Svakom po zasluzi, izgleda. Za mene je 2015. bila teška godina. Delovalo je da neće biti: u februaru mi je izašao treći roman. Promotivne aktivnosti bile su ispočetka zabavne i zahvalne. Ali davanje dugih intervjua za pisane medije tim povodom otprilike je isto toliko zahtevno koliko i pisanje samih priča; nekim čudom, doduše, uspeo sam usput negde da uglavim i dve prave priče. Sklepao sam i dva nečega što bi moglo da se opiše kao spoj tritmenta i klasičnog filmskog scenarija. U avgustu sam putovao na sjajan festival fantastike u Istri. Sa festivala sam se vratio pravo na operaciju umnjaka, od koje se do kraja ni danas nisam oporavio. U oktobru sam bio na sjajnoj književnoj koloniji u Crnoj Gori. Između sam, kad sam uspeo da se saberem od raznih bolova, čitao šizofreno, gomilu priča na raznim mestima, ponešto publicistike za razonodu i istraživanje, brojne knjige koje sam odbacio nepročitane, a u jednom malom broju njih i uživao. U tom posebnom raspoloženju, tražio sam nešto… što sam teško nalazio. Istovremeno uzbuđenje i smirenje za um, golicanje i milovanje, iskonsku lakoću moćnog pripovedanja. Nema toga baš tako mnogo kad malo bolje razmislite. Nešto sam nalazio na neočekivanim mestima. Opet sam imao više sreće sa starijim delima. Druga sreća bila je što sam na književnoj koloniji kod Svetog Stefana bio uparen sa neverovatno nadarenim piscima iz regiona koje bih sve redom mogao da čitam, a neke nakon toga i jesam. Serije sam gledao radi opuštanja. Muziku sam slušao jer pomaže. Iako bih mogao da sastavim punokrvne liste od po deset ili više mesta za sve kategorije kao što sam to radio poslednjih iks godina, odlučio sam da ih skratim, izmešam i ponudim samo ono što me je stvarno dotaklo. Pa šta ispadne.

The Leftovers [HBO]

Pričao sam već o tome koliko mi je bio odbojan pilot prve sezone. Pričao sam već o tome kako me je Dejmon Lindelof prijatno iznenadio ostatkom… i onda u međuvremenu opet usrao stvar filmom Tomorrowland (retko fušerajski i besmislen scenario). I sve sam očekivao samo ne da će druga sezona ispasti ovakva, da će ovoliko odskočiti od prethodne i svega drugog u ponudi. Nahadnuta, besprekorna orkestracija pojedinačnih poglavlja i čitave sezone, dramski naboj navijen do pucanja, bez sekunde praznog hoda (koliko god to neverovatno zvučalo za ovakav naizgled “spori” sadržaj). Ogroman umetnički rizik se isplatio i to mi deluje kao dobar kreativni putokaz za sve stvaraoce u ova proračunata, hladna, predvidiva vremena. Išlo se na emociju. Išlo se na instinkt. Izbegavalo se objašnjavanje. Zabavno mi je kako je armija ljudi reagovala na finale kao da je ono Dejmonovo iskupljenje za kraj Losta, a čovek je praktično uradio isto što i tada – simfoniju plakanja, grljenja i instant religijske filozofije; možda smo neki u međuvremenu sazreli, a možda je samo u Leftoversima bolje leglo. Nije bitno. Ništa me nije toliko ganulo u serijskom formatu ove godine. Posle većine epizoda bih ustao i, bez zezanja, aplaudirao. Neke sam reprizirao (ko je gledao, zna i koje), što je osećaj veoma sličan neutaživom nagonu za preslušavanjem dobre muzike a nisam ga osetio od… pa starije pomenute serije. Nije za svakog, ali je kao izmišljeno za mene.

