31.07.2011

Poslednja dobra vožnja u zalazak sunca

posted by admin

in blog, Huper

Rubrika  Pop Lit, Huper #444, novembar 2008.

Džejms Kramli (1939 – 2008), svetac zaštitnik detektivske proze u razvratnom, razočaranom post-vijetnamskom periodu, više nije sa nama. Smatrali su ga nezakonitim književnom potomkom Rejmonda Čendlera, velikog poete kriminalističkog žanra, i Hantera S. Tompsona, začetnika psihodeličnog žurnalizma – što Kramlijeve romane čini prvim „gonzo“ krimićima. Drugim rečima, očekujte seks, drogu, nasilje i bizarnost, ali opisane tako poetski ležerno kao da se radi o vrsnoj kantri baladi. Kada je Kramli svojevremeno zakasnio deset minuta na književnu tribinu na kojoj je dočekan kao heroj, vadio se na to da je izgubio sat. Raspoloženi student iz publike pitao ga je ima li predstavu gde. „Naravno“, rekao je pisac. „Izbacio sam ga kroz prozor kola u El Pasu 1978. godine.“

Bio je jedan od tri Veličanstvena Džejmsa iste generacije velikana modernog krimića: pored prepoznatljivog stila „grube škole“ i protagonista sklonih porocima, vezivao ih je još i snažan pečat lokaliteta. Kao što Džejms Elroj savršeno vlada osunčanim i kvarnim Los Anđelesom, Džejms Li Berk egzotičnim jugom, tako Kramliju pripadaju planine, prašnjavi drumovi i barovi Severozapada Sjedinjenih Država. „Kramlija ne čitate zbog zapleta“, kaže književni kritičar Vašington Posta Patrik Anderson. „Čitate ga zbog odmetničkog stava, sirove poezije, scena, pasusa, rečenica, trenutaka. Zbog advokata  ’čiji je osmeh bezazlen poput prvog martinija’.“

U svom opusu nema jednog, već dva detektiva. Startovao je sa Majlom Milodragovičem, privatnim njuškalom nama posebno zanimljivog imena, u The Wrong Case (1975), ali je zbog neraščišćenih autorskih prava sa bivšim izdavačem za naredni roman morao da smisli novog, za Amerikance podjednako jezikolomnog, po imenu C.V. Šugru. Ostatak karijere, sve do poslednjeg romana, The Right Madness (2005), vraćao im se na smenu. Budući da su obojica ženskaroši i ljubitelji dobre kapljice (ni šmrkanje kokaina nije im strano), a Kramli majstor upečatljivog pripovedanja u prvom licu, čitaoci su želeli da znaju kako najlakše da razlikuju njegove junake. „Majlov prvi poriv je da vam pomogne“, objašnjava Kramli. „Šugruov je da vam puca u stopalo.“ Što ovaj i radi dok ispituje posebno neprijatnog zlikovca, i to dvaput. „Jednom da mu skrenem pažnju… drugi put da mu dam do znanja da sam ozbiljan.“

To ne znači da je Milodragovič seka-persa: samo u romanu The Final Country (2001) upotrebiće pendrek na šankerici kojoj je omiljena zabava da vas udari ispod pojasa, izbiće zube jednorukom čoveku i zavrnuti nos arogantnom direktorčiću – relaksirajući se usput uz seks „utroje“. Majlova česta krevetska gimnastika (uprkos hroničnom lumbagu), pak, ne znači da je operisan od osećanja ili imun na romanse. Poput Kramlija, i on poznaje samo dva životna stanja: „zaljubljen“ i „nesrećno zaljubljen“.

Često ćete čuti da je Kramlijev najbolji roman The Last Good Kiss (1978). Slogan sa korice (iz časopisa Roling Stoun, ni manje ni više) čak samouvereno tvrdi da je to „poslednji dobar kriminalistički roman“. Obe tvrdnje nisu daleko od istine. Poslednji dobar poljubac naći ćete i na gotovo svakoj retrospektivnoj listi najboljih uvodnih rečenica u istoriji književnosti – za koju pisac tvrdi da mu je trebalo osam godina da je sklepa. Kada sam konačno sustigao Abrahama Treherna, pio je pivo sa buldogom alkoholičarem po imenu Fajerbol Roberts u ruševnoj krčmi nadomak Sonome, u Kaliforniji, ispijajući dušu prelepom prolećnom popodnevu.“ „Buldog“ iz odlomka nije nadimak, sleng ili metafora, već stvarno pas, i stvarno alkoholičar. U romanu koji pored spektakularnog početka ima čak tri lažna kraja, Šugru je angažovan da dadilja ozloglašenu spisateljsku zvezdu (čija bibliografija sumnjivo podseća na onu nedavno preminulog Normana Mejlera), ali najveći deo vremena traći upravo maratonski bančeći sa svojim „zadatkom“.

