08.09.2011

Pulp is not dead

posted by admin

in blog, Huper

Rubrika  Pop Lit, Huper #445, decembar 2008.

Sve je počelo plemenitom namerom da se nebrušeni dragulji iz istorije američkih petparačkih priča spasu neminovnog zaborava, ali je projekat u međuvremenu nadrastao prvobitne skromne planove. Pop-lit heroj 2008. godine nije jedno ime i prezime, već čitava biblioteka: ubitačnim ritmom od jednog naslova mesečno, edicija Hard Case Crime četvrtu godinu zaredom objavljuje „tvrdokuvani“ noir, novi ili onaj koji više nije u štampi između 10 i 50 godina, pokazujući da nostalgija može da se iskoristi i zarad proaktivnog, produktivnog i – Bože nas sačuvaj – gotovo postmodernog efekta. Numerisane, uniformnog izgleda na polici, sa sve propratnim sloganom na korici („Bila je san svakog muškarca – i noćna mora jednog“), ove knjižice su san snova svakog kolekcionara.

Traka će se sama uništiti za pet sekundi

Izjava o misiji agilnog urednika Čarlsa Ardaia (i sâm je pisac) u startu nam je obećala knjige koje se čitaju u cugu, kratke a slatke (od nekadašnjih uobičajenih 200 strana, za razliku od današnjih obaveznih 350-500), kompresovane tako „da je iz njih nemoguće iseći makar i jednu scenu“. Ako su reprinti, moraju biti univerzalni, vanvremenski; ako su friške, po kvalitetu sadržaja i izvedbe moraju biti dorasle „klasicima“. Sve po ceni jedne bioskopske karte ($6.99).

Reprinti se objavljuju s autorovim preferiranim naslovom i u integralnoj verziji. Vidite, urednici su onomad znali najbolje. Pristupali su rukopisima svojih pulena sa velikom dozom slobode (drugim rečima, sa makazama i verom u bolji, komercijalniji naslov), a sami autori, poput svake poslušne najamne radne snage, nisu mnogo marili za intervencije dok god se honorar uplaćuje na vreme. Čak i u takvim uslovima, standardi u „šundu“ bili su na višem nivou nego što su često u „cenjenoj“ književnosti danas.

U prvim danima edicije, urednik Ardai je od izvesnog Stivena Kinga zatražio citat podrške, ali se dotičnom toliko dopalo ono što je video da je prekinuo tada aktuelnu penziju (za koju niko ionako nije verovao da će potrajati), i, u nameri potpomogne stvar, velikodušno priložio kratki roman. The Colorado Kid je tako na hrbatu dobio oznaku HCC-13.

Aktuelna, decembarska knjiga ima redni broj 50. Roman Fifty-To-One napisao je sâm Ardai, a pedeset poglavlja ovog humorističkog krimića nosi naslove pedeset do sada objavljenih romana u Hard Case-u.

Novo staro ruho

Iako je prvi prozni časopis štampan na roto-papiru (izvorno značenje reči „pulp“) izašao još 1890. godine, Zlatnim dobom petparačke književnosti smatra se period između 1920. i 1950. godine, od rođenja časopisa kao što su Black Mask i Weird Tales, do pojave prvih džepnih knjiga. Hard Case Crime pozajmljuje dobar deo spisateljske ergele i imidža od Gold Medal Books, koji se smatraju prvim „originalnim džepnjacima“ na svetu (premijerno štampani u tom obliku, umesto prvo u tvrdokoričenom izdanju, kao što je pravilo u Americi) i poslednjim pravim pulp-om. Zato ovaj zaljubljenički poduhvat posebnu pažnju poklanja izgledu korica: za svaki naslov naručuju se nove ilustracije koje uspešno imitiraju nekadašnji nesuptilni stil – zanosne lepojke u opasnosti, ili, češće, kao izvor opasnosti; sumnjive face zaklonjene obodima šešira; nategnuti pištolji, raspršene novčanice i oznojane čaše. Na pakovanju radi dvadesetočlani tim ilustratora, od kojih su većina klasični slikari, a regrutovan je i Robert Mekginis, proslavljeni autor originalnih plakata za filmove o Džejmsu Bondu, Doručak kod Tifanija i Barbarelu.

Bez starca…

Pisci ovih knjiga su hiperrealisti i naturalisti. Njihovi junaci su alkoholičari, kockari, prostitutke i plaćene ubice. Priče su često protkane beznađem i tugom, paranoične fantazije o ženama grabljivicama sa dušom krokodila i slabićima koji su toliki baksuzi da nalete na njih; moraliteti o šemama za brzo bogaćenje koje polaze po zlu (Stiven King: „Caught in a web of cheap bucks and cheap fucks.“) Jedan od najvećih majstora za storije o fatalnom susretu sa pogrešnom ženom, Čarls Vilijams, autor omanjih klasika kao što su The Hot Spot i Dead Calm, formulu je doterao do savršenstva u romanu A Touch of Death (HCC-17).

