Rubrika  Pop Lit, Huper #445, decembar 2008.

Sve je počelo plemenitom namerom da se nebrušeni dragulji iz istorije američkih petparačkih priča spasu neminovnog zaborava, ali je projekat u međuvremenu nadrastao prvobitne skromne planove. Pop-lit heroj 2008. godine nije jedno ime i prezime, već čitava biblioteka: ubitačnim ritmom od jednog naslova mesečno, edicija Hard Case Crime četvrtu godinu zaredom objavljuje „tvrdokuvani“ noir, novi ili onaj koji više nije u štampi između 10 i 50 godina, pokazujući da nostalgija može da se iskoristi i zarad proaktivnog, produktivnog i – Bože nas sačuvaj – gotovo postmodernog efekta. Numerisane, uniformnog izgleda na polici, sa sve propratnim sloganom na korici („Bila je san svakog muškarca – i noćna mora jednog“), ove knjižice su san snova svakog kolekcionara.

Traka će se sama uništiti za pet sekundi

Izjava o misiji agilnog urednika Čarlsa Ardaia (i sâm je pisac) u startu nam je obećala knjige koje se čitaju u cugu, kratke a slatke (od nekadašnjih uobičajenih 200 strana, za razliku od današnjih obaveznih 350-500), kompresovane tako „da je iz njih nemoguće iseći makar i jednu scenu“. Ako su reprinti, moraju biti univerzalni, vanvremenski; ako su friške, po kvalitetu sadržaja i izvedbe moraju biti dorasle „klasicima“. Sve po ceni jedne bioskopske karte ($6.99).

Reprinti se objavljuju s autorovim preferiranim naslovom i u integralnoj verziji. Vidite, urednici su onomad znali najbolje. Pristupali su rukopisima svojih pulena sa velikom dozom slobode (drugim rečima, sa makazama i verom u bolji, komercijalniji naslov), a sami autori, poput svake poslušne najamne radne snage, nisu mnogo marili za intervencije dok god se honorar uplaćuje na vreme. Čak i u takvim uslovima, standardi u „šundu“ bili su na višem nivou nego što su često u „cenjenoj“ književnosti danas.

U prvim danima edicije, urednik Ardai je od izvesnog Stivena Kinga zatražio citat podrške, ali se dotičnom toliko dopalo ono što je video da je prekinuo tada aktuelnu penziju (za koju niko ionako nije verovao da će potrajati), i, u nameri potpomogne stvar, velikodušno priložio kratki roman. The Colorado Kid je tako na hrbatu dobio oznaku HCC-13.

Aktuelna, decembarska knjiga ima redni broj 50. Roman Fifty-To-One napisao je sâm Ardai, a pedeset poglavlja ovog humorističkog krimića nosi naslove pedeset do sada objavljenih romana u Hard Case-u.

Read more

Rubrika  Pop Lit, Huper #444, novembar 2008.

Džejms Kramli (1939 – 2008), svetac zaštitnik detektivske proze u razvratnom, razočaranom post-vijetnamskom periodu, više nije sa nama. Smatrali su ga nezakonitim književnom potomkom Rejmonda Čendlera, velikog poete kriminalističkog žanra, i Hantera S. Tompsona, začetnika psihodeličnog žurnalizma – što Kramlijeve romane čini prvim „gonzo“ krimićima. Drugim rečima, očekujte seks, drogu, nasilje i bizarnost, ali opisane tako poetski ležerno kao da se radi o vrsnoj kantri baladi. Kada je Kramli svojevremeno zakasnio deset minuta na književnu tribinu na kojoj je dočekan kao heroj, vadio se na to da je izgubio sat. Raspoloženi student iz publike pitao ga je ima li predstavu gde. „Naravno“, rekao je pisac. „Izbacio sam ga kroz prozor kola u El Pasu 1978. godine.“

