03.11.2010

“Tvrdo kuvano, sa prilozima”

posted by admin

in blog, Kičma noći

Gradina #37, 2010.

Pavle Zelić

TVRDO KUVANO, SA PRILOZIMA

(Oto Oltvanji, Kičma noći, Samizdat B92, 2010.)

U kontinuiranoj borbi domaćih žanrovaca za priznanjem, tiražima i slavom, često se zaboravlja da ova odrednica ne podrazumeva samo naučnu fantastiku, horor ili epsku fantastiku. Ako i izuzmemo ljubić kao perzistentnu ali i debelo marginalizovanu kategoriju, mada bi se moglo diskutovati o pripadnosti većine dela iz takozvanog „ženskog pera“ upravo ovom žanru, ostaje još jedan potpuno zapostavljeni i nedovoljno zastupljeni čistokrvni žanr – kriminalistički. Krimić odmilja, za koji je mnogima verovatno najjača asocijacija tradicionalna priča u Ilustrovanoj Politici i beskrajna doštampavanja Agate Kristi, u Srbiji je danas dospeo do toga da relativno ugledne izdavačke kuće i urednici u istim neretko skupljaju u antologije klasične krimi priče, a katalozi im se pune prevodima aktuelnih hitova sa polica svetskih knjižara obeležnih sa crime fiction. Slično važi i za njegovog mlađeg brata, triler, kao i sve podžanrovske odrednice koje se odnose na oba, preciznije, definisane prefiksima politički, špijunski, psihološki, policijski, pravni, detektivski…

A gde je u svemu tome domaći krimić? Naizgled nigde, na prvi pogled potpuno previđen u aktuelnoj produkciji srpske književnosti. Previđen, ali ne i prevaziđen, jer upravo generacije odrasle na kvalitetnom inostranom krimiću dolaze u poziciju da svoju ljubav i znanje o pravilima i okvirima u kojima se deluje u ovom žanru primene na terenu fenomenalno inspirativnog Beograda, Srbije, pa i šire. I koliko je Forward Slobodana Vladušića, još jednog Subotičanina na radu u drugom gradu, bio neobičan i moderan, futuristički čak, toliko i Kičma noći Ota Oltvanjija  pomera granicu onoga što bi se od žanr romana očekivalo, onoga što je pravilno i kako treba da se radi.

Povući ćemo samo još jednu paralelu sa Vladušićevim romanom, onu koja se tiče očigledne potrebe autora da budu duhoviti a da ta duhovitost ne potiče iz neke slepstik situacije, već iz ogromnog rezervoara imaginacije koja kroz prizmu tužne sadašnjosti predviđa alternativne ili buduće srpske stvarnosti nabijene urnebesnim detaljima. Oto pogotovu u tome ima naizgled beskonačnu imaginaciju, te svoj roman smešta u zemlju ili mesto gde se jedu pice sa jagnjetinom i lazanja pljeskavice, gde se glavne bande u Beogradu zovu Kalimerosi (da, da, po „to je nepravda“ crnom piletu) i Odela, gde se muzički festivali zovu Penetracija, a klubovi Aspirator, a kiosci za brzu hranu Pantljičara. U neku ruku, iako to na prvi, pa ni na drugi pogled ne deluje tako, Oto čak i ulepšava našu (nesuđenu) budućnost. Mažestik i Žmigavac svakako zvuče bolje od stvarnih nadimaka krimosa kao što su Budala i Pacov, Koloseum moćnije zvuči od Kurira, Akcionari od Kobri ili Sajevaca, a možda bi se album Leptirica zvezde po imenu Pandora, koji sa samom knjigom deli koricu usana Rolingstounsa sa vampirskim zubima, mogao i slušati. Insomnia Jelene Karleuše ne može.

Na sve ovo se nadovezuju uspela poetična i čisto spisateljska rešenja kao što su sugestivni naslovi poglavlja: „Pijani taksisti apsolutne stvarnosti“, „Najpoetičnija tema na svetu“, „Reč na ’v’“ ili „Gluvo doba dana“. I sam naslov je neobičan i pamtljiv, i svakako je rezultat autorovog postupka izbora istog, postupka kojeg je svojevremeno u jednoj kolumni u Emitoru br. 451 velikodušno podelio sa svima onima kojima ova raritetna publikacija padne ruku.

Ali Kičma noći je mnogo, mnogo više od pametnih varijacija na temu sumorne srpske realnosti. Smeštajući radnju romana u noć, noć koju su glavni junaci primorani da pretvore u dan zbog prirode posla ili pak alergije na Sunce, Oltvanji u samom startu oneobičava dešavanja, jer, kao što sam kaže, „ništa što se dešavalo noću nije suviše fantastično. Normalni spavaju, ludi su budni.“ A i ti junaci, svakako ludi ali i fascinantni, konfliktni sami sa sobom i, pre svega, svetom, upleteni su u niz naizgled nepovezanih kriminalnih dela sa kojima se suočavaju bez rezerve, da bi ih pisac, kako priča napreduje, bacao na sve veća iskušenja. Melanholični i debelo sjebani novinar Oliver, zajebana policajka Vanja, i Milan, taksista šmeker, svaki tera svoju liniju nanizanih poglavlja, ali je naravno preplitanje i spajanje istih neizbežno i pojačava napetost.

