Neću vam pričati o tome koliko je užasna bila 2016, sve će godine odsad biti takve. Samo ću vas podsetiti da sam prošli put odlučio da tri godišnje liste (muzika, knjige, TV/film) koje na svoj sajt kačim više od decenije (a van njega i duže), smutim i prospem u jednu. Ima tih lista previše, realno je gnjavaža sastavljati ih i čitati, pogotovo zato što se često prave samo da bi postojale. Zato sam odlučio da preporučim samo ono što je meni iskočilo, u čemu sam uživao, što mi je pružalo zadovoljstvo i vidalo rane, u nadi da će nešto od toga pomoći i vama ili makar poslužiti kao korisna informacija. I po pet stvari od svega, da ne preteramo. Taj bućkuriš nije ispao tako loše, tako da sam ga ove godine ponovio. Muzika je bila sjajna, serije su mi sve skupa bile nešto slabije, pogotovo neke od masovno voljenih (ili samo postajem namćor), a u čitalačkom pogledu nije mogla biti loša godina u kojoj sam otkrio ne jednog, već dva nova omiljena pisca.

Car Seat Headrest, Teens of Denial [Matador Records]

Koliko ovih dana uopšte imamo vremena da se posvetimo nečemu? Da se nisam posvetio ovom albumu, ne samo da mi ne bi bio album godine, već mi se ne bi dopao ni na prvo slušanje. A u njemu nisam otkrio samo jedan novi svet, već čitave univerzume. Prilično zavidno dostignuće danas, za jedan album. Iza ovog čudnog čudnog imena stoji 24-godišnjak iz Sijetla koji na bendkempu ima desetak (!) albuma sklepanih u domaćoj – ali ne i kućnoj – radinosti, budući da je sve vokale snimio na zadnjem sedištu svoga auta (otud ime). Teens of Denial donosi nov materijal prvi put zabeležen u studijskim uslovima s bendom. Nadovezavši se na tradiciju pomalo zaboravljenih Pavement i Becka – što se mene tiče, mimo i više od toga – momak je organizovao zvučni atak šesnaest gitara (bar tako zvuči), uz opušteni, raspričani, milenijumski tok svesti o filozofiji učenja na svojim greškama, rekreativnoj upotrebi droga i noćnom saobraćaju. Prva muzika posle dugo vremena koja me je naterala da iz sveg glasa uz nju pevam u vožnji. Doduše, možda zato što sam bio sam u kolima. I pod temperaturom. Ali svejedno.

The Night Of [HBO]

Zaljubljen sam u pisanje Ričarda Prajsa. Više u scenarije, doduše, nego u prozu. I ne samo u njegove dijaloge, u kojima čujem muziku. Zaista je čujem. Osećam zavist i strahopoštovanje prema načinu na koji vas ubedi da su likovi radili nešto i pre nego što smo ih sreli, a nastaviće to da rade i kad ih ostavimo (u poređenju s tim, većina ostalih serija izgleda kao da smo likove zatekli u pripremama za susret s nama i jedva čekaju da odemo, a ostalo su samo loše sklepane kulise.) Sve je tu bilo baš po mom ukusu. Savršen tempo pripovedanja, samouvereno sklapanje kockica, građenje bogatog i strašnog univerzuma, inspirativni naslovi epizoda koje su više kao nekakva poglavlja. Bila je to kriminalistička serija u kojoj je većina zasebnih elemenata bila dobro poznata, ali su zajedno činili sasvim novu celinu – što je, kad malo bolje razmislite, danas ideal žanrovskog rada bilo koje vrste. Najmanje tri ljudska lika odavde mogu da dobiju svoju seriju, da ne računam mačku i ekcem. A lik Džona Stouna postao je Veliki detektiv u rangu jednog Kolomba.

Suđaje furije (2015), Lauren Groff

Knjiga koju sam prevodio gotovo svake noći u prvoj polovini godine prosto je kako-tako morala da mi obeleži 2016. Ali nisam je zavoleo samo zbog Stokholmskog sindroma, već i zato što je poslužila kao ludačka inspiracija za moje pisanje. Pre svega toga, međutim, bilo je ludo čitalačko iskustvo. Grofova je vrsni stilista, odlično poznaje ljudsku prirodu i zna da ne mora da bude komplikovana i nacifrana da bi bila “duboka”. Rašomonijada nije nova stvar, naravno, a poređenja sa Iščezlom (Gone Girl) vrlo su površna, pa se na njih ne obazirite. Ipak, može vrlo lako da vam ne legne. Knjiga nije čak ni savršena. Ali toliko je nabijena sirovom energijom, hrabrošću koja se graniči sa drskošću, nepatvorenom inovacijom, šokantnom sposobnošću da bude intelektualna ali ne i nerazumljiva, relevantnim promišljanjem znakova vremena s kraja prošlog i početka novog milenijuma, viviseciranjem braka, prirode umetnosti i života uopšte, da gotovo ne možete ostati imuni na njene čari. Loto i Matilda su istovremeno veći od života i životni, neuhvatljivi, neponovljivi. Deterministička biblija: levo ili desno skretanje kod Albukerkija može vas obeležiti za čitav život, a čak i ako niste želeli da na kraju ispadne kako je ispalo – pored toga što uopšte nije moralo da ispadne loše – verovatno je tako bilo i jedino moguće.