Bio je jedan od tri Veličanstvena Džejmsa iste generacije velikana modernog krimića: pored prepoznatljivog stila „grube škole“ i protagonista sklonih porocima, vezivao ih je još i snažan pečat lokaliteta. Kao što Džejms Elroj savršeno vlada osunčanim i kvarnim Los Anđelesom, Džejms Li Berk egzotičnim jugom, tako Kramliju pripadaju planine, prašnjavi drumovi i barovi Severozapada Sjedinjenih Država. „Kramlija ne čitate zbog zapleta“, kaže književni kritičar Vašington Posta Patrik Anderson. „Čitate ga zbog odmetničkog stava, sirove poezije, scena, pasusa, rečenica, trenutaka. Zbog advokata  ’čiji je osmeh bezazlen poput prvog martinija’.“

U svom opusu nema jednog, već dva detektiva. Startovao je sa Majlom Milodragovičem, privatnim njuškalom nama posebno zanimljivog imena, u The Wrong Case (1975), ali je zbog neraščišćenih autorskih prava sa bivšim izdavačem za naredni roman morao da smisli novog, za Amerikance podjednako jezikolomnog, po imenu C.V. Šugru. Ostatak karijere, sve do poslednjeg romana, The Right Madness (2005), vraćao im se na smenu. Budući da su obojica ženskaroši i ljubitelji dobre kapljice (ni šmrkanje kokaina nije im strano), a Kramli majstor upečatljivog pripovedanja u prvom licu, čitaoci su želeli da znaju kako najlakše da razlikuju njegove junake. „Majlov prvi poriv je da vam pomogne“, objašnjava Kramli. „Šugruov je da vam puca u stopalo.“ Što ovaj i radi dok ispituje posebno neprijatnog zlikovca, i to dvaput. „Jednom da mu skrenem pažnju… drugi put da mu dam do znanja da sam ozbiljan.“

Read more

Rubrika  Pop Lit, Huper #443, oktobar 2008.

Književni horor već neko vreme nije ekskluzivno igralište dečaka, delom jer žensko spisateljsko oko spremnije odbija da žmuri pred neprijatnom istinom – radilo se o fizičkom (i psihičkom) nasilju, onostranim čudovištima ili „samo“ univerzalnom ljudskom stanju – a delom jer umešnije barata skladnim brakom između užasa i osećajnosti. Upoznajemo kraljice horora danas, izostavivši dežurne gospodarice bestseler listâ koje nam, sve odreda, nemaštovito sišu krv na jedan način –  vampirima. Zanemarićemo, dakle, En Rajs, Lorel K. Hamilton, i novu mormonsku visokotiražnu atrakciju za decu i omladinu, Stefani Majer; Šarlejn Haris, još jedna bestseler-mašina, po čijim romanima Alan Bol (Šest stopa pod zemljom) snima televizijsku seriju True Blood za HBO (takođe o vampirima), zapravo je spisateljica krimića. Mnoge su bivše veličine proredile objavljivanje, potpuno napustile žanr ili se preselile u neki drugi. Umesto njih, pozabavićemo se vedetama koje su konzistentno prisutne, prodorne i pismene, ali još nedovoljno popularne. Ne sekirajte se mnogo ako niste čuli za njih. Njihovo vreme tek dolazi.

Polje na kojem sam umro: Čeri Prist

U jednom od savršenijih primera internet-marketinga sa više nego zasluženim pozitivnim ishodom, Pristova je na sebe skrenula pažnju kačeći na blog odlomke iz svoje neobjavljene proze, što je praksa od koje ne odustaje ni sada, posle tri sjajno prihvaćena romana i u papirnom obliku. U trilogiji savremene, ekscentrične južnjačke gotike započetoj kultnim debitantskim Four and Twenty Black Birds, protagonistkinja Eden Mur vidi duhove, što nije prijatna sposobnost ako živite na nekadašnjem poprištu jedne od ključnih bitaka Američkog građanskog rata; kao da to nije dovoljno, mora još da se izbori i sa trulim nasleđem sopstvenog porodičnog stabla. U naredna dva romana, Wings to the Kingdom (2006) i Not Flesh Nor Feathers (2007), sirota glavna junakinja suprotstavlja se sopstvenim vizijama, prirodnim nepogodama apokaliptičnih razmera, armiji zombija i živopisnom stvorenju iz lokalnog folklora. Fathom, prvi tematski samostalan roman Pristove koji se sa nestrpljenjem očekuje krajem godine, mešavina horora i urbane fantastike, obećava epski sukob dobra i zla, između drevne rase čudovišta koja je živela u izbeglištvu od nastanka sveta i netipične heroine zamrznute u kamenu poslednjih osamdeset godina.

