13.02.2011

Pas koji laje i ujeda

posted by admin

in blog, Huper

Rubrika „Pop Lit“, Huper #439, jun 2008. 

Džejms Elroj je u javnosti poznat kao „demonski pas američke književnosti“. Da biste osetili delić atmosfere njegovih knjiga pre nego što se bacite na čitanje, pogledajte film Poverljivo iz L.A.-a. Još jednom. Ili televizijsku seriju Prljava značka – sa kojom, doduše, nema nikakve veze, ali koja sablasno podseća na njegov svet, ne samo po obilju podmićenih policajaca, već i po složenim zapletima. Elrojeva proza bez pardona udara u lice i emocije, ili što reče jedan drugi velikan krimića, Elmor Leonard: „Ako je čitate naglas, polupaće vam vinske čaše.“

Iako je pleo zanimljive priče i pre, za Elroja kakvog poznajemo danas ključna su četiri remek-dela poznatija kao „Losanđeleski kvartet“. Prvo u nizu je Crna Dalija (1987), roman koji ga je lansirao u superzvezde kriminalističke literature. Kada sam ga se dokopao pre desetak godina (prva kupovina preko interneta), nokautirao me je već uvodnim bokserskim mečom između dvojice protagonista. Dalje sam morao da kočim da ga ne bih prebrzo progutao.

U Crnoj Daliji, preuzevši na sebe nezahvalnu ulogu posmrtnog zastupanja još jedne naivne žrtve sjaja i bede Holivuda, par okorelih čuvara reda i mira upinje se da opere sopstvene grešne duše. Okvirno zasnovan na najozloglašenijem nerasvetljenom slučaju u istoriji američkog zločina, nadrealno svirepo ubistvo u kojem je Elroj prepoznao vezu sa sopstvenom sumornom sudbinom, besprekorno dočaran posleratni period romana – kada je sve što život znači (prijateljstvo, lojalnost, ljubav) još delovalo prosto – nagrizaju izopačeni seksualni nagoni. Iza ugla neumoljivo viri otrežnjenje novog doba.

Čim je Elroj otkrio čari istorijskog romana, više ga nije napuštao; svaki od četiri naslova hronološki se nadovezuje na prethodni, odslikavajući osobenosti ere, kao što je, na primer, lov na komunističke veštice u The Big Nowhere (1988). Najzgodnija caka „Kvarteta“ je što je smešten u period pre izglasavanja Mirande („Imate pravo na advokata. Imate pravo da ćutite. Sve što kažete…“), što znači da plavci imaju odrešenije ruke nego što bi smeli. Policiju Los Anđelesa i danas bije loš glas da je glupa koliko i svirepa (setimo se primera kao što su Rodni King ili O.Dž. Simpson), ali uprkos tome, Elroj, kao nedosledni konzervativac (ostrašćeni protivnik smrtne kazne i pobornik stroge kontrole oružja), u stvarnom životu ne da na nju.

On veruje da je detektiv najznačajnija književna tvorevina dvadesetog veka,  s tim što su njegovi detektivi korumpirani, rasisti, antisemiti, homofobi, ženomrsci, alkoholičari, grubijani i kockari – drugim rečima, panduri u koje možete da poverujete. Veće psihoseksualne tegobe imaju još samo oni koje progone. Donose pogrešne, bezdušne odluke, a kada shvate da su zastranili, podjednako opsesivno pokušavaju da se iskupe. Spas obično traže u ženi.

Za razliku od svojih junaka, autor ispoljava mnogo manje mizoginije nego što biste u prvi mah pomislili. Njegovim ženama možda ponekad ne može da se veruje, ali su uvek vredne divljenja i snažnije od „jačeg“ pola. Elroj najmanje milosti pokazuje upravo prema muškarcima, kako im i dolikuje. Oni žive u zabludi da će raspetljati klupko svojih haotičnih života tek kada razreše zagonetke tuđih stradanja. Ta opsesija ih, paradoksalno, čini dobrim detektivima i lošim ljudima.

A najgori od svih je Dadli Smit, negativac nad negativcima, neuništivi irski policijski kapetan od dva metra i đavolska figura koja pravi sranja u tri od četiri romana „Kvarteta“. (Kada je upoznao Džejmsa Kromvela, budućeg filmskog Dadlija, Elroj je doživeo religiozno otkrovenje susreta licem u lice sa sopstvenom kreacijom.)

„Pozitivci“, sa druge strane, ginu lako i bolno, obično natrčavši na metak u jeku akcije; ili, sateravši sebe u egzistencijalni ćorsokak, bez oklevanja izvršavaju samoubistvo. Iako na prvi pogled ne izgleda tako, Elroj je, poput nekakvog pravednog a strogog oca, veliki moralista. Jer kada iz svog tog gliba na površinu konačno isplivaju pravo prijateljstvo, nesebično žrtvovanje ili čak istinska ljubav, njihovo prisustvo je utoliko šokantnije, naglašenije i ubedljivije.