Iggy Pop, Post Pop Depression [Caroline International/Loma Vista]

Uvek zadržimo dah na vest da će se neka stara muzička faca udružiti sa mlađom, jer nije uvek prošlo kako treba, a umelo je da bude i katastrofalno (znate na koji par posebno mislim). U godini u kojoj je najugroženija vrsta bila vremešna  muzička legenda, Igi Pop je u svom 69. letu izgleda morao da započne sa svođenjem računa. Odlučio je da ima snage za još jednu veliku ploču, a samo je trebalo da odabere prave saradnike. Kao da je mene pitao, takvo sudbinsko preispitivanje dovelo ga je na prag Džoša Homija iz Queens of the Stone Age. Kolaboracija je srasla bolje nego što je bilo ko smeo da se nada. Pored toga što su Džoš i Igi urnebesan tandem u javnim pojavljivanjima, držeći se za ruke i terajući šegu, đavoli jedni, najvažnije je kakav je na kraju ispao Post Pop Depression (svaki put kad vidim naslov ne mogu a da ne pomislim da je smišljen kao zezanje na račun emisije Ivana Lončarevića). Album je izrodio, između ostalog, dva instant mega hita (“Gardenia” i “Sunday”) koji se zavuku u mozak efikasnije od uholaže, trenutno mi omiljenu “In the Lobby” (koja me, kunem se, na momente podseća na Bauhaus, što, kad malo bolje razmislim, i nije tako čudno) i za kraj sjajno elegičnu “Paraguay”. Kažu da je Post Pop Depression album koji je zauzeo najviše mesto na top listama od svih Igijevih, prošle godine je imao najuspešniju turneju, a objektivno, album je za sebe u vrhu i Igijevih i QOTSA albuma, što je malo koja supergrupa uspela da postigne.

Ófærð (Trapped) [RÚV]

Iznenađenje godine i možda najdraža serija od svih. Da se naš dragi šef policije iz islandskog mestašca pojavi i u proznom, serijskom obliku, i to bih čitao. Možda najveće dostignuće serije – a bilo ih je mnogo, od atmosfere, preko glume do likova – jesu skromni dometi misterioznog zapleta koji se na kraju uverljivo, realistično i zadovoljavajuće rasplete. Jao, ta špica.

Make me (2015), Lee Child

Ovo je dvadeseti roman o Džeku Ričeru. Dvadeseti. Samo sam ga uzeo u ruke i pročitao. Tek tako. Odavno nisam. Lekar mi je zabranio. Inače bih stalno pisao ovako kratkim rečenicama. Dobra dopuna uz roman je Reacher Said Nothing: Lee Child and the Making of Make Me, šokantno svedočanstvo novinara Endija Martina kome je Čajld dozvolio da mu bdi nad glavom dok piše novi roman, a ovaj je to iskustvo pretvorio u knjigu koja je pisana kao da je još jedna o Ričeru. Jeste. Istim kratkim rečenicama. Između ostalog, tu smo saznali anegdote kao što je ona da je Čajld seo i napisao prvih nekoliko efektnih rečenica ovog romana (“Moving a guy as big as Keever wasn’t easy. It was like trying to wrestle a king-size matress off a waterbed. So they buried him close to the house.”), a Martin se nadneo nad njega i pitao ga: “Ko je Kiver?” Čajld ga je samo pogledao i rekao: “Ne znam.” Prilično fascinantno za nekoga ko se smatra jednim od trenutno najboljih majstora zapleta (verovatno i jeste). Od pomenutog početka, kad Ričer impulsivno siđe s voza u selo od trista stanovnika, do poslednjeg obračuna na farmi svinja, desi se svašta, a ništa od toga ne možete da predvidite (najbolje je da ni ne pokušavate, samo se prepustite vožnji). Čajld i dalje napreduje, razvija se, brusi svoj ninđucu. I da. NIKAD TOM KRUZ, UVEK DŽEK RIČER!

Radiohead, A Moon Shaped Pool [XL Recordings]

Uz najbolju volju nije mi išlo slušanje prethodnog albuma, tako da sam ovaj dočekao s određenom dozom skepse i smanjenih očekivanja, ali najveći bend na svetu ne bi bio bla bla bla da i dalje nije u stanju da iznenadi prekombinovanjem zvuka, redefinisanjem tekstova, izvrtanjem filozofije. Na albumu se nalaze neke mi od omiljenih njihovih stvari (“Ful Stop”, “Identikit”), gudače su svirali kao gitare a gitare kao gudače, tekstove pisali bolno direktno umesto uvijeno u sedam oblandi, a pesme su se pretapale jedna u drugu suptilno i bez napora stvorivši na kraju celokupni utisak koji bi mogao da se nazove, hm… “napad panike u niskom letu”? Rečenica godine.

Billions [Showtime]

Možda dramaturški najstaromodnija serija u ovom izboru i kao takva ono što mi je baš trebalo. A bila je najjača upravo tamo gde su druge zakazale: sočan zaplet, samouverena karakterizacija i rasterećena zabava. Ovde se stvari samo dešavaju jedna za drugom i zanimljive su. Ozbiljno kao serije iz HBO-ove i AMC-ove kuhinje, samo što posle nemate želju da se ubijete: za sat vremena svake epizode imao sam utisak da dobijam više mesa nego u nekim celovečernjim filmovima.

