To da nisam ljubitelj tzv. “socijalnih platformi”? Već je odavno predmet zajebancije. Jedva sam skupio snagu da pristupim “feejsu” (sjajan je bio taj sautparkovski momenat, “You have 0 friends”, dok je trajao.)

Ipak, sve to nije smetalo da me oduševi nova priča Džoa Hila. Razbuca. Uništi. Pokopa. Oduva.

Nalazi se u The New Dead, priređivača Kristofera Goldena, svežoj antologiji originalnih priča o zombijima, ovosezonskim vampirima.

Priča se zove “Twittering from the Circus of the Dead”. I upravo je ono što naslov kaže.

Kome još nije jasno, počinje ovako:

TIME2WASTE I’m only trying this because I’m so bored I wish I was dead. Hi Twitter. Want to know what I’m doing? Screaming inside.
8:17 PM February 28th from Tweetie

TIME2WASTE My didn’t that sound melodramatic.
8:19 PM February 28th from Tweetie

TIME2WASTE Lets try this again. Hello Twitterverse. I am Blake and Blake is me. What am I doing? Counting seconds.
8:23 February 28th from Tweetie

I tako do kraja. Dvadeset sedam strana. Nešto više od dvesta tvitova.

Priča je ostavila toliki utisak na mene da mi druge sada deluju bledo, a daleko od toga da je ostatak družine naivan. Goldena nikad nisam smatrao ozbiljnim antologičarem (a ni piscem, ako ćemo pravo), ali ovde je uspeo da uposli neka zaista zanimljiva imena. Spomenuću: Džon Konoli (poznat po gotskim krimićima o detektivu Čarliju “Ptici” Parkeru, preveden i kod nas), Majk Keri (veoma dobar strip-scenarista, autor serije romana o privatnom egzorcistu Feliksu Kastoru, i njega ima u prevodu), Maks Bruks (sin onog Mela Brooksa, obe njegove knjige mogu da se čitaju u izdanju Paladina), Džo Lensdejl (šta reći?) I tako dalje.

Još nikada nisam posvetio tekst samo jednoj priči iz neke antologije. Daću i svima ostalima šansu, naravno. Ali, Džo Hil je naprosto tako razbio da mi u ovom trenutku jedino ova priča deluje relevantno. To što izgleda tako kako izgleda nije jeftina caka – nije caka uopšte. Odabrao je najbolji način za priču koju se nameračio da ispriča, pronikao u suštinu forme i iskoristio to da nam zakuva – da ne kažem tvitne – jezivu, nepredvidivu, zaokruženu storiju. Ona ne bi bila ista da je predstavljena na bilo koji drugi način: klasično, moderno, ludački, ovako, onako. A lako je mogao da uprska. Pre ili kasnije neko bi se već setio, ali čisto sumnjam da bi iko to uradio ovako dobro.

Skidam kapu. Klanjam se. I ne mogu da se opasuljim.

Srećom pa je tako nešto još moguće.