Seveneves (2015), Neal Stephenson

Osamsto strana knjige delovalo je mnogo kraće. Ne baš kao dvesta, ali tu negde. Ovaj spoj visokobudžetne priče o smaku sveta i detaljnog uzročno-posledičnog promišljanja moguće budućnosti nije savršen – malo mu je falilo da bude – ali je ostavio toliki utisak na mene da mu ništa ne zameram. Kao mator magarac sam se zaljubio u svemir, bogami ga se i uplašio, a nijednom od ta dva nisam ranije bio sklon. Sasvim sigurno nisam naučnički tip, a pogotovo ne otkidam na tehno disertacije (kojima ova knjiga, inače, obiluje i neki se žale na njih, ali šta da im radim). I shvatio sam gomilu toga o svemu, možda najviše o prolaznoj lepoti života u izluđujućem treptaju. I nikad to nije bilo tako bolno evidentno nego kad je Stivenson u drugoj trećini knjige skočio 5.000 godina u budućnost (nije greška u broju nula) i uradio to savršeno uverljivo i u skladu sa svim što se desilo pre. Neverovatno dostignuće, ovih dana ne mogu da predvidim ni šta će biti za pet godina. I kad je izgradio uverljiv novi svet i naveo nas da nam je stalo do svih tih novih likova, opet je uspeo da uradi ono sa čim je uprskao krajeve gomile drugih svojih sjajnih knjiga: izgubio strpljenje i prerano završio. Ludo je za knjigu od 800 strana reći da deluje zbrzano i nedorečeno, ali upravo mu se to desilo sa takvom završnicom. O novom svetu koji je smislio mogao bih da čitam još toliko, ali radujem se ovom što imam i svake večeri merkam naše noćno nebo sa blagom strepnjom.

Alabama Shakes, Sound and Color [Rough Trade]

Morate biti velike face da u arsenalu imate takav Glas, ali da vam je podjednako važna Muzika, a onda to i pokažete: ne znam mnogo bendova koji sa toliko dominantnim vokalom ne bi prigušili sve ostalo. Na drugom albumu trupa iz Alabame je potrefila skladnu mešavinu modernog i tradicionalnog, jedan od relevantnijih stilskih izraza danas. Skuvali su bogat južnjački gulaš-paprikaš od svega – uzbudljivog, reskog i pomalo intelektualnog roka, preko neočekivanih šujgejz momenata do seksi soula i bluza – iznedrivši zarazne pesme koje je bilo nemoguće ne slušati ukrug, iznova i iznova, dok vam ne pozli. Tako i inače prepoznajem vrhunsku hranu i muziku: ova ploča je poslužila kao pravi odgovor na večitu dilemu može li vam presesti od suviše dobrog. Ne može. Slobodno zagrabite repete.

Better Call Saul [AMC]

Bila je ovo godina u kojoj su, uprkos očekivanjima većine, trijumfovali spinofovi. Kod ove serije me je najviše iznenadio njen ton: umesto najavljene komedije – a komičnih elemenata ima – dominirala je melanholija čoveka koji nije uspevao da bude loš, uprkos vraškom trudu i opisu radnog mesta. Sve skupa je to dalo jedan neobičan amalgam koji bih, u nedostatku boljeg, nazvao “tužna žestina”, koja mi posebno prija u svim oblicima (neki od najlepših primera su grupa The Clash ili roman Mrtva zona Stivena Kinga). U ovom rasterećenom džem-sešnu tvoraca serije Breaking Bad, pored nenametljivog citiranja starijeg, slavnijeg brata, dobili smo još nekoliko poklon bonusa, među kojima se najviše istakla Majklova zadovoljavajuća “priču o poreklu”. A onda se ispostavilo da je sve skupa savršeno imalo smisla, karakter Sola Gudmena – koji se čak ni ne zove tako – dobio je veću širinu, a serija se istovremeno okončala zaokružena i otvorena, i to tako da se niko ne bi bunio ni da je tu stala. Što je manje-više zajedničko sa gotovo svim mojim serijskim favoritima ove godine.