Preporučena lektira: Four and Twenty Black Birds (2005)

Read more

Rubrika „Pop Lit“, Huper #442, septembar 2008.

Dočekasmo i to čudo: prve „ozbiljne“ pisce koji su odrasli na naučnoj fantastici, televizijskim serijama i stripovima, a ne stide se to i da pokažu. „Mrzim kada vidim da se velika književna dela guraju u geto, dok se drugima, koja se prilagođavaju pravilima, konvencijama i postupcima onoga što nazivamo literarnom prozom pridaju veća važnost i privilegije. Za mene je sve u uživanju, uživanju u čitanju, a moja definicija tog uživanja je široka, jer obuhvata najraznovrsnija iskustva koja imate dok čitate.“ Ovako glasi svojevrsni manifest „mlade zvezde američke književnosti“ po imenu Majkl Šejbon, koji piše knjige prihvaćene od zvanične kritike i ovenčane zvučnim nagradama, ali ga zbog toga nije sramota da zaluta u žanr ili napiše poneki filmski ili scenario za strip. Jedan je od retkih ljudi od pera koji su gostovali u Simpsonovima, u istoj epizodi sa kolegama kao što su Džonatan Frenzen, Tom Vulf, Gor Vidal i Tomas Pinčon (sa kesom preko glave). Srpska transkripcija njegovog prezimena varira od prevoda do prevoda (Čabon, Šabo), ali se izgovara čisto, „Šejbon“.

MYSTERIES OF PITTSBURGH (1988)

Debitantski roman koji je Šejbon napisao još u studentskim danima kao magistarski rad. Njegov mentor, profesor Donald Hajni, poslao je rukopis svom književnom agentu bez Šejbonovog znanja, a knjiga je postala bestseler koji se poredi sa klasicima poput Na putu i Lovac u raži. Nije loše za prvenac. Govori o odrastanju sina lokalnog gangstera i njegovoj upletenosti u ljubavni trougao između harizmatičnog prijatelja i prevrtljive devojke. Filmska verzija sa Piterom Sarsgardom, Nikom Noltijem, Sijenom Miler i Menom Suvari premijerno je prikazana 2008. godine na Sandensu.

FOUNTAIN CITY (-)

Roman koji nikada nećete čitati bavio se izgradnjom savršenog stadiona za bejzbol. Šejbon je na njemu kulučio pet godina da bi rukopis bacio u smeće, „jer nije odgovarao njegovoj zamisli o savršenom romanu“.

ČUDESNI MOMCI (1995)

Šta je zajedničko za neumerenu konzumaciju marihuane, mrtvog psa u prtljažniku i ukradenu jaknu Merilin Monro? Odgovor: Grejdi Trip, nekada strašan dasa (nagrađivana spisateljska nada), sada samo mlakonja (univerzitetski profesor pred trećim razvodom). A tu je i jedna od najvećih piščevih noćnih mora: roman u nastajanju, onaj koji samo raste i nikako da se privede kraju, monstrum od 2,000 strana (direktna inspiracija – Fountain City!) Prva ruka Čudesnih momaka, savršeno izbalansiranog humorističko-lirskog dela, napisana je u kreativnoj groznici za samo sedam meseci, kao savršeni lek protiv prethodnog gorkog isustva. Knjiga je 2000. godine dobila filmsku adaptaciju kakvu zaslužuje, u režiji Kurtisa Hensona, sa Majklom Daglasom u glavnoj ulozi.