Na književnim promocijama, Elroj otvoreno laje o svemu i svačemu. Priča masne tračeve o Džonu Kenediju. Ima posebno maliciozni pik na Bila Klintona. Nika Kejva – inače svog velikog fana – naziva dosadnjakovićem i prepotenkom. Ne miriše Rejmonda Čendlera i ne stidi se to da prizna – očekivano, pošto ne trpi slikanje privatnog detektiva kao usamljenog, romantičnog heroja. Zato preferira Dešajela Hemeta, Rosa Mekdonalda i Džozefa Vamba. Iz The New Centurions (1970), slavnog prvenca ovog potonjeg –  koji se od pandura ćoškare uspešno prekvalifikovao u priznatog pisca – maznuo je strukturu rotirajućih poglavlja između tri glavna lika i prisvojio je za sebe.

Njegov prepoznatljivi rafalni stil, međutim, nastao je gotovo slučajno. Kada je završio Poverljivo iz L.A (1990), rukopis je brojao preko 800 strana. Kategorički odbivši da ga skrati za podzaplet il’ dva – kod njega je to ionako nemoguće – sistematski je izbacio suvišne reči. Najgore su prošli pridevi. Od tada uživamo u ubitačnoj bitničko-džezerskoj rečenici.

Ista tehnika dovedena je do krajnjih granica u četvrtom tomu, White Jazz (1992), romanu telegrafskog toka svesti Dejva Klajna, poluraspadnutog detektiva koji grozničavo pokušava da nadigra tri ekipe s ove ili one strane zakona za koje radi (a koje mu rade o glavi). Nikada nisam čitao ništa slično, a verovatno ni neću. Da sve bude bizarnije, ispostavilo se da je ova knjiga gotovo šifrovanog jezika najčešće glavni uzor za armiju Elrojevih književnih sledbenika.

Mladost je straćio kao delikvent, pijanac i njuškač ženskih gaćica. Jeste, provaljivao bi u nasumično odabrane kuće i mirisao donje rublje domaćica. U red ga je dovelo pisanje, što nije bilo lako. Naime, njegov unutrašnji nemir podgreva jedan drugi nerasvetljeni zločin: ubistvo Ženeve Hiliker Elroj, piščeve majke, kada je imao svega deset godina. Udruživši se 1994. godine sa detektivom Bilom Stonerom, Elroj je čvrsto odlučio da jednom za svagda reši misteriju koja ga izjeda. Njih dvojica izvukli su majčin dosije iz arhive i pošli tragom hladnim trideset šest godina. Iskustvo je potom opisano u My Dark Places (1996), ne samo jednom od najmoćnijih primera iz bogatog podžanra „istinitih krimića“, već i potresnoj autobiografiji i biografiji kolege detektiva (sa kojim se Elroj u međuvremenu pobratimio). Pored novootkrivene ljubavi prema majci koju je iracionalno mrzeo veći deo života, autor je morao da se pomiri i sa tužnom, tragičnom istinom: šta god uradili, nema mira ili zadovoljštine za one koje žrtva ostavi za sobom.

U najskorijoj fazi, počev sa Američkim tabloidom (1995), posvetio se epskom tumačenju istorije američke politike kroz prizmu „loših ljudi koji u ime vlasti čine loša dela“. Sa nestrpljenjem se očekuje zaključno poglavlje u trilogiji zvanoj „Underworld USA“. Pauza jeste bila duga (više od sedam godina od The Cold Six Thousand), ali ne plašite se otaljavanja, odstupanja ili omekšavanja. Čovek zvani Pas i dalje je jači od mog i vašeg tate zajedno.

Elroj u Holivudu

Cop (1988), James B. Harris
Po ranom romanu, Blood on the Moon (1984). Iako se pisac javno ogradio od filma, u njemu imate sasvim dovoljno klasične elrojevštine. A i Džejms Vuds se ponaša kao autorov uobičajeni manijakalni protagonista.

L.A. Confidential (1997), Curtis Hanson
Šta započeti sa knjigom od 500 strana koja prati stotinak likova u periodu od osam godina? Trijumf savršene adaptacije zgoditkom preko kompresije, elipse, tumbanja ili prostog stapanja dva lika u jedan. Elrojev komentar? “Great fucking movie. Better fucking novel.

Brown’s Requiem (1998), Jason Freeland
Po debitantskom romanu iz 1981. godine. Tri aduta: vernost predlošku, muzika i Majkl Ruker u naslovnoj ulozi.

Dark Blue (2002), Ron Shelton
Po kratkoj priči. Pozadina rasnih nemira zgodno uklopljena u glavni zaplet.

Black Dahlia (2006), Brian de Palma
Baksuz od starta. U verziji Dejvida Finčera verovatno ne bi ličio na TV film. Iako se u početku začuđujuće doslovno drži romana, brzo prerasta u veliku papazjaniju.

Street Kings (2008), David Ayer
Vidi Huper br. 438

White Jazz (2009), Joe Carnahan
Džordž Kluni kao Dejv Klajn? Najbolja ideja još otkako je prvobitno planirani Nik Nolt prestareo za ulogu. Sada kada je i to otpalo, ponovo strahujemo pred novim izborom.

Comments are closed.