Raščarani svet (2016), Jelena Lengold

Jaz (2016), Darko Tuševljaković

X (2016), Želimir Periš

Odmah da raščistimo (raščaramo?): sve pisce lično poznajem i veoma su mi dragi, ali to ne menja činjenicu da su sjajni pisci. Ili pogotovo da su ove godine objavili odlične knjige.

Zbirka priča Raščarani svet predstavlja mali ali značajan zaokret za Jelenu Lengold u odnosu na dosadašnje: pripovetke su ovde kraće, ogoljenije, mračnije. Ima tu, između ostalog, uspešnog koketiranja sa fantastikom i psiho-trilerom, a naslovni svet nekako je još više preteći nego pre: pored toga što od njega uvek možete da očekujete najgore, kao da je usput sklon tome da nam se i podsmeva. Uprkos tome što često srećemo likove koji su sami ali ne i usamljeni, tužni ali bogatog unutrašnjeg života, same priče su širokog tematskog spektra i varijacija. U zbirci sa deset priča ujednačenog kvaliteta, većine iz moje omiljene egzibicije zvane “pisano specijalno za knjigu”, ipak su mi se istakle “Nedelja” i “Vreme”, majstorski ciničan krimić bez zločina (da li?) i majstorska spekulativna naučna fantastika (da li?). Ali to nije sve. Jer, kako to obično biva, najjače je ostavljeno za kraj: priča “Zavesa” efektno mi je izmakla tlo ispod nogu, a volim da mislim kako nije imalo veze samo sa priznanjem spisateljice s početka da je apsolutno ispovedna, već da je objektivno bila posebno nadahnuta i ubedljiva. Bilo kako bilo, lagao bih vas kad bih rekao da to nije jedan od razloga zbog kojih uopšte čitam.

Sve priče nisu ispričane dok god imaju vaš lični pečat i emociju (inače bi sve bile ispričane još u antičko doba). Drugi roman Darka Tuševljakovića Jaz, u izdanju Arhipelaga, ličan je i emotivan koliko je to uopšte moguće. Čak i ako ne govori o svom životu, on prosto tako pristupa likovima, hipersenzitivnim na svet do granica izdržljivosti, zanimljivim upravo zbog toga. Dve strane medalje, smeštene na Krf i u Kragujevac, u različitim vremenskim periodima, na kraju tvore celovitu priču iz žanra zajebani međuljudski odnosi, ekonomično ispričanu, toliko uverljivu da imate utisak da ste je sami doživeli, s naglašeno subjektivnim pristupom fantastici (od vašeg čitanja zavisi koliko ćete tu fantastičnih elemenata videti i kakvih). Jaz, čijim je naslovom Darko uspeo da nadmaši čak i moj četvoroslovni,više se nadovezuje na njegovu zbirku priča Ljudske vibracije nego na prvi roman: iz istog je melanholičnog univerzuma neposredno pred smak sveta. U svemu ostalom u međuvremenu je toliko sazreo kao pisac da će biti uzbudljivo videti kuda će nas dalje odvesti. Ako preživimo.

Prošle godine sam ovde pisao o koncept-zbirci priča zadarskog pisca Želimira Periša, sledeće ću se možda baviti jednim od njegovih krimića, ali ove godine mi je ključna bila njegova nova zbirka pesama X. Jeste, zbirka pesama. I to kakva. Takva da sadrži pesmu koja se zove “kaže ti meni mama pa nije ti to poezija”. Duhovito, ironično, muzikalno. “Blazirani, prepotentni cinizam”, kaže sam pesnik posprdno za svoju megafonsku taktiku. U par navrata čitao sam njegove pesme drugima naglas, i trezan i pripit (nije tako dobro kao kad slušate pesnika lično, ali nemate ga uvek pri ruci kad je najpotrebniji) i nisam ih mnogo unakazio, izgleda, jer se ljudima dopalo – ili su pesme naprosto tako dobre da im je nemoguće nauditi. (Jesu.) Zbirka je podeljena na tri dela i u svakom imam svoju omiljenu pesmu: u ‘pjesmama za izvikivanja’ to je “zlo zlo zlo”, u ‘pjesmama za šaputanja’ fantastična “imam ja frenda koji ima ženu”, a u ‘pjesmama za mrmljanja’ “čitav život čovjek pravi puške”. Ali najviše mojih favorita svakako je među ovim šaputavim (možda to govori nešto o meni?). Ko bi odoleo naslovima kao što su “vibrator moje prijateljice skuplja prašinu”, “hrče li vaš novi muž” ili “posvetit ću ti jednu masturbaciju” (same pesme su još bolje nego što naslovi obećavaju). Onom prilikom kad sam ga slušao uživo, grupa pisaca i ja ostrašćeno smo ga ubeđivali da njegova buduća zbirka pesama ne treba da se zove kako je zamislio, ali on je samo odmahivao glavom kao da zna šta radi. I, naravno, znao je (potkrepljeno pesmom “promišljanje o x i prilog promišljanju o x”). Pisac je uvek u pravu (pesnik, pardon). Nabavite.