Read more

Rubrika „Pop Lit“, Huper #441, avgust 2008.

Čitanje knjiga na plaži zahteva poseban ugođaj. Cilj je, pre svega, aktivni odmor, a uživanje nema alternativu. Zbog toga se suočavamo sa večitom dilemom: koje knjige poneti na put i koliko? Šta ako nam se, kad se nađemo pod suncem, opijeni mirisom borova i uspavani saundtrekom penušanja talasa, više ne čita ono što smo odabrali u sumornim civilnim uslovima? Postoji jedan autor čiji je kompletni opus sam za sebe najbolja lista raznovrsne morske lektire. Ovaj švajcarski nož među piscima zove se Dan Simons.

Simons piše naučnu fantastiku, zar ne?

 Najpoznatiji je po nagradama ovenčanoj dvotomnoj „sagi o Hiperionu“ – Hiperion (1989) i Pad Hiperiona (1990) – zaraznoj priči epskih razmera smeštenoj u dvadeset i deveti vek, gde grupica naizgled nasumično odabranih hodočasnika pokušava da spreči međugalaktički rat koji preti da dovede čovečanstvo do ruba uništenja. Tokom putovanja na naslovnu planetu, ključnu za njihovu unapred na propast osuđenu misiju, junaci razmenjuju životne priče od kojih je svaka zasebni žanr (propovednikova, vojnikova, pesnikova, učenjakova, detektivkina, konzulova…) Ispovesti povezuje misteriozni Šrajk, istovremeno božanstvo i mašina za ubijanje, sposoban i da manipuliše vremenom, koji iza sebe ima pozamašno versko sledbeništvo. Posle Hiperiona, u SF-u više ništa nije bilo isto: Simons je pokazao da je još moguće napisati haj-tek priču koja je inteligentna, provokativna, ali i komercijalna. Uprkos neopipljivo dalekoj budućnosti, njen svaki aspekt, od tehnološkog do društvenog – od veštačke inteligencije do kloniranja – zamišljen je uverljivo i zastrašujuće.

On, dakle, piše i horor.

I to izvrstan. Samo naizgled nalik slavnom romanu Stivena Kinga To (1986), Simonsov Leto noći (1991) odigrava se šezdesetih godina prošlog veka u gradiću na američkom Srednjem zapadu gde se drevnom zlu suprotstavlja buljuk školaraca pametnih k’o pčelica Maja (dobro je došao sav taj minuli rad kao pedagog za naprednu decu). U nešto tradicionalnijem Deca noći (1992), vampirizam u post-Čaušeskuovoj Rumuniji je bolest koja može da posluži kao lek za jednu drugu, mnogo opasniju pošast poznatiju kao AIDS (dobro je došla poseta zemlji neposredno posle pada ovog modernog Drakule). Za proslavljeni prvenac, prelepo napisanu Pesmu boginje Kali (1985) bila su mu dovoljna i čitava dva dana provedena u Kalkuti da razvije teoriju o suštinski „zlom mestu“ i njegovom pogubnom uticaju na ljudsku dušu.

Read more

Rubrika „Pop Lit“, Huper #440, jul 2008.

„Zovem se Remzi Kembel. Ja pišem horor.“ Prikladno parafrazirajući slavnog režisera Džona Forda, ovako se predstavlja najveći živi pisac strave i užasa (ako se složimo da je Stiven King postao suviše raznovrstan za tu titulu… a složićemo se). Možemo li se prestraviti između po definiciji bezbednih korica knjige, makar približno koliko u zamračenim bioskopskim salama? A šta to više i može da  nas uplaši danas? Ovaj autor sa papira uporno viče bu! već četrdeset godina. I svaki put se trznemo.

Remzi Kembel je rođen i živi u Liverpulu, što znači da govori bitlsovskim akcentom. U startu ima veliku prednost nad većinom prekookeanskih kolega samom činjenicom da je horor po svojoj prirodi nekako… britanski.