Le Combat Ordinaire (2004), Manu Larcenet

Ne samo da je ovo najbolji strip koji sam čitao ove godine, već i godinama unazad. Ne poznajem dobro “ispovedni” strip – volim radove u sličnom duhu Luisa Trondhajma i Čestera Brauna, na primer – ali u ovom slučaju to je prosto nevažno jer se radi o autentičnom remek-delu i žao mi je što, po običaju, kasnim, ali mi je drago što sam uopšte stigao. A do mene je strip došao anegdotskim sticajem okolnosti kakav bi pasao među njegovim koricama (hvala pozajmljivaču). Ima tu svega, od čiste pripovedačke hipnoze i crtačko-kompozicione magije, izluđujuće spontanosti i ritma, hvatanja za glavu, smejanja i plakanja, do najčešće solidno zaglavljene knedle u grlu. Kažu mi da postoji film po stripu koji nije baš dobar, ali ne možeš imati sve. Pao sam na ovo kao neki pubertetlija, otišlo je toliko daleko da evo štekam drugi album.

Low, Ones and Sixes [Sub Pop]

Ovako 2015. godine zvuči muzika nezemaljskih melodija koje nisu na prvu loptu, ne liči ni na šta što ste čuli do sada (često čak ni na prethodni opus benda), a deluje tako prirodno kao da ste kao slušalac oduvek polagali pravo na nju. Uvlači se pod kožu sporije od njihovog velikog prethodnog remek-dela The Great Destroyer, ali zato verovatno zadire dublje. Mormonski bračni par skovao je mračni, monolitni, moderni gotik, koji je, možda sam lud, ipak ulivao neku dozu optimizma.

The Galton Case (1959), The Wycherly Woman (1961), Zebra-Striped Hearse (1962), Chill (1964), Ross Macdonald

Kutak za vremeplovski trenutak: jedne godine sredinom osamdesetih čitao sam roman za romanom Rosa Mekdonalda, najslavnijeg i gotovo sigurno najboljeg naslednika Dešijela Hemeta i Rejmonda Čendlera, objavljene u zagrebačkoj krimi ediciji “Trag”. Pročitao sam ih najmanje desetak. Iako je suviše knjiga a premalo vremena – nikad istinitija mudrost nego ovih dana – neke pisce vredi ponovo posetiti. Nešto od svedenog šarma koji me je opčinio još onih dana osetio sam i sad, ali, naravno, zapazio sam mnogo toga više. Suva elegenacija pripovedanja, ni gram sala, gotovo nadrealna atmosfera Kalifornije osunčane  spolja i trule iznutra, porodične spletke lažnih naslednika, incesta i gorih stvari sve ovo čine maltene više psihološkim nego detektivskim romanom. Zašto sam se dohvatio baš ova četiri? U svom opusu Mekdonald je imao nekoliko faza, a najviše je ostao upamćen upravo po ovoj: kad je glavnog junaka umesto detektiva od krvi i mesa koji se ljubaviše i daje i dobija batine, pretvorio u posmatrača, hroničara, anđela svedoka pravde i hodajuću savest svih likova i nas čitalaca. Gos’n Kenet Milar (Mekdonaldovo pravo ime) mi je, ukratko, uleteo u pravom trenutku. Uz sve to, kolaju glasine da će se braća Koen poduhvatiti ekranizacije romana Black Money (1966), koji se maltene nadovezuje na ovaj niz i, kao što možete da pretpostavite na osnovu opisanog, tu nema skladnijeg braka.

Fargo [FX]

Drugačija živuljka od prve sezone, a opet nekako slična, posebno kad se uzme u obzir da je integralni deo suludog stvaralačkog univerzuma braće Koen (koji je ovaj put proširen na gomilu filmova pored originalnog Farga, te smo tako imali konstantne aluzije na sve živo, od Milerovog raskršća preko Velikog Lebovskog do Arizone juniora). Plus, krvi do nosa, limfe do ušiju. Po tonu igre mačke i miša naoružanih do zuba na momente me je podsećalo na Ovo nije zemlja za starce, a čak i to su režirala njih dvojica, pa je u redu. Posle za mene neodgovarajuće histeričnog režiserskog pristupa u prvoj epizodi, brzo je ponovo uspostavljen laserski fokus i vremenom konstantno pojačavan gas. Detalji su suludi, kao i uvek: tokom scene sa predsedničkim kandidatom Ronaldom Reganom u toaletu ostao sam bez daha, od smeha i jeze; saundtrek je bio onoliko dobar kao što svi pričaju i velika lekcija za “birače muzike po serijama” (kolena su mi zaklecala kad su za kraj jedne epizode pustili Rat svetova a za početak druge Black Sabbath), a tu su bili i zbunjujući…. ono… mali zeleni. Ali kao neko ko je preživeo dotičnu kontroverznu dekadu mogu iz ličnog iskustva da vam kažem da je čak i to bolesno autentičan detalj: u osnovnoj školi sam, na primer, imao drugara koji je tvrdio da je noću redovno viđao NLO nad našim naseljem, a po opisu se nije mnogo razlikovao od ovog ovde. I da vas pitam još samo nešto: Dušo, jesi li ti to izbola taoca?