Sturgil Simpson, A Sailor’s Guide to Earth [Atlantic]

“Hello, my son. Welcome to earth.” Tako glasi prvi stih prve pesme na albumu u celosti posvećenom Simpsonovnom novorođenom sinu, nešto kao vodič za snalaženje u ovom sve luđem svetu (ako mislite da je takav početak potresan, čitajte tekst pesme dalje). Nisam neki kantriša, to se zna, ali čovek ume da: klepa stihove, baladira, kantriše i roka (što reče jedan moj drugar, u poređenju sa standardnim kantrijem, ovo je Pink Floyd). Instruktivna epopeja prigodno se završava epskim ludilom po imenu “Call to Arms”, koje uspešno parira uvodnom spektaklu zvanom “Welcome to Earth”. Tu je, naravno, i pesma Nirvane u psihodelično-šlagerskom ruhu. Iako ovaj album lako može da natera u plač, možda mi nijedan ove godine nije služio kao takav melem za dušu i živce.

The Quarry [Cinemax]

Nema mnogo plaćenih ubica kao glavnih junaka kriminalističkih romana, ali ih ima. Najslavniji je, naravno, Keler Lorensa Bloka. Pre njega, međutim, još sedamdesetih, tu je bio Kvori Maksa Alana Kolinsa, u međuvremenu vaskrsnut i u novom veku. Romani o Kvoriju su nadahnut palp, a tvorci serije (inače poznati po Rectify) i režiser (inače poznat po Banshee) obogatili su ga dodatnom teskobnom psihološkom dimenzijom koja je savršeno legla “priči o poreklu” (Kvori iz knjiga je nikad nije dobio ovako detaljno). Sporo, depresivno, brutalno, ali dobro. Jedna od veštijih rekonstrukcija sedamdesetih, ne samo izgledom već i duhom, što, između ostalog, znači da muzika ubija. Moj novi omiljeni glumac, Logan Maršal-Grin, Tom Hardi za radničku klasu, fascinantna je faca (pogledati obavezno i film The Invitation).

Before the Fall (2016), Noah Hawley

Kad se pre dve godine pojavila serija Fargo, izgledalo je da je tvorac i scenarista svih deset epizoda došao niotkuda. Pre toga je objavio četiri romana zanimljivih premisa i imao skromno iskustvo televizijskog producenta. U međuvremenu, posle samo dve sezone, Fargo je postao planetarni hit, a Hauli je počeo da priprema seriju po Kurtu Vonegatu i dovršio televizijsku premijeru X-Mena zakazanu za februar. U međuvremenu, objavio je još jedan roman. Svi njegovi romani samo zvuče kao da su žanrovski, zapravo su prijemčiv mejnstrim. Nekoliko ključnih premisa nove knjige: pad aviona; studija putnika u flešbekovima; misterija. Da, znam na šta vas podseća kad neko izgovori te reči, ali ovo nije Lost u prozi, ni izdaleka, samo vešto i elegantno napisana beletristika o tome šta znači biti živ (i mrtav) danas. Uz pomoć pojedinačnih sudbina zbunjenih, uplašenih, jednostavnih ljudi, Hauli buši balon stvarnosti i pokazuje nam da iza njega stoje skromne želje, teskoba običnog čoveka i teror medija koji konstantno rađa destruktivnost, sebičnost i narcisizam. Neko bi možda mogao opravdano da se požali da nije ništa posebno ili revolucionarno – sasvim sigurno nema nikakve cake tipa svi su mrtvi (u stvari, čekajte… nema veze, čitajte), ali sve na jedan viši nivo izdiže što čovek piše kao san. Nije ni čudo za Fargo i sve ostalo.

Nick Cave and The Bad Seeds, Skeleton Tree [Bad Seed Ltd.]

Bilo je teško napisati svega nekoliko redaka o ovome, mogu da zamislim kako je tek izgledalo pisanje čitavog albuma. Nego, odavno imam teoriju: u većini slučajeva ćete na albumu nekog benda naći manje ili više skrivenu stvar koja ukazuje na to kako će zvučati sledeći. Bio sam spreman da se opkladim u velik novac da je na Push the Sky Away to naslovna pesma i na ovom smo dobili praktično osam takvih. Samo što to nije do kraja istina. Jeste, neizdrživo je bolno. I da, Voren Elis je konačno dovršio proces šamanskog kroćenja Kejvovih demona; zvuči kao da je od svih dosadašnjih desnih ruku on ostavio najviše traga na zvuk Bad Seedsa. Na samom kraju imate pesmu koja odskače od ostalih i mogla bi da pokaže kako će zvučati sledeći album, samo što kukavički odbijam u to da se opkladim.

Braindead [CBS]

Nije velika tajna da sam ljubitelj serije Dobra žena. I ova je penzioni plan Ridlija Skota, a mnogo više nego tamo, scenaristički bračni par King, zgađen onim što se dešava na američkoj političkoj sceni, a odmah po okončanju svog dugovečnog i uspešnog čeda, iskočio je letos s objašnjenjem zašto je američka politika tako nenormalna. Dobili smo ekstravagantnu satiru sa elementima sf/horora (gotov uvek u službi humora i kritike). Negde oko sredine su se malo pogubili i, naravno, nije im odobren nastavak, što je možda i dobro, jer je u međuvremenu priča postala teška alternativna istorija u odnosu na stvarnost. Ili nije? Ali bila je ovo pitka i skaredna zabava, plus mogao bih doveka u krupnom planu da gledam ekspresivno lice Meri Elizabet Vinsted. Jedan od besprekornijih pilota u skorijoj istoriji.