Priča, kako to već valja i treba, ima sto i jedan zavijutak, račvanje i (pre)okret, ali su još upečatljiviji preokreti u samim junacima, koji često proizilaze iz informacija koje pisac ljubomorno čuva i servira nam ih dozirano, dodajući svaki put po novi sloj karakterizacije.

Odlučan i odsudan zaokret ka fantastičnom je rizičan ali ne i neočekivan za one koji se ne susreću prvi put sa, za srpske uslove, i dalje mladim piscem. Oltvanji je u upućenijim krugovima, i svakako među čitaocima Gradine (priča „Ufolog“, Gradina br. 19), poznat kao velika mlada nada srpske scene fantastike, pre svega zahvaljujući pričama rasutim po antologijama kao što su Nova alternativna srpska fantastika (1994), Tamni vilajet 3 i 4 (1993 i 1996), Ugriz strasti (2007) ili Beli šum (2008) i Istinite laži (2009), ali i brojnim časopisima, od Emitora, fanzina društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić iz Beograda, preko Znaka Sagite, Presinga i Našeg traga do Politikinog Zabavnika. Koliko su se pomenuta očekivanja odnosila na njegovo pisanje, toliko su se ticala i urednikovanja. Oto je priredio jedan Monolit (deveti po redu, 1995.), legendarni almanah prozne fantastike, i potpisao kao urednik neke od najboljih brojeva časopisa Znak Sagite. Takođe se ovenčao nekolicinom žanrovskih nagrada, kako za svoje priče – „Retka krvna grupa“ je uzela „duplu krunu“, odnosno nagrade „Lazar Komarčić“ i „Ljubomir Damnjanović“ – tako i za svoj prevodilački rad, konkretno prevod Zlatne krvi Lucijusa Šeparda.

Ipak, čekao se i očekivao roman.

I da odvojim ovde još prostora za mali ali jako bitan detalj sa samog početka Oltvanjijeve spisateljske karijere. Još sa šesnaest godina, Oto je doživeo da mu prvi roman bude otkupljen za objavljivanje u legendarnoj ediciji roto biblioteke X-100 novosadskog Dnevnika. Taj roman, iako nikada nije pretvoren u seriju koju je mladi pisac planirao, zbog kriminalističkog žanra u kojem je pisan, indikativan je za ono što će, godinama kasnije, uslediti.

I, zaista, Crne cipele (Samizdat B92, 2005) su u mnogo čemu opravdale sve što se pretpostavljalo da bi roman Otoa Oltvanjija mogao da bude. Miks žanrova sa neočekivano velikim udelom detektivskog trilera, knjižica sa više tvistova od paperback cigli koje se prodaju po aerodromima, originalna i uzbudljiva rollercoaster vožnja koja se, nažalost, prekida taman kada se opustite i uživite do kraja. Ali tada je već kasno, i pisac može da slegne ramenima i kaže, rekao sam vam da pustite ruke ranije, a sada kao sva dobra deca stanite u red i sačekajte sledeći vozić.

Kičma u mnogo čemu ispravlja pojedine mane prethodnog uratka, pre svega kratkoću i fragmentarnost u odnosu na opseg zamišljene priče i nadomešćuje ih pozamašnim volumenom koji ne ide na uštrb zbijenog i gusto pletenog teksta. Teksta nakrcanog sa mali milion pop-kulturnih i nekulturnih referenci koji mnogo više od ukusa samog autora pokazuje ukus cele jedne male epohe u tranzicionoj Srbiji. Zanimljiva je i Oltvanjijeva opservacija da je, kada je počeo sa pisanjem romana, 2005., on bio smešten u budućnost, tačnije 2010. godinu, a sada, na dan i godinu izlaženja, on postaje alternativna realnost ili, pak, alternativna istorija. I kao što roman ne otvara neki prigodni citat autorovog književnog uzora, već izmišljena dnevnopolitička kolumna iz tabloida Koloseum, sa možebiti proročanskom notom, tako je i osećaj koji se generiše čitanjem, onaj fini i teško dostižni osećaj „pomerenosti“. Osećaj neosetnog iskakanja iz ležišta čulima i sećanju poznatog sveta u neki drugi, neverovatno nalik našem, ali u kojem je sve pa i svašta, moguće. Mi u mnogo čemu, nažalost, nismo dostigli Oltvanjijevu Srbiju 2010., pa čak ni u egzotičnim i otkačenim negativnim elementima.

Možda bi bilo preambiciozno ili pretenciozno reći da ovaj pisac uvodi jednu novu poetiku u srpsku književnost, a možda i ne bi. Specifična mešavina krimića sa fantastikom i pozamašnom dozom političke i socijalne anagažovanosti je svakako nešto nesvakidašnje i ako se zadesi još koji primer ovakvog štiva, to bi bilo jako zanimljivo i ne bi smelo da prođe nezapaženo kako od strane kritike, tako i publike, jer najzad, ovo su i jako komercijalna, pitka i uzbudljiva dela.

Kompetentnost i zanatska umešnost se u svakom slučaju Oltvanjiju ne mogu osporiti, a ostaje da vidimo kako će se u daljim planiranim knjigama autor snaći, da li će ostati dosledan sebi i svom pisanju, kakvo je ono sada, dakle, biti apsolutista, ili je ovo tek faza u razvoju koji je svakako postojao i do ove tačke i do ova dva romana. Štagod da se desi, štagod Oto bude pisao, znamo i sigurni smo u jedno – da nikako neće biti dosadno.

Comments are closed.