Clutch, Psychic Warfare [Weathermaker]

Kafanske lovačke priče u Teksasu, gde se raspreda o aferama sa vešticama, preljubama koja se poslovično završavaju skraćivanjem za glavu i naučnofantastičnim teorijama zavere, moraju biti vraški ubedljive. Pomaže kad se pripoveda uz pijani, prljavi bugi. Probajte da vozite kola uz ovaj tekstualno često duhoviti a muzički smrtno ozbiljni preki hard-rok, rok-operu kakvu bi danas iznedrili ZZ Top da su koju deceniju mlađi, i posle recite da “šoferski bes” nije izlečiva bolest.

Mučenice (2013), Želimir Periš

Porno glumica, kolumnistkinja i generalno velika kulerka Stoja tvrdi da postoje dve vrste muških feminista: oni koji “plaču nad sudbinom žena u svetu” i oni dobri. Zadranin Želimir Periš je, između ostalog, dobar feminista. U ovoj knjizi je u 15 priča iz izrazito lične vizure podjednako slavnih i anonimnih žena oslikao tajnu istoriju sveta koji posle više nećete videti istim očima. Isto tako, toliko su temeljno obrađene gotovo sve jedinstveno “ženske situacije” da kao pisac, na primer, gotovo nemam više potrebu da posećujem istu teritoriju. Zbirka je jedna od onih retkih zverki sa pričama pisanim specijalno za nju, neobjavljenih ranije na drugim mestima; zbog toga možda negde od polovine deluje i kao mozaik-roman, a opet su priče raznovrsne, različitih poenti i žanrova (često vrlo, vrlo mračne, a povremeno se poigravaju s istinski neočekivanim obrtima), uvek iz prvog lica a fascinantno šarolikih glasova, uvlače vas u sebe ščepavši vas za rever, gušu i creva. I dok će vas neke slavne junakinje iznenaditi identitetom, unutrašnjim životom ili odlukama, priče se nikad ne svode na caku ili trik izvrtanja svega naglavačke, pre su i iznad svega priče, a posle svake pročitane ostajete zadovoljni. I to nije sve: Periš je do sada napisao još i dva krimića sa istim protagonistom, a u pripremi je i objavljivanje zbirke njegove poezije u čiji sam materijal imao insajderski uvid: šesto čulo mi govori da bi ta knjiga mogla da bude novi domaći zadatak za sve nas.

Mad Men [AMC]

Nema mnogo sličnosti između Don Drejpera i mene: ime i prezime su nam obojici na po isto slovo, volimo da dremnemo popodne posle posla i veliki smo ljubitelji koktela čiji je ključni sastojak viski. To bi bilo otprilike to. Ali to je prosto TA serija, književnost na filmu kao maltene nikad pre. Zamah je na kraju ispao desetogodišnji, epski. Ispratili smo formativni luk armije likova većih od života, dok se u pozadini sve vreme menjala zemlja i svet. A pred kraj mi zaista nije bilo svejedno. Za najslavniju savremenu seriju “u kojoj se ništa ne dešava” tu se na kraju dešavalo štošta, više nego u nekim akcionim komadima, više nego što biste mogli da pomislite. Rečima slavne reklame: It’s the real thing.