The Tooth Fairy (1995), Graham Joyce

Među staritetima, gle, knjiga stara više od dvadeset godina. Na Grejema Džojsa sam navukao najmanje jednog prijatelja a da su mi njegove knjige godinama i dalje stajale na polici netaknute. Čovek nas je, u međuvremenu, prerano napustio, a bio je jedan od najboljih pisaca svoje generacije kome prosto ništa ne može da se zameri. A niste čitali ništa slično ovoj knjizi, zaista. Slatko-gorka, zastrašujuća priča o odrastanju trojice drugara i jedne drugarice, od odličnog, zlokobnog uvoda u kom štuka iz obližnjeg jezera odgriza dva nožna prsta jednog dečaka, do pobližeg upoznavanja sa drugim koga posle gubitka prvih mlečnih zuba noću počinje da posećuje zlokobno stvorenje koje on zove Vila Zubić. Figura je odbojna, neuhvatljiva, sveznajuća, preke naravi, a ispočetka joj se ne zna čak ni rod. Potresne sudbine u britanskom gradiću, tragedija odrastanja, fragmentarno i bez jasne linije priče a pregledno i logično. Kod nas je objavljena samo jedna Džojsova knjiga, slavnija od Vile zubić, prevedena kao Magija života (The Facts of Life). Može i ona da posluži.

Svakom po zasluzi, izgleda. Za mene je 2015. bila teška godina. Delovalo je da neće biti: u februaru mi je izašao treći roman. Promotivne aktivnosti bile su ispočetka zabavne i zahvalne. Ali davanje dugih intervjua za pisane medije tim povodom otprilike je isto toliko zahtevno koliko i pisanje samih priča; nekim čudom, doduše, uspeo sam usput negde da uglavim i dve prave priče. Sklepao sam i dva nečega što bi moglo da se opiše kao spoj tritmenta i klasičnog filmskog scenarija. U avgustu sam putovao na sjajan festival fantastike u Istri. Sa festivala sam se vratio pravo na operaciju umnjaka, od koje se do kraja ni danas nisam oporavio. U oktobru sam bio na sjajnoj književnoj koloniji u Crnoj Gori. Između sam, kad sam uspeo da se saberem od raznih bolova, čitao šizofreno, gomilu priča na raznim mestima, ponešto publicistike za razonodu i istraživanje, brojne knjige koje sam odbacio nepročitane, a u jednom malom broju njih i uživao. U tom posebnom raspoloženju, tražio sam nešto… što sam teško nalazio. Istovremeno uzbuđenje i smirenje za um, golicanje i milovanje, iskonsku lakoću moćnog pripovedanja. Nema toga baš tako mnogo kad malo bolje razmislite. Nešto sam nalazio na neočekivanim mestima. Opet sam imao više sreće sa starijim delima. Druga sreća bila je što sam na književnoj koloniji kod Svetog Stefana bio uparen sa neverovatno nadarenim piscima iz regiona koje bih sve redom mogao da čitam, a neke nakon toga i jesam. Serije sam gledao radi opuštanja. Muziku sam slušao jer pomaže. Iako bih mogao da sastavim punokrvne liste od po deset ili više mesta za sve kategorije kao što sam to radio poslednjih iks godina, odlučio sam da ih skratim, izmešam i ponudim samo ono što me je stvarno dotaklo. Pa šta ispadne.

The Leftovers [HBO]

Pričao sam već o tome koliko mi je bio odbojan pilot prve sezone. Pričao sam već o tome kako me je Dejmon Lindelof prijatno iznenadio ostatkom… i onda u međuvremenu opet usrao stvar filmom Tomorrowland (retko fušerajski i besmislen scenario). I sve sam očekivao samo ne da će druga sezona ispasti ovakva, da će ovoliko odskočiti od prethodne i svega drugog u ponudi. Nahadnuta, besprekorna orkestracija pojedinačnih poglavlja i čitave sezone, dramski naboj navijen do pucanja, bez sekunde praznog hoda (koliko god to neverovatno zvučalo za ovakav naizgled “spori” sadržaj). Ogroman umetnički rizik se isplatio i to mi deluje kao dobar kreativni putokaz za sve stvaraoce u ova proračunata, hladna, predvidiva vremena. Išlo se na emociju. Išlo se na instinkt. Izbegavalo se objašnjavanje. Zabavno mi je kako je armija ljudi reagovala na finale kao da je ono Dejmonovo iskupljenje za kraj Losta, a čovek je praktično uradio isto što i tada – simfoniju plakanja, grljenja i instant religijske filozofije; možda smo neki u međuvremenu sazreli, a možda je samo u Leftoversima bolje leglo. Nije bitno. Ništa me nije toliko ganulo u serijskom formatu ove godine. Posle većine epizoda bih ustao i, bez zezanja, aplaudirao. Neke sam reprizirao (ko je gledao, zna i koje), što je osećaj veoma sličan neutaživom nagonu za preslušavanjem dobre muzike a nisam ga osetio od… pa starije pomenute serije. Nije za svakog, ali je kao izmišljeno za mene.

