Oto Oltvanji je rođen 1971. godine u Novom Sadu. Tamo je išao samo da se rodi.

Detinjstvo i adolescentski period proveo je u Subotici, za koju je još vezan dragim ljudima i događajima.

S kraćim pauzama, u Beogradu živi od 1991. godine.

Studirao je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu dok nije ugledao svetlo na kraju tunela (sramota ga je da prizna koliko mu je malo ostalo). Odustao je da bi se posvetio onom što ga više zanima.

Slučajan susret sa stripom sredinom sedamdesetih (odbačeni, nekompletni primerak Zagora u epizodi “Zaverenici”) u zajedničkoj bašti bakine i dedine zgrade zauvek mu je izmenio život.

Prvu priču poslao je s petnaest godina novosadskom Dnevniku i bio odbijen.

Godinu dana kasnije, s novom pričom upisao se u ekskluzivni klub “Nije za…” zagrebačkog SF časopisa Sirius.

Prvi roman, krimić flemingovskog tipa, poslao je sa šesnaest godina novosadskom Dnevniku i bio prihvaćen – i u rekordnom roku isplaćen. Time je oborio prethodni rekord najmlađeg objavljenog pisca u slavnoj ediciji X-100 (osamnaest godina). Iako je recenzent predložio da se na osnovu prihvaćenog dela piscu ponudi da radi serijal – a ovaj imao sinopsise za narednih deset nastavaka – roman je objavljen pod pseudonimom tek dve godine kasnije, zbog premetačina u godišnjem izdavačkom planu. To je obeshrabrilo mladog šundmajstora . Na osnovu ovih šturih podataka, zaludni možda i pronađu o kojem se romanu radi. Srećno.

Iako je objavio dve priče u glasilu subotičkog Društva ljubitelja naučne fantastike Meteor u drugoj polovini osamdesetih, njegova prva priča u nekoj zvaničnoj publikaciji pojavila se u aprilu 1993. godine. Od tada je objavio preko dvadeset priča u časopisima od Politikinog zabavnika do niške Gradine, i u antologijama od Tamnog vilajeta do Istinitih laži.

Sa ilustratorom Ivanom Pejkićem radio je jednu sezonu autorskog serijala “Agencija za čudovišta” za dečji list Tik-Tak.

Pisao je za Vreme i Pressing. Svojim tekstovima baksuzirao je ugašene časopise Neon i Huper.

Preveo je knjige Zlatna krv Lucijusa Šeparda, Kiša kao metak Dejvida Šoa, This is Serbia Calling Metjua Kolina, Prestonica nasilja Džordža Pelekanosa i Sva siročad Bruklina Džonatana Letema.