Zaboravite na vampire, vukodlake, zombije. Duhovi mogu da prođu, ali ne oni od čaršava, jer Kembel „piše priče o duhovima za ljude koji ne veruju u njih“. Tradicionalan samo što se tiče discipline, besprekorne rečenice i kontrole kvaliteta, Kembel je u stvari modernista: posebno po dezorijentišućoj urbanoj teskobi koju je doveo do savršenstva. Kod njega se i obična šetnja kroz pešački tunel u vreme špica pretvara u vrhunsku noćnu moru.

Read more

Rubrika „Pop Lit“, Huper #439, jun 2008. 

Džejms Elroj je u javnosti poznat kao „demonski pas američke književnosti“. Da biste osetili delić atmosfere njegovih knjiga pre nego što se bacite na čitanje, pogledajte film Poverljivo iz L.A.-a. Još jednom. Ili televizijsku seriju Prljava značka – sa kojom, doduše, nema nikakve veze, ali koja sablasno podseća na njegov svet, ne samo po obilju podmićenih policajaca, već i po složenim zapletima. Elrojeva proza bez pardona udara u lice i emocije, ili što reče jedan drugi velikan krimića, Elmor Leonard: „Ako je čitate naglas, polupaće vam vinske čaše.“

Iako je pleo zanimljive priče i pre, za Elroja kakvog poznajemo danas ključna su četiri remek-dela poznatija kao „Losanđeleski kvartet“. Prvo u nizu je Crna Dalija (1987), roman koji ga je lansirao u superzvezde kriminalističke literature. Kada sam ga se dokopao pre desetak godina (prva kupovina preko interneta), nokautirao me je već uvodnim bokserskim mečom između dvojice protagonista. Dalje sam morao da kočim da ga ne bih prebrzo progutao.

U Crnoj Daliji, preuzevši na sebe nezahvalnu ulogu posmrtnog zastupanja još jedne naivne žrtve sjaja i bede Holivuda, par okorelih čuvara reda i mira upinje se da opere sopstvene grešne duše. Okvirno zasnovan na najozloglašenijem nerasvetljenom slučaju u istoriji američkog zločina, nadrealno svirepo ubistvo u kojem je Elroj prepoznao vezu sa sopstvenom sumornom sudbinom, besprekorno dočaran posleratni period romana – kada je sve što život znači (prijateljstvo, lojalnost, ljubav) još delovalo prosto – nagrizaju izopačeni seksualni nagoni. Iza ugla neumoljivo viri otrežnjenje novog doba.

Read more

Rubrika „Pop Lit“, Huper #438, maj 2008.

Pije, puši, piše – stripove. I hramlje. Ipak, Warren Ellis nije „samo“ strip-scenarista (a ni istoimeni, bradati violinista Nicka Cavea). Piskara još i za grafičke novele, video-igrice, animirane i D2DVD filmove, televizijske serije  i „sve za šta može da vam uzme novac“. Pored toga što je opsesivni radoholičar – često nauštrb sopstvenog zdravlja – on je i dežurni dekonstrukcionista, nabrušeni komentator i virtuelni kolekcionar šarolikih ludosti modernog, supkulturnog cirkusa. Od leta 2007, i „pravi“ pisac.

Kaže da ga na nogama održavaju „red bul“, viski i štap (koleno otkazuje još od fatalne srednjoškolske ragbi utakmice). Jeste tehno-fetišista, ali, za razliku od većine pozera, iz savremene tehnologije izvlači maksimum praktičnosti: poput nekakvog futurističkog ratnika, po nebrojenim džepovima vijetnamke nosi smartfon, tastaturu na razmotavanje, mp3 plejer, mobilni skener. U trenu će na internet okačiti nadahnutu, besnu kontemplaciju ili vam dozvoliti da zavirite u sveži odlomak najnovije kreacije gde god bio u tom trenutku (najčešće u nekom pabu u jugoistočnoj Engleskoj). Jer piše u pabu. Smeta mu obična kućna prašina, kaže.