Seveneves (2015), Neal Stephenson

Osamsto strana knjige delovalo je mnogo kraće. Ne baš kao dvesta, ali tu negde. Ovaj spoj visokobudžetne priče o smaku sveta i detaljnog uzročno-posledičnog promišljanja moguće budućnosti nije savršen – malo mu je falilo da bude – ali je ostavio toliki utisak na mene da mu ništa ne zameram. Kao mator magarac sam se zaljubio u svemir, bogami ga se i uplašio, a nijednom od ta dva nisam ranije bio sklon. Sasvim sigurno nisam naučnički tip, a pogotovo ne otkidam na tehno disertacije (kojima ova knjiga, inače, obiluje i neki se žale na njih, ali šta da im radim). I shvatio sam gomilu toga o svemu, možda najviše o prolaznoj lepoti života u izluđujućem treptaju. I nikad to nije bilo tako bolno evidentno nego kad je Stivenson u drugoj trećini knjige skočio 5.000 godina u budućnost (nije greška u broju nula) i uradio to savršeno uverljivo i u skladu sa svim što se desilo pre. Neverovatno dostignuće, ovih dana ne mogu da predvidim ni šta će biti za pet godina. I kad je izgradio uverljiv novi svet i naveo nas da nam je stalo do svih tih novih likova, opet je uspeo da uradi ono sa čim je uprskao krajeve gomile drugih svojih sjajnih knjiga: izgubio strpljenje i prerano završio. Ludo je za knjigu od 800 strana reći da deluje zbrzano i nedorečeno, ali upravo mu se to desilo sa takvom završnicom. O novom svetu koji je smislio mogao bih da čitam još toliko, ali radujem se ovom što imam i svake večeri merkam naše noćno nebo sa blagom strepnjom.

Alabama Shakes, Sound and Color [Rough Trade]

Morate biti velike face da u arsenalu imate takav Glas, ali da vam je podjednako važna Muzika, a onda to i pokažete: ne znam mnogo bendova koji sa toliko dominantnim vokalom ne bi prigušili sve ostalo. Na drugom albumu trupa iz Alabame je potrefila skladnu mešavinu modernog i tradicionalnog, jedan od relevantnijih stilskih izraza danas. Skuvali su bogat južnjački gulaš-paprikaš od svega – uzbudljivog, reskog i pomalo intelektualnog roka, preko neočekivanih šujgejz momenata do seksi soula i bluza – iznedrivši zarazne pesme koje je bilo nemoguće ne slušati ukrug, iznova i iznova, dok vam ne pozli. Tako i inače prepoznajem vrhunsku hranu i muziku: ova ploča je poslužila kao pravi odgovor na večitu dilemu može li vam presesti od suviše dobrog. Ne može. Slobodno zagrabite repete.

Better Call Saul [AMC]

Bila je ovo godina u kojoj su, uprkos očekivanjima većine, trijumfovali spinofovi. Kod ove serije me je najviše iznenadio njen ton: umesto najavljene komedije – a komičnih elemenata ima – dominirala je melanholija čoveka koji nije uspevao da bude loš, uprkos vraškom trudu i opisu radnog mesta. Sve skupa je to dalo jedan neobičan amalgam koji bih, u nedostatku boljeg, nazvao “tužna žestina”, koja mi posebno prija u svim oblicima (neki od najlepših primera su grupa The Clash ili roman Mrtva zona Stivena Kinga). U ovom rasterećenom džem-sešnu tvoraca serije Breaking Bad, pored nenametljivog citiranja starijeg, slavnijeg brata, dobili smo još nekoliko poklon bonusa, među kojima se najviše istakla Majklova zadovoljavajuća “priču o poreklu”. A onda se ispostavilo da je sve skupa savršeno imalo smisla, karakter Sola Gudmena – koji se čak ni ne zove tako – dobio je veću širinu, a serija se istovremeno okončala zaokružena i otvorena, i to tako da se niko ne bi bunio ni da je tu stala. Što je manje-više zajedničko sa gotovo svim mojim serijskim favoritima ove godine.

Le Combat Ordinaire (2004), Manu Larcenet

Ne samo da je ovo najbolji strip koji sam čitao ove godine, već i godinama unazad. Ne poznajem dobro “ispovedni” strip – volim radove u sličnom duhu Luisa Trondhajma i Čestera Brauna, na primer – ali u ovom slučaju to je prosto nevažno jer se radi o autentičnom remek-delu i žao mi je što, po običaju, kasnim, ali mi je drago što sam uopšte stigao. A do mene je strip došao anegdotskim sticajem okolnosti kakav bi pasao među njegovim koricama (hvala pozajmljivaču). Ima tu svega, od čiste pripovedačke hipnoze i crtačko-kompozicione magije, izluđujuće spontanosti i ritma, hvatanja za glavu, smejanja i plakanja, do najčešće solidno zaglavljene knedle u grlu. Kažu mi da postoji film po stripu koji nije baš dobar, ali ne možeš imati sve. Pao sam na ovo kao neki pubertetlija, otišlo je toliko daleko da evo štekam drugi album.

Low, Ones and Sixes [Sub Pop]

Ovako 2015. godine zvuči muzika nezemaljskih melodija koje nisu na prvu loptu, ne liči ni na šta što ste čuli do sada (često čak ni na prethodni opus benda), a deluje tako prirodno kao da ste kao slušalac oduvek polagali pravo na nju. Uvlači se pod kožu sporije od njihovog velikog prethodnog remek-dela The Great Destroyer, ali zato verovatno zadire dublje. Mormonski bračni par skovao je mračni, monolitni, moderni gotik, koji je, možda sam lud, ipak ulivao neku dozu optimizma.