Ne svodi se sve samo na opasne seksualne igre. Tu su i veterani drugih podžanrova grubog krimića, kao što su „špijunac“, „privatni detektiv“, „brižljivo planirana pljačka“ ili „osveta“: Donald Hamilton, tvorac Meta Helma, aktera skrnavih džejmsbondovskih filmskih parodija sa Dinom Martinom, na papiru nudi više uživanja od jednog Ijana Fleminga; Vejd Miler, zapravo dvojac „Bob Vejd i Bil Miler“, autori su romana koji je inspirisao Orsona Velsa na perverziju poznatu kao Dodir zla; Ričard S. Prater je otac dugovečnog serijala danas potpuno zaboravljenih krimi-komedija sa sedokosim Šelom Skotom u glavnoj ulozi; ili dva još i te kako aktivna genija, sa ranim nenabavljivim delima: Lorens Blok, o pripremi za suicidalni atentat na Fidela Kastra, prvobitno objavljen godinu dana pre krize u Kubanskom zalivu; i Donald Vestlejk, o taksisti kog juri čitav grad, uključujući policiju, dve suprotstavljene bande i ženu rešenu da mu se osveti za nešto što nije počinio (slogan: „Čak i njujorški taksista može da bude provozan.“). Listi vaskrsnutih knjiga i pisaca praktično nema kraja.

Iskopavanje blaga

Možda najzanimljivije od svega, HCC je pokazao da je urbani mit o dovršenim rukopisima koji tavore po podrumima ili tavanima pokojnih autora u stvarnosti češći nego što se misli. Opis radnog mesta urednika Ardaia podrazumeva da i sâm stavi šešir, obuče kišni mantil i obuje cipele sa gumenim đonom: on detektivski strpljivo posećuje preživele prvoborce koji su u međuvremenu okačili pisaću mašinu o klin, rodbinu koja je nadživela pisce ili njihove pravne zastupnike, u potrazi za zaturenim biserima i autorskim pravima. Do sada je iskopao izgubljene knjige divova kriminalističke literature kao što su Miki Spilejn,  Kornel Vulrič i Ed Mekbejn, ali i barda naučne fantastike Rodžera Zelaznija (čiji je sin napisao specijalni pogovor za premijerno pojavljivanje krimića The Dead Man’s Brother, zagubljenog među piščevim spisima više od 30 godina). Uspeo je da obnovi interesovanje za gotovo nepoznatog Dejvida Dodža, kariku koja nedostaje avanturističkog romana četrdesetih, po čijem romanu je Hičkok snimio Držite lopova. Isto može da se kaže za Roberta B. Parkera, bivšeg ratnog dopisnika, specijalistu za špijunske potere po Orijent Ekspresu i Budimpešti kakva je Passport to Peril („U bekstvu – iza Gvozedene zavese!“). Spašeni su rani radovi nedavno preminulog Majkla Krajtona, koje je ovaj još kao student medicine objavljivao pod pseudonimom „Džon Lang“. A dve novele čija je radnja smeštena u Holivud iz pera Roberta Bloha, tvorca Psiha, našle su se u istoj knjizi, kao svojevrsni dabl-bil.

Puštanje sveže krvi

 Da bi se došlo do smelih varijacija na temu i istovremeno izbegla ponavljanja, u provereni špil ubačeni su i savremene novajlije, nade u usponu i kolateralne žrtve „korporizacije“ izdavaštva. Maks Alan Kolins (The Road to Perdition) uzeo je najdugovečniji strip-serijal o nekom privatnom detektivu – tačnije, detektivki „Ms. Tree“ – i udomio ga u prozi. Bivši supružnici, inače mnogo poznatiji u horor krugovima, priložili su svoje lične vizije modernog grubog krimića: Krista Faust „sado-mazo noir“, a Dejvid Dž. Šou milijusovsko puškaranje (po priznanju poklonika edicije, do sada ubedljivo najnasilnije izdanje). Dve uzbudljive zvezde „neo-noira“, Irac Ken Bruen i njujorčanin Džejson Star, sarađuju na vulgarnom crnohumornom serijalu o neobičnom zločinačkom tandemu, bivšem vlasniku kompjuterske firme Maksu Fišeru i njegovoj ljubavnici Anđeli Petrakos. Čak je i literarnim nagradama ovenčani profesor književnosti kao što je Medison Smart Bel odlučio da se pridruži zabavi.

Petparačka književnost ne samo da opstaje i danas, već deluje živo i zdravo, zahvaljujući knjigama koje izgledaju antikvitetno a mirišu na novu štampu.  I pružaju neizmerna grešna zadovoljstva novim generacijama čitalaca i u dvadeset prvom veku.

Comments are closed.