo sa sveskom pravila koje određuje fah, već kao neko ko poznaje sva lica toga sveta. On je, može biti, neka vrsta žanr-intelektualca koji, zahvaljujući svom čitalačkom trudu, sad može da pravi egzibicije. Može da se cinično igra zapletima i peripetijama, likovima, da hoda na rukama i tako stvori pseudopalp, koji u isto vreme predstavlja i krimić i ogled o krimiću, uz šta ide i nekoliko ozbiljnijih stvari gratis. Ili, ako ćemo parafrazirati estonsku narodnu poslovicu koju Oto Oltvanji navodi u prologu drugog dela, a koja kaže da vuk ima snagu jednog čoveka, ali um devetorice, mogli bismo reći da Oto Oltvanji ima snagu jednog žanr pisca, a um devetorice njih.

Sad sve zavisi od toga kako odlučite da posmatrate celu stvar. Ukoliko je posmatrate kao tvrdo ograničenu žanrovsku prozu, onda biste Crnim cipelama mogli zameriti izvesnu žanrovsku neopredeljenost, moguću jezičku neujednačenost i nedostatak tvrđih zapleta. Ali ukoliko je posmatrate kao pseudožanr, onda biste mogli otpisati neke nedostatke ove knjige. Tada biste mogli pohvaliti jaku igru sa "crnim cipelama" koja nudi neverovatno metaforičko dejstvo i, recimo, prvu rečenicu koja kaže da od špica crnih cipela trnu zubi.

Dakle, složena je ovo stvar. Netrpeljivost između pisca i književnih junaka koje je isti stvorio, već pomenuti Srđan V. Tešin razrešava tako što baca karabin, diže ruke od svega i poručuje čitaocu da sam napiše priču. Možda bi najbolje rešenje ovog slučaja bilo da se ovaj prikaz ovde zaustavi, a da svako uzme Crne cipele i donese sud. Ipak, ukoliko je na raspolaganju još nekoliko rečenica, treba napomenuti da je dobro što autori poput Ota Oltvanjija otvaraju jedno novo poglavlje u domaćoj prozi, poglavlje koje se u svetu davno rascvetalo. Crne cipele nadovezuju se na zanimljivu knjigu Ratka Radunovića Mi nismo bolesni (Narodna knjiga), koja, igrajući se opet žanrom, u pozadini nudi kratku istoriju palp filma. Zanimljivi i novi svetovi. Obavezno ih posetite.

Vesna Tašić	2005-09-22 16:11:17
Evropa 01.09.2005. CRNE CIPELE Oto Oltvanji Samizdat B92 Crne cipele su prvi potpisani solistički roman Otoa Oltvanjija. U kombinaciji tvrdokuvanog krimića, fantastike i horora, on pleni artikulisanim jezikom i neistrošenom bibliofilijom i obuhvata kriminalističke potencijale naše književnosti koji su praktično po prvi put dobili podršku elitnog izdavača.

Teofil Pančić

2005-09-22 16:03:12

Vreme
broj 764, 25.08.2005.

"U crno obojeno u meni je sve"
(Jagger/Richards/Dragan Kojić Keba)

Oto Oltvanji (1971, Novi Sad, odrastao u Subotici, živi u Beogradu) pisac je od ranije poznat mahom onoj sekti čudaka – a nije ih u Srbiji tako malo – koja voli horror literaturu, što krvaviju to bolju. Hvala lepo, nisam žedan. Nakon niza više ili manje žanrovskih pripovedaka, Oltvanji je upravo objavio prvi roman (Crne cipele, Samizdat B92, Beograd 2005) koji je kanda svojevrsni iskorak u mainstream, ali tako da to nikoga ne zaboli, naprotiv. Što će reći da je Oltvanji suvislo inkorporirao žanrovske obrasce u priču koja se može ticati i onih čitalaca koji se onesveste kad vide iglu od injekcije... O čemu je ovde reč? Čitaoca će pisac uvesti u nove i još nerazgažene Crne cipele kroz uvodne scene koje su slika i prilika visokokonfekcijskog hard-boiled krimića, sa usamljenim, pretežno dekintiranim i temeljito životno sjebanim privatnim detektivom, luzerskom njuškom koja preživljava na košavnim beogradskim ulicama uglavnom uhodeći neverne supruge i raduckajući tome slične poslove iz domena detektivske male privrede. Sve dok, gotovo bukvalno, ne ugazi u nešto, u jedan tajanstven i bizaran posao koji će ga odvesti daleko, predaleko... Kad smo već kod ovog lepog početnog žanrovskog klišea, Hrvati još od socijalizma pa do danas imaju svog Nikolu Banića, nekadašnjeg inspektora SUP-a a sadašnjeg "privatnog istražitelja", a sve zahvaljujući neumornom Goranu Tribusonu, kojem je Banić idealan medijum za pretresanje tamne strane tranzicijske Hrvatske. Može li Oltvanjijev Bruno Kostić da bude Banićev beogradski takmac? Ne bi se reklo da Oltvanji ima takvih pretenzija, ali jedan takav bi nam svakako valjao... Nazad k priči: Oltvanjijev zgodno podnaslovljeni "okultni triler" dobija zamajac kada Bruno K. ni kriv ni dužan – mada, i to je pitanje... – upadne u dozlaboga zamršenu igru odmeravanja moći među tajanstvenim, podzemnim silama iz vremena pred kraj Miloševićeve vlasti, u mrežu sumanutog međusobnog razračunavanja zonosumračnih likova iz vojnog establišmenta, među kojima su i ozloglašeni haški begunci-kapitalci... Ne bi bilo ni poželjno ni korektno otkrivati potencijalnom čitaocu detalje zapleta, dovoljno je reći da se Oltvanji umešno poigrava oniričkim elementima, problematizujući identitet i samog po definiciji "zdravorazumskog" detektiva-pripovedača, te da u središte uzbudljive, zadihane priče uvodi "vukodlački" motiv kao metaforu Zla, onog večitog, neuništivog, paloj duši neodoljivo privlačnog: i rat u Bosni je, s jedne strane, apoteoza takvog Zla, a sa druge, tek zgodna podloga za potragu za svojevrsnim eliksirom tamne, onostrane, neljudske Moći... I to sve čini na način retko viđen ovde, tamno, teško i tmasto, dokazujući uzgred kako uvek ima načina da se suvislo progovori o onim "večnim pitanjima" kroz prizmu savremenosti, samo ako pisac to hoće/ume/sme. A one cipele iz naslova? E, te crne, sjajne, tvrde gilje lucidno su osmišljen dress code onih koji "nisu civili", onih koji imaju Moć, onih koji ne samo da biju i ubijaju, nego to rade s licencom; a to su oni pravi, zimzeleni horor-junaci u ovom delu sveta.