The Galton Case (1959), The Wycherly Woman (1961), Zebra-Striped Hearse (1962), Chill (1964), Ross Macdonald

Kutak za vremeplovski trenutak: jedne godine sredinom osamdesetih čitao sam roman za romanom Rosa Mekdonalda, najslavnijeg i gotovo sigurno najboljeg naslednika Dešijela Hemeta i Rejmonda Čendlera, objavljene u zagrebačkoj krimi ediciji “Trag”. Pročitao sam ih najmanje desetak. Iako je suviše knjiga a premalo vremena – nikad istinitija mudrost nego ovih dana – neke pisce vredi ponovo posetiti. Nešto od svedenog šarma koji me je opčinio još onih dana osetio sam i sad, ali, naravno, zapazio sam mnogo toga više. Suva elegenacija pripovedanja, ni gram sala, gotovo nadrealna atmosfera Kalifornije osunčane  spolja i trule iznutra, porodične spletke lažnih naslednika, incesta i gorih stvari sve ovo čine maltene više psihološkim nego detektivskim romanom. Zašto sam se dohvatio baš ova četiri? U svom opusu Mekdonald je imao nekoliko faza, a najviše je ostao upamćen upravo po ovoj: kad je glavnog junaka umesto detektiva od krvi i mesa koji se ljubaviše i daje i dobija batine, pretvorio u posmatrača, hroničara, anđela svedoka pravde i hodajuću savest svih likova i nas čitalaca. Gos’n Kenet Milar (Mekdonaldovo pravo ime) mi je, ukratko, uleteo u pravom trenutku. Uz sve to, kolaju glasine da će se braća Koen poduhvatiti ekranizacije romana Black Money (1966), koji se maltene nadovezuje na ovaj niz i, kao što možete da pretpostavite na osnovu opisanog, tu nema skladnijeg braka.

Fargo [FX]

Drugačija živuljka od prve sezone, a opet nekako slična, posebno kad se uzme u obzir da je integralni deo suludog stvaralačkog univerzuma braće Koen (koji je ovaj put proširen na gomilu filmova pored originalnog Farga, te smo tako imali konstantne aluzije na sve živo, od Milerovog raskršća preko Velikog Lebovskog do Arizone juniora). Plus, krvi do nosa, limfe do ušiju. Po tonu igre mačke i miša naoružanih do zuba na momente me je podsećalo na Ovo nije zemlja za starce, a čak i to su režirala njih dvojica, pa je u redu. Posle za mene neodgovarajuće histeričnog režiserskog pristupa u prvoj epizodi, brzo je ponovo uspostavljen laserski fokus i vremenom konstantno pojačavan gas. Detalji su suludi, kao i uvek: tokom scene sa predsedničkim kandidatom Ronaldom Reganom u toaletu ostao sam bez daha, od smeha i jeze; saundtrek je bio onoliko dobar kao što svi pričaju i velika lekcija za “birače muzike po serijama” (kolena su mi zaklecala kad su za kraj jedne epizode pustili Rat svetova a za početak druge Black Sabbath), a tu su bili i zbunjujući…. ono… mali zeleni. Ali kao neko ko je preživeo dotičnu kontroverznu dekadu mogu iz ličnog iskustva da vam kažem da je čak i to bolesno autentičan detalj: u osnovnoj školi sam, na primer, imao drugara koji je tvrdio da je noću redovno viđao NLO nad našim naseljem, a po opisu se nije mnogo razlikovao od ovog ovde. I da vas pitam još samo nešto: Dušo, jesi li ti to izbola taoca?

Clutch, Psychic Warfare [Weathermaker]

Kafanske lovačke priče u Teksasu, gde se raspreda o aferama sa vešticama, preljubama koja se poslovično završavaju skraćivanjem za glavu i naučnofantastičnim teorijama zavere, moraju biti vraški ubedljive. Pomaže kad se pripoveda uz pijani, prljavi bugi. Probajte da vozite kola uz ovaj tekstualno često duhoviti a muzički smrtno ozbiljni preki hard-rok, rok-operu kakvu bi danas iznedrili ZZ Top da su koju deceniju mlađi, i posle recite da “šoferski bes” nije izlečiva bolest.

Mučenice (2013), Želimir Periš

Porno glumica, kolumnistkinja i generalno velika kulerka Stoja tvrdi da postoje dve vrste muških feminista: oni koji “plaču nad sudbinom žena u svetu” i oni dobri. Zadranin Želimir Periš je, između ostalog, dobar feminista. U ovoj knjizi je u 15 priča iz izrazito lične vizure podjednako slavnih i anonimnih žena oslikao tajnu istoriju sveta koji posle više nećete videti istim očima. Isto tako, toliko su temeljno obrađene gotovo sve jedinstveno “ženske situacije” da kao pisac, na primer, gotovo nemam više potrebu da posećujem istu teritoriju. Zbirka je jedna od onih retkih zverki sa pričama pisanim specijalno za nju, neobjavljenih ranije na drugim mestima; zbog toga možda negde od polovine deluje i kao mozaik-roman, a opet su priče raznovrsne, različitih poenti i žanrova (često vrlo, vrlo mračne, a povremeno se poigravaju s istinski neočekivanim obrtima), uvek iz prvog lica a fascinantno šarolikih glasova, uvlače vas u sebe ščepavši vas za rever, gušu i creva. I dok će vas neke slavne junakinje iznenaditi identitetom, unutrašnjim životom ili odlukama, priče se nikad ne svode na caku ili trik izvrtanja svega naglavačke, pre su i iznad svega priče, a posle svake pročitane ostajete zadovoljni. I to nije sve: Periš je do sada napisao još i dva krimića sa istim protagonistom, a u pripremi je i objavljivanje zbirke njegove poezije u čiji sam materijal imao insajderski uvid: šesto čulo mi govori da bi ta knjiga mogla da bude novi domaći zadatak za sve nas.

