Povelja 03/2010, Kraljevo
Prikaz romana „Kičma noći“ Otoa Otvanjija, izdavač: Samizdat B92, Beograd 2010.
piše: Ilija Bakić
Pet godina po objavljivanju prvog romana „Crne cipele“ Oto Oltvanji (1971) predstavlja se čitaocima novim delom, obimnom (524 strane) „Kičmom noći“. Mada zvuči oveštalo, pisac zaista jeste poznavaoce njegove prve knjige prijatno iznenadio jer je u novoj prisutan i onaj ’stari’ i jedan sasvim novi, uznapredovali Oltvanji; čitaoci koji je po prvi put sreću sa ovim autorom otkriće, pak, zanimljivu i zanatski precizno izvedenu prozu koja intrigira pričom i vezuje pažnju brzinskom, na momente čak vratolomnom, akcijom. Oltvanji je u postavljanju i izvođenju ovog romana (kao i prethodnog) koristio iskustva savremene svetske literature, one koja se svrstava u kategorije trilera, krimića, ’saspensa’ i, napokon, horora. Naravno, reč je o kreativnom korišćenju dostignutih metoda i rešenja a ne o pukom kopiranju ili podražavanju uzora jer je to jalova rabota kojom se bave pisci mnogo manjeg talenta od Oltvanjijevog. Iščitavanje „Kičme noći“ otuda nije ni nalik rutinerskom čitanju ’palp’ proze koja ima zadatak da zabavlja (i to odrađuje manje ili više uspešno); preciznije, „Kičma noći“ jeste zabavna i uzbudljiva ali i više od toga, pošto je autor spreman da izvrne, izvrda i izigra pravila i da u očekivano/predvidivo štivo unese slojeve koji su netipični/nepripadajući (čak bi se moglo reći i suvišni jednom čisto žanrovskom delu). Ali, iskušavanje žanrovskih matrica ima smisla samo ako se njihove granice otkrivaju i kreativno prelaze i prevazilaze.
Prve stranice „Kičme…“ otkrivaju nekakvu buduću, alternativnu ili paralelnu Srbiju. Pozornica dešavanja sazdana je od segmenata koji su već stvarnosno-realni (potcrtanih čestim posezanjem za frazama iz opšte i popularne kulture od 1980-tih naovamo), delova koji faktografski baš i ne odgovaraju (ali nalikuju) realnim modelima i, konačno, segmenata koji ’de facto’ ne postoje ali su mogući, odnosno vrlo je verovatno da bi baš takav bio prirodan sled dešavanja izniklih na temelju ovoga što sada znamo i u čemu živimo. Identifikacione ravni tesno su i bogato popunjene, bez šupljina i pukotina, pa je jedina dilema čitaoca da li će na nekoj stranici knjige pronaći pogodbeni datum iz budućnosti ili sadašnjosti na osnovu koga bi zaokružio svoj doživljaj (a možda i očekivanja, već prema tome da li je u pitanju naučna fantastika ili političko-društvena alegorija, možda čak i satira – pisac konačno određivanje ostavlja čitaocu i, reklo bi se, nije zainteresovan kakva će odluka biti). Ipak, ove su dileme sekundarne spram tri priče koje paraleno teku na asfaltu Beograda i u kojima se tri osobenjaka batrgaju u klopkama sopstvenih života; ponekad se čini da će pritisak smrviti uhvaćenog a ponekad okova nema u blizini/na vidiku (ali svest o njima nikada ne prestaje). Svakodnevni užas i apsurd, smisao i besmisao putovanja od jutra do noći ili od sumraka do svitanja, uz pokoji tren predaha, u državi koja je karikatura svih smislenih sistema, sred menažerije živopisnih kreatura – izazov je za junake koji su (pre)često statisti u sopstvenom postojanju. Ovakav sklop izazov je i za pisca koji, pak, uspeva da ubedljivo predstavi pozornicu događaja, kulise, statiste i (anti)heroje ’veselog pučkog igrokaza sa pevanjem i pucanjem’ na ulicama (ne)poznate nam lokalne metropole.
