Muzika da pokrije klaktanje tastature, komšijsku unutrašnju pejzažnu arhitekturu, crne misli, ružičaste misli, da se uz nju putuje kad se putuje sam, da se uz nju putuje kad se putuje u društvu (more the merrier) i da se dopadne mačoru koji viri s prozora. Kao i obično, sve lepo rangirano prema broju manijačkih preslušavanja, lični muzički dnevnik sorte koja jede i biljnu i životinjsku hranu.
Timber Timbre – Hot Dreams [Arts & Crafts]
Rekli su: “Dejvid Linč”. Rekli su: “Gotik vestern”. Rekli su: “Elvis na jačim drogama od onih na kojima je stvarno bio”. Rekli su: “Kris Ajzak da je nevaljao” (nisu rekli, to ja kažem.) I kažem još: sve je lakše uz psihodeliju i sve je teže uz psiho-triler. Kad sam onomad Ivana pitao da li će ovo nekome biti album godine, odgovorio je sa: “Teško.” Ne samo to, ispostavilo se, već Kanađani nisu ni ušli na većinu lista. E, pa na jednoj su album godine. Nijedna gorko-slatka pilula nije mi lakše skliznula ove godine, i to od benda koji je ime dobio po drvenoj kolibi u kojoj je zgotovio prve snimke. Slušao sam dok mi nije pozlilo, a onda slušao još malo.
Spoon – They Want My Soul [Loma Vista]
Malo je dobrih supergrupa, a ja nekako baš volim The Divine Fits, ali do ovog albuma konkretno nisam bio svestan koliko je za to zaslužan i baja iz Spoon (nakon što sam više puta potvrdio da je baja iz The Handsome Furs/Wolf Parade suhi genije). Zavidan nivo izumrle veštine pesmosklepanja, obrada ni manje ni više nego En Margaret i pesma kojom bih u vreme kaseta vezano napunio jednu C90.
Mastodon – Once More ‘Round the Sun [Reprise]
Nežni metalci su mitska pojava, otprilike kao kulturni bizoni iz onog vica. Moša, nije dežurni hipsterski metal na listi, ove kulturne bradonje slušao sam i pre Zvučnog obrta na genijalnom prošlom albumu, a ni ovaj me nije razočarao uprkos težem ulasku. Koliko mek možeš da budeš a da i dalje ostaneš tvrd? (Dobar epitaf). Ovo je ta mera, ustanovite je, registrujte, upotrebljavajte. Mislim da su imali hrabrost i viziju, jer ako nisu, hipnotisali su me nečim drugim i počeću da strahujem za sebe.
St. Vincent – St. Vincent [Loma Vista/Republic]
A kako to zvuči 21. vek? Važno je da nije nešto plus nešto plus nešto (može eventualno da se proba, na primer, Eni Lenoks plus PJ Harvey plus Lori Anderson, ali opet ništa ne bi valjalo). Ovako zamišljam muziku danas: da bude današnja, da me iznenadi, da zvuči kao ova grozna 2014, i elektronski, i gitarski, i nestabilno, i proračunato, i bezrazložno egzaltirano i s razlogom tužno.
Wovenhand – Refractory Obdurate [Glitterhouse/Deathwish]
Kad sam bio mlađi, The Ramones i Kud Idijoti, na primer, godinama nisu uspevali da snime ploču koja bi verno prenela zvuk s njihovih koncerata. Mislio sam da se Judžinu Dejvidu Edvardsu s ovim ansamblom nikad neće desiti. I onda, teško šamansko darkersko ludilo zabeleženo, eto, kao da je koncert u Dom omladine sinoć bio.
Damon Albarn – Everyday Robots [XL]
Ovog mladića volim u svakoj inkarnaciji, Blur, Gorillaz, The Good the Bad and the Queen, šta god, nemoguće je talentovan i gađa gde treba. Prva prava solo ploča možda ne obara direkt s nogu, ali je dobra za ekstremni sport plakanja kad vam se ne plače (dok ste sami, čik poslušajte “Lonely Press Play” ili onu poslednju s Brajanom Enom).
The Afghan Whigs – Do to the Beast [Sub Pop Records]
Bio jednom tip po imenu Greg Duli, malo je pravio odlične albume sa bendom, malo se tukao kad je trebalo braniti čast žene, pa je onda imao slabiji period sa drugim bendom i bilo je veliki znak pitanja kako će sve to izgledati kad je najavio povratak prvog. I vratio se, pa još na Sub Popu, i dobro, nema hita iako je nekad bio majstor za hitove, ali sam se prepustio ovom romanu pre nego zbirci i pustio ga da me vodi gde je zamislio. I bilo je odlično.
Shellac – Dude Incredible [Touch & Go]
Zajebani vižljasti je na prvi sluš zvučao isto kao i uvek, a zapravo je jedna od boljih ploča u ovoj postavi – uvek me zbune albumi čija je druga polovina jača. Vinil je rezan analogno, znači, počelo je, Stiv Albini formira pokret otpora protiv najavljenog napada Skajneta, srećan sam kao kad je Galaktika jedina preživela napad zato što se nije digitalizovala.
Swans – To Be Kind [Young God/Mute]
Treći dobitak u nizu njujorških veterana koji jesu hevi samo ne metal; ovo sada već pomalo izgleda kao Skrivena kamera, ne želim da penzioneri koji zvuče opakije od omladine ikad izgube ovu svežinu i inspiraciju. Rok-opera je na momente bila tako monumentalna da sam se osećao kao majmun pred monolitom. Postavši dežurni izvor košmara kakav mi je prošle godine pružao Fuck Buttons, bili su strašniji od bilo kog filma ili knjige. Po ovakvoj noći se ne nalazi put kući, a kad vas poklopi stvar kao što je “Oxygen” – ali ne od Žan Mišela, već Zombi Žara – nećete ni žaliti što ga niste našli.
VVHILE– More [DIY]
Preporučili meni, preporučujem vama. Dvojac, a prave buku za sedmoricu. Ali najlepše od svega je što kad nabavite ovaj debitantski album, nabavili ste domaće. Ima da se posluša i pazari ovde za koliko ponudite, kao i da se pretplati na narandžasti vinil koji izlazi u februaru (ja kaparisao). Prosto sam zaboravio kako je nekada bilo normalno imati domaće bendove ovako ludačkog kvaliteta. Kunem se da na momente čujem odbljeske raznih danas gotovo zaboravljenih muzičkih bisera kasnih osamdesetih i ranih devedesetih (od Sonic Youth do, ne znam, Ride). Da sam ovo otkrio ranije, verovatno bi bilo pri vrhu.