Mad Men [AMC]

Nema mnogo sličnosti između Don Drejpera i mene: ime i prezime su nam obojici na po isto slovo, volimo da dremnemo popodne posle posla i veliki smo ljubitelji koktela čiji je ključni sastojak viski. To bi bilo otprilike to. Ali to je prosto TA serija, književnost na filmu kao maltene nikad pre. Zamah je na kraju ispao desetogodišnji, epski. Ispratili smo formativni luk armije likova većih od života, dok se u pozadini sve vreme menjala zemlja i svet. A pred kraj mi zaista nije bilo svejedno. Za najslavniju savremenu seriju “u kojoj se ništa ne dešava” tu se na kraju dešavalo štošta, više nego u nekim akcionim komadima, više nego što biste mogli da pomislite. Rečima slavne reklame: It’s the real thing.

Killing Joke, Pylon [Spinefarm/Universal]

Pošto sam svaštojed i nije me toga sramota, moj omiljeni žanr je hibridno kopile po imenu “pank metal”, a Killing Joke su već decenijama među njegovim najboljim predstavnicima. Ovo je njihov petnaesti album – petnaesti – i divan je. Nekad pank, nekad novi talas, nekad treš metal, nekad indastrijal – Džez Kolman tu, doduše, više pjeva nego što dere grlo – ali sve je uvek savršeno uklopljeno u homogenu, stabilnu celinu, nalik tim pilonima što nas zrače. Posebni favoriti: “The Dawn of the Hive” i “New Jerusalem”.

Bloodline [Netflix]

Kompaktni trojac tvoraca koji nas je častio serijom Damages, neprikosnoveni majstori alhemijskog doziranja informacija, ovaj put se odlučio za mračnu porodičnu dramu sa moćnim bravurama više generacija glumaca i podsetnikom koliko je u životu za sve važan kontekst: svi smo glavni junaci sopstvenih priča, a u njima ima vrlo malo heroja, a još manje istinskih zlikovaca (ili je makar granica između njih nejasna). Rajski prizori plaža Floride su zlokobniji noar od kišnih ulica velegrada, a najubojitije oružje za koje su se autori odlučili je naprosto odmerenost. Uz sve to, serija na momente (više momenata) deluje kao amerikanizovana ekranizacija mog ovogodišnjeg romana, zbog čega su mi se nekoliko puta zatrčale kokice; srećom, imam godinu proizvodnje crno na belo kao dokaz odbrane.

End of Story (2007), Peter Abrahams

Na ovog pisca su mi svojevremeno pažnju skrenuli Stiven King i Ratko Radunović; pored njih dvojice, njegov obožavatelj je i velika američka spisateljica Džojs Kerol Outs. To da je pisao predložak za film The Fan Tonija Skota sa Robertom De Nirom i Veslijem Snajpsom u glavnim ulogama svojevremeno mi nije delovalo kao neka preporuka (greška). I pročitao sam par romana iz srednje faze pre desetak godina, bio prilično zadovoljan i u međuvremenu zaboravio na njega. Kako piše? Kao uzore navodi Grejema Grina, Vladimira Nabokova i Rosa Mekdonalda (hehe), zbog čega zvuči kao, recimo, opušteni, trilerozni Rejmond Karver, ako je tako nešto moguće. Priče mu meandriraju, odlaze u neočekivanim pravcima, možda čak i za njega lično. Malo-malo pa u zaplet uvede pisca ili spisateljsko iskustvo a da to nije naporno, pretenciozno ili zato što nema pojma ni o čemu drugom. U ovoj knjizi spisateljica koja pokušava da uspe u ciničnom izdavačkom svetu pristaje da pomogne poznatijem kolegi kome se osmehnula prilika u Holivudu i zameni ga kao instruktor kreativnog pisanja u obližnjem zajebanom zatvoru. Odatle se sve razvija prirodno, još ni na pola knjige nisam uspeo da prokljuvim kuda će sve da ode, a stiglo je na pravo mesto, do jedinog mogućeg konca priče. U međuvremenu je zabrinjavajuća bila bibliografska informacija da Abrahams poslednjih godina ništa nije objavljivao, budući da je dvadesetak godina bio izuzetno produktivan, da bi izvesni uporni novinar iskopao kako se za to vreme posvetio tajnom pseudonimu i serijalu uspešnih krimića pisanih iz vizure, ni manje ni više nego, psa po imenu Čet.

Sufjan Stevens, Carrie & Lowell [Asthmatic Kitty]

Zna se da nisam veliki ljubitelj koncepta usamljenog čoveka s gitarom, ali ovaj album je toliko tih, a toliko konstantno bogat, zanimljiv, dinamičan i nedosadan da ne možete ostati gluvi na njegove čari. Fuck me, I’m fallin’ apart. Šaputavi, ogoljeni folk i predivno uglazbljene oproštajne poruke služe kao sredstvo za bolno viviseciranje detinjstva. Kao i u slučaju većine primera sa ove liste iz bilo koje oblasti, najuspešnije je kad se duša ogoli do kraja. Ne ljutite se, dakle. Sve je uvek lično.