Darko Macan

2005-09-15 15:37:28

Blogov kolac
24.08.2005.

U krimiću kuhan i pečen
(Oto Oltvanji: CRNE CIPELE; Samizdat B92, 2005.)

Priznajem kako sam slabo načitan u žanru "reš" detektivske proze koji je očit obrazac na kojem je Oto Oltvanji ustrojio CRNE CIPELE. Sve što znam - premda mi neka sabrana djela klasika žanra stoje na polici i sa ciničnim me smiješkom podsjećaju na propust - dolazi iz drugorazrednih izvora: pastiša i parodija, filmskih obrada, stripova koji su preuzeli frajersku "ja" naraciju ... Te kad sudim Otu onda mu i ne mogu suditi po uzorima koje je pokušao dostići (ili im se samo pokloniti), već eventualno mogu procijeniti kako se snašao u društvu sebi sličnih epigona.

I aj'mo reć' da je to učinio okej. CRNE CIPELE imaju - pored obaveznih tropa batina koje protagonist popije, najbolje ribe koju potuca i izdaje koja mu se dogodi od nekoga bliskog - onaj fini štimung posrnuloga svijeta koji je odraz našega u prljavom staklu, u kojem lova, moć i seks zaista pokreću sve, a "the action never pauses to take an insightful breath". Uzeo sam u ruke Ota i završio ga bez napora; nije me oborio s nogu i nije baš da ga nisam mogao ispustiti iz ruku (stigao sam i ručati i odrijemati i s pola oka gledati Van Helsinga na monitoru), ali nisam se na kraju ni razočarao.

CRNE CIPELE nisu roman bez falinke, da se razumijemo. Dogodilo im se par puta - zato što žanr zahtijeva ili zato što je Oto malo previše htio? - da mi zaista ne bude stalo tko koga i zašto progoni, da sam se izgubio u strankama i frakcijama koje razvaljuju vrata, vitlaju pištoljima i upucavaju jedni druge. Pustio sam ih tada da rade što hoće, računajući da će na kraju i tako preživjeti tek onaj čiju ću verziju prihvatiti kao istinu. U "reš" prozi i tako nije bitan zaplet. Bitno je da teče, bitan je junak i bitno je što mu se vrzma po glavi.

I tu je Oto napravio dobar posao, možda posve originalan trik: detektiv Bruno Kostić s početka priče se relativno brzo (otprilike kad nam pastiš dosadi) pokaže kao oživljena uobrazilja pravog protagonista. Kad taj nedektivski lik naslijedi komplet Brunovih žanrovskih problema, priča poskoči u zanimljivosti i ... i ja bih tu zapravo stao. Objašnjenje kako se i zašto (kad bolje razmislim, nisam uopće siguran je li "zašto" ikad zapravo objašnjeno) Marjan našao u ulozi Brune bilo mi je manje bitno od njegove situacije, a preostali elementi fantastike (Miljevački vuk, telepatski blizanci) mi nisu smetali (jer fantastiku volim), ali mi se nisu činili ni pretjerano bitnima.

No, naravno, da je priča ostala samo na pitanjima identiteta i razmeđe stvarnog i snova, imali bismo Waltera Mittya, ne Mikea Hammera. A Oto je htio - ili morao? - pisati žanr pa ga je napisao, sa svim nužnim posvetama, s dobro odrađenim uglavljivanjem žanrovskoga zapleta u dnevnopolitičku stvarnost Srbije devedesetih godina prošlog stoljeća, s prenatrpanim zapletom, znatnom jezičnom vještinom (koja ponekad poklekne pod engleskim terminima ili konstrukcijama rečenice) i dovoljno ljubavi da nas prenese kroz stotinu i pedeset natrpanih, nabrijanih stranica.

Sve u svemu, okej. I Oto sad ima dva izbora: ili da odahne što je odradio žanrovski zaljubljenički dug pa da svoj dar zapažanja i pripovijedanja usmjeri na nešto vlastito ili da - kao što završetak CRNIH CIPELA daje naslutiti - pustolovine Brune Kostića pretvori u seriju. U oba slučaja, nadam se da iduću knjigu nećemo dugo čekati jer bi - bez obzira na odabrani smjer - po pokazani potencijal najkobnija bila autorska stanka.