Warren Ellis mu zapravo dođe nešto kao ovomilenijumska verzija žive legende naučne fantastike, Harlana Ellisona, a sličnosti ne prestaju kod prezimena ili tema koje obojicu tište: kao i stariji kolega, Ellis je enfant terrible samo kada to želi da bude, odbijajući da se svede na pukog galamdžiju i skandalmajstora – brzo mu dosadi sve osim destilovanog stvaranja. Kada mu je veliki izdavač DC Comics prigovorio povodom epizode Hellblazer-a u kojoj je nekonvencionalno ali iskreno vivisecirao autentični američki izum puškaranja po školskim hodnicima sa tragičnim ishodom, pokazao im je srednjak i napustio serijal. Tek tako.

Read more

Rubrika „Pop Lit“, Huper #437, april 2008.

Na kraju romana Prva krv, koji je poslužio kao predložak za istoimeni film Teda Kočefa iz 1982. godine i inspiracija za potonji serijal o Džonu Rambu, ne gine samo smrtni neprijatelj glavnog junaka, revnosni šerif Tizl, već i – spojler nad spojlerima – sâm Rambo, „za sve koji su ga videli samo bezvezni frajer koji stoji pored benzinske pumpe u Medisonu, u državi Kentaki“. Knjiga je bolja, što ne iznenađuje. Veći je šok što je „otac“ neuračunljivog vijetnamskog veterana profesor književnosti sa Univerziteta u Ajovi po imenu Dejvid Morel. 

1. Šunjanje po šumama i gorama

Kada je objavljen 1972. godine, Morelov debitantski roman bio je anomalija u američkoj književnosti: suviše ozbiljno i vešto napisan da bi se doživeo kao eksploatacija, ali i suviše krvav da bi se uzeo za ozbiljno. Recenzent časopisa Tajm onomad je specijalno za njega skovao termin „karnografija“ (pornografija nasilja), iliti „roman mesa“. Knjiga se među prvima iscrpno pozabavila večito osetljivom temom Vijetnama i post-traumatskim sindromom dok još ovaj nije imao ime, a u glavnotokovsku književnu svest je na velika vrata uvela eksplicitno nasilje.

 I akciju. 

Read more

Rubrika „Pop Lit“, Huper #436, mart 2008. 

Kormak Makarti ne može da se posmatra isključivo u kontekstu popularnog štiva koje priziva naslov ove rubrike, jer ga još za života veličaju kritičarski namćori kao što je Harold Blum (baš ne voli „popularne“ pisce), svrstavajući ga u generacijsku tešku artiljeriju kao što je Don Delilo, Tomas Pinčon i Fillip Rot. Čak i u tako finom društvu, on je kategorija za sebe. Uticajnijeg i čitanijeg od školske lektire, njegove poštovaoce čine upravo pisci kakve Blum rado uzima na zub, od Džona Ferisa do scenarista Izgubljenih, dok ga filmuju Bili Bob Tornton i braća Koen.

Ali, mnogo pre nego što je spremio Pulicera na policu i zakačio Oprinu čitalačku značku za rever, Kormak Makarti je osvojio armiju opsesivnih ljubitelja, sledbenika i istoričara romanom Krvavi meridijan (1985). U njemu je jezik razuzdan poput grupe nemilosrdnih plaćenika koja teroriše granicu Teksasa i Meksika, pretvorivši igru kauboja i Indijanaca u klanicu kao stvorenu za Džona Milijusa (iako ćemo verovatno morati da se zadovoljimo Ridlijem Skotom). Ista knjiga je pomogla pevaču Marku Laneganu – frontmenu ex-Screaming Trees i pridruženom članu Queens of the Stone Age – da izleči disleksiju.

Pisac koji istovremeno uspeva da osvoji akademike dignutog nosa i konzumente željne animalne zabave zasluženo izaziva strahopoštovanje.

Read more