Majlo i Šugru se zajedno pojavljuju u  u naizmeničnim poglavljima unutar iste knjige, u svojevrsnom „krosoverupo imenu Bordersnakes (1996). Od svih „pograničnih zmija“ koje sreću u teksaškoj pustinji, poluludih desperadosa, svirepih narko dilera i korumpiranih generala, naši junaci su, naravno, najveće. Pored toga, oni su i nepopravljivi romantici: posle visokooktanskih obračuna sa negativcima, podeliće piće sa bajkerima, rančerskom najamnom snagom i radnicima sa naftnih bušotina.

Kramli je za četrdeset godina spisateljske karijere objavio jedanaest knjiga. Vreme između pojeli su život, hedonizam i Holivud. Već su legendarni njegovi nerealizovani filmski scenariji (uključujući i onaj za Sudiju Dreda), kao i razne „doktorske“ intervencije na tuđim radovima. Postoje zaluđenici koji su spremni da polože i do 300 dolara za njegove „izgubljene“ scenarije uvezane u kožu. Iz tog perioda, jedini koji je video veliko platno, makar na kratko (pre nego što je brzinom svetlosti završio na DVD-u), jeste problematični vestern The Far Side of Jericho (2006), u režiji Kramlijevog prijatelja i velike rediteljske nade osamdesetih, Tima Hantera.

Iako su Kramlijeve knjige vremenom stekle monolitni kultni status, nikada nisu postale bestseleri. Imao je veće tiraže u Francuskoj i Japanu nego kod kuće. „Naravno da bih voleo da više ljudi čita moje knjige“, rekao je jednom prilikom. „Moja deca bi to volela. Mojih četvoro bivših žena bi to volelo. Ali, to onda ne bih bio ja.“

Njegovi kraći radovi sakupljeni su u dve knjige, od kojih jedna nosi možda najbolji naslov za zbirku priča svih vremena (Whores). Njegov jedini roman koji nije krimić je onaj debitantski, One to Count Cadence (1969), o zlosrećnoj misiji odreda pijanaca u Vijetnamu (dok je sukob još uveliko bio u toku), o sklonosti muškaraca ka nasilju, vojničkom životu u barovima i bordelima na obodima rata. Sâm Kramli je vojsku služio na Filipinima, napustivši armiju na vreme da ga ne zakači Vijetnam, ali je poguban uticaj tog rata na njegovu generaciju prisutan u svim njegovim knjigama.

Rodni južni Teksas napustio je još kao mlad, diplomirao je na Univerzitetu u Džordžiji, predavao pisanje na univerzitetima u Montani, Koloradu i Arkanzasu. Više je podsećao na glumca Vilforda Brimlija nego na Hemingveja, iako je i on, poput Velikog Pape, najbolje pisao stojeći, u kuhinji. Imao je rezervisanu stolicu za šankom u legendarnoj kafani „Čarli B“ u Misuli, u Montani, gde se skrasio posle više decenija lutanja. (U romanima, Misula je prekrštena u fiktivni „Meriveder“, a, o iznenađenja, isti gradić je omiljeno mesto stanovanja još jedne književne legende, već pomenutog Džejmsa Lija Berka). Kramli je nedavno za sebe rekao da je mnogo mekši od svojih junaka. „Nisam bio u zatvoru još od 1962. godine [jer u vojsci nije radio ono što mu se kaže]. Nisam učestvovao u kafanskoj tuči još od 1981. godine. Popijem koktel s vremena na vreme, ali trudim se da ne preteram. Imam petoro dece i petoro unučadi. Redovno plaćam alimentaciju. Nekada sam bio razuzdaniji nego što sam danas.“

Jedna druga, novija generacija pisaca krimića čija je zajednička karakteristika, između ostalog, snažan pečat lokaliteta – među njima Džordž Pelekanos (Vašington), Denis Lehejn (Boston) i Majkl Koneli (Los Anđeles) – otvoreno priznaje da je direktno inspirisana Kramlijem. U njegovu čast, klasik naučne fantastike Rej Bradberi je detektiva u tri pozna kriminalistička romana nazvao „Elmo Kramli“.

„Gotovo je. Ovo možda nije moja poslednja država. Još osećam ukus medveda u grlu, gorak od krvi nevinih, i negde u svom starom srcu još se sećam ukusa ljubavi. Možda je ovo samo mesto za odmor. Toplo mesto na kojem možeš da popiješ hladno pivo. Ali, gde god da je moja poslednja država, kada umrem moj pepeo će se vratiti u Montanu. Možda sam prestao da tražim ljubav. Možda nisam. Možda ću otići u Pariz. Ko zna? Ali, sasvim sigurno se nikada više neću vratiti u Teksas.“

Majlo Milodragovič, The Final Country

Comments are closed.