Killing Joke, Pylon [Spinefarm/Universal]

Pošto sam svaštojed i nije me toga sramota, moj omiljeni žanr je hibridno kopile po imenu “pank metal”, a Killing Joke su već decenijama među njegovim najboljim predstavnicima. Ovo je njihov petnaesti album – petnaesti – i divan je. Nekad pank, nekad novi talas, nekad treš metal, nekad indastrijal – Džez Kolman tu, doduše, više pjeva nego što dere grlo – ali sve je uvek savršeno uklopljeno u homogenu, stabilnu celinu, nalik tim pilonima što nas zrače. Posebni favoriti: “The Dawn of the Hive” i “New Jerusalem”.

Bloodline [Netflix]

Kompaktni trojac tvoraca koji nas je častio serijom Damages, neprikosnoveni majstori alhemijskog doziranja informacija, ovaj put se odlučio za mračnu porodičnu dramu sa moćnim bravurama više generacija glumaca i podsetnikom koliko je u životu za sve važan kontekst: svi smo glavni junaci sopstvenih priča, a u njima ima vrlo malo heroja, a još manje istinskih zlikovaca (ili je makar granica između njih nejasna). Rajski prizori plaža Floride su zlokobniji noar od kišnih ulica velegrada, a najubojitije oružje za koje su se autori odlučili je naprosto odmerenost. Uz sve to, serija na momente (više momenata) deluje kao amerikanizovana ekranizacija mog ovogodišnjeg romana, zbog čega su mi se nekoliko puta zatrčale kokice; srećom, imam godinu proizvodnje crno na belo kao dokaz odbrane.

End of Story (2007), Peter Abrahams

Na ovog pisca su mi svojevremeno pažnju skrenuli Stiven King i Ratko Radunović; pored njih dvojice, njegov obožavatelj je i velika američka spisateljica Džojs Kerol Outs. To da je pisao predložak za film The Fan Tonija Skota sa Robertom De Nirom i Veslijem Snajpsom u glavnim ulogama svojevremeno mi nije delovalo kao neka preporuka (greška). I pročitao sam par romana iz srednje faze pre desetak godina, bio prilično zadovoljan i u međuvremenu zaboravio na njega. Kako piše? Kao uzore navodi Grejema Grina, Vladimira Nabokova i Rosa Mekdonalda (hehe), zbog čega zvuči kao, recimo, opušteni, trilerozni Rejmond Karver, ako je tako nešto moguće. Priče mu meandriraju, odlaze u neočekivanim pravcima, možda čak i za njega lično. Malo-malo pa u zaplet uvede pisca ili spisateljsko iskustvo a da to nije naporno, pretenciozno ili zato što nema pojma ni o čemu drugom. U ovoj knjizi spisateljica koja pokušava da uspe u ciničnom izdavačkom svetu pristaje da pomogne poznatijem kolegi kome se osmehnula prilika u Holivudu i zameni ga kao instruktor kreativnog pisanja u obližnjem zajebanom zatvoru. Odatle se sve razvija prirodno, još ni na pola knjige nisam uspeo da prokljuvim kuda će sve da ode, a stiglo je na pravo mesto, do jedinog mogućeg konca priče. U međuvremenu je zabrinjavajuća bila bibliografska informacija da Abrahams poslednjih godina ništa nije objavljivao, budući da je dvadesetak godina bio izuzetno produktivan, da bi izvesni uporni novinar iskopao kako se za to vreme posvetio tajnom pseudonimu i serijalu uspešnih krimića pisanih iz vizure, ni manje ni više nego, psa po imenu Čet.

Sufjan Stevens, Carrie & Lowell [Asthmatic Kitty]

Zna se da nisam veliki ljubitelj koncepta usamljenog čoveka s gitarom, ali ovaj album je toliko tih, a toliko konstantno bogat, zanimljiv, dinamičan i nedosadan da ne možete ostati gluvi na njegove čari. Fuck me, I’m fallin’ apart. Šaputavi, ogoljeni folk i predivno uglazbljene oproštajne poruke služe kao sredstvo za bolno viviseciranje detinjstva. Kao i u slučaju većine primera sa ove liste iz bilo koje oblasti, najuspešnije je kad se duša ogoli do kraja. Ne ljutite se, dakle. Sve je uvek lično.